AnaM

AnaM i on
2010/03/31,18:24

 

Stajala je sama. Neki put bi ju ovlaš pogledao, neki put samo odgurnuo ne razmišljajući o njoj.

Sećala se dana kad ju je gledao. Za njega je bila nedostižna. Nije imao novaca, bio je tek student, a ona je želela da postane baš njegova.

Onda je došla u njegovu kuću. Blistala je u dnevnoj sobi okružena njegovim prijateljima. Kitio ju je kao kraljicu. Drugovi su mu se smejali govoreći da ona nije nikakva izuzetnost, takvih ima na hiljade. Možda ih ima milion, ali samo jedna je prava, njegova.

Vremenom,  polako je počeo da je zaboravlja. Ušao bi u sobu, seo za kompjuter kao da ona ne postoji.

Na rodjendanu ju je uzeo jedan njegov drug, grubo gurnuo, on nije reagovao. Te večeri gledao je oči neke devojke, ljubio njene usne, njoj govorio da je želi više od ičega na svetu. Ona više nije postajala za njega.

Devojka ga je jednog dana povredila. Došao je kući sa buketom lala koji nije htela da primi, stavio ga u vazu i osmehnuo se

-Ti si najvrednija u mom životu.

Ona, njegova vaza od keramike, kupljena od prodatog bona za ručak u studentskom restoranu, nemo je stajala na stolu njegove sobe.

Barbara KRAJ
2010/03/29,09:29

 

 

KRAJ

 

           Vratili smo se u hotel na Zlatiboru da pokupe stvari. Već sam dobro hodala, spremala se za povratak u Grad i možda neku novu avanturu.

                     -Barbara, pozvao me je Filip, mislim da imaš pravo nešto da znaš.

-Oliver...počeo je, Oliver je moj brat blizanac. Nisam slučajno onog dana došao na planinu. Osudjivao sam te, mrzeo, mislio sam da si ostavila Olivera kad mu je bilo najteže, da bi bila slobodna. Pratio sam te i u Gradu. Nije ti se prividjivalo da vidiš Olivera, mene si susretala. Hteo sa da vidim kakva je to devojka koja je mog brata mogla da zaludi, a onda ga samo ostavi i ode u Grad.

-On je mene ostavio, zaplakala je sam. Kad je nestao život više nije imao smisla za mene.

                                    -Morao je, znaš da je morao, nije moglo drugačije da bude.

                                    -Znam

-Ponekad  i  kad imamo izbor, ne odaberemo najbolje, mislim da je pogrešio. Ne, siguran sam da je sa tobom pogrešio.

-Da trebao je da uzme za sebe jednu zaštitnu inekciju. Sa njegovom bolesti, epidemijom koja je izbila, nije imao nikakve šanse.

-Rekao mi je da nije hteo da uzme tu inekciju jer je rizik bio prevelik. Uvek je verovao u prirodu i njenu snagu.

-Rekao? Kako je mogao da ti kaže? Ti nisi bio tamo, nisam ni znala da je imao brata, i još bliznaca. Znam bila sam do kraja sa njim.

                       -Nisi, Barbara, nisi.

                                -Jesam, bila sam sa njim do kraja, ne možeš to da mi oduzmeš.

           -Da bila si sa njim sve do trenutka dok ti nije rekao da ga ostaviš i da odeš iz Mestašca, vratiš se u svoj Grad i počneš život ispočetka.

          -Kako znaš za to, nikog nije bilo tamo sa nama, a ja nikad nisam pričala o zadnjim rečima Olivera.

                                -On mi je rekao!

                                -On?

           -Oliver je znao za svoje stanje. Nije hteo da te veže za sebe. Živ je. Lečio se u inostranstvu. Mislim da se ovaj put izvukao iz bolesti, ali sa tobom će već biti malo teže, smejao se Filip.

         Barbara je samo čula ono živ je

                                 -Kako?  Kako je sad? On…ja…

-Mi smo pravi blizanci, i ja sam davaoc organa. Zato sam odmah povezao sve šta se dešava.

                                 -A on?.... Gde je Oliver?.... Kako je?.....

 -Pa…mislim…ako se polako okreneš…I pogledaš…prema …. vratima…videćeš odgovor.

          Okrenula sam se. Smešeći se, malo bled, malo umoran Oliver je samo raširio ruke.

         A ja?

         Neki put nam ne trebaju krila da bi leteli

                             KRAJ

 

AnaM za Evroviziju
2010/03/28,18:14

Proleće je, sentimentalno sam raspoložena, ništa nije kao pre.

Sunce umilno greje, vetar ćarlija, i ostali tandara broć su tu.

Sami stihovi mi dolaze, nižu se jedan za drugim… ah… pa ja sam pesnik, kako to nežno zvuči…

Šteta što ne napisah ovo malo ranije, Evrovizija  bi imala sigurnog pobednika.

 

 

Ljubavni zov jednog miša

 

Zavukoh ruku duboko u džep
umalo miša da povučem za rep
ja tražila neku lovu
a mišica se odazvala ljubavnom zovu
Jakna u šupi doživi krah
a ja preživeh brrrr...  strah...
moraću i ja da krenem u lov
i ljubavni, mišiji, da prekratim zov...
 

 

Barbara 50
2010/03/27,17:13

Barbara 50

 

 

       Setila sam se svojih priča na Internetu sa mladićem po imenu Stiv. Stalno me je nešto ispitivao, po nekoliko puta istu stvar. Mislila sam da je glup, da je zaboravio šta sam mu je rekla, ili da ima toliko tih kontakta da više ne zna ni šta govori, ni kome govori. Njegova ideja je bila da se premestimo sa Kopaonika i odemo na “sigurniju” planinu, naravno, bili smo sad bliži njegovoj bazi, ma gde se ona nalazila. Lepo sam mu  sve ispričala, i ko ide, i kad ide i kako idemo. Čudila  sam se kako zna neke stvari o meni, srodna duša, kakva sam ja glupača ispala. Nudio mi je posao u nekoj laboratoriji sa odličnom zaradom.Tada je mislila da se sigurno zarekla i napisala mu da radi u laboratoriji, sad mi je bilo jasno, ko zna sa kim je sve kontaktirao i došao do podataka o meni kao što je od mene svašta saznao o drugima. Bila sam užasnuta.

Smejao se kad sam rekla da me ne intersuje nikav honorarni posao.

-To ne bi bio honorarni, nego redovni, doduše ne plaćamo sve doprinose i ne bi bila prijavljena, ali ako ti je toliko stalo, doprinose možeš i sama da plaćaš, to bi i onako bila samo kap od sume koju sam spreman da ti platim.

      Nešto je rekao da sam uvek bila svojeglava i da nikad nisam umela da izaberem pravo, ali ni tada, ni sada nisam shvatila na šta je mislio. Nekako je bio previše opsednut tom pričom o novcu na netu, ipak je to trebalo biti neobavezno ćaskanje. U šta se sad to pretvorilo, nisam mogla da verujem , samo sam u sebi ponvljala: To se ne dogadja, to se ne dogadja, probudiću se iz ove more...

      Noga me je jako bolela, položaj u kome sam bila  bio je više nego neugodan, ali osim fizičkog bola, osećala sam i strah, strah koji me je ledio. Dotakla sam  rukom u predelu srca, kucalo je tako jako da sam mislila da se čuje napolju. Čelo mi je bilo orošeno znojem panike, vilice se kočile. To više nije bio strah od nečeg neizvesnog, to je bio užas koji nisam mogla da savladam. Grlo mi je bilo suvo, nisam mogla da gutam, disanje je bilo otežano. Svi imamo neki prag do koga možemo da idemo, a onda kad je čaša prepuna, dovoljna je samo jedna kap, da se prelije i pucamo. Tu kap upravo sam dolila u svoju čašu, tresla sam se u groznici, nisam smela ni da se okrenem ni da pogledam svoje sapatnike. Znaju li gde su, znaju li šta ih čeka?

     Neka užurbanost.

     Jedan čovek je uleteo u prostoriju i počeo da navlači kapke na podrumske prozore. Atmosfera je po mogućnosti bila još groznija, ako je to uopšte moguće.

Neka škiljava sijalica je osvetljavala podrumsku prostoriju, na poljskim krevetima bleda lica, nemo su gledala, ili zatvorenih očiju prepustila se sudbini. Svi su bili vezani lancima za zid, jedan čovek neodredjenog životnog doba pao je iz kreveta, lanac se zategao i on je visio obešen na njemu, bio je u nesvesti, a po opštem izgledu kraj mu se približavao. Na susednom krevetu prepoznala sam mladića koji me je udario po gipsu trčeći hodnikom.

-Hteo sam da ti donesem Coca-Colu

                                    -Znam, i očekujem da je uskoro i doneseš

                                -Sve me boli. Danima sam vezan, ne mogu da se pomerim.

                                -Jesi li povredjen?

-Ne, imam nešto retko, pa traže da se novac donese unapred, čuo sam jučer dok su pričali, ne znam o čemu se radi.

                                -Sigurno nisi dobro čuo, ili razumeo

-Ne znam, mnogi se vraćaju u sobu polumrtvi, neke više nikad ne vidim, ja sam najduže ovde, šta li ja to imam?

       Gore se nešto dešavalo. Miloje je nervozno sedeo u nekoj nazovi kafanici. Nekoliko stolova, mali bar, imitirali su kafanu na putu, ali nije bilo nikakve reklame na putu ni na ulazu, očito nisu očekivali goste da dodju tu da se odmore i okrepe. Filip udje u kafanu, samo su se pogledali. Iza Filipa, policajci, počeše da ga ispituju.

                                -Gde je Barbara i devojka?

                                - Ne znam o čemu govorite?

                                -Vidjene su da ulaze u tvoja kola.

                                -Ja sam ovde sam, vidite da nikog nema.

       Bacao je poglede prema baru. Filip  ga je celo vreme posmatrao, uhvatio je njegov pogled, malo zastrašen, prema baru. Zaobišao je sto, ušao u bar i ramenom snažno gurnuo zid, jednom, pa još jednom.

                               -Šta to radiš?  uzviknuo je uplašeno Miloje, vukući ga za ruku.

Filip gurnu još jednom zid, nešto krcnu, popusti i zid se odvali otkrivši improvizovanu operacionu salu. Devojka je još bila na stolu, u nesvesti, zadnji drhtaji života napuštali su njeno telo, izdisala je.

                              -Papiri! Viknu Filip, znao je kako se pliva u tim vodama. Nekad je bio povezan sa grupom narkodilera, ali se brzo povukao. Ako se povukao to ne znači i da je zaboravio njihov način rada. Barbara mu se dopadala, kad ju je upoznao bio je unapred spreman da je povredi. Ona nije bila iz njegovog sveta, ali nije joj želeo smrt, ili nešto jos gore, ona je imala posebno mesto u njegovom životu. Grubo je uhvatio Miloja za okovratnik stegao ga i udario.

                                 -Gde je Barbara?

      Miloje je bio jak, izuzetno jak muškarac, ali snaga ne ide uvek sa hrabrošću. Filip grubo uhvati Miloja za okovratnik, desnom pesnicom udari ga po vilici, začulo se krckanje kostiju. Filip je nastavio da ga udara, Miloje je pokleknuo, kukavica, nije se branio, samo je zaklanjao glavu rukama dok ga je zasipala kiša preciznih udaraca. Mlaz krvi iz slomljenog nosa i Miloje poče da puzi:

                                    -Rečiću, sve ću reći

       Filip je sa nekoliko udaraca postigao više, nego što bi sve ispitivanje u policiji. Miloje rukom pokaza dole.

                                -Gde je Barbara? upita Filip još jednom

                                -U podrumu, sa ostalima.

       Čula  sam da neko silazi stepenicama u podrum, prvo sam videla samo patike, pa ivice farmerki, sa zebnjom je čekala da se posetilac pokaže, to je sigurno Stiv, ali nešto mi je bilo poznato, a onda sam vrisnula:

                                 -Stiv…Filip…..

                                  -Pssssst.... Ne viči, ja sam tu, niko ti neće ništa da uradi,.... ne boj se sve je gotovo,.... čvrsto me je zagrlio, stavila sam glavu na njegovo rame i jecala.  Nije bilo važno ko je on, da li je ličio na Olivera, da li je to što želim možda Filip, ili Oliver ništa nije bilo važno, samo ta sigurnust koju sam osećala u njegovom zagrljaju, i suze, prvi put posle dugo, dugo vremena napuniše moje oči, zamutiše ih i izliše klizeći niz obraze, jecala sam plakala za sobom , za onim što se dogodilo, za Oliverom od koga sam se opraštala, plakala sam plakala i nisam mogla da se zaustavim.

                                    -Gde je devojka? Upitala sam ga posle tiho

                                    - Ona umire, sagnuo je glavu Filip, za nju je prekasno

                                    -A bubrezi? 

                                    - Kakvi bubrezi?

                                    -Njeni, sad su je operisali.

       Vreme je jurilo, pitanja su upućivana pogrešnim ljudima, nisu donoslila rezultate. Policajci su ispitivali polumiruće ljude koji ni sami nisu previše znali.

        Vreme je letelo, devojka je umirala.

         U daljino se čuo zvuk helikoptera koji je odlazio. Odnosio je dragocene organe u nepoznatom pravcu, ljudi kojima su oteti, umirali su. Užas i nemoć bili su opipljivi. I Filip preuze stvar u svoje ruke. Preskačući po dve stepenice, istrča ispred kuće. Policajci su Miloja uvodili u kola, jedan mu je pridržavao glavu da se ne udari o krov kola, kad dolete Filip. Nije ništa govorio, šćepao je Miloja ispred policajca, povukao ga napred, i počeo da udara, pesnicama, nogama, po glavi, telu, bio je kao zahuktala lokomotiva, pokušali su da ih razdvoje, Filip nasrnu još jače. Miloju je pukla arkada, krv je lila lice se zacrvenilo, oko zatvorilo, samo je držao ruke i branio se od novih sve jačih i jačih udaraca, na kraju je ničice pao na kolena pred Filipa koji ga je pitao vičući, udarajući ga ponovo i ponovo:

                                     -Izvadjeni organi….bubrezi?

                                     -Helikopter! i pokaza glavom put neba.

         Neka kola se zaustaviše iza ugla, neko je iz njih izašao, i kad vide policiju pokuša da se vrati, a Miloje ozaren uzviknu:

                                       -Stiv!

         Tek sad je nastala gužva, nije se znalo više ko koga juri ko se sa kim bori, Filip je bio kao razjaren tigar, šta li mu je davalo toliku snagu? Barbara je spasena, da li je on to zaljubljen u nju pa hoće da se pokaže? Ubrzo je i došljak bio savladan. Pocepane košulje, razdrljen stajao je pred svojim žrtvama, besno gledajući prema Miloju koji ga je izdao:

-Nikad se nisam ni trebao da pouzdam u tebe, nisi sposoban da vodiš ovako ozbiljan posao.

 Za njega je to bio samo posao. Posao koji je donosio novac, sve  ostalo nije bilo važno.

-Doktore, morao sam, nisam ja sve ovo zamislio, ja sam ti samo pomagao, ti si sav novac uzimao za sebe.

                               -Ćuti, budalo, prosikta Stiv

          Barbara se trgla  na zvuk njegovog glasa, prepoznala ga je.

-Ti?! Zar je moguće da si to ti? Kako si mogao, kako si  samo mogao  da tako nešto radiš?

-Davno sam ti rekao, ja tražim samo najbolje za sebe. Pogrešila si što mi se od početka nisi pridružila, mogli smo da imamo sve, ne, više ti se dopala ona budala koja te je na kraju i izdala.

-Saša, kako možeš tako da govoriš? Kako možeš posle svega da mi pogledaš u oči?

           Da, to je bio Saša, večita mora mog života. Uvek kad mi  je bilo teško, on se našao da to učini još gorim. Postoje ljudi koji  umesto da pomognu, ili bar daju moralnu podršku, uvek nadju način da te gurnu jos dublje užvajući pri tom. Jednom ja Saša rekao: ja znam gde je ko najslabiji, šta mu je slabost i to koristim u pravom trenutku.

Za to vreme policija je organizovala helikoptersku poteru za organima. Jedna ekipa je primorla helikopter da se spusti u dvorište obližnje bolnice, druga je umiruću devojku vozila. Svi su jurili. Sirene su zavijale, sanitetska kola su dolazila po bolesnike iz podruma.

          Neki su bili na listi čekanja kao potencioni davaoci organa, ti su odamah odvezeni kućama. Drugi su ostali bez nekog organa, bubreg, oko, ti su morali u bolnice na kontrole, terapije i čekao ih je dug i mrkotrpan oporavak. Oni treći, kojima su uzeti vitalni organi, nikad se neće vratiti svojim kućama.

         U maloj bolnici radili su čudnu operaciju. Hirurg koji ju je radio za tu operaciju je znao samo iz knjiga i sa predavanja, zdrava devojka snažnog organizma koja je u jednom trenutku postala težak invalid, i organi za koje se ovaj put nije moralo strahovati da li će ih organizam prihvatiti.

A  Saša? Kakvu je on ulogu u svemu imao?  Saša je sve pokušavao da ode iz Mestašca, da pobegne iz selendre, kako je uvek govorio. Kad nije mogao da dobije nikakvu specijalizaciju u Gradu, zaposlio se u nekoj manjoj privatnoj bolnici. Svakodnevno je bio u prilici da čuje šta bi sve bogati pacijenti dali za neki organ. Tu je radio i Miloje kao tehničar. Sve je počelo slučjno, neko je tražio srce, te noći su doveli teško povredjenog čoveka u saobraćajki, nije bio davaoc organa, ali Saša je sa porodicom nastradalog, apelujuci na njihovu humanost uspeo da se dogovori da dozvole davanje organa. Nekoliko potpisa i operacija je uspešno obavljena. Za to je više nego bogato nagradjen. Sledeći put nije bilo davaoca, ali.... Miloje je ima ideju. Od ideje do njenog sprovodjenja nije trebalo mnogo. Zainteresovanih je bilo sve više, davaoca organa sve manje. I Saša je došao na ideju da opreme malu operacionu salu u koju će dovoditi otmicom dobijene ljude. Tu će izvršiti neophodne analize i ...

Tako je krenulo. Prvo su uzimali beskućnike, neke lutalice, pa autostopere, ali posao im se razgranao, sve više i više je trebalo organa. Saša je širio mrežu svojih saradnika. Pored Miloja koji je izigravao kvazi kompozitora, u igri je bila i lažna slikarka Olja. Ona je slobodno lutala, raspitivla se za ljude koji nisu imali porodice, ili nekog ko bi odmah se dao u potragu za njima.

            Saša je najviše lovio po Internetu. Prosto je neverovatno šta sve ljudi pričaju potpuno nepoznatim osobama, kakve sve podatke o sebi daju. A što je najvažnije uglavno  su to usamljeni ljudi koji su bez kontakta sa ljudima u svojoj okolini, pa i ne govore koga su i gde upoznali, šta im je predložio. Kad nestanu, to se dugo ne primeti

          Tako je sve počelo. A kraj?...

Sve će mirovati dok ponovo neko ne sastavi takvu grupu i ne krene na ko zna koji način da nabavlja organe, ”robu” koja je jako cenjena na crnom tržištu.

           Još jedna epizoda mog života je završena, pomislila sam, ali sam se varala, kako sam se samo varala!!!

Sutra KRAJ

Autobuščenje treći dan
2010/03/27,10:24

Treći dan autobuščenja

 

Već sam iskusna, znam da moram da krenem dva sata ranije  pa makar to bilo i 200 metara. Skockala sam se, stavila onaj moj skupoceni parfem za retke prilike, uzela dokumenta i  krenula.

Čudni su ljudi, stalno grde gradski prevoz, meni se baš dopada.

Čvrsto držeći tašnu pod rukom, zapevala sam iz sveg glasa. Volim dok vozim da pevam, zamišljam da sam čuvena pevačica. Neki su me čudno gledali, a i izmicali su se od mene. Mora da nije uobičajeno da se peva u gradskom prevozu. Kad razmislim, ne sećam se da sam čula nekog da peva.

 

Četvrti dan autobuščenja

Potrčala sam za busom, šta me briga što je crveno, dozvolu su mi već uzeli.

Gde li se samo stvori policaj?

 Mora de je čučao iza nekih kola. Baš da vidim kako će da mi uzme dozvolu? Možda to i nije loše. Kad mi uzme pešačku dozvolu, vozačku su već  uzeli, sigurno će da mi obezbede kola sa vozačem.

Kad razmislim, dobro je ispalo.

Šipak, ovaj neće dozvolu za pešačenje, nego ni manje ni više  5000. Paz da ti ne dam, odakle mi tolike pare, i još u tašni, sve mi uzeli oni taksisti prva dva dana. Okrenem se i odem, on me pojuri, dere se i pišti kao da ga kolju, ali ja brža. Pucaću, viče. Hoćeš, kad bi smeo, odmah bi te u bajbok što si prekoračio ovlaščenja.  Zabavno je biti pešak, onaj policaj odustao posle 50metara, ja mu se isplazila, a on preti rukom.

Nastaviće se

Autobuščenje drugi dan
2010/03/24,13:55

Drugi dan autobuščenja

 

Jučer nisam uštedila na benzinu, onaj taxista me odrao, ali danas ću sigurno da uštedim pare za Grčku kako sam planirala kad su mi uzeli dozvolu.

Ulazim energično u bus, došao je na vreme.

Malo je tesno, jedan čovek mi duva za vrat, jadničak, sigurno mu se pokvario tuš jer je od njega dopirao neki čudan miris. Neka žena se gura  kolicima za pijacu . Ide sa jednog kraja grada na drugi, čula da je tamo jeftinije dva dinara, mora da se i ona sprema u Grčku na letovanje.

  Na sred  puta stade bus, vozač nas izbaci napolje, nešto se pokvarilo. Pametan neki čovek, čuva nas. Kad izadjosmo, dade gas i smejući se odjuri. Neki su ga psovali, neki mu pokazivali srednji prst, ne znam zašto, nije hteo da reskira naše živote.

Pronašla sam da noge ne služe samo za davanje gasa i kočenje, može sa njima i da se hoda. Nije mi jasno zašto su me uveče toliko bolele, više nego kad sam vozila 1200 km sa  dve kafe pauze.

Nastaviće se tek sam ostala bez vozačke...

Autobuščenje AnaM
2010/03/22,18:00

Autobuščenje

ili

kako sam postala pešak

 

Napravila sam saobraćajni prekršaj, priznajem.

Šta da se radi i to je za vozače. Sad ima vozača i vozača, meni se dogodilo prvi put i mislim da će to biti korisno iskustvo.

Počelo je bezazleno, zaustavio me je policaj zbog prekšaja. Umilno sam mu se nasmešila i pružila ruku da uzmem dozvolu... i onda je počelo... Dozvola je ostala u drugoj tašni. Očito nije znao da ženskicama tašna mora de  se slaže sa garderobom, cipelama, šminkom... i najmanje pri izboru mislim o nekoj tamo dozvoli. Sve mi je bilo u tonu, ali džaba. On je bio frapiran. Nisam znala  broj tablica svojih kola ( ko još to zna?)...  na šta mi je strogo rekao da izadjem iz kola... Nije baš kao na filmu, ali zanimljivo. Bilo kako bilo dobih ja prekršajnu prijavu i sad kod sudije.

Sudija  samo što me sa muzikom nije dočekao. Nisam imala nikave veze, niti sam  se izdržavala volanom ( ne računa se što volim da držim volan u svakoj vezi) i odrapi me  tri meseca...   i još kaže da mi je kao učinio... e pa baš mu hvala.Drugi put neka učini svom dedi.  Od vozača napravi, dok si rekao piksla od mene, pešaka.

Sad  kao pešaku preostaje mi samo autobuščenje, valjda se tako zove kad umesto kolima ideš onim lepim busom sa vozačem...

 

Prvi dan autobuščenja

Krenula sam na sastanak zakazan u 9h.

Naravno, uvek sam tačna, iz kuće sam izašla dvadeset minuta ranije. 

Na stanici svi gledau negde levo, niz ulicu,  pa i ja, verovatno je to neki običaj.

Malo sam se uznemirila , prošlo je dva minuta, a mog broja busa nema, verovatno nisam razumela dispečera kad sam proveravala red vožnje.  88-mica je zato išla  na  svakih deset sekundi po dve. Verovatno ih puštaju u paru. Posle petnest minuta, provere vremena  sto pedeste puta, zaustavila sam taxi. Ona 17-ica je tad naišla meni za inat.

 

Nastaviće se

 

Semafor AnaM
2010/03/21,19:50

Semafor

Muškarci nas nikad neće shvatiti.

Lepo sam vozila. Dobro, ne baš idealno po propisima, malo brže od dozvoljene brzine. U meni je sve damaralo, išla sam da vidim Njega. Samo sam bacila pogled na retovizor, užas....

Sve je bilo u redu dok sam mazala usta i stavljala kap parfema iza uha, ali kad sam popravljala senku na očima...  morala sam da ih zatvorim. Kako da šminkam drugačije oči??? Onaj semafor što je neko natakario na sred puta baš se tog trenutka setio da promeni boju.

To sam lepo pokušavala da objasnim policaju...

Gledao me je nekako čudno. Ma, muškarci, nikad nas neće razumeti...

Sinki ljubimac
2010/03/15,19:19


 

Ti me poznaješ odlično.

 Nikad ti nisam pričala o sebi, o svojim prijateljima, a opet sve ih poznaješ.

 Ideš sa mnom na godišnji odmor, jednom sam išla bez tebe i nedostajao si mi svakog trenutka.

Tvoj prethodnik je bio zahtevan. Maltretirao me je kad ne bih sve uradila kako on hoće. Znao je da mi upropasti dan, a veče da i ne pričam.

Što sam bila starija manje sam ulagala u naše veze, a više dobijala. Sad je dovoljno da te nahranim i mogu da radim sa tobom šta hoću. Pravim se važna pred prijateljicama sa našim podvizima, ali i one  vole da te dodiruju. Kad te neka uzme osetim ljubomoru iako znam da  si moj. Bojim se da ona nema više uspeha od mene, da ide na zanimljivija mesta i da će sve moje biti bledo. Nesigurnost? To su znaci prave ljubomore, zar ne??

Prvi put sam osetila tvoju moć na izletu u Prag. Išli smo po Zlatnom gradu, skrivali se po muzejima praveći se da nismo zajedno,ulazili u crkve, šetali po mostovima, trgovima, a onda sam se smejuljila pred nekom radnjom češkog kristala, a na  Karlovom mostu sam osetila da bi ceo izlet bio upropašćen da ti nisi sa mnom.

Priznajem volim te, potreban si mi i ne umem da živim bez tebe iako si ti samo digitalni foto aparat kupljen u jednoj običnoj, maloj, radnjici.

AnaM ga treba
2010/03/13,21:06


 

Tvoje oko me budno prati.

Pokušavam da ti pobegnem, da se sakrijem, pokušavam da ne mislim na tebe.

a ti pobegnem, da se sakrijem, pokušavam da ne mislim na tebe. Uzalud Tu si, i kad te želim i  kad hoću da te zaboravim.Uzalud.

 Tu si, i kad te želim i  kad hoću da te zaboravim.

Namigneš mi ponekad kao da razumeš da hoću da te zaboravim. Ponadam se da će biti jednom drugačije, da ću moći da radim šta hoću, ali, ne, kao nema pretnja, ti si tu.

Znaš, volim te na svoj način, bacim pogled na mobilni  i kad niko ne zove, kad nema SMS-a, znam da ćeš mi namignuti i ohrabriti me da za sve ima vremena.

Ponekad mislim da me mrziš. U ranu zoru  izvlačiš me iz kreveta, požuruješ, teraš na sneg, kišu. Nemilosrdan si.

Ustvari na tebe mislim samo kad  nešto nije u redu, inače te zaboravljam, opuštam se i uživam zaboravljajući i da postojiš.

Neki put bih htela da te zaustavim, i da neki trenutak zadržim večno, ali ti me opominješ, jer ti si  samo moj veran sat.

Iz dnevnika AnaM
2010/03/11,20:04

Istrgnuta stranica dnevnika AnaM

 

Noć, tamna noć,

Turci selo zapališe u ponoć...

Ustvari nisu, samo AnaM čekala jeftinu struju, pa se u ponoć kao Pepeljuga došunjala i strpala veš u mašinu na pranje. Rešila sam da poslušam predloge političara za štednju energije.

Krc, krc.... tandrć... ne, nije novokomponovana pesma, u izvodjenju golišave silkionske pevačice, to mi mašina nešto šapuće.

-Šta kažeš?

-Nema vode, zar ne čuješ?

-Čujem, čujem čujem seko, nešto bih ti reko, ali nije za širu javnost.

-Ne mogu da radim bez vode.

-Pa što uze onda prašak ? Šta sad da radim sa mokrim, prljavim vešom?

U stilu, pametniji popušta, mašina me je totalno ignorisala.

Lepo, sutra ću, mislim ja.

To sutra je malo sutra. Komšinica zatvorila vertikalu, majstor ne dolazi, dan dva, tri, četiri...

Jutarnja kafa, to ne propuštam. Odlazim u kuhinju, odvrćem slavinu koja ne radi, odlazim u kupatilo,  punim džezvicu vodom,  plin,  i...  srk...

 Vraćam šoljicu i džezvu u kuhinju. Šipak, okret, i kupatilo, napunim šoljicu vodom, vraćam se  u WC, prosipam šolju sa vodom i socom, vraćam se u kupatilo, ispirem šoljicu, uzimam toplu vodu iz kupatila, nosim je u kuhinju, ( da mi je znati zašto nisam oprala u kupatilu?)

10h Poseta... uzimam džezvu...

12 h komšinica... pokušavam da ponudim nes... pije samo kafu sa socem da gleda u šolju...

13h prijateljica koja nije bila sto godina,  došla na kafu... nes? Odbija...

Četvrti dan igram pipirevku . Ako neko ima nameru da dodje kod mene, kuvam nes... ili sladoled... tek da se zna...

Nadam se iskreno neće biti:

nastaviće se

Barbara 49
2010/03/11,08:07


Barbara 49

       Grube ruke uhvatile su me, samo sam jeknula, noga me je bolela. Onesvestila sam se. Strah od užasa koji me je čekao bio je preveliki. U polusvesnom stanju osetila sam da me negde guraju, nose, silazili su stepenicama.

       Podrum

       Mrak

       Tišina

.      Bila sam paralizirana od straha i spas sam potražila u nesvest.  Kad  sam se probudila, ležala sam u krevetu. Ličilo je na bolnicu. Nije bilo one zastrašujuće beline, niti karakterističnog mirisa, ali nešto je potsećalo na bol, užase napaćenih tela. Svi kreveti bili su zauzeti. Prepoznala sam lice nekih skijaša sa Kopaonika, ali većina mi je bila nepoznata. Svi su bili u polusvesnom stanju. Ne znam koliko sam ležala, koliko je vremena prošlo. U prostoriju je ušao Miloje, ili bolje reći medecinski tehničar Miloje. Nestala je maska veseljaka, zanesenjaka, pesnika. Prišao je mom ležaju, na moje pitanje

                                -Zašto?

        Samo je slegnuo ramenima

                                -Posao kao svaki drugi. Novac.

        Hteo je da produži, ali sam ga  preklinjajući zaustavljala vukući ga za rukav košulje

                                -Šta ćete da mi radite?

          -Čekamo šefa, onda radimo analize, i kad nadjemo odgovarajućeg kupca uzmemo naručeno.

         Govorio je kao da se ne radi o ljudima, kao da prodaje slike, ili umetnine.

                                -Ko je šef?

-Stiv, pod tim imenom ga znamo. Radi uglavnom preko Interneta. Razgovarao je i sa tobom, on nam je rekao da te obavezno uzmemo, imate neke neraščišćene račun

-Ne razumem, kakve račune?

-To će ti on objasniti, pojma nemam o čemu se radi. Ostavi sad moj rukav i smiri se. Ne mogu ti ništa više reći.

 

 Nastaviće se

 

Barbara 48
2010/03/10,20:26

Barbara 48

 

       U hotelu uzbuna, devojka koja je bila sa Barbarom nije se pojavila u  podne na dogovorenom mestu, kako je uvek bila tačna digli su odmah paniku. Posle iskustva sa nestancima na Kopaoniku, čim bi neko zakasnio i minut, dizala bi se buka, plašili su se da se nešto dogodilo. Barbara? Nema je! Na fotelji gde su je zadnji put videli, ostao je zaboravljeni lap-top, policajac ga je uzeo

                             -Pogledaću, prvo to.

       Gde je mogla da ode kroz sneg sa povredjenom nogom? Filip oseti ruku zakona na ramenu. Imao je putera na glavi, nije mu bilo svejedno.... Ali bio je čist već dugo, mesecima.

       Slikarka Olja nije bila u sobi kad su je tražili. Nestala? Pre su mislili da je negde odlutala. Znala je da nestane, a da se nikom ne javi, onda bi se iznenad pojavljivala, i niko nije brinuo o njenom kretanju. Gosti sa Kopaonika nisu bili ni tri dana na Zlatiboru, a već su nestali kao da ih je zemlja progutala. Njihove stvari bile su po sobama, a oni? Gde su?

Budila  sam se. Poznat miris dotaknu moja čula.

                        -Gde sam? Bolnica? Operaciona sala? Da li smo imali udes?

          Glava me je bolela, u poluležećem položaju, kroz spuštene trepavice, gledala sam po prostoriji. Čudna soba. Ličila je na zubnu ordinaciju, i na lošu operacionu salu, ličila je na sve i na ništa. Instrumenti? Raširila sam oči. Hirurgija! Devojka sa kojojm sam pošla kolima ležala je na stolu, oko nje su nešto radili. Čulo se samo kad bi metalni instrument dotakao nešto  na stolu što je odzvanjalo, i povremene reči

                      -Požuri, helikopter samo što nije stigao..

                      -Uzmi oba bubrega, a kasnije ćemo ostalo...

          Neka čudna kutija, frižider, šum, lupa , koraci, devojka na stolu se pomerala, ispuštala neke neartikulisane glasove.

         Oba bubrega? Znači mrtva je. Udes . Ali čuje se njen glas. Nešto nije u redu.

-Od ove nema puno koristi, bolesno joj je srce, začu se poznat glas, ali čiji je to glas?

-Glupačo, ne slušaš nikad do kraja. Bolesno srce, to su ljubavni jadi, i njeno srce će poslužiti. Srce nam je uvek potrebno. Najveća je potražnja, za njim.

          Skoro sam se onesvestila od straha.Te reči...Užasna misao šunjala se mojim mozgom, ne nemoguće....nisam dobro čula...nisam razumela....to se ne dogadja....a onda odjeknu svom stravom, misao koja me ispuni strahom, nemoći, nevericom: Trgovci organima! Trgovci organima! Trgovci organima, samo je bubnjalo u meni. Ne, ne , to nije moguće, to se ne dešava kod nas, negde možda, tamo negde, tamo daleko, nekim drugim ljudima u nekoj drugoj zemlji. Nemoguće je da su to oni.To ne postoji ovde. Ne, samo samo mi se učinilo, ja sanjam, sad ću čvrsto da zatvorim oči, i kad ih otvorim biću u svom krevetu u sigurnosti.

         Ali u podsvesti se šuljala istina, znala sam, čula sam za strašne priče. Kao dete uvek su me plašili da će ako ne budem dobra doći neki zli ljudi i odvesti me. Ovo je bilo gore od najstrašnije more. Znala sam šta bi sve ljudi dali da spasu nekog koga vole ili sebe. Sve bi učinili za zdravlje, pa i tudje ugrozili. Na organe za presadjivanje se dugo čekalo, mesecima, neki put bi prekasno bilo za sve. Na listi čekanja su bili dugi redovi, razni prioriteti su postojali. Neki put neko nije mogao ni da bude stavljen na listu čekanja, neko je oderedio da on nije važan, da se ništa neće izgubiti kad on nestane. Ipak svako je nekome važan, uvek se nadje neko ko vas voli i sve bi dao da možete živeti. Na te račumaju trgovci organima. Na crnom tržištu cene su vrtoglavo visoke, stalno rastu, zarade su ogromne i kriminal cveta.

        Čudan je kriminal u ljudi. Kad već misliš da ništa strašnije nisu mogli da smisle, da novac ne mogu da zarade na gori način, ljudi se sete nečeg goreg, još strašnijeg i užasnijeg. Nijedna životinja u prirodi nije tako okrutna prema svojoj vrsti. Dešava se da lav ili lavica ubiju svoje mladunče, da neke ribe pojedu svoju mladj, dešava se, ali kod ljudi je ta okrutnost normalna. Niejdna životinja se tako sistematski ne uništava i istrebljuje kao čovek.

         Bila sam paralisana od straha. Čula sam za slučajeve prodavanja krvi, ili nekog organa, ali to su bili pojedinačni primeri, koji su se dešavali tamo negde, negde daleko, ne kod nas.To se dešavalo nekim drugim ljudima, nekim nepoznatim, tamo negde.

       Čuo se šum helikoptera kako dolazi, onda tišina.

       Neko viknu.

       Pucanj.

       Šta se dešava?

 

Nastaviće se

 

 perspektiva Ikara
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu