AnaM

Biljanak je tražila da opravdam  izostanak..odmah..pa ne gledajte  greške...

Uvek sam   dolazila na vreme,  možda i  koji minut ranije.

Tog dana  sneg  je  napadao   iznenada, u januaru kad mu vreme nije,  napravio haos u saobraćaju  stajala sam na stanici čekajući d naidje bilo kakvo  prevozno  sretstvo ne bi  li mladjahna došla do cilja.

Naišlo je,  nije da nije.  Prvo me  je  bus  zalio  prljavom  vodom ,  otopljenog snega i  neke prezle,  rezle, grizle,  ili već nešto tako blatnjavo .  Gledala  sam u svoj  beli šal i   kačket  koketno nakrivljen.  Sa smedjim tačkama  nisu   bili baš po  zadnjoj  modi.

Imala   sam samo deset minuta da stignem  na odredište i  kao na filmu,  naišao je taxi.  Da je neke sreće to bi bio  fatalni susret.  Prepoznali  bi se u trenutku,  aj , vaj,  maj i  sreći ne bi bilo kraj.  Ne,   meni  je došao nakomrdjeni  brkajlija,   dreknuo da se ne prenemažem, nego da  jače zalupim  ta vrata.  Skupila sam se na kraju  taxija,  promrmljala  adresu

-Blog.rs, okupljanje  po nalogu biljanak.

Taxi je nije odmah krenuo,  prvo je zadrhtao,  pa poskočio,  pa  se onda potpuno zaustavio.  Kad je već htela da izadje i krene  peške  na taj  blog dalek  nekih  262km, taxi je opet  zadrhtao, duboko uzdahnuo. Ona je odahnula,  ali ne zadugo.  Kola su se kotrljala nekako u stranu,  kao da  imaju padavicu.  Nešto je  lupkalo i   zvonilo kao da je u  prtljažniku  kidnapovan  glavni  bloger sajta.  Uf, ovo ću da prebrišem,  jer ako neko pročita post i vidi ovo glavni,  ima da se podjavataju ko je to.  Neće  verovati da je to AnaM  strpala nekog da se reši konkurencije.

Samo  što su nekako razvili  brzinu začu se glas

-Prešli ste  odredjenu brzinu.

Taxista  opsova tehniku, pesnicom  udari neku  kutiju i  taman da nastave kad nešto poče da pišti. Ovaj  bi opet da opsuje i pogaše  bogatstvo svog  jezika,  ali   ugleda moje oči  koje su ga gledale kao da nikad nisu  pročitale neki post  sa bogatim rečnikom, te see zaustavi i objasni .

-Neće da krene  dok se ne vežemo... tehnika...

-Pa,  vežite se čoveče!

-Ne mogu,  prejeo sam se  gibanice, pasulja i   pite od jučer, a što moje ženče kuva, ona sarmu...

-Ama vežite se i krenite...

Sanjarenje zadala zadatak na moju ideju.

Radila sam  u  Sremskom selu dvadesetak  kilometara od Beograda. Imali smo rezervisane   karte za  autobus. Sve se uklapalo,  i radno vreme i spakovani koferi,  i naravno jurnjava taxijem  na  stanicu.

Ali...  da bi se sve uklopilo  otišla sam  na posao kolima.  Vozila  sam Fiću ljubim ga u oko, pardon, far.

Ujutro je  sve bilo zaledjeno, inje,   blistavo drveće,   gole njive su se presijavale pod ledom  i slični  tandrmoljci , ukrasi zime.  Seljaci izašli na njive da  završe ono  što nisu stigli. Završili i krenuli kući, da ručaju valjda.  Iz  njive se ne ide  helikopterom, nego  traktorom ...  Oko podne ugrejalo sunce,  otopilo sve one  zimske ukrase i   zemlja, koja je dobila  ime   blato,  zalepila se na traktore, pa se predomislia i ostala na asfaltu.  Autobusi GSP-a stali, ni slučajno da krenu, šoferi izjavljuju da  se može  bus prevrnuti.

Gledam  ja na sat i cupkam, cupka  još i pola sela na stanici, ali niko ne kreće.  Nešto mislim, ako se fića i izvrne  neće daleko,  do prvog jendeka.

Isukam ja   mač, podignem   visoko ruku i  razderem se

-Ima  li neki dobrovoljac   da krene samnom do Beograda, ali da gura kola  ako skliznu...

Ih, neki,  upadoše  tri rmpalije,  fića samo stenje, a ja  pevam, da li  zbog rmpalija ili zbog Nove godine  koja mi se opet smeši,  ne znam.  Bilo kako bilo, stigoh u Bgd, pa na stanicu, pa odahnuh u  busu.

To mu dodje kao uvertira ili početak dočeka.

Tandara, bandara,  stigosmo na Borsko jezero,  hotel,  sobe,  raspakiranje kofera  ...  

Ponela  ja   onu  famoznu  zelenu  haljinu   boje mladog  graška, i jednu  totalno šašavu koju ni u ludilu ne bih  javno obukla, dekolte do pupka,   a   rese po celoj  haljini, samo mi još daire trebaju.

Tandara, bandara, spremim se ja  i  ponosno   uplovih  u salu za počasni sto, ali to je druga priča. Oči namazala zeleno, neke  narukvice,  zveckaju,  mindjuše   sijaju i   srećna sva treperim.  Muzika se naštimava, kelneri  još treznim  gostima se smeškaju i  klanjaju.  Kad se gosti napiju nema bakšiša.  Ne pijem   aperitiv jer se nacvrckam  i trepćem onim  namazanim očima kao svraka na jugovini.  Uživam...

Odjednom, hladan  tuš, neko je hteo da se pravi  duhovit  pa se naklonio sa punom  čašom crnog vina, koja mu očito nije bila prva.  Ja se tog trenutka  okrenula  i  pljus... na moje rame,  pa polako preko grudi,  sve niže i niže  razlivala se  crvena reka.  Onaj, onaj, uf... smotanko, uze  salvetu da me briše  i napravi  totalni cirkus jer ga je  njegova žena potkačila od pozadi uz  indijanski  povik

-Pijanduro matora dušu mi izede...

Izvinjavala se meni,  pa on  njoj,  pa meni,  cela sala nas je gledala, verovatno su mislila da je  počeo program.

Tandara, bandara,  odoh ja u sobu da obučem nemoralnu haljinu.

Naravno svi su me gledali kad sam se vratila, ja nisam  smela da se nagnem  jer  bi se sve videlo, nego sam  stajala kao sveća nepomično... jedan sekund.   Počela muzika, naravno da sam  bila u centru pažnje sa onim resama koje su  lelujale kako pomerim  telo,  pokrivajući  ono  što su svi očekivali da će videti. Rese,  moje saveznice,  su obavile zadatak.

Tandara, bandara, iće, piće  i skakutanje  do  tri sata. U tri   neko društvo dodje do nas i počne da šapuće, kao diskretno.  Ja se oduševila,  odmah  pristala. U svakom od nas  čuči kriminalac, samo se ne aktivira uvek.

Na brzinu sam  se presvukla i  šuljajući se  hotelskim  hodnicima  došla do bazena.  Nisam  ja ukrala  ključ, nisam,  časna reč,  ali nije  ni neko drugi,  razbili su  nekom  močugom  lanac i  ušli smo u bazen... Te moje sreće...  Uronila sma  u vodu,  svetla su bila pogašena,  napolju je  padao  gusti sneg...  muzika je svirala u mojoj  glavi, biće da je to od vina,  ali dobro je zvučalo.  Čitav sat smo uživali, a onda se upalilo svetlo, upao  besan  direktor, počeo da urla...  i nisam ja,  možda moja ruka, onako slučajno,  mnogo se derao,  gurnula ga je u bazen. Taj  izraz lica, pamtiću ceo život, zabezeknut, iznenadjen, l jut, a onda osmeh od uha do uha...

-Da i ja zaplivam na Novu godinu.

Ujutro smo svi pili kafu,  mudro ćutali i smeškali se zadovoljno...

Da to je bio doček koji  ću pamtiti ceo život. Najlepši...

 Ideja  Biljanak kalendar za   nastupajuću godinu

Januar, mesec  kad  sam  se rodila, Potržila  bih  ovako nekoga  da me greje

Februar je stvoren  za skijanje, 

Mart je da me potseti da sam  žensko

April mesec  za ljubav

Maj,  poželeću, poželeću

Juni,   moja  želja se ispunila, idem  na more sa svojim  princem

     Noć. K'o i svaka druga. Topla postelja. On i ona u krevetu. Ne, nije on nju zagrlio, zagrlila je ona njega. Tako više vole. Spavali su, dubokim snom. Posle nekog vremena zavibrirao je telefon na noćnom ormarići do nje.

 SMS.

Probudila se.

 Osetljiva je na zvukove.
     Provukla se lagano, i uzdigla se, onako da je više u sedećem položaju. Uzela telefon i pročitala poruku. Pogledala ga  je, gledala je kako mirno spava, nije  se probudio, samo se malo  promeškoljio i nastavio  da spava.

Počela da kucka poruku. Zastala. Obrisala. Opet pogledala u njega, pomilovala ga nežno po kosi. U pogledu joj se moglo prepoznati puno ljubavi. Napisala je nešto brzo i kratko. Legla je nazad, zagrlila ga ponovo.
     Nije mogla zaspati. Misli joj nisu dale mira. Kao da je bila u nekoj dilemi. Prolazi vreme, prolazi. Poljubila mu je čelo, pomilovala kosicu. Okrenula se na drugu stranu, ali ni tako nije mogla zaspati. Legla na leđa, tako je još gore. Gledala je u plafon, gledala, gledala. Prošao je već jedan sat.
     Ustala je ponovo. Hitro uzela telefon i sročila još jednu poruku. A ona je glasila: "Sutra u 8h, u istom hotelu. Znam  da je on  i tvoj sin, da imaš pravo da ga vidjaš, ali  me  boli  tvoja   izdaja  I svako vidjenje sa tobom   osećam  kao novi udarac. Ostaviću  ga u bašti sa poslastičarnicom.

I budi  tačan.

Dolazim  po njega u 20h. Ovo je stvarno zadnji put, odlazimo  iz zemlje.

Volela  ga je. Svaka  njegova poruka  bila je melem za njene  rane. Milovala  je   mobilni kao da je njegova  ruka. Trzala se na zvuk poruke i ljutila na neku drugaricu  što  se sad javila. Svaka  poruka , svaki  zvuk telefona  bio je  prvo ubod  u samo srce, pa  milina i osmeh. Volela   ga je, ali suviše ponosna  da oprosti,  suviše ljuta  na  njegove  laži nije se usudjivala  da još jednom popusti i preda se njegovom  zagrljaju. Tako ga je želela...  Zatvarala je oči i videla samo  lepo, ali  kroz  život   ići zatvorenih očiju je teško, gotovo nemoguće.

I tada ga je čula....... Razgovarao  je sa prijateljem. Ceo  autobus je mogao da čuje njegov smeh. Bio je kao uvek pun sebe.

Sluša dragi glas i ne veruje. Steže  čvršće   šipku, boji se da ne padne da je  otrovne reči ne povrede. Sluša   strele  koje On odapinje. Još jednom   čvrsto  steže šipku I  odlučno kreće napred.

Prolazi   kroz autobus,  gura se  sa ljudima panično se bojeći da  će  izaći na sledećoj stanici,  jednoj  ženi  staje na žulj, ona se obrecnu: prostačo nije ti  ovo tvoj  tor sa ovcama... nekog  mladića, koji se zaneo  slušajući muziku,  gotovo sruši i nadje se pred njim, pred svojom ljubavi,  pred čovekom  koji joj  je  još uvek značio sve.

 Preplavi  je ljutinja, seti se  svih  njegovih  laži,  žena  koje  je ljubio usnama koje su nju dodirivale,  i oseti val  kako se penje njenim  telom, žar  je plamtila  razlivajući se njenim  venama,  zaslepljivala je,  ništa više nije  čula ni videla,  samo  njegove  oči  koje   je  iznenadjeno gledaju,  samo njegove prste koji čeličnim  prstima   stežu  šipku  busa, kao da hoće da je istrgnu. 

 Iz daljine   začu svoj  glas i  panične povike  putnika...  i…   udari ga svom  snagom  svoje male  pesnice. Sve  što je osećala  slilo se u tu  pesnicu, dajući  joj  snagu  za koju nije znala  ni da  postoji u njoj.

 Gledao ju je  jedan  trenutak ne verujući svojim  očima,  gledao  ju je onako lepu, zajapurenu,  nemirnog čuperka  koji se izvukao  iz njene   uvek besprekorne  frizure,   oseti neku   slabost u nogama, i pade na pod  busa. Doktora, povika neko.

Ja sam  doktor reče i udari ga još jednom, popravi onaj  čuperak  kose,  podiže nos i dostojanstveno izadje iz busa. Pratio  ju je aplauz  putnika, i  čovek  zabezeknutog lica ...

 Blogeri u  mojoj  mašti

Srećni ste što mi se danas  nešto uskoprcao  kompjuter, pa nema slika, inače  bi svako dobio svoju. Ovako morate da me trpite i čitate. Mnoge  blogere  poznajem,  na njihovu  žalost, a na moju radost. Nadam se da ću medju njima  naći žrtvu  koja  će mi dogurati  sličice nazad. Neke  mozile   brajzri, drajzeri ili već tako nešto mi ne radi.

Ako  će dalje  biti s brda  s dola, ne čudite se,  niste  ni vi došli svi zajedno  sa parolom: AnaM obožavamo te, ti si najbolja, najpametnija, najduhovitija... udarite  još nekoliko naj naj naj  uz moje ime da mi  bude milo  i da se osetim  važna.

Neki  put  kad vidim  neki post, pomislim, samo da nije dugačko, a onaj  što me je kritikovao što u naslove stavljam AnaM nije znao da je to da bih se lakše našla.Kad navalite da pišete, svi skupa, ne mogu sebe da nadjem, a ja ne znam zašto  sebe mnogo volim.

Malo  čudan  zadatak pisati o onima koje ne poznaš. Ja vas sve poznajem, pa  rekoste mi svoje najintimnije tajne, želje, nadanja, uspehe. Na mom  ramenu ste isplakali reku suza, a smejali smo se našim  glupostima danima.

Ako je dosta uvoda, da krenemo na  blogere, ne bukvalno,  ne bih ja,  ja sam  poštena ženska... Koga li da turim  prvog?? Svako  će da kaže, što je njega, ima veze. Kako ja zastranjujem i volim  muški svet, da krenem  od jačeg  pola.

MANDRAK, čarobnjak, sad nije  pera nego pipkanja testature,  ali malo nezgodno, pa neka ostane pero. Nemoj  Mandrače samo  da uši čačkaš percetom.Tvoje oštro oko bacaš i na politiku i na satiru. Malo si namršten, trudiš se da budeš strog sve dok  te neka nežna  ručica ne povuče  za uho, ili prstić pokaže na igračku.

STEPSKI VUK  ustrajno tvrdi da  nema  tamne oči, šalje sliku nekog plavušana, ali za mene  je plav i tačka. Večita si tajna za mene, otvoren i potpuno nepoznat, veran i okružen  ženama, boem i porodičan čovek.

MARKOSTEPI, dobrica i šarmer, vitez   davnih  vremena i moderni  zavodnik.Klečiš pred slabijim  polom,  nadam  se da nemaš giht, nego da je  to zbog romantike. U isto vreme  gledaš na TV utakmicu i razmišljaš o planovima za sutra.

MEDITERANEO, Osmehnem  se kad na naslovnici vidim  tvoj post. Znam  da je tu negde  morence. Vraćaš me u najlepše dane prošlosti, plovim   tvojim  jedrenjakom u zemlju snova koja mora biti na ostrvu. Sidro ne bacaš,  a pučine se pomalo  plašiš da te ne zavede i  odvede u beskraj. Komentare zaključavaš a ko zna  ko je tebe  zaključao  u svom  srcu.

BELIOČNJAK Nedostaje kad ga nema. Svaki čas slomiš neko srce na blogu, odeš pa se vratiš čudeći se  šta se to zbiva. Volela bih da mi je prijatelj. Dopadaju  mi se njegovi postovi.

Devojčica je ili više,  ili  ih manje poznajem u živo.

ROKSANA, Mora da je nežna plavuša koja sama ne digne   više od čaše vode. Malo nesigurna stihovima   otkriva svoje strahove, a   postovima   kakva bi želela da bude, vladarica, jaka. Sigurna sam da si mažena, pažena od svojih  i da se bojiš mraka, a sama ne smeš ni na balokn.

SPINNER Došla   kao oluja, osvojila blogere u jednom dahu i nadam se da će još dugo ostati.

BIHEPY nestašno zaljubljena u ljubav. Svaki čas  slomiš neko srce, ali jao, kad  se zaljubiš, onako pravo, odletećeš kao  ptičica, nećemo ni znati.

DIDILEND respektujemImam utisak  da bi me ošinula  crnim  očima, zavitlala dugom  kosom da nešto pogrešimMora da voliš  hladne  boje zime  koje  odgovaraju  tvom   belom tenu. Vitka si, okretna, potsećaš me na noć, tajanstvena.

ANAGRAM sa svojim  nikovima nepoznata dama  vatreno crvene kose, zelenih očiju, dugih  noktiju, belih  zuba, uvek sa nakitom. Za sobom ostavljaš miris  skupih parfema, a kao  što voliš firmiranu  odeću, isto tako lako uskačeš u farmerke i šlampave majice.

MERKUR u vrtlogu boja, isprepletena prošlošću, uzdrhtala u sadašnjosti, nestrpljiva da gvirne u budućnost.

ZVEZDATVOJA, mirisni, drhtavi, zaljubljeni cvetić Širom otvorenih  očiju  gleda svet i drhtavim  korakom  srne gviri iz svoje  šume. Duboko  u sebi kriješ jaku ličnost koju  retki  mogu da otkriju.

MESEČINA i zora i  noć i vedro nebo i kišni dan. Ti si osoba u koju imam poverenja, neko sa kojim  bi mogla da podelim svoje tajne. 

RAZMIŠLJANKA Čvrstom  rukom drži uzde u svojo kući, strogo  nameće svoje mere ponašanja, jao onom  ko se usprotivi. I kad  sam  pomislila da si to ti, ti nežno zagrliš nekog koga voliš, i suznim  očima nastaviš da pratiš neku   melodramu. Imam  utisak  da si  mnogo nežnija nego  što  hoćeš da priznaš.

PRIČALICA koju  poznajem  iako je nisam  videla, sa kojom delim ono  što sa drugim  ne bih mogla. Ti si vitez na belom  konju koji se mačem  bori za one koje voli, a nema  onog  ko ti nije drag. Dala si mi ime AnaMče i  ponosno ga potpisujem.

CASPER dobri duh, večiti sanjarica. Sa  dugom  u očima, osmehom  na licu. Volim  to tvoje  pojavljivanje  kad  već mislim  da si blog zaboravila. Novi post u stilu Tras-Bum  i tvoj  optimistički  duh. Duh mora da bude takav, nasmejan, uplašen i dobrica, zar ne?

Persefona  postavila zadatak, a ja, kao ja, nisam videla... Ako može, ja napisala sad?? Sigurno je tako, romantično i zamišljeno...

-Kako ste to uradili i zašto??
Dan je počeo obično, jednolično kao svaki drugi. Izašla sam iz OAZE  sigurnosti svoje kuće i  bacila se u vrtlog života.
U samoposluzi sam kupila jogurt i pecivo i pružila  novčanicu od  100 dinara. Pogled karirke  zadubljene u BESKRAJ  artikala zabludelo se prebacio sa novčanice u mene
-Šta ti misliš da sam ja banka pa da ti rasitnjivam  novac sabajle??
Nasmešila sam se izvinjavajući
Krenula sam u Dom zdravlja na  pregled zakazan  pre mesec dana.  Došla sam 5 minuta  pre zakazanog vremena, za svaki slučaj.  U 12 sati doktor se izdera na mene
-Što nisi došla u zakazano vreme, nije ovo piljara pa da dolazi kad ko hoće.
Jedna MISAO zaluta mojim  mozgićem, ali  nasmešila sam se izvinjavajući.
Pošto mi je LETEĆI ĆILIM  ostao negde  pocepan ( ni  LETEĆI ĆILIMI nisu što su nekad bili) uđoh u bus gde mi na samim vratima  kontrolor zatraži markicu.  Bila je u tašni, nemam običaj da je držim u zubima dok visim na onim šipkama kao majmun.
- Šta gnjaviš toliko, dobra žena bi se porodila dok ti otvoriš torbrtinu kojom si uzgred zakrčila ulaz.
Nasmešila sam se izvinjavajući.
Izašla sam iz busa, htela da predjem ulicu na pešačkom i onda se to deseilo.  Policaj me zaustavi
-Zaobiđite dva bloka, pa  okolo parka, ne možete ovde, zatvara se noćas ulica.
-Gospodine sudija, bilo je 17 h i  ruka  mi sama skočila, ne znam kako, videla sam ZVEZDU PADALICU,  našla se tom policaju na obrazu. Ne znam šta mi bi, iz čista mira.
Tako je pukao taj šamar, nasmešila sam se ljuto.

Preko sedam mora, gora i ostalih tandrmolja bio grad Bajkograd U njemu je živela Ll, Mm, i neki Dr Nožić ili već nešto tako

Ll je imala smaragdno zelene oči, ne, ne, imala nebesko plave, ne,ne, smedje  kao kesten. Ma nije ni ona znala kakve su joj boje, to je zavisilo od sočiva koje stavi taj dan.

Kosa joj je bila kao zrelo žito, ne, ne, kosa joj je bila kao noć i to ona noć kad Turci selo zapališe u ponoć. Ustvari kosa joj je bila vatreno crvena sa sedim pramenom, baš kao onaj vulkan što se aktivirao pa pljucka po jadnoj Evropi i pravi haos onim zgodnim avijatičarima.

 Kosa nije bitna.

Bitno je telo, telo koje kao da je vajao vajar u starom veku. Moderni, vajari, (kaže li se to moderatori?) sastave tri kamena, na sve trupac i  napišu ime: tuga žene, ne bila tužna kad joj je trupac glava, a ona tri kamena noge, grudi.

Ll je postala lepotica. Genetika joj i nije bila naklonjena, ali joj je zato bio ne samo naklonjen, (jer od naklona glave ne bi bilo vajde), nego se svojski i potrudio jedan Dr plastičar. Možda se i ne zove plastičar, ali s obzirom da su mu glavni alat nož i plastika ipak ne verujem da se zove nožičar.

Taj doktor je najbolje radio kad malo popije. I kako to već biva, u onoj brzini, jer ženske tu dolaze kao na pokretnoj traci, jedna hoće grudi, druga obraze ( to je najteže, istroši se brzo, stalno mora ponovo da dolaze) treća da pronadje struk, četvrta da napravi usta... i tako Dr u brzini zgrabi one grudi, usadi dve gore, zgrabi  i treću i usadi  je tamo gde ledja prestaju da nose to časno ime.  Silikon, kao silikon, ne primeti se na prvi pogled, tek kad se opipa.

Mm je muško.

Kome je važno kako izgleda? Važno da li novac drži kao neka bedinja u novčaniku, ili u slamarici u  vidu inostrane banke. Priroda je bila dobra prema njemu, moderan tip, kosa ga je na vreme napustila, ali je zato stomačić bio izdašan.

Jedne burne noći, Feruz paša iz sna skoči, žižak drhče, stravu čita sa pašina bleda lica, to jest, Mm uhvatio kao slučajno Ll, a zna se gde muški hvataju...  Poče da broji, jedan, dva, tri... dopalo mu se... ne može se pohvaliti svaka ženska da ima tri okrugline, nekako se sve zadrže, skromno, na dve.

Tandra, broć, svadba, pir, hopa cupa i čekaju oni prinovu.

Oboje sad imaju noćne more.

Lete internetom , od doktora digli ruke, za svaki slučaj, i sad traže podatke.

Da li su nasledni ti silikoni?

 Ako je žensko, i nije strašno, ali šta će biti ako je u pitanju sin?

 Nezgodna ta genetika, a tek silikonetika. Sve nešto mislim gde sve može da ode višak silikona. Ima i nezgodnih mesta na telu, gde bi ršum estetski mogli da naprave, ali nema veze, već će se naći neki Dr da popravi Majku Prirodu.

H i K

Preko sedam mora, brda, blogova i ostalih tandr broćeva u gradu koji je imao nekad dušu,  jes, tom Bajkogradu živela, ko drugi nego Hh

Obožavala je muški svet. Divila se se pameti muškarca, njihovoj snazi, snalažljivosti, stručnosti u popravljanju malih kvarova po kući, ma, mislila je da bez njih svet ne bi mogao da postoji.

Ustvari divila se još po nečemu, ali to već spada u pornografiju, što nikako ne želimo na ovom blogu.

U Bajkogradu, a gde drugde, živeo je i Kk. Taj je volio sve, volio je i ono što nije trebalo da se voli, ali, nećemo o tome.

Kk je bio svestan svoje svestranosti. Dovoljno je bilo da samo poželi neku ženskicu i ta bi pala, ma, ne u komu, pala bi pred njegove noge... poneka i bukvalno...

Jednog fatalnog dana, kad su Zvezde sijale, kad je Sunce blistalo, a Mesec treperio, uzmite još poneki vetrić, mlado lišće, jasiku i leptira, sve to dobro promešajte, obavezno more, palme i čeprese dodati pri kraju.

Da li je gotova slika?

Sad zamislite nekog mnoooogooo pametnog programera koje će da sve to ozvuči, zasvetli, zablista, zavrca, stavi slova preko slike, pa ona kao cure kaplju i tako to, ništa se ne vidi, ali mnogo lepo...

Da li ste zamislili?

E, jednog takvog dana sreli se Hh i Kk

Hh pogleda  Kk

i...

Obori pogled i Kk...

A Hh?

Pršte u smeh... Hh...Hh...hh....ha ha ha ha

Šta li joj bi, možda samo čovek nije imao svoj dan.

Ff i Gg

Negde daleko, daleko, preko sedam mora, devet gora i mnoštvo blogova u  Bajkogradu, živela je Ff.

Kakva je to ženska bila. Pamet je pomerala. Stas, čista pornografija, a glas, kad ga čujete nema vam spas ( trebalo bi spasa, ali se ne ritmuje, ili kako plebs kaže, rimuje)

Elem ta ženska, ne jedna, nego ženska i po, je birala. Ta je imala šta je  `tela, a `tela je dosta. Ako ste pročitali tele, dobro ste pročitali. Čeznula je za nekim rasnim bikom, ali se saplitala obično o teliće, nije ona kriva, svi muču isto.

Pakosnici je prozvali sponzoruša, a ni sami nisu znali šta ta reč znači.

Kakv bi to Bajkograd bio da u njemu ne živi i  Gg, koji je voleo da ga iz milošte zovu Grrr,   a palio se na Brrrr,  ali su ga iza ledja zvali svi Prrr... ne znam zašto, možda neko i zna.

Gg se trudio da ostavi utisak , i ostavljao je, ali više otisak, sa svojih 140 kg žive vage, na 1.5m kad skoči, imao je čudan raspored mišića.

Redovno je išao u teretane, ali neka budala, arhitekte ih zovu, ( to su oni koji su diplomirali u stilu udješ na jedna vrata, ostaviš plavušana-koverat, i pristojno pozdraviš kad izlaziš, ne mora baš ljubim ruke ko neće, ali koverat onda mora da bude deblji). E, taj arhitekta stavio bar na ulaz.

Jadan Gg, da ne uvredi vlasnika, prvo stane na tu spravu. I nije mu loše, razvio mu se prednji deo, baš dobro, ženske ne aplaudirajte, nije taj, nego ono okruglasto što zovu pivski stomak.

Ženske su se strašno lepile na tu njega, da li što je imao dobro kontraceptivno sretstvo-stomačić, ili na tatin novčanik i kola, ali lepile su se.

Kako u bajci biva, morali su se sresti: fatalna Ff i tatin sin Gg. Ljubav je planula do zadnjeg evrića, druga monetu nju nije interesovala, a tata je samo to i slao iz neke EU.

Tataratata... i umesto kao ceo normalan svet, da živi srećni i veseli, oni uzeše neko papirče i to pred grdnim svedocima, tako da se natrag nije moglo.  Malo im je bilo što se potpisaše u Opštini, nego se zapečatiše i u Crkvi.

Ovo ispade dugačko...

ček da zbrzim...

i ... bili su srećni tri dana,

a onda je ona stala u vidu ćirilićnog F, on jeknu Grrr...

ona motku, on pivsku flašu,

ona zavrišta, on zaurla,

ja prolazila pored njihove kuće, zavitla neko teglu krastavaca i pravo mene u glavu što toliko davim,

ajde zdravo nema više...

Cc i Dd AnaM Šeherezadović

Bajka

Daleko, daleko u zemlji preko sedam mora i sedam blogova u Bajkogradu u soliteru na samom vrhu, stanovao je Dd.  Mnogo je voleo da priča bajke svojoj  Cc, a ona verovala u njih i samo treptala lepim očima kao da iza njih ne stanuje njen mozak, a možda i ne stanuje, ko bi ga znao.

Cc je volela život,  putovanja,  izlaske,  druženja,  kafiće,  što bi rekli,  sve ono što vole mladi.

Dd joj je objasnio,  lepo, baš se potrudio,  da sedi u kući i da čeka kad će on ugrabiti slobodan trenutak i  pojaviti na pola sata,  neki put čak i na čitav sat.

Mnogo su se voleli,  ali zla sudbina im nije dala da budu zajedno.

Eh, ta sudbina, pakosnica jedna. Pogadjate, postojala je i  Ee, zakonita Dd-a.  To je bila mnogo nezgodna ženska koja jadnom  Dd nije dala da živi.  Maltretirala ga je i nije ga razumela,  pa je jadničak potražio utehu kod predobre Cc.  Naravno Ee je bila i bolesna od neke neindentifikovane bolesti bez imena i dijagnoze.  Šta je Dd mogao nego da je pazi,  naravno sa njom nema ništa,  samo žive u istom stanu.

Cc ga je razumela.  Bilo je samo pitanje vremena kad će živeti zajedno.  Cc je bila prava žena,  a ne kao neke smutljivice,  verno ga je čekala.  Samo Cc nije znala da je vreme vrlo čudna rabota,  dodje nekako rastegljivo, dugačko,  a kratko.

Naravno kratko kad je Dd ugrabio mrvičak sreće,  zajedničke,  naravno,  a dugačko kad pomisli koliko ima da čeka do slobode Dd.  On joj je pričao bajke da to i nije dugo vreme, samo da mu deca završe školovanje... samo da se srede... samo da se poigra sa unučićima...  samo što nije,  jes` da se najmladje još nije upisalo u školu,  ali...

Sad su praznici, neki otišli na izlete,  sigurno ih bube grizu,  i maltretiraju se sa roštiljom,  jadan Dd,  i on je na takvoj gnjavaži sa Ee,  a Cc sedi i čeka,  možda ipak svrati,  ili pošalje SMS, onako skrivečke, da ga niko ne vidi...

Daleko, daleko, preko sedam mora i sedam gora, preko stotinu  blogova bio je  Bajkograd.

U nekoj šali, komentaru, AnaM dobi zadataj da bude  Šeherezada, verovatno što sam  brbljiva. Momenat nije baš da budu vesele priče, ali, ako čekam pravi momenat, načekaću se.

Priča Aa. i Bb

U Bajkogradu, daleko, daleko u samom centru nekih zgradurina, koje je verovatno pobacao neki  svemirski psihopata-arhitekta, pa se stanovnici ni dan danas ne snalaze u njemu, elem u tom čudu betona i gvoždja živela je prelepa, predobra, prepametna, ama, čudo od ženske, Aa. Što je ona bila ženska i pol, ali što je dobru dušu imala, na leba da je mažeš.

Mislila je da će je jednom potrefiti grom sreće i stalno je gvirkala kroz prozor čekajući ga. Ni sama sebi nije htela da prizna da tu sreću čeka u obliku princa na belom konju. Očito nije bila realna, jer gde princ da parkira konja i kako da nosi lopaticu i kesu, jer da prostite i konj ima neke biološke potrebe.

Na drugom kraju Bajkograda živeo je Bb. Što je to bio dasa iz Trmbasa. Taj je jeo šta je teo, a teo je baš dosta. Vozio se po Bajkogradu svim i svačim, a najviše je uživao u svom Nagasakiju. Zamišljao je da je Japanac orginal, propeo bi se na zadnji točak i jurio u sitne sate zamišljajući da ga juri Interpol. Nagasaki je bio dvotočkaš, ali svi su ga videli kao običan bicikl. Nije važno, svako ima pravo na svoje snove.

I tako su živeli Aa i Bb, svaki na svom kraju  Bajkograda.

Bajke imaju srećan kraj. Mogu se završiti njihovim susretom, zaljubljivanjem i sličnim tandrmoljcima, ali ako hoćete, baš, baš, srećan kraj:

I tako su živeli srećno  Aa i Bb sve do kraj svog života,i malo duže, jer se nikad nisu sreli...

Koliko ste puta kazali da sam zakon ja bih uradio to i to.

Dajem vam priliku, ujedno to je i domaći zadatak za one koji to žele.

Šta bi radili da imate zakon u svojim rukama???

 Moj zakon

 JA SAM ŽENA, samim tim, ja sam zakon I donela sam neka pravila

ZAKONI

1.Niko neće napustiti moju zemlju, jer bolju ne može naći

2.Svi imaju posao i rade ono što vole

3. Niko nije bolestan

4.U školama se uči samo ono što će ti stvarno trebati u životu

5.Ne postoje banke, ni dosadni računi

6.Muzika je nešto što svi vole i osećaju

7.Svi su zaljubljeni

8. Niko nije ljubomoran

9.Obaveza svakog pojedinca je da svaki mesec napiše, bar jednu pesmu, naslika bar jednu sliku, komponuje bar jedan muzički komad.

10.Svaki dan se mora najmanje 10 puta reći nekom :volim te(može se naći i 10 osoba, pa svakoj isto reć... ko voli, nek izvoli)

KAZNE

Za nepoštovanje propisa, prekršitelj mora negovati cveće po parkovima, hraniti ptice, šetati pse pored reke

Ko prekrši 7 i 8 tačku za kaznu mora, ako je muškarac, naći tri zene i reci im :VOLIM TE, a ako je žena mora naći način da izadje sa dvojicom istovremeno i ubedi svakog da joj je onaj drugi, drug.

Ko prekrši zakon 10, za kaznu će dobiti mesec dana seksa bez ljubavi, ukoliko mu se slučajno to dopadne kazna se pooštrava i rok produžuje.....primam predloge za kaznuJ

Zakon stupa na snagu odmah po objavljivanju, a kazneni postupak je već stupio samo ne znateJ

Po odluci

AneM

Čvrsto sam rešila, neću da upoznam ni jednog blogera uživo. Virtuelni svet ima da ostane takav.  U njemu su svi lepi, pametni, mladi, sposobni.  Ne moram ja sve baš da vidim, svugde da gurnem svoj nos i još po nešto, ostavimo nešto i mašti...

Rešila ja, ali tu je Sanjarenje i Voja. Kad su me stavili u mašinu, negde 10 aprila prošle godine... SMS-ovi su leteli... I šta da radim ja, mlada, pa neiskusna blogerka?

Branila sam se, izmišljala razloge... dok sam  gledala šta da obučem za sastanak sa tim „strašnim„ blogerima.

Brrr... imala sam tremu kao da  polažem pravosudni ispit.

Prvo Voja, on nije smeo da izadje nego poslao u izvidjanje  brata, ko zna kakva je ta AnaM, sudeći po postovima, sigurno neka aždaja. Kod brata položih, od Voje još ne dobih diplomu.

Sledeći korak Sanjarenje. Ijaaaooo tu je tek bila trema. Klecajućih koraka približih se nekoj šarmantnoj dami koja je dirigirala celom scenom. Odmah me je zagrlila i dok sam ja zapanjeno gledala upoznala me sa nekim policajem, ispostavilo se da je to glavni glumac... dobro je, taj mi nije uzeo dozvolu za blogovanje. Sanjarenje je mahnula rukom, dotrčla TV ekipa i ja pobegoh u okrilje mraka sale gde je bila pretstava. Da sam znala da ću Sanjarenje da upoznam ponela bih mito da je umilostivim, naravno bure sladoleda.

U sali sam blaženo utonula u stolicu misleći da sam se rešila svih blogera. Šipak. Dočekao me je blagi glas, osmeh i reči dobrodošlice Domaćice. Pokušala sam odmah sve da joj objasnim, da ja nisam blogerka... još objašnjavam, ne veruje mi. Možda zato tako često se srećemo na kafici i prijatnim razgovorima.

Pretstava Voje je tekla, ja sam snimala sve i svakog misleći ko zna ko je tu sve bloger. Čekala sam da se smire ovacije i da upoznam tog čuvenog režisera Patosa. Ja sam ga ustrajno zvala Portos zato što sam ga zamislila visokog sa ogromnim stomakom i malo proćelavog svetlo smedjih očiju. Ko je sad taj  mladi crnooki , doduše visok, zgodan mladić što se široko osmehuje? Nemoguće, to ne može biti  Patos... ne može, i tačka...  Bio je...

U realnom svetu prijatelje stičeš do tridesete godine.

Više mi se dopada ovaj, virtuelni. Podario mi je prijatelje, drugare, ispunio nečim novim zanimljivim. Kako sam uopšte mogla da živim dok vas nisam upoznala?

Zamislite želju, možda se i vama ispuni da vam bloger postane prijatelj

• Mart 2020 [1]
• Decembar 2019 [2]
• Jul 2018 [1]
• Jun 2018 [1]
• Mart 2018 [5]
• Februar 2018 [5]
• Decembar 2017 [2]
• Novembar 2017 [2]
• Jun 2017 [1]
• Jun 2015 [1]
• Maj 2015 [2]
• April 2015 [6]
• Mart 2015 [6]
• Februar 2015 [3]
• Januar 2015 [9]
• Decembar 2014 [2]
• Novembar 2014 [6]
• Septembar 2013 [2]
• Avgust 2013 [7]
• Jul 2013 [5]
• April 2012 [3]
• Mart 2012 [1]
• Februar 2012 [14]
• Januar 2012 [26]
• Decembar 2011 [11]
• Novembar 2011 [14]
• Oktobar 2011 [19]
• Septembar 2011 [10]
• Avgust 2011 [5]
• Jul 2011 [1]
• Jun 2011 [2]
• Maj 2011 [3]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [10]
• Februar 2011 [9]
• Januar 2011 [5]
• Decembar 2010 [8]
• Novembar 2010 [3]
• Oktobar 2010 [1]
• Septembar 2010 [7]
• Avgust 2010 [7]
• Jul 2010 [3]
• Jun 2010 [9]
• Maj 2010 [11]
• April 2010 [11]
• Mart 2010 [13]
• Februar 2010 [12]
• Januar 2010 [32]
• Decembar 2009 [24]
• Novembar 2009 [11]
• Oktobar 2009 [22]
• Septembar 2009 [11]
• Avgust 2009 [6]
• Jul 2009 [5]
• Jun 2009 [10]
• Maj 2009 [19]
• April 2009 [17]
• Mart 2009 [34]
• Februar 2009 [24]
• Januar 2009 [1]
• Novembar 2008 [7]
• Novembar 2007 [2]

• Generalna [167] 
• Domaći zadatak [22] 
• BeladonaM [16] 
• recepti [11] 
• TRAŽENJE roman [7] 
• Sinki [24] 
• Priče i novele AneM [58] 
• Tugovanke i plačike [34] 
• Razmišljanja i glupiranja [139] 
• Putovanja [7] 
• Karikature i vicevi [7] 
• Saveti AnaM [3] 
• VESTI [4] 
• Fotografije [14] 
• Humor [2] 
• 2019 [1] 
• Vanredno stanje [1] 

• 15.3.2020
• Semafor
• Sport...
• LIPA...
• Do pobede...
• Šah...
• Stže proleće...
• Samo smo ljudi...
• Muško-ženski pol…
• Ledeni talas...

• Pricalica
• Boki
• Behappy
• Casper
• Cicilly
• Domacica
• Unajedina
• Krilaandjela
• Mediterraneo
• Malaino
• Mira kuglof
• Mandrak72
• Mesecina
• Razmisljanka
• Roksana
• Sanjarenja56
• Suky