AnaM

Nestrpljenje...
2017/12/19,13:41

Ne  volim  da  čekam, ne  volim  pa  to  ti je. Tačnost  je  moja  mana, jer  uvek stignem  prva.

Naručujem  neke  stvari.

-Kad  mogu  da  dodjem??

-Ostavite  broj telefona, biće brzo  gotovo.

-Daću  vam  i  fiksni  i  mobilni.

-Dovoljno  je  mobilni, poslaću  vam  poruku  za desetak  minuta  da  je  gotovo.

Čekam  devet  minuta, a onda  počnem da  piljim  u  mobitel…

Deset  minuta. Ništa.

 Čekam  još  pet  minuta, ono  akademskih  15  više  nije  moderno. Ništa.

Čekam  pola sata.

Da  li da  zovem??

Neću, završava. Sada  će  me  pozvati.

 Pomeram plan  koji sam  imala za  kasnije. Čekam.  

Tresem  mobitel, pipkam  ga  i  proveravam. Možda  nisam  čula  kad  je  stigla  poruka.  Stavljam  ga  na  najjače, na drmusanje  i  da ima   postavila  bih  i  trubu. Ne  reaguje.

Da  nisam  nešto  pokvarila i sad  ne  čujem  ništa. Ponovo  proveravam. U  medjuvremenu  mi stižu  neke  poruke, brišem. Joj, da  nisam  pobrisala ovu  što  čekam??

Sad  ću  je  pozvati.

Zvoni, ne  javlja se. Zovem  fiksnim. Ništa.

Zovem  ponovo  mobilnim, isključen  broj  javlja mi neki  antipatičan ženski glas.

Sat. Dva sata.

Iznervirana  počnem mahati  krpom  kroz  kuću, brišem  prašinu, i  obaram  neku glupu  čašu  koja  se  nalazi na  putu. Brišem pod, kupim staklo, osluškujem.  Ništa

Zovem  već  besna kao  puška. Videće  ona svog Boška  Boškovića. Ništa.

Satima  kasnije. Zovem. Ništa.

Kasno  posle  podne na  rubu  živaca, bacam  ćuteći telefon, grdim  tehniku  i  odlazim vlastitim  nogama proveriti  da  li  je  gotovo.U  radnji  me  čeka  vlasnica

-Gde ste  vi?? Velika  je gužva, ali  vaše  je  gotovo. Što niste  došli??

Okrećem se, gledam po radnji, kod  nje  nikoga, samo  njeno  začuđeno  lice  što  nisam  došla  ranije.

Da  li  neko zna  kakva je  kazna  ako  nekoga  zadaviš??

Medjunarodni dan korupcije
2017/12/10,14:05

Anketa u novinama povodom dana korupcije… Slavi li se taj dan ili??
Davanje mita je kažnjivo po zakonu i za onog ko daje i za onog ko prima. Naravno da nikad nisam dala mito, a nažalost nisam bila u prilici ni da ga primim.
Krenem ja tako lagano preko ulice. Nigde žive duše. Prelaz za pešake je na 50m, ali nema nikoga ni automobila ni pešaka…i krenem ja… 
Fiiiiiiiiijuuuuuuuuu… 
-Zviznu li ti ili mi se učini??
Okrenem sa onako usporeno, kad iskoči policajac sa nekom sveščicom. Traži pare. Pokušah onako tužno da ga gledam. Ne reaguje. Pare, pa pare, navalio. Šta da radim, otvorim novčanik, ali nema dosta.
-Daj šta imaš, i ne pišem prijavu.
I šta uraditi?? Uze on sam iz novčanika.
Ne dajem ja mito.
Aerodrom. Više volim putovati autom zbog prtljage, ali… Meri onaj tip „ prtljagicu“
-5kg viška.
Opet ja tužno gledam. Šta da izvadim, i gde sa tim??
-Dobro, nije to strašno, daj 20EU, i teraj.
Gde da teram nije rekao, ali ja izvadih teatralno 20Eu, koji nestadoše brzinom munje. I moj kuferić ode u neku rupu…
Ne dajem ja mito…
Nećemo o doktorima. Od krvi sam i mesa, ne znaš šta će da te pogodi za 5minuta, a ko zna ko sve čita blog.hr.
Uostalom, oni ne primaju mito, postoji tačna tarifa koliko je za što, mesto u bolnici, pregled kod specijaliste bez čekanja, i tako ti tandrmoljci.Kad je život u pitanju,naših dragih, dali bi sve. To nije mito, samo izraz zahvalnosti.
Ne dajem mito…
Zato volim restorane. Sedneš kao čovek, naručiš ono što voliš da jedeš, popiješ koliko hoćeš,muzika ti svira pesmu hoju poželiš, čeka te taxi za povratak. Na kraju dodje kelner, platiš, i daš bakšiš,onako, od srca, i milo ti… Sretni i ti i on.
Ne dajem mito…
A ti??
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu