AnaM

Anam na klupi
2009/08/27,11:31


 

Sedim u parku.

Ubilo se od romantike.

Sručila sam se na prvu klupu  kao džak krompira.

Možda ptičice cvrkuću, možda se trava zeleni, vetar ćarlija, Sunašce...hm....šta radi Sunašce?? Da, da Sunašce procvrčalo ono malo mozga što mi je još ostalo.

Prepuštam se, sanjarenju???

Odmor od jurnjave za nekim papirićem koji traži drugi papirić, a ovaj opet neki papirić....

Dreka neke bebe me povrati u stvarnost. Pogledam oko mene sve neki bebironi, ni mesec dana nemaju.

Mladi otac trapavo prepovija bebu, bespomoćno traži pomoć i objašnjava

-Nismo se venčali, dobili smo bebu i sad ne možemo da je prijavimo dok ne dokažemo da je dete naše. Kažu, možda je ukradena beba.

 Gledam ga belo, beba na vrućini urla, pridružuje joj se druga koja očito neće da bude foto model, kad god blesne blic na snimku za pasoš, ona mahne ručicom i zatvori oči.

Roditelji koji su u XXI veku rešili da žive bez papira, kažnjeni su, 30 ooo i dokažite da je dete vaše... Papiri ne važe za dokaz, možda DNK??

Šalteruše, kao šalteruše, neumoljive, bebe kao bebe, urlaju, a mi??? Ostajemo i dalje da se nadamo da će jednog dana biti sve kako treba....

Mladić sa bebom koja neće da se slika, a hoće da putuje, sažaljivo me pogleda

-Tome se nadao i moj deda, otac... možda nešto dočeka moj... pa zastade... unuk...

AnaM u saobraćaju
2009/08/24,11:50




Krenem ja tako letnji dan do podne da se osvežim u Jezeru. Neću ja na Adu, nego malo dalje. To malo dalje, vodi kroz Pančevo do Bele Crkve.
Na semaforu policaj.
Maše on meni, mašem i ja njemu, maše on ponovo, pa poče da mlati nervozno nekom motkicom.
Stanem ja.
 On već stoji.
-Slikao sam vas
-Jel'? A kako sam ispala, nisam se nešto smeškala, stigao mi SMS, pa ga ja čitala.
-Na semaforu?
-Samo da iskoristim dok ne stigne novi zakon za mobilne.
-Dozvolu, saobraćajna, vozačka...
Setih se ja, ali kasno, nije mi se slagala tašna sa majicom , pa sam promenila, nažalost tašnu, bolje bi bilo da sam majicu, sad bi dozvolu dala tom dosadnjakoviću.
On me nekako čudno pogleda.
-Ličnu kartu, bilo kakvu ispravu...
Ja sva srećna nadjoh povlasticu za GSP, ali nije mu se dopala verovatno slika, jer je počeo da me traži kompjuterski negde...tamo....
-Broj kola???
Ja podjoh da vidim, a on se opet zavbezeknu. Ne znam šta je to čudno, ko još zna svoj broj kola?
Bilo kako bilo, platih ja kaznu cirka 2ooo , i potpisah da ću opet doći kod sudije zbog slika.
Taj dan je danas došao.
Pogledam ja sudijicu, mlada, zgodna, plavuša... nema šanse da prodjem.
Pita ona mene koješta, te da li sam udata, kakve to veze ima sa semaforom ne znam, ali mora da ima jer joj je bilo važno.
Onda pita koliko para imam. Pogledah ja u novčanik, nema ništa. Opet ona pita koliko zaradjujem. Nepristojno pitanje.
Sledeće pitanje koga izdržavam, nije mi baš jasno, ali, neka joj bude.
I sad glavno.
Ako sam šofer, onda mi se ne oduzima dozvola, jer tako zaradjujem za kaznu koju će da mi odrape, ali ako sam običan gradjanin, onda oduzimaju obavezno. Kako sam žensko koje nije neka važna ličnost, maximalno će mi oduzweti dozvolu.
Kome još treba da žena vozi?
 Da sam muški šofer, to je već druga stvar, mogu da prodjem i kroz crveno, i da jurim pešake po pešačkom , kao zečeve, mogu i da parkiram gde hoću, jer, ja sam profesionalac, mora da imam povlastice....
Tako kažu, a ja im verujem.
 Srećom ne ubih nekoga,
 morali bi da ukinu doživotnu robiju i dovuku giljotinu,
 a to bi sigurno koštalo Pančevce...
a možda bih se ja onda zaposlila honorarno kao vozač negde...Treba li nekom vozač kao što sam ja??? Cheesy
                   bye
RUKE AneM
2009/08/19,09:28

RUKE

Meni su najvažnije na nekom čoveku ruke, oči "ogledalo duše", gluposti, sakri lice, oči nemaju izraz.

Ali ruke!

Prvi dodir: muškarčina, misliš polomiće te, a on pruži  vlažnu ruku, mlitavo, čini ti se da si ruku uronio u pekmez, ili neko kljucne tvoju ruku kao da ćeš ga ugristi, odmah pobegne, zato poneko, drži ti ruku pola sata pričajući i sta je te noći sanjao.

Pravi stisak ruke, kao i pravi čovek, retki su.

Oblik prstiju, dugi , tanki, prsti pijaniste, ili kratki, četvrtasti, prsti drvoseče? Pa, u životu, neki put treba pijanista, ali neki put i drvoseča, obično nadjemo nešto izmedju.

Nakit?

Neke ženske ruke potsećaju na pokretne zlatare, a i muškarci sve ćešće nose taj  "muški"nakit, naravno i na njima deluje... ženskasto.

Ruke?

Možete li zamisliti šta sve rade? Svi sportovi, plivanje, odbojka, svaki sport sa loptom, izmišljeni su zbog ruku. Čak i, najvažnija, sporedna stvar za muškarce, fudbal...probajte samo da dotaknete rukom loptu...onaj čikica sto trči za fudbalerima odmah počne da svira neku čudnu melodiju, oni se naredjaju , šutiraju i urnebes...(nisam bas sigurna, da li je to penal?)

Ali ruke znaju svoju moć!

Znaju one, ponekad da budu tako...tako..dotaknu vas lagano po obrazu, spuste se na tren do usnica, blago predju po njima.
 Ruke...pomiluju kosu, leprsavo dotaknu vrat izazivajući neku čudnu jezu...ruke...jedna počne da se spušta milujući ledja... izaziva neke žmarce, hladnu jezu... druga dotakne vrat, predje preko grla... a vatreni plamičci postaju sve nestašniji... Telo počinje da gori... dah postaje isprekidan... usne poluotvorene... Ruke ne prestaju, hoće da sukobe onaj žar, vatru, sa onim hladnim osećajima koji klize niz ledja... ruke ne prestaju... ruke... čarobnice strasti... ruke... prijateljice ljubavi--- ruke... ruke...

 

AnaM pokvarila kola
2009/08/13,08:27


Svi ljudi koji nisu sposobni za svoj posao , treba da se sklone, i da daju šansu onima koji imaju nešto u glavi.

Nema tu sentimentalosti, lažne.
Videla sam da nešto nije u redu sa kolima, otišla kod majstora, lepo mu sve, precizno objasnila. On je trebao da postavo dijagnozu, ne ja.
-Ja sam sve sam sredio, promenio ulje i filtere, svečice, platine... Ako nešto nije u redu, dođite ponovo.

Uzgred odrao me je, naplatio je to kao sv. Petra kajganu.


Jarca pečenog je bilo sve u redu.

Kola su se propinjala, sinoć, kao da su na rodeu,
 uzdisala kao da su na mostu ljubavi u Veneciji,
 a svi koji su me sreli na autoputu,

 krstili su se kao da su u Sabornoj crkvi.
Kad su došla pred garažu uskopečila su se i ni slučajno nisu htela da udju u nju. Molila sam, preklinjala, kola su bila neumoljiva, onda sam ih šutnula, po onoj batina je iz Raja izašla, i kola su pred silom poklekla.
Jutros se ja sva nacifram kao seoska mlada, da zavedem automehaničara da nešto uradi sa mojom lepoticom od kola, koja je da priznam ipak, sredovečna dama.
 Šipak, ni da mrdnu.
Ja ih malo gurala tamo vamo, ne reaguju ni slučajno. Zaglavila se ja na izlaz, niko nije mogao da mrdne od mene. Hteli ne hteli počeše da postavljaju dijagnoze. Ja sam "iskusno" pogledala po komšijama i donela zaključak da se lamela  otkačila. Gledaju me prezrivo, kao svaku žensku vozača.

Padaju razne dijagnoze, videćeemo šta je stručni konzilijum pronašao. Zadnja je da se šlepamo i ja i kola do neke radionice.  Ja sam pobegla od kola, možda se sama zaleče, i sad okrećem pokorno sve telefone, možda naidjem na neku žrtvu da mi pomogne:)

Zasada se javio jedan otpisani obožavaoc I majstor koji spava do 9h. Okrečem dalje telephone….

Nastavak sledi…

AnaM pleše
2009/08/07,23:16


 

Ceo život je jedan ples.

Nekima valcer, nekima tango.

Neko pleše uspešnije , a neko trapavije. AnaM ,je imala sve predispozicije da postane vrhunska balerina...hm???

 

Rodila sam se u januaru, i umesto da zaplešem u život, zaurla sam kad su me iz tople sobice izbacili na -20.

U pesku sam vešto zaplesala svoj prvi tango sa nekim partnerom kome sam nabila koficu  na glavu jer me je stalno vukao plačući da sednem. Očito nije prepoznao moj plesački talent, ili možda i jeste.

Moji su me dali u baletsku školu da potrošim energiju. Zamislila sam se da plešem belog labuda, ali ništa od toga. Morala sam satima da se klanjam na nekoj motki koja je do neba bila visoka. Tražili su da se još smeškam i da mlataram glupo rukama. Moje noge su shvatile caku, trebaju im visoke balerine...pa su požurile da rastu. Kad sam prerasla sve muške partnere, izbacili su me iz škole, jer su dečaci većina sa Edipovim kompleksom, odbili da igraju sa onom „pokretnom vešalicom“

Prvi ozbiljniji ples sam imala u jednoj ogromnoj sali, na klizavom parketu u bledozelenoj  svilenoj haljini.

Gracilno sam zagrlila partnera, orkestar je pokušao da trubama i harmonikom dočara Štrausov Na lepom plavom Dunavu. Muzika bi i prošla, ali moj partner je bio za glavu manji sa dve leve noge, i kad mi je stao na nogu, ne nameravajući da se sa nje pomeri, tako sam ga šutnula u ono bolno muško mesto, da više nije pogledao ni jednu žensku... ne samo na plesu....

Prišao je drugi sa čašom vina u ruci i teturajući me pitao za ples. Ne znam šta sam mu odgovorila, znam samo da je ono vino zavšilo na mojoj haljini, i da sam ostatak vina poklonila njegovoj košulji.

Pobegla sam u drugu salu i tamo zaigrala moravac

Dalje sam plesala kako sam plesala sve do trenutka kad sam videla ovu sliku . Zamislila sam sebe da ceo život igram sa jednim od njih...

 

AnaM o donaciji organa
2009/08/01,11:34

 



Za ili protiv transplatacije?

Lako je opredeliti se, ako si zdrav.

 U kritičnom trenutku, neki put minuti odlučuju.

 Zar mora biti tako?

Nemaju svi sreću da imaju čelično zdravlje.

 Mnogi se bore sa raznim bolestima, nekima otkazu pojedini organi i gubeći svoju funkciju. Neki put toliko, da je moguć dalji život samo uz trasplataciju tog organa.
Medicinsko osoblje, lekari, edukuju se širom Evrope, širom celog sveta. Njihova znanje i stručnost je na svetskom nivou. Sam program stručnost je na visokom rangu. Program transplatacije diže nivo ustanove gde se to obavlja, jer uključuje veliki broj specijalista i stručnog osoblja.
Program bi lako išao napred, naravno, uvek nešto koči.
Jedna od prvih prepreka je nepostojanje adekvatnih zakona.

Kod nas je važnije doneti zakon o bilo kakvoj gluposti, nego zakon o presadjivanju tkiva i organa, zakon koji bi spasavao ljudske živote. Neažurnost i sporost u tome je ravna kriminalu.
Novac, to božanstvo kome se svi klanjajuje, naravno prepreka je da sve podje bržim tokom. Da li je jeftinije svakog pacijenta poslati u inostrastvo, ili to uraditi  u zemlji? I da li će baš svaki dobiti priliku, ma koliko mu je neophodno, da ode? Nabavka opreme, njeno održavanje, je skupo. A koliko vredi ljudski život?
Pitanje donacije organa nije rešeno.
 Ko može dati?
Kako?
Sretstva informisanja često senzionalistički pišu u pozitivnom ili negativnom smislu. Možda bi bilo bolje da napišu da jedan preminuli može spasiti četiri ljudska života. Svaka pomoć je dobro došla.
Treba objasniti da je trasplatacija uvek trka  vremenom.
Pojedinci se nekad pitaju gde bi i kako zaveštali svoje organe. Ovde nema ustanove koja to radi.  To se mora uraditi na nacinalnom nivou, kad bi se svaki pojedinac izjašnjavao prilikom uzimanja nekog dokumenta, da li je za ili protiv doniranja organa.
Čudno, mislimo da ćemo uvek biti zdravi, mi , naše porodice, prijatelji, svi koje poznajemo i koje volimo.
A da li će tako biti???
Postoje razna mišljenja, razni stavovi o davanju ili uzimanju organa.
Da li će neko biti donator, pojedinac odlučuje.
Da li će mu trebati organ...

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu