AnaM

Dilema
2013/07/11,20:24

Istinite priče, a možda i nisu...

 

Noć

Kasno veče.

 Nikoga na ulici.

Dežurna apoteka

Vrata se polako otvaraju. Neko malo zastade kao da se predomišlja da li da udje, pa opet malo gurnu vrata. Pojavi se ruka, zastade trenutak i onda kao rešena, gurnu vrata do kraja i udje čudna osoba. Kosa neuredna, proseda, krajevi obojeni u neku neodredjenu smedju kosu, ko zna pre koliko vremena.Oči sitne, nemirne, lice prerano ostarelo, naborano, stidljiv osmeh.

-Jedan T....n

-Taj se lek ne može kupiti bez recepta

-Hitno mi je potreban, molim vas.

Žena pognu glavu, izvadi neki  novčanik, poče prebirati po njemu.Farmaceut hladno nastavi.

-Ne može bez recepta, nije na listi.

Žena se nekako zguri, oči joj se ovlažiše. Očito nikad nije čula za tu listu. Zna samo da joj je lek neophodan, da se bez njega ne može i ne sme vratiti kući.

-Mnogo mi je potrebno. Može li samo pola kutije??

-Lek se izdaje samo na dupli recept, kontroliše se ko ga uzima.

Žena kao da malo  živnu.

-Za ćerku mi je.

Pogleda u hladno, nezainteresovano lice belog mantila i više kao za sebe prošaputa

-Kako da se vratim??

Poguri se još više, polako se spusti na kolena , sklopi ruke i zavapi

-Molim vas za dete mi je. Ne može bez tog leka, navikla. Sve razbi po kući, tuče nas i proklinje. Ne smem da se vratim kući, pomozite.

Bledo lice postade još bledje, sklopljene ruke padoše i osta tako zgurena na podu, nema u svom bolu, neizvesnosti...

Šta biste vi uradili??

 Da li biste dali lek, prekršili propise??

Da li bi dali otrov i produžili još jedan dan nečiju agoniju??

Greška
2010/07/02,11:17


 

Koliko ljudi na svetu!

Koliko poslova na svetu!

Verovatno ih biramo prema svojim sklonostima, mnoga sticajem okolnost moramo da radimo. Kad radimo nešto sa ljubavlju samo klizi, ali život nije med i mleko, nešto radimo samo da ga što pre završimo.

Imamo li prava na to?

Ko nam je dozvolio da budemo nemarni na poslu?

Ko nam je dao pravo da pogrešimo?

A opet, nema čoveka koji nije pogrešio. Kažu grešiti je ljudski.

 Da li je?

****

 Negde u nekoj bolnici leži mladić. Teško diše, kad se zakašlje, krv. Bled, mršav, bez snage. Samo oči!

Oči crne, velike, ogromne, oči koje nemo gledaju, oči koje osudjuju. Ni lekar kad dodje u vizitu ne može da se sretne sa tim očima., žuri da pobegne što pre, što dalje.

-Doktore, sačekajte!

Mladić ga uhvati za kraj mantila drhtavom rukom

-Zašto ja? Zašto baš ja, od svih?

Lekar samo saže glavu. Šta da odgovori? Znao je celu istoriju bolesti. Mladić je bio zdrav, pun života. Tudjom nepažnjom, alkohol, i saobraćajka. Iskrvario je. Jedna boca krvi, druga. Njegova mladost se izborila sa povredama, ali ne i sa nečijom nemarnošću. Jedna boca krvi bila je zaražena HIV virusom.

 

Grešiti je ljudski.

Da li je?

Barbara KRAJ
2010/03/29,09:29

 

 

KRAJ

 

           Vratili smo se u hotel na Zlatiboru da pokupe stvari. Već sam dobro hodala, spremala se za povratak u Grad i možda neku novu avanturu.

                     -Barbara, pozvao me je Filip, mislim da imaš pravo nešto da znaš.

-Oliver...počeo je, Oliver je moj brat blizanac. Nisam slučajno onog dana došao na planinu. Osudjivao sam te, mrzeo, mislio sam da si ostavila Olivera kad mu je bilo najteže, da bi bila slobodna. Pratio sam te i u Gradu. Nije ti se prividjivalo da vidiš Olivera, mene si susretala. Hteo sa da vidim kakva je to devojka koja je mog brata mogla da zaludi, a onda ga samo ostavi i ode u Grad.

-On je mene ostavio, zaplakala je sam. Kad je nestao život više nije imao smisla za mene.

                                    -Morao je, znaš da je morao, nije moglo drugačije da bude.

                                    -Znam

-Ponekad  i  kad imamo izbor, ne odaberemo najbolje, mislim da je pogrešio. Ne, siguran sam da je sa tobom pogrešio.

-Da trebao je da uzme za sebe jednu zaštitnu inekciju. Sa njegovom bolesti, epidemijom koja je izbila, nije imao nikakve šanse.

-Rekao mi je da nije hteo da uzme tu inekciju jer je rizik bio prevelik. Uvek je verovao u prirodu i njenu snagu.

-Rekao? Kako je mogao da ti kaže? Ti nisi bio tamo, nisam ni znala da je imao brata, i još bliznaca. Znam bila sam do kraja sa njim.

                       -Nisi, Barbara, nisi.

                                -Jesam, bila sam sa njim do kraja, ne možeš to da mi oduzmeš.

           -Da bila si sa njim sve do trenutka dok ti nije rekao da ga ostaviš i da odeš iz Mestašca, vratiš se u svoj Grad i počneš život ispočetka.

          -Kako znaš za to, nikog nije bilo tamo sa nama, a ja nikad nisam pričala o zadnjim rečima Olivera.

                                -On mi je rekao!

                                -On?

           -Oliver je znao za svoje stanje. Nije hteo da te veže za sebe. Živ je. Lečio se u inostranstvu. Mislim da se ovaj put izvukao iz bolesti, ali sa tobom će već biti malo teže, smejao se Filip.

         Barbara je samo čula ono živ je

                                 -Kako?  Kako je sad? On…ja…

-Mi smo pravi blizanci, i ja sam davaoc organa. Zato sam odmah povezao sve šta se dešava.

                                 -A on?.... Gde je Oliver?.... Kako je?.....

 -Pa…mislim…ako se polako okreneš…I pogledaš…prema …. vratima…videćeš odgovor.

          Okrenula sam se. Smešeći se, malo bled, malo umoran Oliver je samo raširio ruke.

         A ja?

         Neki put nam ne trebaju krila da bi leteli

                             KRAJ

 

Barbara 50
2010/03/27,17:13

Barbara 50

 

 

       Setila sam se svojih priča na Internetu sa mladićem po imenu Stiv. Stalno me je nešto ispitivao, po nekoliko puta istu stvar. Mislila sam da je glup, da je zaboravio šta sam mu je rekla, ili da ima toliko tih kontakta da više ne zna ni šta govori, ni kome govori. Njegova ideja je bila da se premestimo sa Kopaonika i odemo na “sigurniju” planinu, naravno, bili smo sad bliži njegovoj bazi, ma gde se ona nalazila. Lepo sam mu  sve ispričala, i ko ide, i kad ide i kako idemo. Čudila  sam se kako zna neke stvari o meni, srodna duša, kakva sam ja glupača ispala. Nudio mi je posao u nekoj laboratoriji sa odličnom zaradom.Tada je mislila da se sigurno zarekla i napisala mu da radi u laboratoriji, sad mi je bilo jasno, ko zna sa kim je sve kontaktirao i došao do podataka o meni kao što je od mene svašta saznao o drugima. Bila sam užasnuta.

Smejao se kad sam rekla da me ne intersuje nikav honorarni posao.

-To ne bi bio honorarni, nego redovni, doduše ne plaćamo sve doprinose i ne bi bila prijavljena, ali ako ti je toliko stalo, doprinose možeš i sama da plaćaš, to bi i onako bila samo kap od sume koju sam spreman da ti platim.

      Nešto je rekao da sam uvek bila svojeglava i da nikad nisam umela da izaberem pravo, ali ni tada, ni sada nisam shvatila na šta je mislio. Nekako je bio previše opsednut tom pričom o novcu na netu, ipak je to trebalo biti neobavezno ćaskanje. U šta se sad to pretvorilo, nisam mogla da verujem , samo sam u sebi ponvljala: To se ne dogadja, to se ne dogadja, probudiću se iz ove more...

      Noga me je jako bolela, položaj u kome sam bila  bio je više nego neugodan, ali osim fizičkog bola, osećala sam i strah, strah koji me je ledio. Dotakla sam  rukom u predelu srca, kucalo je tako jako da sam mislila da se čuje napolju. Čelo mi je bilo orošeno znojem panike, vilice se kočile. To više nije bio strah od nečeg neizvesnog, to je bio užas koji nisam mogla da savladam. Grlo mi je bilo suvo, nisam mogla da gutam, disanje je bilo otežano. Svi imamo neki prag do koga možemo da idemo, a onda kad je čaša prepuna, dovoljna je samo jedna kap, da se prelije i pucamo. Tu kap upravo sam dolila u svoju čašu, tresla sam se u groznici, nisam smela ni da se okrenem ni da pogledam svoje sapatnike. Znaju li gde su, znaju li šta ih čeka?

     Neka užurbanost.

     Jedan čovek je uleteo u prostoriju i počeo da navlači kapke na podrumske prozore. Atmosfera je po mogućnosti bila još groznija, ako je to uopšte moguće.

Neka škiljava sijalica je osvetljavala podrumsku prostoriju, na poljskim krevetima bleda lica, nemo su gledala, ili zatvorenih očiju prepustila se sudbini. Svi su bili vezani lancima za zid, jedan čovek neodredjenog životnog doba pao je iz kreveta, lanac se zategao i on je visio obešen na njemu, bio je u nesvesti, a po opštem izgledu kraj mu se približavao. Na susednom krevetu prepoznala sam mladića koji me je udario po gipsu trčeći hodnikom.

-Hteo sam da ti donesem Coca-Colu

                                    -Znam, i očekujem da je uskoro i doneseš

                                -Sve me boli. Danima sam vezan, ne mogu da se pomerim.

                                -Jesi li povredjen?

-Ne, imam nešto retko, pa traže da se novac donese unapred, čuo sam jučer dok su pričali, ne znam o čemu se radi.

                                -Sigurno nisi dobro čuo, ili razumeo

-Ne znam, mnogi se vraćaju u sobu polumrtvi, neke više nikad ne vidim, ja sam najduže ovde, šta li ja to imam?

       Gore se nešto dešavalo. Miloje je nervozno sedeo u nekoj nazovi kafanici. Nekoliko stolova, mali bar, imitirali su kafanu na putu, ali nije bilo nikakve reklame na putu ni na ulazu, očito nisu očekivali goste da dodju tu da se odmore i okrepe. Filip udje u kafanu, samo su se pogledali. Iza Filipa, policajci, počeše da ga ispituju.

                                -Gde je Barbara i devojka?

                                - Ne znam o čemu govorite?

                                -Vidjene su da ulaze u tvoja kola.

                                -Ja sam ovde sam, vidite da nikog nema.

       Bacao je poglede prema baru. Filip  ga je celo vreme posmatrao, uhvatio je njegov pogled, malo zastrašen, prema baru. Zaobišao je sto, ušao u bar i ramenom snažno gurnuo zid, jednom, pa još jednom.

                               -Šta to radiš?  uzviknuo je uplašeno Miloje, vukući ga za ruku.

Filip gurnu još jednom zid, nešto krcnu, popusti i zid se odvali otkrivši improvizovanu operacionu salu. Devojka je još bila na stolu, u nesvesti, zadnji drhtaji života napuštali su njeno telo, izdisala je.

                              -Papiri! Viknu Filip, znao je kako se pliva u tim vodama. Nekad je bio povezan sa grupom narkodilera, ali se brzo povukao. Ako se povukao to ne znači i da je zaboravio njihov način rada. Barbara mu se dopadala, kad ju je upoznao bio je unapred spreman da je povredi. Ona nije bila iz njegovog sveta, ali nije joj želeo smrt, ili nešto jos gore, ona je imala posebno mesto u njegovom životu. Grubo je uhvatio Miloja za okovratnik stegao ga i udario.

                                 -Gde je Barbara?

      Miloje je bio jak, izuzetno jak muškarac, ali snaga ne ide uvek sa hrabrošću. Filip grubo uhvati Miloja za okovratnik, desnom pesnicom udari ga po vilici, začulo se krckanje kostiju. Filip je nastavio da ga udara, Miloje je pokleknuo, kukavica, nije se branio, samo je zaklanjao glavu rukama dok ga je zasipala kiša preciznih udaraca. Mlaz krvi iz slomljenog nosa i Miloje poče da puzi:

                                    -Rečiću, sve ću reći

       Filip je sa nekoliko udaraca postigao više, nego što bi sve ispitivanje u policiji. Miloje rukom pokaza dole.

                                -Gde je Barbara? upita Filip još jednom

                                -U podrumu, sa ostalima.

       Čula  sam da neko silazi stepenicama u podrum, prvo sam videla samo patike, pa ivice farmerki, sa zebnjom je čekala da se posetilac pokaže, to je sigurno Stiv, ali nešto mi je bilo poznato, a onda sam vrisnula:

                                 -Stiv…Filip…..

                                  -Pssssst.... Ne viči, ja sam tu, niko ti neće ništa da uradi,.... ne boj se sve je gotovo,.... čvrsto me je zagrlio, stavila sam glavu na njegovo rame i jecala.  Nije bilo važno ko je on, da li je ličio na Olivera, da li je to što želim možda Filip, ili Oliver ništa nije bilo važno, samo ta sigurnust koju sam osećala u njegovom zagrljaju, i suze, prvi put posle dugo, dugo vremena napuniše moje oči, zamutiše ih i izliše klizeći niz obraze, jecala sam plakala za sobom , za onim što se dogodilo, za Oliverom od koga sam se opraštala, plakala sam plakala i nisam mogla da se zaustavim.

                                    -Gde je devojka? Upitala sam ga posle tiho

                                    - Ona umire, sagnuo je glavu Filip, za nju je prekasno

                                    -A bubrezi? 

                                    - Kakvi bubrezi?

                                    -Njeni, sad su je operisali.

       Vreme je jurilo, pitanja su upućivana pogrešnim ljudima, nisu donoslila rezultate. Policajci su ispitivali polumiruće ljude koji ni sami nisu previše znali.

        Vreme je letelo, devojka je umirala.

         U daljino se čuo zvuk helikoptera koji je odlazio. Odnosio je dragocene organe u nepoznatom pravcu, ljudi kojima su oteti, umirali su. Užas i nemoć bili su opipljivi. I Filip preuze stvar u svoje ruke. Preskačući po dve stepenice, istrča ispred kuće. Policajci su Miloja uvodili u kola, jedan mu je pridržavao glavu da se ne udari o krov kola, kad dolete Filip. Nije ništa govorio, šćepao je Miloja ispred policajca, povukao ga napred, i počeo da udara, pesnicama, nogama, po glavi, telu, bio je kao zahuktala lokomotiva, pokušali su da ih razdvoje, Filip nasrnu još jače. Miloju je pukla arkada, krv je lila lice se zacrvenilo, oko zatvorilo, samo je držao ruke i branio se od novih sve jačih i jačih udaraca, na kraju je ničice pao na kolena pred Filipa koji ga je pitao vičući, udarajući ga ponovo i ponovo:

                                     -Izvadjeni organi….bubrezi?

                                     -Helikopter! i pokaza glavom put neba.

         Neka kola se zaustaviše iza ugla, neko je iz njih izašao, i kad vide policiju pokuša da se vrati, a Miloje ozaren uzviknu:

                                       -Stiv!

         Tek sad je nastala gužva, nije se znalo više ko koga juri ko se sa kim bori, Filip je bio kao razjaren tigar, šta li mu je davalo toliku snagu? Barbara je spasena, da li je on to zaljubljen u nju pa hoće da se pokaže? Ubrzo je i došljak bio savladan. Pocepane košulje, razdrljen stajao je pred svojim žrtvama, besno gledajući prema Miloju koji ga je izdao:

-Nikad se nisam ni trebao da pouzdam u tebe, nisi sposoban da vodiš ovako ozbiljan posao.

 Za njega je to bio samo posao. Posao koji je donosio novac, sve  ostalo nije bilo važno.

-Doktore, morao sam, nisam ja sve ovo zamislio, ja sam ti samo pomagao, ti si sav novac uzimao za sebe.

                               -Ćuti, budalo, prosikta Stiv

          Barbara se trgla  na zvuk njegovog glasa, prepoznala ga je.

-Ti?! Zar je moguće da si to ti? Kako si mogao, kako si  samo mogao  da tako nešto radiš?

-Davno sam ti rekao, ja tražim samo najbolje za sebe. Pogrešila si što mi se od početka nisi pridružila, mogli smo da imamo sve, ne, više ti se dopala ona budala koja te je na kraju i izdala.

-Saša, kako možeš tako da govoriš? Kako možeš posle svega da mi pogledaš u oči?

           Da, to je bio Saša, večita mora mog života. Uvek kad mi  je bilo teško, on se našao da to učini još gorim. Postoje ljudi koji  umesto da pomognu, ili bar daju moralnu podršku, uvek nadju način da te gurnu jos dublje užvajući pri tom. Jednom ja Saša rekao: ja znam gde je ko najslabiji, šta mu je slabost i to koristim u pravom trenutku.

Za to vreme policija je organizovala helikoptersku poteru za organima. Jedna ekipa je primorla helikopter da se spusti u dvorište obližnje bolnice, druga je umiruću devojku vozila. Svi su jurili. Sirene su zavijale, sanitetska kola su dolazila po bolesnike iz podruma.

          Neki su bili na listi čekanja kao potencioni davaoci organa, ti su odamah odvezeni kućama. Drugi su ostali bez nekog organa, bubreg, oko, ti su morali u bolnice na kontrole, terapije i čekao ih je dug i mrkotrpan oporavak. Oni treći, kojima su uzeti vitalni organi, nikad se neće vratiti svojim kućama.

         U maloj bolnici radili su čudnu operaciju. Hirurg koji ju je radio za tu operaciju je znao samo iz knjiga i sa predavanja, zdrava devojka snažnog organizma koja je u jednom trenutku postala težak invalid, i organi za koje se ovaj put nije moralo strahovati da li će ih organizam prihvatiti.

A  Saša? Kakvu je on ulogu u svemu imao?  Saša je sve pokušavao da ode iz Mestašca, da pobegne iz selendre, kako je uvek govorio. Kad nije mogao da dobije nikakvu specijalizaciju u Gradu, zaposlio se u nekoj manjoj privatnoj bolnici. Svakodnevno je bio u prilici da čuje šta bi sve bogati pacijenti dali za neki organ. Tu je radio i Miloje kao tehničar. Sve je počelo slučjno, neko je tražio srce, te noći su doveli teško povredjenog čoveka u saobraćajki, nije bio davaoc organa, ali Saša je sa porodicom nastradalog, apelujuci na njihovu humanost uspeo da se dogovori da dozvole davanje organa. Nekoliko potpisa i operacija je uspešno obavljena. Za to je više nego bogato nagradjen. Sledeći put nije bilo davaoca, ali.... Miloje je ima ideju. Od ideje do njenog sprovodjenja nije trebalo mnogo. Zainteresovanih je bilo sve više, davaoca organa sve manje. I Saša je došao na ideju da opreme malu operacionu salu u koju će dovoditi otmicom dobijene ljude. Tu će izvršiti neophodne analize i ...

Tako je krenulo. Prvo su uzimali beskućnike, neke lutalice, pa autostopere, ali posao im se razgranao, sve više i više je trebalo organa. Saša je širio mrežu svojih saradnika. Pored Miloja koji je izigravao kvazi kompozitora, u igri je bila i lažna slikarka Olja. Ona je slobodno lutala, raspitivla se za ljude koji nisu imali porodice, ili nekog ko bi odmah se dao u potragu za njima.

            Saša je najviše lovio po Internetu. Prosto je neverovatno šta sve ljudi pričaju potpuno nepoznatim osobama, kakve sve podatke o sebi daju. A što je najvažnije uglavno  su to usamljeni ljudi koji su bez kontakta sa ljudima u svojoj okolini, pa i ne govore koga su i gde upoznali, šta im je predložio. Kad nestanu, to se dugo ne primeti

          Tako je sve počelo. A kraj?...

Sve će mirovati dok ponovo neko ne sastavi takvu grupu i ne krene na ko zna koji način da nabavlja organe, ”robu” koja je jako cenjena na crnom tržištu.

           Još jedna epizoda mog života je završena, pomislila sam, ali sam se varala, kako sam se samo varala!!!

Sutra KRAJ

Autobuščenje treći dan
2010/03/27,10:24

Treći dan autobuščenja

 

Već sam iskusna, znam da moram da krenem dva sata ranije  pa makar to bilo i 200 metara. Skockala sam se, stavila onaj moj skupoceni parfem za retke prilike, uzela dokumenta i  krenula.

Čudni su ljudi, stalno grde gradski prevoz, meni se baš dopada.

Čvrsto držeći tašnu pod rukom, zapevala sam iz sveg glasa. Volim dok vozim da pevam, zamišljam da sam čuvena pevačica. Neki su me čudno gledali, a i izmicali su se od mene. Mora da nije uobičajeno da se peva u gradskom prevozu. Kad razmislim, ne sećam se da sam čula nekog da peva.

 

Četvrti dan autobuščenja

Potrčala sam za busom, šta me briga što je crveno, dozvolu su mi već uzeli.

Gde li se samo stvori policaj?

 Mora de je čučao iza nekih kola. Baš da vidim kako će da mi uzme dozvolu? Možda to i nije loše. Kad mi uzme pešačku dozvolu, vozačku su već  uzeli, sigurno će da mi obezbede kola sa vozačem.

Kad razmislim, dobro je ispalo.

Šipak, ovaj neće dozvolu za pešačenje, nego ni manje ni više  5000. Paz da ti ne dam, odakle mi tolike pare, i još u tašni, sve mi uzeli oni taksisti prva dva dana. Okrenem se i odem, on me pojuri, dere se i pišti kao da ga kolju, ali ja brža. Pucaću, viče. Hoćeš, kad bi smeo, odmah bi te u bajbok što si prekoračio ovlaščenja.  Zabavno je biti pešak, onaj policaj odustao posle 50metara, ja mu se isplazila, a on preti rukom.

Nastaviće se

Autobuščenje drugi dan
2010/03/24,13:55

Drugi dan autobuščenja

 

Jučer nisam uštedila na benzinu, onaj taxista me odrao, ali danas ću sigurno da uštedim pare za Grčku kako sam planirala kad su mi uzeli dozvolu.

Ulazim energično u bus, došao je na vreme.

Malo je tesno, jedan čovek mi duva za vrat, jadničak, sigurno mu se pokvario tuš jer je od njega dopirao neki čudan miris. Neka žena se gura  kolicima za pijacu . Ide sa jednog kraja grada na drugi, čula da je tamo jeftinije dva dinara, mora da se i ona sprema u Grčku na letovanje.

  Na sred  puta stade bus, vozač nas izbaci napolje, nešto se pokvarilo. Pametan neki čovek, čuva nas. Kad izadjosmo, dade gas i smejući se odjuri. Neki su ga psovali, neki mu pokazivali srednji prst, ne znam zašto, nije hteo da reskira naše živote.

Pronašla sam da noge ne služe samo za davanje gasa i kočenje, može sa njima i da se hoda. Nije mi jasno zašto su me uveče toliko bolele, više nego kad sam vozila 1200 km sa  dve kafe pauze.

Nastaviće se tek sam ostala bez vozačke...

Autobuščenje AnaM
2010/03/22,18:00

Autobuščenje

ili

kako sam postala pešak

 

Napravila sam saobraćajni prekršaj, priznajem.

Šta da se radi i to je za vozače. Sad ima vozača i vozača, meni se dogodilo prvi put i mislim da će to biti korisno iskustvo.

Počelo je bezazleno, zaustavio me je policaj zbog prekšaja. Umilno sam mu se nasmešila i pružila ruku da uzmem dozvolu... i onda je počelo... Dozvola je ostala u drugoj tašni. Očito nije znao da ženskicama tašna mora de  se slaže sa garderobom, cipelama, šminkom... i najmanje pri izboru mislim o nekoj tamo dozvoli. Sve mi je bilo u tonu, ali džaba. On je bio frapiran. Nisam znala  broj tablica svojih kola ( ko još to zna?)...  na šta mi je strogo rekao da izadjem iz kola... Nije baš kao na filmu, ali zanimljivo. Bilo kako bilo dobih ja prekršajnu prijavu i sad kod sudije.

Sudija  samo što me sa muzikom nije dočekao. Nisam imala nikave veze, niti sam  se izdržavala volanom ( ne računa se što volim da držim volan u svakoj vezi) i odrapi me  tri meseca...   i još kaže da mi je kao učinio... e pa baš mu hvala.Drugi put neka učini svom dedi.  Od vozača napravi, dok si rekao piksla od mene, pešaka.

Sad  kao pešaku preostaje mi samo autobuščenje, valjda se tako zove kad umesto kolima ideš onim lepim busom sa vozačem...

 

Prvi dan autobuščenja

Krenula sam na sastanak zakazan u 9h.

Naravno, uvek sam tačna, iz kuće sam izašla dvadeset minuta ranije. 

Na stanici svi gledau negde levo, niz ulicu,  pa i ja, verovatno je to neki običaj.

Malo sam se uznemirila , prošlo je dva minuta, a mog broja busa nema, verovatno nisam razumela dispečera kad sam proveravala red vožnje.  88-mica je zato išla  na  svakih deset sekundi po dve. Verovatno ih puštaju u paru. Posle petnest minuta, provere vremena  sto pedeste puta, zaustavila sam taxi. Ona 17-ica je tad naišla meni za inat.

 

Nastaviće se

 

Barbara 49
2010/03/11,08:07


Barbara 49

       Grube ruke uhvatile su me, samo sam jeknula, noga me je bolela. Onesvestila sam se. Strah od užasa koji me je čekao bio je preveliki. U polusvesnom stanju osetila sam da me negde guraju, nose, silazili su stepenicama.

       Podrum

       Mrak

       Tišina

.      Bila sam paralizirana od straha i spas sam potražila u nesvest.  Kad  sam se probudila, ležala sam u krevetu. Ličilo je na bolnicu. Nije bilo one zastrašujuće beline, niti karakterističnog mirisa, ali nešto je potsećalo na bol, užase napaćenih tela. Svi kreveti bili su zauzeti. Prepoznala sam lice nekih skijaša sa Kopaonika, ali većina mi je bila nepoznata. Svi su bili u polusvesnom stanju. Ne znam koliko sam ležala, koliko je vremena prošlo. U prostoriju je ušao Miloje, ili bolje reći medecinski tehničar Miloje. Nestala je maska veseljaka, zanesenjaka, pesnika. Prišao je mom ležaju, na moje pitanje

                                -Zašto?

        Samo je slegnuo ramenima

                                -Posao kao svaki drugi. Novac.

        Hteo je da produži, ali sam ga  preklinjajući zaustavljala vukući ga za rukav košulje

                                -Šta ćete da mi radite?

          -Čekamo šefa, onda radimo analize, i kad nadjemo odgovarajućeg kupca uzmemo naručeno.

         Govorio je kao da se ne radi o ljudima, kao da prodaje slike, ili umetnine.

                                -Ko je šef?

-Stiv, pod tim imenom ga znamo. Radi uglavnom preko Interneta. Razgovarao je i sa tobom, on nam je rekao da te obavezno uzmemo, imate neke neraščišćene račun

-Ne razumem, kakve račune?

-To će ti on objasniti, pojma nemam o čemu se radi. Ostavi sad moj rukav i smiri se. Ne mogu ti ništa više reći.

 

 Nastaviće se

 

Barbara 48
2010/03/10,20:26

Barbara 48

 

       U hotelu uzbuna, devojka koja je bila sa Barbarom nije se pojavila u  podne na dogovorenom mestu, kako je uvek bila tačna digli su odmah paniku. Posle iskustva sa nestancima na Kopaoniku, čim bi neko zakasnio i minut, dizala bi se buka, plašili su se da se nešto dogodilo. Barbara? Nema je! Na fotelji gde su je zadnji put videli, ostao je zaboravljeni lap-top, policajac ga je uzeo

                             -Pogledaću, prvo to.

       Gde je mogla da ode kroz sneg sa povredjenom nogom? Filip oseti ruku zakona na ramenu. Imao je putera na glavi, nije mu bilo svejedno.... Ali bio je čist već dugo, mesecima.

       Slikarka Olja nije bila u sobi kad su je tražili. Nestala? Pre su mislili da je negde odlutala. Znala je da nestane, a da se nikom ne javi, onda bi se iznenad pojavljivala, i niko nije brinuo o njenom kretanju. Gosti sa Kopaonika nisu bili ni tri dana na Zlatiboru, a već su nestali kao da ih je zemlja progutala. Njihove stvari bile su po sobama, a oni? Gde su?

Budila  sam se. Poznat miris dotaknu moja čula.

                        -Gde sam? Bolnica? Operaciona sala? Da li smo imali udes?

          Glava me je bolela, u poluležećem položaju, kroz spuštene trepavice, gledala sam po prostoriji. Čudna soba. Ličila je na zubnu ordinaciju, i na lošu operacionu salu, ličila je na sve i na ništa. Instrumenti? Raširila sam oči. Hirurgija! Devojka sa kojojm sam pošla kolima ležala je na stolu, oko nje su nešto radili. Čulo se samo kad bi metalni instrument dotakao nešto  na stolu što je odzvanjalo, i povremene reči

                      -Požuri, helikopter samo što nije stigao..

                      -Uzmi oba bubrega, a kasnije ćemo ostalo...

          Neka čudna kutija, frižider, šum, lupa , koraci, devojka na stolu se pomerala, ispuštala neke neartikulisane glasove.

         Oba bubrega? Znači mrtva je. Udes . Ali čuje se njen glas. Nešto nije u redu.

-Od ove nema puno koristi, bolesno joj je srce, začu se poznat glas, ali čiji je to glas?

-Glupačo, ne slušaš nikad do kraja. Bolesno srce, to su ljubavni jadi, i njeno srce će poslužiti. Srce nam je uvek potrebno. Najveća je potražnja, za njim.

          Skoro sam se onesvestila od straha.Te reči...Užasna misao šunjala se mojim mozgom, ne nemoguće....nisam dobro čula...nisam razumela....to se ne dogadja....a onda odjeknu svom stravom, misao koja me ispuni strahom, nemoći, nevericom: Trgovci organima! Trgovci organima! Trgovci organima, samo je bubnjalo u meni. Ne, ne , to nije moguće, to se ne dešava kod nas, negde možda, tamo negde, tamo daleko, nekim drugim ljudima u nekoj drugoj zemlji. Nemoguće je da su to oni.To ne postoji ovde. Ne, samo samo mi se učinilo, ja sanjam, sad ću čvrsto da zatvorim oči, i kad ih otvorim biću u svom krevetu u sigurnosti.

         Ali u podsvesti se šuljala istina, znala sam, čula sam za strašne priče. Kao dete uvek su me plašili da će ako ne budem dobra doći neki zli ljudi i odvesti me. Ovo je bilo gore od najstrašnije more. Znala sam šta bi sve ljudi dali da spasu nekog koga vole ili sebe. Sve bi učinili za zdravlje, pa i tudje ugrozili. Na organe za presadjivanje se dugo čekalo, mesecima, neki put bi prekasno bilo za sve. Na listi čekanja su bili dugi redovi, razni prioriteti su postojali. Neki put neko nije mogao ni da bude stavljen na listu čekanja, neko je oderedio da on nije važan, da se ništa neće izgubiti kad on nestane. Ipak svako je nekome važan, uvek se nadje neko ko vas voli i sve bi dao da možete živeti. Na te račumaju trgovci organima. Na crnom tržištu cene su vrtoglavo visoke, stalno rastu, zarade su ogromne i kriminal cveta.

        Čudan je kriminal u ljudi. Kad već misliš da ništa strašnije nisu mogli da smisle, da novac ne mogu da zarade na gori način, ljudi se sete nečeg goreg, još strašnijeg i užasnijeg. Nijedna životinja u prirodi nije tako okrutna prema svojoj vrsti. Dešava se da lav ili lavica ubiju svoje mladunče, da neke ribe pojedu svoju mladj, dešava se, ali kod ljudi je ta okrutnost normalna. Niejdna životinja se tako sistematski ne uništava i istrebljuje kao čovek.

         Bila sam paralisana od straha. Čula sam za slučajeve prodavanja krvi, ili nekog organa, ali to su bili pojedinačni primeri, koji su se dešavali tamo negde, negde daleko, ne kod nas.To se dešavalo nekim drugim ljudima, nekim nepoznatim, tamo negde.

       Čuo se šum helikoptera kako dolazi, onda tišina.

       Neko viknu.

       Pucanj.

       Šta se dešava?

 

Nastaviće se

 

 perspektiva Ikara
Barbara 47
2010/02/19,11:40
<

 

Planina

Barbara 47

 

    Magla se rano podigla, koliko to uopšte može da bude rano na planini. Neispavani, umorni, zastrašeni, izvlačili smo se iz svojih soba. Okupili smo se u restoranu pokušavajući da nešto pojedemo pred put, ali niko nije imao apetita. One uobičajene šale u trpezariji, dovikivanje, pravljenje planova uz smeh i zadirkivanja, ovaj pu su izostala. Bili smo mirna tiha grupa koja se spremala da što pre napusti planinu i zaboravi sve što se dešavalo. Mladi ljudi koji su nestali, bili su nam stalno u mislima. Šta se dogodilo? Hoće li ih ikad naći? Stvari su samo nabacane u džip, poskakali smo i samo želeli da negustoljubivoj planini što pre vidimo ledja.

       Put je mestimično bio očišćen, negde se sneg obrušio stvarajući manje nanose, pa smo morali da se  zaustavimo, da sklonimo sneg sa puta, i onda  smo polako se spuštali ka dolini. Kad smo došli do rečice koja se pušila od svojih toplih izvora, bilo je lakše. Topla rečica vijugala je dotičući poneki voćnjak, selo, pašnjake. Videlo se da neki ranoranioc već uveliko radi u svom dvorištu, videli su i neke ljude da nešto spremaju oko voćaka, sve je izgledalo uobičajeno, kao da se ništa nije dogodilo tamo u planini. Svi su živeli svoj život ne razmišljajući previše o drugima. Ovde je sve bilo golo, bez snega, kao da je zima ostala negde gore, daleko, visoko .

       Setila sam se Mestašca, nekih ljudi, bola, razočarenja doživljenog, ne tako davno. Brzo smo odmicali,i  ubrzo stigli na put, kako neko reče, za civilizaciju, i vozač dodade jači gas. Put je bio svima dobro poznat, stali smo nekoliko puta da se malo odmorimo, ne od puta, više da napravimo neku barijeru u sebi, da odvojimo ono što smo doživeli od ovog što smo se nadali da nas čeka. Dok smo izlazili iz nekog restorana gde smo pravili pauzu, učinilo mi se da vidim neka poznata lica u kolima, ali sve je tako brzo proletelo, da nisam bila sigurna. Čitala sam usput poruke Stiva, misleći da ću ga uskoro videti, čitala sam neku pesmu od svog prijatelja pesnika, smejala se idejama Bahusa, i vreme je proletelo  

        Dok sam ispred hotela uzimala štake, da izadjem, dva para ruku me dohvatiše, jedan par mi je pomogao da izvadim torbu iz kola, drugi  je pomogao da lakše izadjem, Filip i Miloje, rekoše mi da Olja već brlja po nekoj slici, da je ovde predivno, da je skoro celo društvo sa planine došlo i u bujici reci nisam uvidela da niko od njih samo dan ranije nije ni pominjao da će putovati na Zlatibor. Primetila sam odmah, još na recepciji da ih ovde svi dobro poznaju, da se ponašaju kao domaćini, a ne kao gosti koji su tek doputovali i još ne znaju gde se šta nalazi. 

        Filip mi je pomogao da na recepciji završim sa administracijom, i uzmem ključ, dok se naginjao da mi doda neke papire, poznat miris me je zapahnuo. Ludim, zašto mi se to dešava? Olivera nema, neće ga biti, život se nastavlja bez njega.

        Ni ja, a ni ostali nismo znali da su svi koji su došli sa Kopaonika imali pratioce. Kelner koji ih je posluživao, mladić u obližnjem kiosku, skijaš koji je nespretno stajao u snegu, devojka koja je pušila neke cigarete sa mentolom, pa ih tražila po celom Zlatiboru, pa čak I onaj simpatičan čikica koga su stalno terali iz kafića i hotela, a on se uporno vraćao nudeći neke suvenire koji su sa Zlatiborom imali veze isto kao I sa Severnim polom, ili Bahamskim ostrvima. Svi su oni, budno pratili svaki korak došljaka sa Kopaonika.

        Gotovo sve sam vreme provodila za lap-topom. Stiv je pisao, da uskoro dolazi. Javljali su se neki čudni ljudi, neki su nešto tražili, neki nudili. Najviše mi se dopalo što su papirnati ljudi nudili nešto što ni živi ljudi, ljudi koje poznajete, ne bi mogli da ispune, put oko sveta, poklone, zaposlenje, a za uzvrat tražili su svašta.

        Slikarka Olja je na jezeru pokušavala da ovekoveči prirodu, koliko joj je to uspevalo na ovoj hladnoći, ko zna. Miloje je tvrdio da ima novi hit, šta hit? Evergrin! Sav je bio u nekim snovima, mašti.

        Filip je stalno negde odlazio, vraćao se, mesto ga nije držalo. Razgovarao je čas sa jednim, čas sa drugim, sve je hteo da zna o svakome, a o sebi nije ništa govorio. Na momente  mi je bio simpatičan, na momente mi je „skakao po živcima“. Činilo mi se da nešto krije od mene. Jednom sam pokušala da mu pričam o svojoj izgubljenoj ljubavi, samo me je grubo prekinuo.

                             -Neke stvari je bolje zadržati za sebe.

        Tražila sam u Filipu Olivera, ali oni su bili isti i različiti u isti mah. Dok je Oliver bio vrstan hirurg, videla sam kako se Filip skoro onesvestio kad je neka devojka gurnula prst izmedju krila vrata, i nokat joj se skoro iščupao.

        Drugog dana Miloje mi je predložio da se prošetamo malo kolima, da   sidjemo u neki kafić u centru,i da se malo odmaknem od tog hotela, u kome, on kako reče, sam pustila korenje.

-Stalno sediš tu, kao neka kvočka na jajima, idemo malo da vidiš još nešto osim ove recepcije.

-Mogu li da povedem jednu devojku sa sobom? Obećala sam da joj nešto pokažem?

                                -Naravno, povedi koga hoćeš, samo požuri!

        Pozvala sam devojku, obukla vind-jaknu i pridružile smo se Miloju. Miloje i devojka su mi pomogli da udjem u kola. Pokrili su mi noge ćebetom i ubrzo smo krenuli. Bilo je neko mirno vreme, svi su bili zauzeti ili šetnjom ili kupovanjem po gradiću, tako da se sa nikim nismo ni videle kad smo pošle.

                                -Mislila sam da ćemo u centar?

-Ne, treba da vidiš malo i okolinu, a ne da se samo premeštaš iz kafića u kafić.

       Kola su jurila očišćenim putem, sve dalje i dalje od hotela, Miloje nam je dodao po sok i slamčice, i  pile smo, čevrljajući usput. Prispavalo mi se. Opija me vazduh, pomislila sam, treba više da izlazim. Na rame mi se spustila glava devojke koja je već spavala. Osetila sam da se i meni kapci spuštaju pogledala  još jednom u retrovizor, tamne, hladne oči Miloja....i nestala sam u snu.

 Nastaviće se

Barbara 46
2010/02/13,12:48

 

Planina

 

       Navečer je nastao haos. Mobilni su zvonili, tražilo se slobodno mesto na susednoj planini, mnogi su se pakovali, neki su se vraćali ranije kući. Po hodnicima su se muvali ljudi šapućući i dogovarajući se. Torbe i koferi su se gomilali. Na recepciji je bila gužva, svi su u isti čas nešto tražili, pitali, zahtevali. Deca su plakala, trčkaranja po hodnicima nije bilo, majke si ih grčevito držale uz sebe. Restoran i bar su bili opsednuti nervoznim ljudima koji su pili više nego obično i pokušavali da urade ono što je najbolje. U jednom si se svi slagali, treba što pre otići odavde, što dalje od ove neizvesnosti. Kao da niko nije hteo da ostane na planini.

Spasilačka služba je celo popodne tražila skijaše. Vratili su se umorni, mokri, ali pognute glave. Dvoje mladih kao da je u zemlju propalo. Nikakav trag, nikakav nagoveštaj šta se moglo dogoditi. Jednostavno, samo su nestali. Otišli su na skijanje, nisu se odvajali od grupe ni jedan sekund....i nije ih bilo ....

        Noć se spuštala. Na planini u to godišnje doba već u 16h je potpun mrak. Svetla su zlokobno obasjavala puste staze. Nikog nije bilo napolju. Nekako su se formirale grupice, tu se šaputalo, neki put bi neko prsnuo u smeh, ali sve bi odmah utihnulo kao da su se bojali da ne izazovu neku nesreću.

 Dugi hodnici u hotelu su zvrljili prazni, niko se nije zadržavao, a ako je i hteo da krene negde, zvalo se društvo.

Neki put je to bilo i komično. Neki rmpalija, zvao bi kakvog žgoljavka da ga čuva dok je išao ka svojoj sobi, nije bilo važno ko je to, samo da nisi sam. Kad bi ušli u sigurnost sobe, zaključavali bi vrata, jedna žena je podmetnula stolicu na vrata, ova se zaglavila pa posle nije mogla da izadje, druga koja je sobu imala sa velikom terasom, spavala je na pomoćnom ležaju, a u krevet naslagala jastuke da imitiraju ljudsko telo.

 Neko je iskoristio gužvu, pa je kod mlade ženice koja se sama odmarala, uvalio neki znojavi ćelavko, koji joj se do tada nedelju dana uzalud udvarao, sad je ona njega molila da prespava u njenoj sobi, a on se, mangup, još kao premišljao , imao je više ponuda.

Ja sam  pobegla u svoj novopronadjen virtualni, ili kako  sam ga  zvala, papirnati svet.

 Pesnik Sale mi je slao pesme, fantazirao o nekom putu, pevao o nekoj svojoj napuštenoj ljubavi, javio se i Bahus, i mnogi s kojima sam površno kontaktirala, ali sve je to bilo nekako daleko.

Stiv mi je bio simpatičan, spremao se na skijanje, možda ćemo se upoznati kad dodje na planinu. Odgovorila sam mu da se spremamo da odemo, a na to me on nagovorio da kad već idemo dodjemo na Zlatibor gde možda nisu tako lepi skijaški tereni, ali je zabava mnogo bolja, ima milion kafića, muzike svake vrste, i zabave kakve se samo može poželeti. Turistički radnici se trude da boravak bude prijatan, ma ne prijatan, nezaboravan. Obećao mi je ako samo dodjem sa društvom da će me voditi i sve mi pokazati. Mamio me je malom pijacom na kojoj se mogu kupiti rukotvorine iz Sirogojna, specijaliteti za jelo iz tog kraja, pršute, sir, kajmak, lekoviti med...i stotinu drugih djakonija.Već sam mislila šta bih sve mogla da kupim, možda neku jaknu sa motivima iz tog kraja. Kako sam bila veliki gurman radovala sam se onoj čuvenoj užičkoj pršuti, a tek kajmak. Poneću i kući malo za poklon prijateljima, ili još bolje napraviću žurku, a na njoj servirati sve same djakonije sa Zlatibora. Nisam još ni otišla, a već sam imala stotinu planova . Uvek sam takva, ne spadam u one što razmišljaju, kao da me uvek nosi neka bujica.

           Sve je to bilo primamljivo, kad sam to ispričala svom društvu, odmah su se složili da već sutradan otputujemo. Naravno o tome sam pričala i Bahusu, i Saletu, svima sa kojima se dopisivala te večeri. Očito opreznost mi nije bila jača strana, malo previše sam verovala ljudima.  Stiv se obradovao kad je čuo da će postati od papirnatog prijatelja, živ. Smešna nam je bila ta mala šala, i oboje smo se nadali da ćemo se za nekoliko dana sresti.

          Kad su svi već uveliko spavali, dobro zabravljeni iza vrata svojih soba, stala sam pred prozore svoje sobe. Odmakla sam zavesu i gledala dugo, dugo u šumu pokrivenu snegom. Negde bi se neka grana, povijena pored teretom snežnog nanosa, zatresla, sneg bi se srušio, tresak,  i grana bi poletela ka nebu, dok neki novi nanos ne pritisne je i obori ka zemlji.

Sećala sam se onog dana.

Zima

Sneg

Pahulje lepršaju

         Srela sam ga je na ulazu u park, skoro smo se sudarili. Nemo smo se gledali, trenutak je postao večnost, nagnuo se nad moje lice. Zvezde su mi bile u očima. Pahulje su letele. U momentu kad su nam se usne trebale dotaknuti, samo delić sekunde ranije, ledena pahulja doletela je na moje baršunaste usne, vreo dodir ju je otopio, a njegov poljubac postao je vrela pahulja. Oliver, dotakla sam svoje usne vrškovima prstiju, osećala sam njegov dodir, usne, vlažne, poluotvorene, željne, Oliver, dotakla sam svoje grudi, bolele su, Oliver, spustila sam čelo na hladno prozorsko staklo, ledene šare su me pomilovale po zažarenom obrazu, nema ga, sama sam, sama sa svojom čežnjom, željom, strasti, nikad više...

 

 Nastaviće seKopaonik

Barbara 45
2010/02/10,21:09

Barbara 45

 

 

          Ujutro sam  medju prvima došla na doručak, što je vrlo čudno za mene, veliku spavalicu. Miloje je već bio tu, udubljen u neke stihove, mrmljao je : rumenilo, rosa, sneg,  nasmešila sam mu se:

                         -Teško da ćeš naći rosu u snegu

-Možda, ali tako se lepo uklapa, nema veze, ne razumeš ti to, to je pesnička sloboda.

-Ako je i od pesničke slobode, malo je ipak previše. Rosa u snegu. Svašta, možda sam ja previše realna.

            Tog trenutka prišao  mi je zgodan mladić. Stao je iznad mene, pogledao u gips na mojoj nozi kao da je hteo nešto da kaže.  Skoro sam se onesvestila.  Nisam mogla da verujem svojim očima. Da li se mašta opet poigrala samnom? Gledala sam ga netremice, širom otvorenih očiju, poluotvorenih usta, njegovo čelo, brada, ramena, ruke, osmeh:

                         -Olivere... prošaputala sam, jedva

                         -Ne ja sam Filip, zbunio se sad mladić

                          -Ja, ja, izvinite, vidim ga u svakom.... pokušala sam da se okrenem i ne gledam ga više, ali moje oči su ga posmatrale, istraživale, to je bio Oliver, kosa malo duža, oči možda nisu imale onaj topli sjaj kojim me  je nekad gledao Oliver, ali sve ostalo, način držanja ramena, hod, njegova  energična brada... osetila sam želju da ga dodirnem, pomilujem, uspomene su me preplavile, i samo sam zatvorila oči...

 

            Neka čudna užurbanost bila je tog jutra u hotelu.  Neko šaputanje...  pogledi...  nešto čudno se dešavalo. Ljudi su stajali u grupicama medjusobno pričali, a kad bi se neko stran približio, ućutali bi, gledali ispitivački i nešto očekivali. Malo ih je otišlo na stazu, svi su se nešto muvali, pili sokove, nešto iščekivali. Najzad prišao mi je neki čovek, pretstavio se, čula sam samo policija.... Malo mi je bilo dosta policije u zadnje vreme, ali šta je tu je.

                             -Vi ste videli mladića sinoć zadnji, možete li nešto reći, o tome?

                             -Mladića? Kog mladića?

-Onog što vas je udario po gipsu, nekoliko gostiju je potvrdilo da ste ga negde poslali.

                               -Da, zamolila sam ga da mi donese Coca-Colu iz bara.

                               -Samo to?

                               -Samo to, nije mi doneo, negde se izgubio.

                               -Da, negde se izgubio, u tome i jeste problem

                               -Šta hoćete da kažete?

                               -Ništa, jeste li ga videli kasnije?

-Ne, nisam, čekala sam ga da se vrati, ali nije, a izgledao je tako simpatičan i uslužan.

-Njega nigde nema. Na noćno skijanje nije došao, drugovi su ga čekali, u sobi ga nema, na doručku  se nije pojavio. Nestao je u hotelu.

 Stresla sam se, kako je mogao samo da nestane?   Miloje je dodao:

                                -Da, da, i ja sam ga video kako je krenuo ka baru.

         Vreme je prolazilo,  jurcala sam po po sajtu, ukucavala neka imena i dobro se zabavljala. Nailazila sam na svakakve ljude, papirnate, što ja kažem, a tek njihovi predlozi, pitanja, to je priča za sebe.

                               -Šta imaš na sebi?

                               -Pa trenerku, oklevajući otkucala sam

                               -A ispod nje? Nosiš li gaćice

-Bože, budale, i kvrcnuh ga u vasionu, ali ne ide to baš tako, posle par minuta, evo ga opet

                                -Ja sam Satir, tražim jednu lutkicu da se poigramo malo.

        Kvrc, ode Satir, posle par minuta, evo ga opet.

                                    -Lutkica bi da se igra samnom, ja imam....nisam dalje čitala . Ako ga izbacim opet će doći, gleda, gleda u ekran, dole na samom dnu piše: zabrana pristupa. Kvrc...nema više Satira.

         U to pridje Filip sa kafom u ruci. Jednu šoljicu je  pružio meni,  drugu slikarki. Nekako mi se učinilo da se poznaju, kako je znao kakvu kafu Olja pije, a opet i meni je doneo kafu koju obično pijem, možda samo slučajnost. Postajem paranoična, nije ni čudo, šta se sve dešavalo u zadnje vreme. Možda samo posmatra ljude oko sebe. Koliko sam kafa popila nije ni čudo da svi znaju kakvu volim. Svaki put, kad bih ga pogledala, zbunila sam se, toliko sličnost, ili možda ja samo tražim sličnost, nikad razliku. Od kad ga nema svi mi muskarci liče na Olivera, treba da gledam u čemu su različiti, a ne slični. Filip mi se obratio:

-Šteta što ti tako mlada, zdrava, moraš da sediš, a svi ostali se zabavljaju.

-E,  pucam od zdravlja, noga me boli, srce nije u redu, nisam ti ja nizašta. Pravo da ti kažem i ne čeznem za nekom zabavom.

            Mislila sam na Olivera, našu ljubav, vezu koja je mogla biti nešto dublje, na ono što smo imali i što smo mogli da imamo. Nisam bila ni na njegovoj sahrani, a kažu da ako ne sahraniš nekog koga toliko voliš, on je zauvek pored tebe, tvog srca, tvojih misli. Ne možeš da ga zaboraviš, ne osećaš da ga nema, jer je u tebi, tvojim mislima.

             Olja pogleda Filipa, u tom pridje i Miloje, izmenjaše poglede. Miloje je bio krupan, jak, što bi rekli konju bi rep iščupao, a ovamo po ceo dan blebeće: Mesec, zvezde, povetarac, maj, vaj, avaj, aj, Olja mu se odmah okrete:

-Treba da ostavimo, sirotu Barbaru na miru, da se odmara, treba da prikupi snage za svoje bolesno srce. Ne bi trebalo da piješ ni toliko kafe, draga.

          Sledeće jutro počelo je kao i svako prethodno na planini, doručkovali su, pili kafu, sokove, vredniji su već bili na stazi, neki su zabušavali, izgovarajući se na maglu. U dnu restorana , nedaleko od mesta gde sam sedela sa Filipom grupa mladih se šalila, zadirkivala. Udubili su se u neki razgovor i do nas su dopirali samo odlomci i smeh sa udaljenog stola. Volela sam da budem u društvu sa Filipom, neki put sam zamišljala da sam sa Oliverom, a onda bih uvidela da su različiti. Kad bih mogla da ga zavolim bilo bi kao da se Oliver vratio, ali moje srce je bilo od onih koja vole samo jednom. Opet sam obratila pažnju na priče mladih. Momentalno su bili na udaru brat i sestra, blizanci. Šalili su se da možda i nisu blizanci, možda su ih zamenili u bolnici kad ne liče, sigurno nemaju i iste krvne grupe. Kako malo ljudi znaju o sebi, a onda se skoro posvadjaše.Jedan mladić je tvrdio da je on najbolja krvna grupa, nulta, svakom može da da krv, a drugi je tvrdio

-Najbolje je moja krvna grupa ja sa AB negativan, meni svako može da da krv.

          Reč po reč, izbi svadja, okretoše se meni, kao sudiji da presudim.

-Slučajno znam, odgovorila sam  sakrivši osmeh, Nema opšteg davaoca ili opšteg primaoca, sad svako može da primi samo svoju krvnu grupu, a razočaraću vas i učestalošću vaših krvnih grupa, mi smo na Balkanu, uglavnom je rasprostranjena A+, ti što se toliko praviš važan da možeš da primiš od svakog, varaš se, tvoja krvna grupa je najredje, nekom bi svaka kapljica tvoje krvi zlata vredela.

Filip me je slušao sa zanimanjem

                                -Dosta znaš o tome, mora da dobro zaradjuješ?

-To se samo kod nas odmah pita kolika su ti primanja, svuda u svetu bi to bilo nepristojno, izbegla sam  odgovor, okrenula se svom lap-topu i time presekla svaku dalju diskusiju.

                                 -Da, da, novac, uvek taj prokleti novac.

          Nisam ga vise nije slušala

                                 -Ja sam Stiv. Šta ima novo?

         Neko vreme sam pričala sa njim o utiscima na planini, vremenu, gostima, i nekim zanimljivim dogadjajima, a onda sam prešla na drugu osobu.To mi se dopadalo kod Stiva, pitao me je uvek šta radim, ko je pored mene, kako se zabavljam. Imala sam utisak da ga sve o meni zanima. Bio je tu i neki Bahus koji mi je objašnjavao prednost alkoholisanog stanja nad treznim, nudeći da dodje iz Australije da zajedno popijemo čašu vina. Ljudi su nudili svašta, pitali stvari koje se ne pitaju ni najbliže prijatelje, ko zna kakve su odgovore i očekivali, posle nekog vremena opet sam se vratila Stivu. On je tačno pogadjao šta mi se dopada šta ne, imala sam utisak da sam našla srodnu dušu, odmah je pogodio da sam izgubila nekog bliskog. Bio je pravi papirnati prijatelj, i sve više mi se dopadalo ćaskanje sa njim, Dogovorili smo se da se čujemo, ili bolje reći da se pišemo, ponovo narednog dana, nije bio kao ostali, njega je sve interesovalo, o meni, o gostima, pitao me je kako se zabavljam, jednom reči, sa njim sam mogla da pričam o svemu. Čak ga je interesovao i razgovor koji vodim sa ostalima na planini.

          Za to vreme grupa skijaša se spremala da izadje, mahnuli su onima koji su ostali u hotelu i krenuli su na stazu. Dva para očiju su ih netremice posmatrla. Jedan pokaza devojku u zelenom i mladića u cvenom skijaškom odelu.

                                -Zar dva? Zašto?

-Hitno je, nemamo vremena za reskiranje i traženje,  još je i prevoz komplikovan, dobro znaš, ali ti moraš uvek da nešto pitaš.

            Dva skijaša se neće vratiti na ručak.

 

 Nastaviće se...Kopaonik

 

 

Barbara 44
2010/02/08,19:51

 

 

           U noći je napadao novi sneg. Pahuljice su jos vijorile, prava zimska idila. Nije bilo ni hladno i od ranog jutra skijaši su se okupljali na stazi.  Samo sam popila kafu, i odjurila, i radovala  sam se kao dete snegu. Obesno sam grudvu zavitlala prema nekome mladiću, pogodila ga, a on se nasmejao, sagnuo se i grudva je poletela na mene. Nisam mu ostala ostala dužna, ubrzo se pridružio još jedan skijaš, pa još jedan, i snežna bitka grudvama je započela. Uskoro su svi bili mokri, uvaljani u sneg, lica su se zajapurila. Dan je pokazivao da neće biti dosadno.

           Posle snežne bitke, uputili smo se ka uspinjačama, a onda do samog vrha. Bio je to nezaboravan doživljaj, videlo se daleko, daleko, i gde god bi pogled dopirao sve je bilo belo, sneg je prestao da pada, Sunce, kao uvek na planini, brzo je izašlo iza oblaka, vetar je prestao da duva sve se kupalo pod sunčevim zracima. Spustila sam se jednom, pa još jednom, jurila na skijama niz strminu, vetar je šumio u ušima, šal se viorio iza mene, levo, pa desno. Spretno sam jurila niz strminu, još jedan zaokret, izvijanje tela...i sa bočne strane dolete zec, instiktivno sam se okrenula, nogu malo previše savila, telo malo previše nagnula, i tras, završila sam pored staze, a zec je brzo otskakutao u sigurnost nekog grma.

           Bol, oštar bol. Nemoć. Pokušavam da ustanem, oslonim se o štap. Bol. Već su trčali ka meni. Na mom licu se vidi da boli, da ne mogu da se pomerim, ali nekako mi se čini da nije strašno, samo da duboko udahnem i sve će proći. Ali ne prolazi. Samo mi se čini da tonem , da nestajem u belini snega, kad se probudim sve će prestati, a onda oštar bol, podižu me neke ruke, povredjuje me to dodirivanje, hoću da se branim. Umiruju me. Stavili su me na neke smešne saonice koje do tada nisam ni videla, dobro me vezali i pokrili, pa pojurili ka dolini. I onda uobičajeno. Ambulanta. Snimanje. Tablete protiv bolova.

                          -Neću da budem bolesna, ljutila sam se.

-Ništa strašno, samo je naprsla noga, nije slomljena, ali se mora staviti gips.

                          -I?

                          -Šta i?

                          -Šta će sad da bude? Moram li natrag u Grad?

     -To sama odluči, možeš  da se vratiš, ali komotno možeš da ostaneš i ovde i dišeš, našali se mladi doktor.

           Da idem kući, ili da “dišem” na planini? Disanje je prevagnulo. I kod kuće bih sedela, ovde će ipak biti zanimljivije. Imala sam utisak da sam pravi panj, dok svi budu uživali u snegu, ja ću sa gipsom na nozi samo skakutati i sedeti u sali pored recepcije. Ali moj optimizam pobedio je i ovaj put, već sam gledala kolica s zamamnim kolačima koja su gurali po restoranu bacajući one punačkije u očaj i izazivajući ih da još jednom daju sebi obećanje: od sutra stroga dijeta, a stvarajući prijatnost čulima onim manje hrabrim koji su se borili na snežnoj stazi, i  izgubili dovoljno kalorija da bi borbu nastavili sa nekim komadom torte.

         Sedela sam, grickala kolače, pila vec treću kafu, disala, što reče onaj doktor, ali šta da radim dok su svi na stazi? Jednim krajičkom svesti pomislila sam na Olivera, ali onda na silu potisnula te misli, gurnula ih negde u duboku pozadinu svesti i brzo, brzo, počela da mislim na nešto drugo. Sad mi nije bilo interesantno ono spavanje o kome sam uvek maštala. Takvi smo mi, kad  je nešto nedostižno samo sanjamo da to dobijemo, a kad to dobijemo, onda je kratko vreme interesantno, i okrenemo se da želimo nešto drugo.

         Lap-top, spanosna igračka, ponela sam ga da završim neki posao koji je bio na samom kraju, ako budem imala vremena. Bila sam tako sigurna sa vezom preko Interneta sa mojima na poslu, nikad se  potpuno ne opuštam i neću da zbog mog odmora nešto podje naopako.

          Šta sad da radi? Igrice? Malo  je bilo infantilno da  zimski odmor provodim igrajući neke igrice po računaru. Kuckala sam neodredjeno, ništa mi nije padalo napamet. I onda, setila sam se: Poznanstva

          Brzo sam našla jedan od mnogobrojnih sajtova, trebalo se registrovati, popuniti neke podatke.

            Nik?

         Šta da stavim? Zamislila sam se kao da od toga zavisi mir u svetu. Svako ime je imalo nešto za i nešto protiv, odluka je stvarno bila teška, bila je to glupa dilema, i odlučila sam, setivši se nekog dogadjaja iz detinjstva, da uzmem ime Barbika.

          Ne može, zauzeto.

          Šta ne može, hoću Barbiku i tačka, i Barbika dobi još jedno slovo na kraju B.

Prihvaćeno

          Sad lozinka.

To je lako, par brojeva i slova nabacano bez reda

Prihvaćeno

          Lozinka nije bila uspešno odabrana. Pokazalo se da ti nabacani brojevi i slova nisu bili laki za pamćenja i ja sam ih je već na sledećem uključenju zaboravila. Lozinka. Mogla sam da uzmem neki datum, ali sigurna sam  da svi uzimaju datume rodjena svoje ili nekog bliskog, a imena, to su sigurno imena neke drage osobe ili možda kućnog ljubimca. Mogla sam da uzmem ime Lole, sa nežnošću sam pomislila na svog psa, ali sad sam već ukuckala te glupave brojeve. Osećala sam se kako dete u poslastičarnici. Koliko imena, koliko ljudi, a svi lepi, pametni, iskreni, puni dobrih namera...I igra je počela, bilo je mnogo zanimljivije nego što sam mislila, ali i sasvim drugačije nego što sam se nadala.

          Dok sam ulazila u svet Inerneta, papirnih ljudi, nestajala u mašti nečeg u isti čas stvarnog i potpuno nestvarnog i drugi su se zabavljali, sedeći u udobnim foteljama, na različite načine.

         Pored mene je sedela slikarka Olja, koja je na planinu došla po inspiraciju, ali nikako da krene sa nekim radom. Neodredjeno je crtkala, gledala goste hotela kako ulaze i izlaze, slušala tudje razgovore, ponekad se i sama uključivala. Pogledala sam u njene blok sa crtežima. Ova slikarka crta još gore od mene, ako je to uopšte moguće. Neće se obogatiti svojim slikama. Teško će naći inspiraciju da to na nešto počne da liči na nešto... Možda je to neki novi pravac za koji ja ne znam, ali sve u svemu, nadam se da me neće da pita za mišljenje, ništa mi se ne dopada.

       I drugi su nešto, kao radili, sa druge strane, na fotelji malo izdvojenoj sedeo je neki muškarac srednjeg rasta, tamnih brkova, večito nasmejan, niskog čela i ravne kose koja je bila zalizana,  sijala se sigurno dobro nauljena. Crveni obrazi na okruglom licu, mesnati vrat, koga skoro i nije bilo i pivski stomačić preko koga je bio zategnut kajš. Košulja je bila uvek neuredno razdrljena, lice neobrijano, a neke dlačice su mu stršale iz uha. Nosio je farmerke koje su bile čuvene firme, a preko njih sako koji je video i bolje dane. Pomislila sam gledajući ga: ovaj ili se obukao u nekom kontajneru, ali šta će onda ovde, ili izigrava nekog kome nije stalo do spoljnog izgleda. Čim je video  da sam ostala sama odmah je prišao i pretstavio se pružajući ruku:

-Ja sam Miloje. Znate za mene, svi znaju, ja sam kompozitor naših najboljih pesama. Pevači se grabe za njih, znaju da će biti hitovi.

          Prihvatila sam  njegovu ruku, šta sam drugo mogla, a on je steže tako da je dobro bilo što sam sedela u u fotelji, inače bi sigurno sela na pod, klatio je jedno vreme tom rukom kao da ima nameru da mi je iščupa  iz ramena, ali na kraju i to rukovanje se završilo. Olja je čitala neku knjigu, Miloje je sastavljao stihove u stilu: ubi ga, ubi je, nevernik, nevernice, tugo moja, jao mene nesretnika, i slično... sve što dira srce, onome ko ga ima.

         Pored mene je  proleteo mladić od 15-16godina jureći negde, skoro se sapleo o  gips, i bolni grč na mom licu izazvao je kajanje i reči izvinjenja:

                     -Nisam te video, da li sam te mnogo povredio?

                     -Za kaznu donesi mi jednu bocu Coca-Cole iz bara

                      -Letim, odahnu dečak

         Vreme je prolazilo, dečak se nije vraćao

          Dečaci, pomislila sam , nikad iskreni. Ovaj put sam se varala, dečak nije bio kriv što se nije vratio i doneo piće.

 Nastaviće se...

Barbara 43
2010/02/08,18:47

Barbara 43

 

       Zima je opet.

 Odmori.

Stotinu planova.

 Otići iz grada ili ostati u njemu? Bila sam  kao neko magare izmedju dva plasta sena, i ide mi se i ostaje. Bilo bi lepo otići negde izvan grada i malo zaboraviti na gradski smog, izmaknuti se od nedavno doživljenih dogadjaja i vratiti se ponovo u one bezbrižne dane kad je sve bilo tako moguće.

         Društvo me je nagovaralo da ih ne izneverim, malo se kolebalam, ni sama ne znam šta želim. Poslednji dogadjaji su me malo izbacili iz normalnog koloseka, sve se bojim da se nešto ne dogodi. Neki put mislim da nikom više neću moći da  verujem. Sneg koji je počeo da pada samo po planinama i zaobilazio Grad, prevagnuo je. Mislim da je ipak bolje da se izmaknem malo, da na svežem vazduhu zaboravim na prošle dogadjaje. Da treba mi neka promena. Ićiću na planinu.

Pripreme

Pakovanje.

Put.

        Putovali smo  kolima koja su gutala kilometre dok su išla po ravnom putu, kad smo počeli da se penjemo na planinu, brektala su na uzbrdici, dahtala, propinjala se, imala sam utisak da će nad nekom provalijom stati i strmeknuti se niz litice. Vozač nas je umirivao da je sve u redu, da je samo uzbrdica pa kola malo teže vuku, a šta je i mogao da kaže. Neće valjda da kaže da su kola stara, ili da on ne može da savlada strmine?

 Put je bio delimično zaledjen, bilo je i odrona, a kad bi se pogledalo niz planinu provalije nisu ni najmanje pitomo izgledale. U društvu je bio i jedan Lala koji se prvo samo molio da stignemo u jednom komadu, a što smo se penjali više, molitva je menjala reči. Na kraju je tražio da sidje i da nastavi pešice, ionako smo već blizu. Kasnije je priznao da je bio siguran da će se negde survati sa tih kako je on rekao, užasa, od planine, i samo se molio da bude odmah mrtav da se ne muči u nekoj provaliji. Kad su odlazili rekao je da nije mogao da veruje da može biti tako lepo na brdu, a naučio je da skija brže i bolje od mnogih koji godinama dolaze na planinu.

        Polako smo se peli, rečica uz koju smo išli, nestala je negde u dolini, a njen izvor je bio na drugom kraju, kuće su postale sve redje, tek-tek po neka koja je više ličila na napuštenu vikendicu nego na kuću u kojoj se stalno boravi.

        Sneg je prestao da pada, ubrzo se i sunce pojavilo. Planinska lepotica je blistala u svoj svojoj lepoti. Grane borova, teške od snega povijale su se skoro do zemlje. Sunčevi zraci presijavali su se na snegu, plesajući, izazivali vatromet boja. U daljini se videle dolina, sve u minijaturi kao dečije igračke. Malo dalje dizali su se vrhovi pokriveni snegom, doticali su samo nebo, koje je se ovog trenutka plavilo kao more. Sve je bilo svetlo, čisto, nedirnuto, kao da niko nije prošao tim stazama, kao da se niko nije uputio u šume da istraži njene tajne.

Stigli smo.

         Veselo iskrcavanje, padanje nenaviknutih na klizav sneg, onda izbacivanje gomile torbi, opreme, trčanje po snegu. Sve je bilo bezbrižno, delovalo je da će odmor biti više nego zabavan.

          Onako blede iz Grada prvi dan nas je poljubilo planinsko Sunce. Crven nos, sa tendencijom guljenja, pegice i rumeni obrazi bili su posledica prvog dana na snegu. Neumorno sam skijala celog dana, a uveče smo otišli u neki kafić, ali nismo dugo izdržali. Nenaviknuto telo na fizicke napore skijanja, oteralo me je  brzo u krevet.

Samo što sam spustila glavu na jastuk  predala sam se carstvu snova

Zvrrrrrrrrr.....telefon

         Pokušavam je da ignorišem zvonjavu, samo sam se dublje uvukla, jastuk stavila preko glave, grdeći se u sebi što mobilni nisam isključila pre spavanja. Onda je počeo da zvoni i telefon pored kreveta, udruženim snagama su navalili na moj san, ali  se nisam predavala, sve više  sam se uvlačila u krevet pokrivala po glavi i branila od napadača.

                    -Da li ću se ja ikad u životu naspavati?

        Već sam htela da pružim ruku ka jednom od drekavca, kad se začula lupnjava na vratima.

                    -Dobro, Barbara, misliš li ti ceo odmor da prespavaš?

                    -Koliko je sati?

         Otvorila sam vrata, trljajući bunovna oči

                     -Ponoć je davno prošla, sad ce 2h

-Gde gori? Još je bila uspavana i reči njene drugarice nisu dopirale do njene svesti.

-Idemo na bazen, našli smo ključeve, podmitili smo portira da okrene glavu dok smo se šuljali ka tabli sa ključevima. Bićemo sami.

                      -Same? Nas dve?

-Ma, ludice, same nas dve i još desetak gostiju koji nisu spavalice. Požuri, nećeš valjda da propustiš noćno kupanje  u bazenu, na vrh planine?

          Nisam se dugo predomišljala, dok si rekao: piksla, bila sam u kupaćem kostimu, vukla peškir iz kupatila, navlačila bademantil, i već smo trčale hodnicima. Kikotale smo se provlačeći se kroz neke lance koji su čuvali bazen od takvih kao što smo mi.

A bazen?

Kao u snu.

          Nismo smeli da upalimo svetla, videli bi nas čuvari, ili neka namrgodjena njuška koja bi digla odmah paniku, već sam ih zamišljala kako bi urlali

                    -Provala! Ovi nemaju poštovanja prema ničemu.

           Zastala sam na trenutak gledajući u bazen. Mesec je prosipao zrake, deo bazena je bio osvetljen kao reflektorom, drugi u potpunom mraku, tamo se videlo neko telo koje pliva ka drugom, za trenutak su zastali, pružili ruke jedan drugom, glave su se primakle, sve bliže i bliže, a onda su nestali sa Mesečevog zraka , čulo se pljuskanje vode o ivice bazena, i onda tajac.

Pogledla sam ka paru. Muškarac snažne gradje, nabildovanih mišića isplivao je na osvetljen deo bazena, snažnim zamasima plivao je ka ivici bazena, kad bi podigao ruku, Mesec bi je osvetlio od vrha snažnih prstiju, klizeći preko nadlaktice, zraci su se igrali na njegovim  mokrim mišićima svetlucajući u noći, doticali ramena i gubili se u mokroj kosi. Kad je doplivao do ivice bazena, stavio je ruku na ivicu bazena, snažnim  zamahom, snagom mišića iskočio je na obalu.

 Videla sam njegovo telo sa koga se slivala voda, mišiće grudi koji su se uzdizali udišući vazduh da neutrališu napor brzog plivanja, osmehnuh se, možda još nečega... Podigao je obe ruke u vazduh, protresao kosu, pločice mišića na stomaku se zategoše, Mesečev zrak pade na lice, Apolon bi mu mogao zavideti.

 Gledao je u bazen, čulo se pljuskanje vode. Mladić se osmehnu. Sad ću je videti. Kakva li je boginja osvojila ovakvog muškarca? Neke devojke imaju sreće.

 Mladić se nagnuo nad samu ivicu, nežnost se videla na njegovom licu,  mišići ledja su se napeli, pružio je ruku da pomogne nekom da izadje iz vode. Usne im se dotakoše, njegovo telo je zaklonilo drugo, ništa nisam videla, a onda iz vode pojavi se crna kosa, tamne nasmejane oči, beli zubi zabljeskaše u noći, ruka čvrsto uhvati ruku mladića na ivici bazena, i iz vode iskoči drugi mladić.

 Nastaviće seKopaonik

 

Barbara 42
2010/02/05,09:46

 

Magla

 

Barbara 42

 

Davanje izjave u policijskoj stanici uvek je mučno, ali ovaj put je bilo gore nego ikada. Vera se čudila, plakala, govorila da je sve to zabuna. Nije znala zašto je išla u taj park, gde je ustvari pošla. Objasnjavala je da je sve samo greška, da je ona doktor,  pomaže ljudima, ne može nikome da naudi. Prvao je govorila , onda je plakala, njeni jecaji su bili čudni, kao vučice u noći, onda je skočila, udarila je policajca, bacila stolicu na prozor, srušila sve sa stola, lice joj je izgubilo mir, menjalo se svakog trenutka. Onda je opet pala i kao u polusvesnom stanju govorila nepovezane reči, svadjala se sa nekim, pa ga opet molila. Zvala je svoje dete, molila ga da joj oprosti, obećavala da će ga sad čuvati, nikom ga neće dati. Onda je napadala nekog čoveka, optuživala ga za neveru, govorila kako će ga kazniti, videće on. Bila je to prava salata od reči.

        Pozvali su doktora, dali joj nešto za smirenje i smestili u bolnicu pod nadzorom.

Vera je ubrzo pala u tešku apatiju. Odbijala je vodu, hranu, morali su da je hrane infuzijama, da je vezuju, jer je u trenucima svesti postajala agresivna sve bacala, kidala igle, pokušavala da se povredi. Onda je molila da samo jednom vidi svoje dete, plakala je preklinjala, sve obećavala. Žalila se na okrutnost žene kojoj je dala svoje dete.

                           -Ne da mi da vidim dete.. .Samo jednom...samo da ga dodirnem...da jednom pomilujem njenu kosicu....poljubim ručice...samo jednom...obećaću da je posle više nikad neću uznemiravati...molim vas...samo jednom...

        Plakala je preklinjala, molila, a onda opet padala u apatiju odbijajući svaki kontakt., onda se ponovo optuživala za sve što je učinila svom detetu. Zločini koje je učinila, ubistva, sve je iščezlo iz njenih sećanja. Posle nekog vremena nije više razumela ni lekarova objašnjenja:

                       -Vera, nema deteta, vaše dete nije usvojeno, nikad nije ni postojalo, izgubili ste ga na porodjaju.

                        -Slike? Pitala je u trenucima razuma

                        -Slike? To ste vi kao dete. Mrzeli ste sebe i osudjivali kad ste izgubili dete. Ubijajući smedje žene, svaki put ste hteli da se  kaznite i da ubijete sebe.

 

Nastaviće se

 

 

1 2 3 4  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu