AnaM

AnaM na travi
2010/07/15,07:16

 

 

Doručak u travi

Uraaaa...provešću ceo dan u prirodi!

Praviću roštilj, pecaću ribu, uživati  na travi i drugovati sa prirodom.

Prvo sam kupila roštilj, malo je bilo komplikovano jer postoji milion vrsta, ali sam se odlučila za neki simpatičan sa crvenim nogicima i  sjajnim poklopcem

Kod mesara je bilo lakše, kazala sam da mi treba meso za roštilj  u prirodi. Kupila sam za doručak gomilu svakakvog već priredjenog mesa, a ribu ću upecati i roštiljati za ručak.

Nabavila bih ja i šator, ali kažu zabranjeno postavljanje... Ne možeš biti indijanac, ali dobro...

Izlet je ispao vrlo specifičan.

Mora da sam izabrala pogrešno mesto.

U toj šumi se nije imalo gde staviti utikač za roštilj, pa se meso pokvarilo. Ribu nisam pecala jer su svi imali gomilu udica, zauzeli neka mesta gde riba radi, ( šta li radi da mi je znati?)

Nije sve u hrani, naročito kad ima gomila restorana na sve strane. Sela sam na deku, zatvorila oči, prepustila se milovanju vetrića, i sanjarenju i ... skočila dva metra u zrak, nešto me je piknulo. Zagledala sam se u to neindentifikovano čudovište koje gmazalo po mojoj nozi. Imalo je na sve strane pipke, krilca, neke izrasline, kad sam zamahnula rukom, skočilo je i nestalo u travi.

Zagledana u leptirića nastavila sam sanjarenje, čitavih dvadeset sekundi, onda su naletele neke mušice, koje su imale pik na moje oči, uši, nos... branila sam se koliko sam mogla, za to vreme je horda mrava napunila moju torbu sladeći se čokoladom i odnoseći komade ko zna gde.

Sve sam istresla, otišla u restoran, saplela se preko neke gomile zemlje koju je neko čudo glavato gurnulo odozdo, pravo na mene. Obe smo se preplašile, ona je pobegla u zemlju, a ja na asfalt.

Rano popodne, leteća eskadrila je krenula prema meni. E, nećeš, pojurila sam u kola...

Uživala sam na izletu, prirodi, samo nisam primetila. Kod kuće sam osetila da mi jedino prija da stojim pod tušem, jer su me neke piknjice strašno svrbile, i dok se nisam izgrebla do krvi, nije prestajalo. Onda su se tu napravile neke papule tvrde...

Sve u svemu, izlet je bio za pamćenje...

One bubice  tako simpatično izgledaju u crtaćima...

Greška
2010/07/02,11:17


 

Koliko ljudi na svetu!

Koliko poslova na svetu!

Verovatno ih biramo prema svojim sklonostima, mnoga sticajem okolnost moramo da radimo. Kad radimo nešto sa ljubavlju samo klizi, ali život nije med i mleko, nešto radimo samo da ga što pre završimo.

Imamo li prava na to?

Ko nam je dozvolio da budemo nemarni na poslu?

Ko nam je dao pravo da pogrešimo?

A opet, nema čoveka koji nije pogrešio. Kažu grešiti je ljudski.

 Da li je?

****

 Negde u nekoj bolnici leži mladić. Teško diše, kad se zakašlje, krv. Bled, mršav, bez snage. Samo oči!

Oči crne, velike, ogromne, oči koje nemo gledaju, oči koje osudjuju. Ni lekar kad dodje u vizitu ne može da se sretne sa tim očima., žuri da pobegne što pre, što dalje.

-Doktore, sačekajte!

Mladić ga uhvati za kraj mantila drhtavom rukom

-Zašto ja? Zašto baš ja, od svih?

Lekar samo saže glavu. Šta da odgovori? Znao je celu istoriju bolesti. Mladić je bio zdrav, pun života. Tudjom nepažnjom, alkohol, i saobraćajka. Iskrvario je. Jedna boca krvi, druga. Njegova mladost se izborila sa povredama, ali ne i sa nečijom nemarnošću. Jedna boca krvi bila je zaražena HIV virusom.

 

Grešiti je ljudski.

Da li je?

AnaM na izletu
2010/07/01,10:45


 

Pozvali mene da idem na izlet, obići vikendicu u okolini.

- Nećemo dugo? Pitam ja za svaki slučaj, znam već kako prolazim na tim izletima.

Krenusmo, kako krenusmo, dokotrljasmo se nekim kolima koja su u svakoj krivini pokazivala nameru da podju pravo, a onda se u zadnji čas predomislila, pri tom su uzdisala i dahtala kao da im je to zadnje putovanje. Sretosmo neku Valeriju, koja nas je prezrivo pogledala idala gas. Put kao put, samo nam je jednom na mostu, kad je udario najjači pljusak pukla guma, ali sve je to normalno na izletu. Stigosmo u tu vikendicu, mokri do gaća, i sretni što ćemo se najzad opustiti.

Izvadiše odmah sve što smo doneli da jedemo, kao da smo krenuli na put oko sveta, pa izgladneli. Ja se opustila u fotelji i gledam drugara koji je raširio ruke na kauču i već se spremio da drema(zar to nije mogao ikomotnije kod kuće?) Moja drugarica u kuhinji sredjuje(kad smo pre napravili lom?)

Ijaaaao kad ti se ja prodrah, onako odjednom, ali kao da me deru. Pružila ja prst prema njenom mužu, urlam, on zinuo ništa mu nije jasno, dotrčala i njegova žena, pogleda ga pa ti skoči na stolicu pored mene i poče i ona da urla....

Gleda čovek,onako bunovan, ništa mu nije jasno, nijednu nije ni pipnuo, a one se deru, pomeri ruku, a ispod ruke.... miš....

Skočim ja sa stolice pa u hodnik da pobegnem u kuhinju, šipak, u kuhinji moja druga prijateljica zatvorila vrata i ne pušta me unutra..... a u hodniku miševi trče oko mene.... milion... ja uzela metlu, ali ne vredi da je uzjašim nešto ne funkcioniše, neće da poleti u vasinu kao na filmu.... moram to malo bolje da proučim..... a možda je metla bila i pokvarena...

Da ne duljim, postavljali cevi za vodovod, a miševi se rastrčali, kako je kuća bila prazna, oni se uselili i bilo im je lepo dok ih nismo uznemirili. Vratismo se mi kući pre nego što smo i pošli, a ja pred vratima izvedoh pravi strip-tiz, da se nije slučajno neki miš uvukao u torbu...

I nemojte više da me zovete na izlet, ja sam ti više za civilizaciju, ma kako to grozno nekom delovalo....

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu