Obilazila sam razne planete dok nisam našla vašu. Nešto sam tražila, tražila, tražila i našla.
Stanovnici moje planete se bave proučavanjem svemira, drugih galaksija i ostalih svemirskih tandrmolja. To se osetilo na na našoj privredi. Verovali ili ne, ali i mi moramo da jedemo, oblačimo se, dišemo. To sve neko treba da stvori.
Nismo hteli da uzmemo stanovnike neke planete i pretvorimo ih u robove, to je tako primitivno. Tražimo stanovnike planete koji ne rade ništa korisno, nego po ceo dan pilje u komjuter, pišu postove, komentare i tako to. Oni neće nedostajati svom svetu, jer realni svet i ne zna da postoji u nekom sobičku neki zakukuljen, zamumuljen primerak, koji nije ni za kaktus ni za krastavac, ili ženski primerak koji ne kuva sprema i zavodi svoje muške primerke.
Tako smo mi, ili bolje reći ja, napravila internet vezu sa vašim kompjuterima. Šta mislite zašto se zove internet?? Naravno zato što je direktna veza izmedju vašeg kompjutera i moje planete. Biće vam lepo tamo. Priznajem, radićete malo više, ali to je sve za moju dobrobit. Nećete biti robovi, to ste sad kompjuteru, bićete slobodni da odlučite da li ćete raditi svaki dan, ili imati pauzu jedan dan godišnje.
Dok ovo čitate, veza je uspostavljena...
Prekasno... ne vredi da prekidate... trasportujete se već...
Buuuuuuuuuuuu... buuuuuuuu... putujete kroz svemir....
Ne ljutite se, to je samo posao...
Voli vas vaša BeladonaM... buuuu....buuuu....
Fiiiiiiiiiiiiiiijuuuuuuuuuuu...
Tras-bum...
Bila sam na vašoj planeti pre nekoliko meseci. Šta se dogadja?? Gde je šuma, stena, pećina?? Kako da sakrijem letilicu?? E, BeladonaM, BeladonaM, šta te snadje??
Polako prilazim na ivici grada. Devojka se smeje i naginje nad lale, Osmehujem se, sigurno je zaljubljena, oseća miris lala. Vrisak, jauk, poziv u pomoć. Devojka se i dalje osmehuje, maše nekom, a u rukama baštenske makaze i ubijen cvet jauče... Pobegla sam, što dalje od bašta...
Sunce polako zalazi. Auto se zaustavlja, neki čovek izlazi i baca psića u vodu. Pas ne shvata, koprca se, laje, veselo gleda u čoveka, misli da se igraju. Matica ga povuče na dno, pas još jednom zalaja i nestade. Čovek odjuri kolima, a ja osetih bol psa koji umire.
Idem što dalje, medju solitere, kamen i metal, ne mogu da izdržim bol ubijanja. Parajući zvuk testere, metalni zubi zaranjaju u zeleno drvo topole. Grane se upliću, podižu put neba, hvataju za vazduh... i padaju. Čovek je ubio jednu, kreće na drugo stablo.
Zašto??
Da li ljudi znaju da je drveće pluća njihove planete, voda snaga, a opstanak moguć samo ako se poštuju zakoni prirode??
Htela bih da ih upitam imaju li rezervnu planetu kad ovu uništavaju, ali odlazim... daleko, daleko, negde gde poštuju ono što im daje život.
Nego gledam, ima novih blogera kod vas, šarmantni su. Mogla bih da ih pretvorim u kaktus, popunim zalihe... dug put me čeka...
Na putu za Zemlju svratila sam na jednu planetu u blizini Myra sazveždja. Predivna planeta, greju je dva Sunca, trava se plavi, a more ljubičanstveno. Potseća malo na vašu planetu, samo joj stanovnici drugačiji. Kad kažem stanovnici to su oni koji misle da su pametni.
Na toj planeti ljudi su kućni ljubimci, a njihovi vlasnici kuce i mace. Neki ljudi uživaju sa svojim gospodarima po luksuznim stanovima, jedu kavijar i piju ptičje mleko. Problem je kad dosade svojim vlasnicima. Ako je vlasnik maca, ona dugo ljubi, mazi svog ljubimca čoveka, onda ga još jednom pomiluje, ogrebe i izbaci na ulicu. Gospodari kuce su oštriji, izbace tog čoveka zbog nekog letovanja ili službenog puta.
Na ulici čovek ide od kontajnera do kontajnera, onako razmaženom mu je hladno, nema gde da spava, sirotan nedostaje mu ljubav. Počinje da se udružuje sa sapatnicima iste sudbine. Tu nastaje problem. Neke mace se plaše čoveka da ne bude nasilan, a neke kuce znaju da ga napadnu iz čista mira, tek da vide kako čovek beži pred njihovom moći.
Postoje i dobre kuce koje hoće da udome te sirotane, ljude.
Na tako dobre kuce sam naišla na toj planete, sazveždja Myra. Svojoj dečici malim macama i kucama uzeli su nekog čoveka za zabavu. Brinuće se za njega, potpisali su papire. Prvo ih dobro okupaju, ošišaju i srede, da liče na čoveka, i naravno sterilišu , da ne liče ni na čoveka, ni na kuce, a taman na mace. Sterilni ljudi srećno žive do kraja svog života, jedu, spavaju, goje se i nemaju previše želja.
Zemljani, ne brinite za svoju planetu. Ako je upropastite tu je sazveždje Myra... uživaćete...
Čudna je ta planeta Myra.
Kad pomislim, Zemljani, tako nešto bi vama trebalo. Uzdahnem lagano, sklopim oči, i putujem prostranstvima mašte. Tako je najbrže doći na moju planetu.
Planeta kao planeta, ni velika ni mala. Intligencija na njoj kao svuda u Svemiru, ni prepametni, ni preglupi, onako, kao vi Zemljani.
Normalno, Myrani su oslobodjeni balasta osećanja. Njima je sve svejedno, i zato je na toj planeti uvek sve srednje, vreme ni toplo ni hladno, povetarac se jedva može nazvati vetrom, a Sunce onako mlakasto.
S vremena na vreme, mutira neki Myranin. Strava, taj pravi cirkuse. Bori se za neku demokratiju koju samo on zna da objasni, peva, svira, raduje se pupoljku, kao da je to jedini, a sve rascvetano kao trešnjev cvet u Japanu. Najblesavijij je kad se zaljubi.
Ako je ženski primerak, davi nekog jadnog Myranina svojim osećanjima, traži kojekave besmislice i nepotrebne stvari, kao da igraju valcer, pišu pesme (pesme su reči koje naredjane jedna do druge stvaraju još besmislenije situacije, da ne kažem nemoguće)
Večnost biva ugrožena, jer mrvice života guše se u vremenu.
Da reše tu situacju, Myrani imaju bazen, promenljivih veličina, od bare, pa sve do jezera.
To je bazen neostvarenih želja... Tu kljuknu tog mutanta, dok se ne opameti, pliva.
Obično kao i u životu na Zemlji, shvatimo da su neke želje nemoguće i pomirimo se da se nikad neće ostvariti...
Zemlja je puna boli i patnje, patite kao patika, dok se ta patika ne pocepa, ili do bola, što bi rekli dok se ne razboliš. Ima realnih patnji, nije da nema, kad se vi nos stop tučete i svadjate, ali ima i patnji, boli glava.
Najsmešnija mi je ljubavna patnja. Počinje uvek isto, kao on voli nju, ona voli njega, pa onda se nešto glupo desi, i sad kao pate...
Još bih razumela da su podudarni za produženje svoje vrste, pa se idealno našli da obave i taj posao za 2-3 minuta, ali ne, oni nose gene iz kojih može samo neko paćeničko čudovište, sa istim problemima da nastane.
Idite molim vas, gde to ima ne može jedan bez drugoga.
U Svemiru je normalno da objekat godinama, i to svetlosnim, ne ovim vašim trt-mrt, bude zaustavljen, ne mogu da vam objašnjavam kako, ne biste shvatili. Zaustavljen objekat više nikad ne dolazi u susret sa nekim objektom koga je sreo na Andromedi ili sazveždju Orionu, o Siriusu da i ne pričam. Zato ta ljubav i ne postoji. Da li on ima crne oči, dve glave, ili je sav vazdušast, kome je to važno.
Momentalno sam na Zemlji u vašem obliku.
Puno mi je brodsko spremište kaktusa i krastavca u koje sam pretvorila te zaljubljene. Ima da ih odnesem na sve planete da ih ispitaju kakav je to nedostatak u vama ljudima.
Možda donesem lek za tu ljubav, ima da uživate, biće vam divno. Zamislite život ne u ritmu muzike, nego život u kome niko nikog neće voleti. Imaćete više vremena, jer nećete zuriti u zvezde misleći na gluposti, nego ćete misliti na pogonsko sretstvo koje će vas odvesti do njih..
Život bez ljubavi je kao i Svemir, širok, pun mogućnosti, hladan i surov, dopašće vam se...
Čovek koji nikad nije i koji nikad neće voleti mora da je srećan čovek...
Da li postoji takav na planeti Zemlji???
Čudna je ta ljubav. Blogeri pišu da je to najlepše osećanje, onda tuguju, sećaju se, prizivaju nekog ko je ko zna kad, ko zna sa kim otišao. Sve same gluposti.
U Svemiru je to mnogo jednostavnije. Možda zato što ne očekujemo ništa od ljubavi, pa to obavezno i dobijemo.
Vi, Zemljani, mnogo davite sa tom ljubavi. Zapakujete je u neke ružičaste snove, drženja za ruku, volite mrak, buljite u planete koje se noću i ne vide, a zvezde su vam, ionako nedostupne, uzdišete pričajući besmislice. Molim vas, kako nekom pokloniti zvezdu koja je vlasništvo Svemirske zajednice? Kad bi je i poklonio, kako bi ta Zemljanka uzela Zvezdu, užarenu kuglu milionima puta veću od planete Zemlje.
Sve normalne pojave, kišu, sneg, led , more, talase, iskoristili ste za ostale ljubavne besmislice. Kiša je kao suze, nije nego, potpuno različito nastaju, srce od leda ne bi funkcionisalo, a talas je samo pomeranje vode usled vetra ili plime...
Da bi tu besmislicu ljubav prikazali kao nešto pravo, izmislil ste papire. To jest mrak, pardon, brak.
Izgleda ta je razlog za brak ljubav, ali i za razvod... naravno opet zavijeno u oblandu ljubavi, nedostatak ljubavi, premalo ljubavi, pogrešna ljubav, ljubav koja nije ni postojala.
Trt Milojko, to ne postoji i tačka.
Na Zemlji mi se dešava nešto čudno, moraću pod hitno kod doktora Robotića, ne mogu noću da spavam, jer mi u misli dolaze neke crne oči, čujem muziku i nežne reči koje mi šapuće vetar njihajući grane, osmehujem se mesecu što srebrom posipa moju postelju, usne su mi vlažne, oči snene, srce brže kuca, samo kad pomislim kako prstima prolazim kroz njegovu kosu.
Mora da sam zakačila neki virus
Fudbal očima Beladone
Čudni ste vi Zemljani, kupujete Coca cole i kafe, nadajući se da ćete otići u Afriku
Da sadite papriku,
U kojoj sitno piše
Ja te volem ponajviše
Što ne sadite tu papriku ovde?
Mogli bi da idete i avionom, mnogo mali oni zapušači, ima da se nažuljite do Afrike.
Izgleda da se to sadjenje paprike zove fudbal.
Pojma nemam šta je to. Neki muški se svuku u gaće, pa trče dok se ne oznoje, gurajući neku okrugli predmet. Kad taj predmet promaši igrača, pa uleti u mrežu, svi se deru, ljube, pipaju. Najviše se deru oni koji sede na nekim neudobnim stolicama, ponekad ih gadjaju u oduševljenju bakljama, petardama i sličnim tandrmoljima. Sve to ometa neki manijak sa pištaljkom, pa ne mogu da se komotno potuku ekipe sa sve gledaocima...
Grupa muškića koja nema neke papiriće do kojih je sve teže doći, bulji u ekran. Ne razumem kako ne shvataju da ih oni tamo na samom kraju Afrike, nikako ne mogu čuti. Oni daju savete, polivaju se pivom i prete nekom, koji je odredio igrače, a pojma nema o fudbalu. To oni kažu, ne ja.
Za to vreme Zemljanke uživaju na morencetu sa muškićima koji vole neke druge sportove, kao pijuckanje šampanja, grickanje škampa, sklekove u spavaćoj sobi, i ostale žensko-muške tandrmolje.
Odoh u letilicu, pa ću vam se javiti.
Sutra kažu otvaraju, ne znam šta, možda neku čokoladnu tortu... Javiću se...
Beladona i
tele
patija
Vaši muškići su mi se uvek dopadali, ali preteruju u sportu. Svako veče bulje u ekrane gde im neki pričaju koještarije, a oni važno kimaju glavom. Ima da ih sve pretvorim u kaktuse i krastavce i strpam u teglu...
Hm... imam još bolju ideju. Kako bi bilo da planetu poprskam prahom istine?? Mogli bi jedni drugima da čitate misli. Divno sam se zabavljala na jednoj planeti gde je telepatija bila nepoznata... Nažalost, kratko je trajalo... planeta eksplodirala.
Mislim da su Zemljani pametni i pošteni, kad bi imali moć telepatije, preživeli bi sigurno, jedan dan. Ma, što da trošim kredite na jedan dan? Dosta vam je jedan sat. Videćete, zamislite što će vam biti divno taj jedan sat. Znaćete šta vam misli šef, šta rade poltičari, koliko vas voli susjed, a što je najvažnije, i šta vam misli ženica...
Ne zaboravite, vi ćete znati njihove misli, ali i oni vaše.
Dakle Zemljani, hoćete li?
Za kaficu popodnevnu
1.MUŠKARČINE
Mrtav umoran dodje muž kući, nema nigde žene.
Dere se dere, ali ne vredi
Nema je, pa nema.
Ode on do kuhinje, šta ćeš, jes da mu nema žene, ali gladan čovek. Kad u kuhinji cedulja:
Otišla sam kod mame, večera je u frizideru!!!
Pojede on večeru, pa u sobu da otspava. Na krevetu opet cedulja:
Spavaj i sanjaj me!!
Iznervira se on, i reši da ode na pićence u kafanu. Sagne sa da uzme cipele, a u njima cedulja: Gde si pošao?
2.
Jednom davno živeo jedan mladić, zaljubio se, pa je pitao devojku:
• Hoćeš li se udati za mene?
Devojka je odgovorila:
• Ne!
I tako je mladić živeo srećno do kraja života, išao u lov, išao u ribolov, igrao košarku, gledao fudbal i pio pivo kad god je poželeo...
Skok na planetu Zemlja
Ja
sam Beladona, svratim povremeno na vašu
planetu u prolazu, pa odjurim u Svemir...
Gledam i ne mogu da verujem.
Na planeti Zemlji ima puno životinja, ne možeš ih ni izbrojati. Oni što misle da su pametni samo ih dele, te na domaće i divlje, te na korisne i nekorisne, ma dele i sebe, ali nećemo o tome.
Srela sam neke psiće, iste kao na planeti pas, samo ovde su neki psi obučeni, i to vrlo čudno. Na noge im stavljaju čizmice, pa neke firmirane kaputiće i kapice, vode ih na nekom užetu, i gledaju dok oni jadnici rade, znate već šta. Njihovi gospodari su jako zadovoljni kad pas načini to... Poneki gazda to počisti metlicom, ali većina digne nos i pravi se da nema sa tim na podu blage veze. Onda naidje neki drugi dvonožac, stane u to i počne da govori neke čudne reči. Mislila sam da pominjanje psa, matere, i još nekih reči je vradjbina domoroca da to sa poda nestane... Proverila sam ništa se ne dešava, osim što taj dvonožac počne da mazi travu nogom...
Postoje i psi kao na planeti pas, koji se normalno ponašaju, laju, trče, ne oblače se. Oni crkavaju od smeha kad sretnu nekog depiliranog drugara sa mašnicom na vrh glave. Oni obučeni psi pri susretu gledaju kako bi se sakrili i vuku dvonošce na povodcu što dalje...
Čudno je da se svi ti obučeni psi zovu Fujto... bar tako ih zovu domoroci. Oni negde potrče, ponjuše nešto odmah ih doziva
-Fuj to, Fuj to...
Kad nešto pogledam kako žive dvonošci, tim Fujto i nije loše, imaju hranu, toplo im je, brinu da sve dobiju na vreme, čak im i oglasom traže društvo.
Ma da ja nisam nešto pogrešila, ko je na planeti Zemlji gospodar, a ko ljubimac???
Beladona rat
Zemljani, Zemljani šta to radite?
Gledam jučer malo po ovoj vašoj planeti.
Na jednom kraju rat, na drugom oružani napad, tamo pobili gomilu ljudi, tamo potrovali decu, silovali žene. Doletela sam iznenada, mislila da se duže zadržim, ali vidim da sam napravila grešku.
Posmatrala sam one vaše smešne igrice, vekovima. Stanu neki zgodni muškarci jedan na spram drugog, uzmu neke oštre predmete, i lupaju se po glavi. Onda gomila navali jedan na drugog, pa ko preživi. Za to vreme ženskice gledaju da li će se neko vratiti, zbog produženja vrste, naravno, ne zbog njihove pameti.
Tako vežbaju ubijanje vekovima. Nije mi do sada bilo jasno zašto. Pomislila sam da je to samo zbog osvajanja novih teritorija. Nije logično, vi ste vrsta koja je smrtna, ne možete zadržati to što otmete od drugih.
Sad sam shvatila.
Vi se smremate da se branite.
Naravno, jedino to ima logike.
Sve drugo je van svake pameti, a ipak spadate u grupu koja je proglašena civilizovanom. Vaši ratnici su uvek spremni za prvi susret sa svemircima...
Naivci...
Čekate li ovo?
BeladonaM je telepata
Svaki dan nešto novo kod vas Zemljani.
Danas ste me zabezeknuli.
Služim se onim vašim prevoznim sretstvom što ga zovete kola, mada nema blage veze sa Velikim i Malim kolima na Mlečnom putu.
Primetila sam da vozači često pričaju sa vozačima iz kola koja susreću. Obično su to neke neznalice, dunsteri, manijaci. Ne znam zašto im pominjete majku i ostalu familiju i zašto im tog trenutka pričate o sexu. Neki običaj na Zemlji? U Svemiru se to zove intimni život i ne priča se o tome prolaznicima koji su te sasekli kolima ili prošli ispred tebe na crveno.
Dopada mi se vaša intligencija.
Retke su rase koje tako dobro komuniciraju sa drugim intligencijama. Baš jučer čujem razgovara jedan stanovnik Zemlje sa stanovnikom Mačkenplanete. Ona je Mačka pitala šta bi da jede( verovatno da Mačak izabere meni), pa da li mu je hladno ( verovatno da Mačak pojača grejanje). Onda mu je govorila neke blesave reči koje su bile nekako sve umanjene, mačkice, lutkice, srećice, slatkoćice, pilence...
Mačka nije odgovarala, ni telepatski.
Sve bi to prošlo, unela bih u svoj Dnevnik poseta zaostalim planetama, ali...
Utvrdila sam da vi uopšte niste telepati.
Kako pričate sa nekim u kolima koja su projurila pored vas, a kako vas tek životinje razumeju, pojma nemam.
Može li neko da mi pomogne?
U panici sam, moram da otvaram tegle sa kaktusima i krastavcima i da ih ispitujem...ponovo...
Beladona se vratila
Zemljani, vi ste najlepša planeta na svetu. Jedva sam artetrirala koliko sam žurila, da vam vratim vašu teglu sa ljubavlju. Dragocena je čuvajte je.
Obišla sam jednu predivnu planetu, 1ooo svetlosnih godina od Zemlje. Ima dva Meseca i svaka noć im je srebrnasta, trava im je ljubičasta, životinje pripitomljene, umiljate, nema divljih pasa ni krvoždernih vučjaka.
Svi ljudi su mladi, lepi, zdravi, nasmejani. Svi imaju posao koji vole, rade koiko im je potrebno.
Nigde se ne vide čangrizljivi starci koji stalno nešto zakeraju i menjaju. To su laki rešili, čim neko napuni 40 godina odlazi u jednu divnu kuću. Kad legne na krevet sa baldahinom začuje se lagana muzika, a na ekranu se pojavljuju slike košute vlažnih očiju, malog zeke što skakuće i mede, koji luta šumom. I ne oseti iglu koja ga prevede u drugi svet. Nema starih, ostaje samo mladost i lepota.
Nema nevspitane , nemirne dece, uopšte, malo je dece. Nije radjanje nešto što se svakom dozvoljava. Genetski ispitani primerci radjaju male slatke bebe sa rumenim obraščićima i plavim okicame koje mašu ručicama i smeju se čim im pružiš prst. Bebe su uvek čiste i mirišljave, problem je kad im počnu da rastu zubići, neke plaču, naravno takvi primerci se ne zadržavaju.
Niko se ne usudjuje da bude bolestan, pa se tako dragocena sretstva sačujvaju.
Predivna planeta.
Visoki muškarci svetle puti, sanjalačkih očiju, mišićavih ramena idu pored lepotica koje im se smeškaju. Svi su zadovoljni, nikog ništa ne boli.
Nego imala sam problem, jedva spasih živu glavu da ne odem u onu sobu sa baldahinima. Ubola me osa u prst, a ja genetski neispitana burno, alergiski reagovala.. Natekao prvo prst, pa cela ruka, i neka groznica. Već pošli po mene da me luksuznim kolima otprate u onu kuću.
Ne znam zašto, ali meni se nije išlo. Srećom malo su stanovnici te planete sporovozni u razmišljanju pa ti ja zdimih u moju letilicu. Blogeri, ne znam da li ste svi tridesetih godina, visoki, lepi plavooki, ali ljubi vas vaša Beladona takve kakvi ste, neću da vas popravljam... ali ni da vodim u sobu sa baldahinima...
Tegla je otvorena, ljubav se širi vašom planetom, pa borite se za nju... lepo je živeti i kad nisi idealan...
Zemljani, naljutili ste me, spakovala sam se i odoh u Svemir.
Da vidim šta ćete sad?
Proučavajući vas videla sam da stalno neko tuguje, nesrećan je sanjari o nečemu čega nema, navodno. Svi tvrde da je ljubav nestala, otišla od njih.
Ljubav, pa ljubav, kao da ništa drugo ne postoji.
Malo je sretnika koji su zadovoljni, a i oni stalno nešto zakeraju.
Sad će biti drugačije...
Ljubav je stvarno otišla, ne svojevoljno, spakovala sam je u teglu i nosim je na Veneru odakle i nije trebala da pobegne.
Na Zemlji je bila kratko vreme, lepše vam je bilo bez nje. U prastara vremena muškarac je toljagom tresnuo ženu po glavi, uhvatio je za kosu i odvukao u pećinu, i svi su bili zadovoljni, mada glava ponekad i boli.
Došao taj mali, debeli sa krilcima smeškajući se, prozvaše ga Amor, a on sa strelama gadja li gadja, i ne vodi računa koga i gde. Posle se žale na neku paradu ponosa, a Amor u stvari promašio srce, pa udario na drugu stranu.
Kad je zavladao taj mali debeli klinac, Amor, svi počeše da traže neku svoju polutku, da je svinjska, sad pred zimu, ne bi bilo loše. Traže, traže, ali nikako da nadju, stalno im nešto smeta na tim polutkama koje nadju, a i neki se navadili, pa probaju li probaju raznorazne polutke.
Idi begaj, kao da je to pa neka razlika, kad se zalepiš za neku idealnu polutku, posle kratkog vremena ti se promene pojmovi o idealnom.
Zato se ljubav i uvredila, pa sam je lako spakovala u teglu. Na svemirskoj granici sam prijavila teglu ajvara, srećom bio neki Švedjanin pa samo frknuo nosem, stradala bih da je bio Šumadinac, garant bi mi uzeo teglu. Srećom Šumadinci još čekaju u redu za svemirske vize...
Možete da se odmorite, ne tražite više tu ljubav, videćete, biće vam lepše!
Hm...ako se neko potrudi da me podmiti, mogu da mu dam moju teglu, ali za dve tegle ajvara, jedan ljutkast, jedan ljut.
Noćas sam pokušala da moju raketu negde smestim i da se prošetam gradom.
Nema šanse, vi uopšte nemate svemiroparking.
Katapultirala sam se prvo na Slaviju. Sa krova nekog ofucanog hotela ( gde vi dočekujete goste?) pratila sam saobraćaj. Taman ukapiram neko pravilo prednosti desne strane, kad tu neki kružni tok.
Sve dobro shvatim, trebalo mi je vremena, i uzmem neka zgodna kola, jedva sam ih upalila.
Kod Autokomande se još jednom preslišam, kružni tok, prednost imaju oni u krugu.
Verovatno to nije neki krug, samo mi se učinilo, jer ...
Tras-bum
Udarih o neki stub, zaslepilo me svetlo iz Svemira.
Sve sija, blješti, kola parkirana i na krovovima kuća...
Policaj otišao negde...
Mora da je neka najezda iz Svemira, nigde žive duše, samo neka tišina i tad... vrisak
GooooooooooooL
Ko je go, ko obučen ne znam, samo čujem 1:1, ne znam za koga.
Igraju neki trikolori, pojma nemam sa koje su plaenete.
Nego da dam ja gas dok sam živa i frljnem se u vazduh, ovde kažu da su to neke kvalifikacije za nešto... a to je mnoooogoooo važno, važnije od inflacije, cene benzina, bolnica bez lekova, neisplaćenih ličnih dohodaka, nezaposlenosti... prodatih u bescenje fabrika...
2.
Noćas sam arterila na neku smešnu planetu.
Mogla sam da padnem u more, ili da se srušim na neku planinu kad mi je nešto otkazalo, pojma nemam šta, ja samo pipkam dugmiće.
Izgleda da sam nagrabusila, odavde ću teško da izadjem, stanovnici ove zemlja ne mogu ni u najbliži komšiluk bez neke gomile papira za koju ima treba još veća gomila papira. Strava, nikad oni neće u Svemir.
Nema veze, bar ću da proučim njih i njihove običaje.
Vrućina, posle Svemira je grozna, +42 u hladu, moram nešto da pojedem. Prišla sam nekom simpatičnom društvu
-Dobar dan blogeri, nešto slavite? Ja sam BeladonaM primate li me?
Slavljenica, krupnih crnih očiju pogledala me je od glave do pete, milostivo pokazala na stolicu, onako sa visine. Ukočila sam se, već sam htela da je pretvorim u žabu, ali bio je tu i jedan princ, pokvario bi planove poljupcem, garant. Onda se nasmejala, lice joj se ozarilo...zgodna ženska, moram da pripazim na svoje obožavaoce. Srećom pridje kelner, neki bloger, ma šta to značilo. Mislila sam da kelneri donose hranu, ovaj je pričao o nekom fotošopu???
Dodje najzad i hrana na neki smešan sto. Sad ću da probam tu srpsku kuhinju. Naručila sam tartufe, indijski orah, pirinač sa algama, pošto ja ne jedem ništa što je živo trčalo ili plivalo.
Kad ti počeše da okreću onaj sto... jedva se dograbih hrane od onog silnog okretanja, kao da me oborila vasionska oluja... Posle sam videla to je neki Hong Kong, i ne jedu priborom za jelo, nego nekim motkicama ubacuju hranu u usta, kao kad nestane goriva pa ložiš peć ugljem, to mi se dogodilo jednom kad sam skoro upala u crnu rupu... posle se utvrdilo da je ta crna rupa bila samo jedan podzemni prolaz ispod Terazija, te nekako preživeh.
Na kraju su joj davali neke kutijice, zovu se pokloni, ništa nisu valjali. Nije dobila ni prah sa Sirijusa, ni vulkanski kamen sa Jupitera, samo neke kutijice, nešto što miriše na drški i šareno je, čak su joj, primitivci dali i neke knjige. Molim vas, ko još čita sad u Svemiru? Dobila je i nešto iz Pariza, neku vodicu koja se stavlja iza ušiju...to moram da probam, muški primerak prevrće očima kad pridje ženskom primerku sa tom vodicom. Oči mu postaju veće, i ne samo oči. Sve je bilo zavijeno u šareni papir, to bi još i mogla da iskoristi za davanje signala.
Kad je bilo najlepše, bio je kraj, jer je slavljenica bila rasprodata i dalje. Šta li mu to znači?
Pominjaše i neki bal. Nije bal vampira, proverila sam... sigurno nešto dosadno... Kaže dvoje se uhvate, i jedan drugog gura po podijumu, a neki sve to gledaju i prave buku, koju zovu muzika.
Reda radi sam ih sve pozvala da me posete kad odem na svoju planetu...znala sam da neće doći, pominju neke pasoše i vize...krste se ili govore neke reči koje samo mrmljaju mršteći se... Čudan svet... ti ljudi...
| « | Jul 2018 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
