AnaM

AnaM vam čestita
2009/12/30,21:57
 
 

 
SRETNA   NOVA   GODINA
Želim vam zdravlje i optimizam,
za ostalo se sami pobrinite




Ako padne sneg, zabavite se...možda ovako

Barbara 11
2009/12/30,11:27

 

    Barbara 11

 

       Voz je tutnjao, probijao se, huktao,  netremice sam gledala kroz prozor. Još malo, još samo malo i stići ću. Kako ću izaći? Ko zna da li imaju taksi? Zašto nisam javila da dolazim? Kome sam mogla i da javim? Voz je jurio, sve sam bliže i bliže, a panika sve veća i veća. Šta mi je trebalo da se uputim ovako daleko od kuće, od svih koje volim, i koji vole mene? Šta li ću ovde naći? Kako ću se snaći? Hoće li me uopšte prihvatiti? Pitanja, pitanja!!! Nisam imala odgovore, a ko zna da li ću ih ikad i imati.? Što se više približavala stanica mog dolaska, sve  više me je hvatala panika. Pomogli su mi da dva ogromna kofera doguram do vrata vagona.

                                    -Pazite, morate da požurite, tu voz jako kratko stoji.

         Još i to.

         Obukla sam usku suknju, čizmice sa potpeticama i bundicu koja se pripijala uz telo. Od uzbudjenja sam se zajpurila, mogu samo da zamislim kako mi sad zelene  oči. I spitivački su pratile predele koji su se videli kroz prozor vagona. Začula sam kloparanje točkova,... jedan oštar pisak,... neku viku...voz se polako zaustavljao...

         Mestašce

        Stigla sam!

        Sad samo da izadjem, ali kako?

         Peron?

         Nema ga.

         Treba da skočim sa koferima skoro metar, rekli su da se voz kratko zadržava.    Koferi.Gde da se uhvatim? Da bacmi kofere?Jedan trenutak. Pisak voza. Nema šta da mislim. Odlučujem. Hvatiam se za dršku vagona, drugom rukom kofer, i skačem. Drugi kofer leti zamnom, neko od putnika  ga je izbacio, i frrrrrrrr, suknja se cepa skoro do struka.

         Jedan kofer se otvara.

        Voz odlazi.

         Smeh!

         Jednom rukom držim suknju , kofer pored mene, drugi poluotvoren sa rasutim stvarima, zelene oči samo mi sevaju. Kome je to još smešno?

         Okrećem se

-Ja sam Oliver, pomoći ću vam. Nasmešen, tamnih očiju, jake brade, širokih ramena, prilazio mi je neki mladić.

           Gledam ga malo nepoverljivo, malo ispitivački, ispuštam suknju, pružam ruku, pa opet brzo grabim suknju. Oliver je gleda. Haos! Sve  je to bilo glupo, moj prvi dolazak u Mestašce tako sam želela da sve izvedem efektno, zato sam i obukla tu suknju, i nešto mi dodje sve to komično, i prasnuh u smeh. Mladić me je iznenadjeno pogledao.

                                             -Mislio sam da ćete biti ljuti.

                                             -Doktore, treba li pomoć? Zaustaviše se neka kola.

                                             -Treba, treba...

          Jednom rukom ogrnu me nekom pelerinom, drugom pokupi stvari i strpa u kofer, ubaci oba u kola, i dok bi dlanom o dlan, sve je bilo sredjeno.  Odahnula sam.

           Stigla sam.

           Kola su brzo krenula sa stanice. Vozač je celo vreme nešto pričao, videlo se da jako poštuje Olivera, a Oliver se šalio sa njim, nešto mi je objašnjavao  i kretali su ka centru.

                                -Gde  idete?

-Ne znam, tek sam došla, nikog ne poznam. Ovde sam se zaposlila, radiću u bolnici.

                                             -Da li niste vi Barbara?

-Da, ali, ko ste uopšte vi, gde me vodite? Pokušavam ja da preuzmem kontrolu, ali ne da se Oliver:

                                               -Vozi! U Motel!

           Kola se okretoše vratiše malo nazad i stadoše kraj nekog parkića ispred motela. Oliver zgrabi kofere, ode do recepcije, i opet u trenutku sve završi. Rezervisao je sobu, naručio da se donese nešto za jelo u sobu, tražio da se soba dobro zagreje, i da ako bude bilo kakvih problema samo njega pozovu.

           Samo sam  stajala. Mene niko ništa nije pitao.

                               -Sutra, tačno u sedam, na kolegijumu u Bolnici, Nemoj da kasniš!

Nastaviće se

 

 

Barbara 10
2009/12/29,23:25

 

Barbara 10

 

            Vreme je odmicalo,  prihvatila sam posao u Mestašcu i pomalo se spremala za odlazak. Spremila sam oproštajno veče, bilo je veselo, svi su se pitali kako ću se snaći u Mestašcu, prvi put tako daleko i sama

-Ko vam kaže da sam sama? Tamo je pet hiljada stanovnika, samnom, biće ih pethiljadajedan.

                                             -Dobro Barbara, a ljubav?

                                             -Ostavljaš li nekog ovde?

                                             -Hoćeš li nam često dolaziti?

                                             -Odmah pošalji brojeve telefona!

             Pitanja su pljuštala sa svih strana, ja sam se samo tajanstveno smeškala.

-Da ostavljam nekog, pročitaću vam pismo koje sam mu napisala.

           Tajac, svi su  iznenadjeno gledali. Koga ostavljam? Znalo se da nemam neku ozbiljnu vezu, više su to bila flertovanja, drugarstva, niko za koga bih rekla da je posebno važan.

           Pročitala sam pismo:

           Moji papiri su stigli.

 Odlazim.

            Napuštam te zauvek.

            Volim te, a ostavljam te.

Sa tobom mi je bilo lepo, ali vreme je da krenem dalje. Nikad te neću zaboraviti, zajedno smo bili ceo moj život, ali sad je došao kraj.

Ne šalji mi pesme sa kaldrme Skadarlije tipa

Ima dana kada ne znam šta da radim

Ima noći kada nemam sna

Ja te ljubim tako ludo neizmerno

Ja te ljubim ali ne znam što

           I kad jecaji violina zaparaju moja čula ja ću te se setiti, ali možda će tada neko drugi biti u mojim mislima u mom srcu kao ti sada. Nemoj biti ljubomoran, iako  tebe volim sada, moje srce ne može biti večno tvoje, jer ja odlazim.

Vraćaću ti se, znam, ti ćeš me uvek oberučke primati i voleti, pokušavaćeš da me vratiš natrag.

 Nedostajaće mi moji prijatelji i ti ćeš preko njih me zvati.

 Nemoj, pusti me da budem srećna, pusti me u novi život, pusti pticu iz kaveza da raširi svoja krila i poleti slobodno.

Nikad te neću zaboraviti jer ti si bio moja prva ljubav. Sećaću se tvojih parkova svake klupe, sećaću se tvojih reka, proleća i zime. Znam da nikad neću više biti dete, mlada, bezbrižna, ali odlazim.

 Možda ne nadjem svoju sreću, možda ti se pokajnički vratim, ali sad, sad me pusti da odem mirno, jer ti si moj jedini, moj dragi, moj voljeni Grad

Nastaviće se

 

 

 

Sinki drvo života
2009/12/29,12:30


 

Ležao je bled, malo okrenute glave ka prozoru. Visok hrast zaklanjao mu je nebo. Danima je ležao uprtog pogleda u jednu tačku, maleni komadić neba. Kad je pala noć, oči bi umorno sklopio, san nije dolazio. Grane su se ljuljale. Želeo je više od svega da dune vetar, da pomeri samo jednu granu i da vidi zvezde.

Doktor je samo projurio pored njega u viziti, okrećući se sestri

-Nema mu pomoći, prestao je da se bori, neće dočekati jutro.

I on je čuo presudu. Mislio je

-Samo da vidim zvezdu, samo jedan sekund da mi zasvetli, znam ozdravio bih. Siguran sam.

Vetar nije čuo njegove reči, umirio se. Negde visoko zvezda je sijala, predaleko za njega.

Polako je tonuo, nestajo, mirno telo postajalo je još nepomičnije. Dugi prsti koji su grčevito se držali za čaršav olabavili su se, napuštao je svet. Još poslednji pogled da baci na granu koja zaklanja nebo.

Oči mu se širom otvoriše. Osmeh zasija na licu, prvo mali, neprimetan, a onda se celo lice ozari.

-Zvezde, stotine zvezda.... Kako su lepe. Doktor se prevario, dočekaću zoru, još puno zora.

Krv mu je brže zastrujala, osetio je da se snaga vraća u telo, osetio je glad. Uzalud je zvonio sestri, nije dolazila. Zaspala je, mislio je, umorna je, stalno trči oko njega.

Kasnije, kad je Sunce uveliko obasjavalo svaki kutak bolesničke sobe, pitao je za nju.

-Leži u susednoj sobi polomljene noge. Da mi je znati šta je radila u sred noći  na hrastu  sa testerom u ruci???

Barbara9
2009/12/28,14:59

 

BARBARA 9.

 

 

Nova Godina se približavala, praznična euforija se već oseća. Grad se kiti,  sijalice na sve strane, raznobojni ukrasi, jelke, samo se čeka dan kad će se sve upaliti, kad će početi da blista i svetli.

              Ko zna da li će biti snega, ili će možda sve biti zaledjeno. Uvek mi se nekako činilo da novogodišnji praznici nisu pravi ako nije sve belo.Volela sam te Božične i novogodišnje praznike, sve je nekako svečano, sve se čini da je nešto drugačije, i da će od Nove godine sve biti bolje.  Posebno sam se radovala jer je to bio nekako i kraj jednog dela mog života, i početak nečeg novog. Imala sam već sve u planu za to veče, naravno, u Gradu u poznatom drustvu. Osećala sam da i taj dan, bolje reći ta noć je deo mog opraštanja sa Gradom.

            Jedne večeri se panično javila Nada.

                                           -Barbara, treba mi tvoj savet.

                                           -Naravno, u čemu je problem?

           -Ja sam se pomirila sa Sašom, i treba nešto da mu kupim za poklon da stavim pod jelku, ali nemam nikakvu ideju.

            Pala sam u iskušenje da joj kažem da kupi bokserske rukavice, ali  sam se u zadnji čas zaustavila i samo rekla :

                                           -Dodji kod mene pa ćemo se već nečeg  da se setimo.

           Nije prošlo puno vremena Nada je zvonila. Sad je trebalo prvo saslušati priču, kako je Saša divan, kako je pokajnički došao, molio da se pomire, i kako je sad sve u redu. Volela sam je i znala sam da moram da je saslušam, prihvatim da ona voli Sašu, na kraju, ako se njoj dopada, šta se to mene tiče.

                                 -Da li se on najzad zaposlio? Da li je počeo specijalizaciju?

                                 -Ne nije, ima neke probleme.

                                 -Probleme?

-Nema prava na specijalizaciju, suviše mu je nizak prosek ocena.

                                  -Nemoguće, meni je rekao da ima samo jednu devetku

-U tome i jeste problem, ima samo jednu devetku, ali ostale ocene su šestice, a ne desetke kako je pričao.

           Već mi je bilo dosta Saše, ali šta sam mogla? Neki  ljudi petljaju i lažu i kad treba i kad ne treba. Šta li mu je samo značilo da priča da ima odličan prosek na fakultetu, da se svi grabe za njega. Kad tad, istina ispliva na površinu, kako se ono kaže? Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve odaju.

-Vidiš, ni sama ne znam šta da ti predložim da mu kupiš, ne poznam ga da bih znala šta voli.

                                          -On sve voli.

                                          -Gde ćete imati tu jelku? U njegovom stanu?

-Ne u mom, Saša je predložio da se useli kod mene, jer je ostao bez stana, a toliko me voli da ne može da se razdvoji ni trenutak od mene.

-Dobro, sad da razgovaramo o poklonima, a o Saši ti najbolje znaš. Možda kravata, ranije su svi muškarci nosili kravate, pokloniš mu još jednu, on je pogleda, zgrozi se, i baci je na gomilu, smejala sam se

-Ne, to nikako, on je sportski tip, a sigurno ne zna da veže kravatu.

-Znači kravata otpada. Knjiga! To je najlepši poklon, možeš ga svakom da je daš. Svi vole da čitaju, možeš izabrati neku oblast koja interesuje Sašu i kupiti knjigu o tome, ili, koga on pisca uopšte voli?

-Ne znam, jednom mi je rekao da ne voli da čita, a kupuje ih samo da bi ih stavio na policu da bi mu soba izgledala intelektualno. Sve se bojim da mu je važnija boja korica, nego pisac i sadržaj knjige

-Znači i knjiga otpada. Znam! On je iz  Mestašca, kroz koje protiču tri reke, sigurno voli pecanje. Kupi mu neki pribor za pecanje.

-To uopšte ne dolazi u obzir, rekao mi je jednom da su žene glupe za pecanje i da ne razlikuju morsku ribu od rečne, a o pecanju se izjasnio kao o razbibrigi za penzionere.

-Ne znam meni se pecanje dopada, i nema nikakve veze sa zanimanjem pecaroša. Čudan je taj tvoj Saša. Šta on uopšte voli?

                                          -Novac.

                                          -To mu ipak, ne možeš pokloniti.

                                          -Znam,  poviče Nada, kupiću mu dezodorans.

-I nije ti nešto orginalno, ali ako misliš da će mu se dopasti...

                Kasnije , mnogo kasnije, priznala mi je da joj je bacio taj dezodorans na glavu, vičući da ga je sigurno  neki muškarac zaboravio kod nje i sad ga njemu poklanja.

 

 

Sinki začu jauk galeba
2009/12/28,13:07

Jauk galeba

 

Vetar ga nosi u tmnu beznadja

Strme ivice nad ponorom strahova

Skupljena krila obrušavaju ga u okean želja

Tišina kliktaja zalivena muzikom nestajanja

 

Nokti zariveni u dlanove

Slepo dozivaju nestajanje

Tamne ulice odzvanjaju  vapajem

Kamen izbačen kotrlja se u vis

 

Vlažni zidovi natopljeni nirvanom

Puzećih uzdaha izgubljenog leta

Drvored oleandra nazire praskozorje

Let do zvezde ili sunovrat u nepovrat

Sinki običan čovek
2009/12/26,20:02

Malo povijen pod naletima vetra, još više pod  šamarima života hitao je na posao.

Žena ga je ispratila vikom da je ona najnesrećnija  na svetu jer se udala za nesposobnjakovića koji nije u stanju da je za doček Nove odvede ni u Panbukovicu, a kamo li na neku Rivijeru.

Pokliznuo se na izlasku iz kuće na komadiću leda koji je opstao uprkos temeraturama  +18

Čekanje busa je bio dodatni udarac i  skupljenih ramena hitao je na posao sa samo desetak minuta zakašnjenja. Naravno šef je počeo da urla kao da je on lično kriv za globalna zagrevanja  ili za potres u nekoj nedođiji.

Otaljao je nekako svoj posao, ogorčen na sve i svakog i krenuo kući  u raj domaćeg ognjišta i na zagoreli ručak svoje bolje polovine.

Tog trenutka bio je manji od makovog zrna, da prođete pored njega, ne bi ga ni primetili, kao da nije imao ni senku, čak je i odraz u staklu izloga bio nekako mutan.

Zastao je sav nikakav, još samo da pređe preko ulice i kod kuće je.

Odjednom se ispravio, oči su mu se zasvetlile, obrazi zarumenili, osmehnuo se nadmoćno, i zakoračio preko zebre.

 Laaagaaano je podigao nogu, ispod oka je posmatrao dežurnog policajca, spustio je na  kolovoz.

Kolona automobila se zaustavila.

 Jedan vozač je nestrpljivo dobovao po volanu, drugi je pružio ruku ka mobilnom, pa je trgnuo kao da se opekao.

Još laganije je spustio drugu nogu na  put, polako, najlaganijim šetajućim korakom prelazio je ulicu nadmoćno gledajući sve te zabrektale luksuzne mašine kako pokorno čekaju da prođe.

 Nije žurio, želeo je da prelazi satima , da uvek bude ovako,  jer postao je neko ko je jako važan, pešak na zebri...

cašef je poč

AnaM ga voli
2009/12/22,10:18


 

Stajao je zagledan u daljinu. Njegovo vreme je došlo. Još jučer kao da nije ni postojao, danas je bio kralj. Vladaće mesecima.

Svi, baš svi su ga gledali.

Verovatno su mu zavideli.

Deca su mu mahala ručicama i pljeskala. Htela su da se poigraju sa njim.

Ona je samo koketno popravila kapu, osmehnula mu se i produžila  vrckajući dalje. Pravila se nezainteresovana. Znao je da ga voli iako se bojala da to javno pokaže. Stidela se te svoje strasti, i da bi rado zastala, ma, ostala satima sa njim. Previše je pazila šta će ljudi reći, a ljudi, kao ljudi, ne bi opravdali njihovu vezu.

Oči su mu sijale kao masline, nos je bio malo duži nego što su idealne proporcije, ali to kao da nikome nije smetalo.

Noć je već uveliko zagrlila grad. Sneg  škripi pod  koracima, neko dolazi. Polako se pomalja raščupetana glava, malo lelujav hod i blesav osmeh. Čovek dolazi do njega grli ga i plače.

-Prijatelju, ne voli me, ona me ne voli. Što mi nalazi mane, ja sam dobar, volim je, a ona...

Slušao ga je nemo dok je pijanac plačući pričao istoriju svoje ljubavi koja je kao i sve istorije bila dosadna i uobičajena. On voli, ona voli, pa ona ne voli, pa on voli nekog drugog, pa ona voli, i tako sve u krug, sve se puno vole, a ljubavi nigde...

Mislio je da će pasti skupa sa tim pijancem koji ga je grlio.

-Poij jednu, ma popi za ljubav! Žiiiveeeli, hik, hik, pa popi kad ti kažem.

Nalivao ga je nekom smrdljivom rakijom  koja mu  se razlivala po telu. Pijanac se samo okrenuo i otišao.

Opet je bio sam.

Onda je osetio paničan strah.

Topao vetar, dodirnuo ga je milujući. Ne, nemoguće, samo mi se učinilo.

Topli vazduh, ne, decembar je, hoću – 20 , Hoću Božić pod snegom, lepršanje pahulja u novogodišnjoj noći!

Glava mu se nakrivila, nos počeo da kliti,  telo da se naginje na stanu, maslinaste oči postadoše samo masline koje klize niz suzne obraze, osmeh se gubi, i Sneško  Belić  tužno pogleda, zašto  globalno zatopljenje, neću ga....

 

Sinki Maca i vrabac
2009/12/21,12:57


Uradimo svaki dan jedno dobro delo

Mačak je ležao opružen pod prozorom. Žmirkao je i zadovoljno preo. Čula se škripa snega pod koracima nekog prolaznika. Samo je otvorio oči, pogledao nezainteresovano , onda se zadovoljno protegao i nastavio da meditira. Da mi je znati o čemu mačori meditiraju???

Maleni vrabac je doskakutao do zatvorenog prozora. Provirio krpz staklo, kljucnuo dva tri puta po limu i odlepršao na granu. Bio je gladan. Nigde ni mrvice hrane, ni bubice, ništa što bi mogao da pojede. Vrabac kao vrabac, veselo je cvrkutao misleći o proleću. Ma, da mi je znati o čemu sanjare vrapci??

 Onda je došla ona. Mislila je da je jako dobra. Sažaljivo je pogledala vrapca kako skakuće po zamrznutoj grani, pomilovala mačora i...

Bacila je mrvice hleba na sims jadnoj ptičici, ta ona čini samo dobra dela.

Ptica je doletela  i počela brzo da kljuca po limenom simsu. Dobovalo je kao najlepša muzika. Prvo se stalno okretao ne vreba li od nekuda opasnost, a onda se opustio i zadovoljno  jeo.

Ona je naravno htela i sobu da proluftira, da udje svež vazduh.

Mačak se nevoljno probudio, frknuo na nju, otvorio oči, a onda se zagledao u prozor. Jedan trenutak nije ni disao.

Onda skok i cap ca rap, vrabac je pokušao da poleti, ali perje se razletelo...

Mačak se opet zadovoljno protegao.

Na snegu je ostalo nekoliko pera, neki drugi vrabac je doleteo i počeo da kljuca preostale mrvice...

Dobra dela treba činiti, ili ne?

I šta je dobro delo, kome?? 

 

 

Barbara 8.
2009/12/17,21:29

 

Barbara 8.

 

 

            Posete teretani su imale i svoje posledice. Jedno popodne sam se taman opustila sa knjigom u ruci, već mi se učenje popelo na vrh glave, željno sam čitala najnoviju knjigu: Opojni miris tulipana, pisac mi nije bio nepoznat,   pisao je zanimljivo, u zadnje vreme bio je vrlo popularan, drugačiji nego pisci na koje sam navikla, bila je to knjiga o životu, mamila mi je suze, navodila  na razmišljanje, kao da me je upravljala ka nečem boljem, bila je i napeta, već sam počela da živim sa njenim junacima, kad

             Zvrrrrrrrrrr, telefon.

                        -Molim?

                        -Branka ovde, možeš li hitno da dodjes do mene?

             Branka stanuje nekoliko solitera dalje, ni jedna, autobuska stanica, ali nikad me ne zove da hitno dodjem. Slična je meni, kad se nešto dogovorimo, ne zna se koja će pre stići. Lepa visoka crnkica, izdvajala sam je od ostalih drugarica, jer je uvek bila vedra, nasmejana. Za nju problemi nisu postojali, sve je rešavala u hodu.

                                -Šta je to bilo tako hitno? Gde gori?

                                -Dolaze moji, i treba da se premešta nameštaj.

                                 Ja da premeštam nameštaj?

-Drugarice, ti sad ideš u teretanu, sigurno si nabacila neku snagu, ne ideš valjda samo da gledaš one nabildovane? smeje se Branka

                                 -Oprala sam kosu, čitam knjigu, da li je hitno?

                               -Mogu da sačekam da se kosa osuši, javi kad krećeš, imam tortu.

           Nije morala dva puta da kaže.

-  Zvrcnuću kad krenem, ali računaj dvadeset minuta najviše, i otseci tortu da bude van frižidera dok stignem.

            Branka se smejala.

                         -Znala sam da nećeš odoleti mojoj torti.

            Za razliku od mene koja sam kuvarica strava i užas, Branka je bila super domaćica, njene torte, pune fila, mamile su me kao droga.

             Znači, Juriš, pešadija!!!

              Fen u ruke, knjiga će malo da sačeka, presvlačenje, i pravac torta. Znalo se da obožavam torte, one kremaste, sa šlagom i puno čokolade, pa lešnjak, orasi, bademi.... Koliko volim slatko trebala bih da imam sto kila. Ponela sam joj knjigu koju je tražila, malo mog premaza za koji sam bila ekspert i komad pite koji je ostao od ručka i krenula. Čudno je to, uvek sam više volela slatko, a znala sam samo da spremam slane specijalitete. Sigurno sam ono slatko toliko lizala dok se spremalo da je izgubilo svaku meru pa nije ispalo kako treba.

             Dugo nisam dolazila do Branke, i zgranula sam se na ulazu. Njen soliter je bio kao u nekom malo otmenijem kraju, tu su stanovali oni koji nikog nisu poznavali, a njih su svi znali i svi su tvrdili da su neki rod, ili bar prijatelji.

              Ispred ulaza prava pijaca, vrti se roštilj, miriše kobasica, peku se pilići, izneli pivo u gajbicama, pije se na sve strane, tamo prodaju mladi luk i paradajz, sa druge strane neka žena iznela jaja i zaklane piliće. Sigurno neko nešto slavi, a mali mu stan, nema ni novaca da ide u kafanu.Probih se ja nekako do samog ulaza, zvrcnuh na interfon, otvoriše se vrata, i u oblaku dima uplovih u kuću.

                                -Kakav je to cirkus kod tebe?

                                -Kakav cirkus?

-Ne može da se udje u zgradu od ljudi koji nešto prodaju, kupuju, kao na pijaci.

-Ne staj mi na muku, to je tako već danima, neki privatnik otvorio privatni biznis, pa  našao ispred mojih vrata da radi.

                                 -Auuuu, znači stalno će tako?

                                 -Pusti sad to, da popijemo kafu pa da navalimo na nameštaj.

                                  -Ja sam mislila da se šališ.

             Kafu nismo popile, prvo ćemo da se malo umorimo, a onda uz torticu mi i ne treba nešto.Trebalo je iz neke majušne sobice prebaciti dušek sa francuskog kreveta u drugu sobu

                            -I nije ti neki posao, samo zato si me zvala?

                           -Čekaj da krenemo.

              Taj majušni dušečić imao je dvesta kila, a nema gde da se uhvati. Čučnula ja sa jedne strane, ona sa druge, udje i u ormar da joj bude lakše. Gura ona, vučem ja, ali dvesta kila, je dvesta kila. Navlačile smo se tako jedno pola sata, pomerile deset cantimetra, onda sam se ja setila da bi mogle da ga okrenemo, povuci-potegni, prevrte se ono ogromno čudo od dušeka. Ja sedoh na pod umirući od smeha, Branka upade u ormar i načisto se zaglavi, a dušek? On je najzad krenuo u željenom pravcu. Krenuo dušek i sad, kad bi neko došao helikopterom pod prozor da ga samo malo gurne, začas bi bio na svom novom mestu, ali nigde kao za inat helikoptera, pa ti nas dve nastavismo natezanje još pola sata.

               Kad je dušek seo tamo gde je trebalo, bila je na redu jedna mala komodica, nema šta da je vidiš, ništa u nju i ne može da stane, ne znam šta će joj uopšte.To je tek bilo pravo čudovište. Ne bi  verovali, malo, a nabijeno kao da je od olova, mora da je nekad bilo u vlasništvu Karadjordja, jer svi ostali likovi iz istorije su mi nekako sićušni da bi mogli pomeriti tu komodu.

                 Navalismo obe na jednu stranu, guramo iz petnih žila, neće baksuz ni milimetar da se pomeri. Setim se ja, podmetnemo nekako tepih na parket ispod komode, kako? To je priča od pola sata. Dizale smo, vukle, gurale, a komoda žilava, ni da se pomeri. Na kraju nam je ipak nekako pošlo za ruku da je malkice pomerimo, kad je krenula, bilo je lakše. Izgurasmo tu komodu, okrete se Branka po sobi, gleda  i sve nekako ustima okreće.

-Znaš, ja mislim da ne treba više ništa da pomeramo, lepše je ovako.

            Naravno da sam se odmah složila, a kad smo se zavalile na fotelje, pa torta, uf lepote...

             Kad sam odlazila htela sam da kupim jedno pečeno pile, ali nisam iz solidarnosti sa Brankom i stanarima ugroženog solitera.

 

 Nastaviće se

Izaberi
2009/12/17,11:01


Izaberi

Ja ti nikad nisam obećla zvezde

Gde ima sunca, mora biti i kiše

Ako uzmeš moraš i davati.

Zato živi, i pusti mene da živim

 

Ja ti nikad nisam obećala morski žal

Gde ima mora, mora biti i talasa

Gde su talasi, vetrovi haraju

Zato se pomiri sa burama koje izazivam

 

Ja ti nikad nisam obećala  cvet

Ne možeš naći  tulipane  gde je samo trnje

Na kamenu ne raste život

Za mir  potraži  neki cvet u bašti

 

Ja te ne mogu zadržati, ako ti to nećeš

Mogu ti sve obećati, ako to želiš

Ali bolje je da odeš dok se osmehujem

Zato, da te ne bih šutnula kad se sretnemo.

 

Znaj, šapnuću ti tajnu

Razmisli pre nego skočiš u mutnu vodu

Možda je puna nesavladljivih virova

Ako odem  ko će ti pružiti ruku???

Život je borba vulkana ili mirna baruština

Izaberi...

 

Barbara 7.
2009/12/16,11:39

 

Barbara 7.

           Sneg se smirio, ulice su očišćene i  rešila sam da koristim blagodeti velikog grada dok sam još u njemu.

           Obišla sam nekoliko teretana, pogledala uslove koje su nudili, ali sve je bilo otprilike isto. Odlučila sam se za teretanu najbližu svome stanu. Malo sam pogledala levo-desno, ali to je bilo to. Uplatila sam tretman uz trenera dok se malo ne naviknem i vidim kako se radi na tim spravama, koje su kao i svaki aparat, u meni izazivale paniku.

Prvi dan je bilo interesantno, išla sam na neku probu kondicije, testiranje, trčala sam, skakala, trener je nešto beležio, računao, značajno kimao glavom, a onda išao do računara, tamo opet nešto kuckao, opet značajno kimao glavom, i onda došao do mene, ozbiljna lica

-Hmmmm, moćićemo nešto da uradimo, zapuštena si, zapustena, ali potrudću se.

           Pogledala sam kritički svoje  telo, nije nešto naročito, ali nije ni tako loše,  nemam nameru da konkurišem za mis Univezum, samo malo da vežbam.

                            -A šta to meni , kao nedostaje?

                            -Pa nije da nedostaje, ali može bolje, može bolje...

       -Dobro, ako je tako , krećemo, uzdahnula sam, misleći nisam ni znala da sam fizički zapuštena, ali ako tako kaže... koji je to izraz...

        I zakazaše mi termine treninga, posle podne prve nedelje, a kasnije kako budem imala slobodnog vremena. Bacila sam još jedan pogled na salu u kojoj su se preznojavali moji budući saborci, i krenula da udahnem još malo vazduha bez kontrolnog disanja, bez obaveze da mi neko broji koliko sam se zadihala ili napravila koraka i kojom su brzinom ti koraci.

          Svi su se čudili šta ću u teretani, ljudi imaju neke neobične misli o sportskim aktivnostima, ili morate doneti najmanje zlatnu, eventualno će se pomiriti i sa srebrnom medaljom na svetskom prvenstvu ili olimpjadi, ili morate imati trideset kilograma telesne težine viška. Sve ostalo ne ulazi u okvire normalnog mišljenja o vežbama u teretanama. Kako ja nisam nije ulazila ni u jednu ni u drugu kategoriju,  i jednostavno sam htela da malo vežbam to je bilo neuobičajeno.

          Počelo je vrlo interesantno, mladići nabildovanih mišića su se odmah producirali da pokažu sve šta znaju, a oni malo punačkiji, počeli su sa jačim opterećenjima da vežbaju.

           Koprcala sam se po onim grdnim mašinama, trčala po traci, vozila bicikl, rastezali su me po svim mogućim i nemogućim spravama, ali bilo je zabavno.Trener mi je doneo bocu sa nekom reklamnom vodom, i naredio da stalno pijuckam. Voda je bila ukusna, ali  ne volim da pijem vodu u toku dana. Ja toliko vode ne popijem za mesec dana, kako da strpam u sebe dva litra vode i još da se tu lomatam,  tehnički je to nemoguće.

-To ti je velika greška, moraš da piješ najmanje dva litra dnevno, a kad vežbaš, puno više.

           Rešila sam da poslušam i tu njegovu naredbu, skakutala sam po spravi pa pijuckala vodu, pa odmor, pa opet skakutanje, i tako u krug

                                          -Diši!

                                          -Dišem, kako mogu da ne dišem.

-Ne dišeš već dvadeset minuta, ja te samo gledam kako ne dišeš.

           Pokušavam da mu objasnim da je to nemoguće da ne dišem dvadeset minuta, da bi to značilo da sam neki medecinski fenomen, ali  on me nije uopšte slušao, samo je vikao

                               -Diši, opet ne dišeš!

          Disala sam kao parna mašina ili kao one žene što se vežbaju za porodjaj, ali nikako da ga zadovoljim .

          Kad je već po ko zna koji put rekao da ne dišem, sela sam na pod i počela de se smejem. Sat vežbanja je začas prošao, radovala sam se već sledećem.Tako je sam vežbala dva puta nedeljno, mišići mi se nisu upalili, oslabila i nisam nešto, nije  ni trebalo, a i kondicija nije postala za svetskog prvaka, ali dobro sam se osećala.

 

       Sledeći trening je bio u četvrtak u 17časova, jedva sam ga udenula u obaveze koje sam imala. Zna se da sam po prirodi tačna, i to od onih koji već nerviraju svojom tačnošću, ljudi se prosto isprepadaju da ne zakasne kad treba samnom da se nadju.

Krenem ja u teretanu, taman je bilo vremena da brzim korakom stignem tačno u 17časova, ali...telefon, mobilni SMS, vrata, zvono, jesu li ljudi još nešto izmislili da cvrči? Sve je zvonilo u isti tren.

         Naravno dok sam sve otvorila, pogledala odgovorila, vreme je samo jurilo...

Izjurim ja na vrata, jurim na crveno kao bik na koridi, stićiću na vreme. Na semaforu neka kola me skoro zgaziše, preti vozač rukom, a on kao trokrilni ormar još onako namrgodjen, iz očiju mu vrca plamen. Mahnem ja njemu rukom, znate ono, ko te šiša prevrnem očima i nastavim da jurim. Potrčao bi i on zamnom, ali ne može, sad je njemu crveno. Smejem mu se ja i odjurim. Htela sam da mu se isplazim, ali  srećom nisam.

         Uletim u teretanu...

         Garderoba...

         Jednom rukom skidam farmerice, drugom pulover, navlačim trenerku, patike, vraćam se po peškir i u jedom dahu uletim u salu.

-Izvini, tvoj trener je odsutan, morao je hitno da otputuje, ali dolazi drugi. Idi na traku da se zagreješ.

-Mogli ste bar da me obavestite, da se dogovorimo da li pristajem na drugog trenera.

-Sve ti je to isto, svi imaju ili školu ili neki kurs, i pokazaće ti kako se vežba.

-Da, da, gunjdjam ja, ali više što sam se umorila od trčanja, nego što sam ljuta na promenu trenera.

             I tako, besna kao puška na sebe, što sam jurila bez potrebe, trčim po onoj traci kao da me goni krdo bikova, podigla ugao kao da se penjem na Himelaje i čujem glas

                                 -Ej, ti lakše malo, čekaj prvo da se zagreješ.

                                 -A odkada smo to mi na ti? Ko si ti da  mi izdaješ naredjenja?

              Okrenem se ja , i malo je trebalo da padnem sa one trake, novi trener, trokrilni orman. On me pogleda malo iznenadjeno, naravno odmah me je prepoznao.

                                 -A, gospodja žuri, okrete on onu traku na jos veću brzinu.

                                 -Ja sam bar došla na vreme, a ne kao neki koji kasne.

                                  -Ko kasni? Ljutnu se on na mene

Verovatno onaj ko nije još ni trenerku obukao, nego je u sali u farmericama.

               Sad se on još više naljuti, onu traku namesti na još jače.

              Ja tvrdoglavica jurim po onoj traci, makar mi to bilo poslednje u životu. Završi se to trčanje na Himelaje, i to kojom brzinom, i kretosmo mi po spravama. Raščereči me prvo na neku kao na ginekološkom stolu, u drugoj mi nabi glavu u neke mengele, a opterećenje, boli glava. Gledam ja one njegove ručerde kao u orangutana, ali neću da pisnem. Lomatam se ja , a on kao neki baksuz ni da mrdne da se malo odmorim.

             U zao čas stavi mi ruke na ledja, da vidi kako rade mišići. Prsti mu na mojim lopaticama, a dlanom obavio cela moja ledja, osećam svaki njegov prst, i neka čudna toplina poče da struji mojim telom, ali izgleda da oseća i on moje mišiće, jer nešto poče da se preznojava, sve briše peškirom lice, sigurno mi mišići rade dobro.

Ja sam prestala da se preznojavam, uhvatila sam ritam, a on...

              Inače, tu je bilo dosta zabavnih ljudi. Neka mladja žena objašnjava mi da ne vredi brzo trčati, lagana šetnja je najbolja za liniju, nije dobro kako ja radim.

                                -Naučiću tek sam počela.

-Ne, ne valja tako, ja sam ovde preko godinu dana, sve znam, samo mene slušaj.

            Gledam je ja, gledam, pa ponovo bacim pogled. Oko nas sve ogledala, svi zidovi su u ogledalima, ne samo da sve vidiš na svom telu, nego mi se čini da vidim i svoje misli. Gledam ja nju tako i mislim, vidi li ta žena sebe? Imala je viška,  brat, bratu pedeset kilograma. Njoj nije bilo dosta, nego kaže meni

-Mogla bi da smanjiš malo ....pa zastade...sad ona mene gleda kritički, hmmmm, pa možda grudi.

                                  -A šta nedostaje mojim grudima?, uvredih se  ja,

                                  -Pa, nisam tako mislila, ali već kad nešto radiš da promeniš.

            Šašave li žene, šta ima da menjam, ja sam ja, takva kakva sam.

            Bila je i jedna mnogo slatka devojka, pevačica. Ona se lomatala po svim spravama, više nego ja. Onako mala crnkica, krupnih očiju, svima se dopala, uvek nasmejana vedra. Ona je pričala da sad za pevanje nije dovoljno imati glas, jos važniji je stas, lomatanje, ona doduše kaže igra, ali to je to.

            Muškarci su mnogo simpatični, svi se nekako više trude kad ih neka ženskica gleda, a mora se priznati, ima stvarno zgodnih. Ima i onih koji pokušavaju da uvuku stomak, ne dišu, ali posle par minuta, se izduvaju kao balon. Većina misli da je dovoljno da trčkaraju tu sat-dvai ima da izgledaju super.

 Pored same teretane mesara, a u njoj samo što nema od ptice mleko, dobro, nema ni ptice, ali zato sve moguće i nemoguće djakonije od mesa, prste da poližeš. I sad ti prodji pored nje, onako pun neke vodurine kojom su te zalivali i nemoj, ako možes da svratiš u nju. Naročito oni sa malo većom kilažom, su je redovno obilazili.

             Svratila i ja jednom.

              Padala je kiša. Ljudi nervozni sa onim kišobranima, jedan stavio svoj kišobran nekom u cipelu, ovaj urla, drugi zakačio kosu nekoj ženi, a ona došla od frizera, nalakirala se pa izgleda kako Madam Pompadur. Kako je on zakači kišobranom, ceo onaj toranj na njenoj glavi opasno se naheri, sad joj kosa liči pomalo na krivi toranj u Pizi, srećom ona to ne vidi.

            Red odmiče, a ja pratim konverzaciju, i nekako mi čudna.

            Prva mušterija, mladja neka žena:

                             -Imate li suve nogice? Imam sveže grudi pa da pomešam.

            Zamišljam ja tu scenu i umirem od smeha, u sebi naravno.

            Sledeći je bio još drastičniji:

                             -Imaš li brizle, ili bar malo mozga?

            Namršti se mesar

                      -Nema

          Sledeća mušterija, neka vrc-vrc damica:

                     -Jaaaao, imaš li svinjsku glavu, teleće nogice i svinjslke uši?

          Nisam izdržala, prsnula sam u smeh

-Kako bi izgledao kad bi to sve imao, zgrabih neke teleće šnicle i istrčah iz radnje, pa uleteh u teretanu da popijem kafu i da se odmorim od smeha.

            Sama sala je bila prijatna, prozračna, svi se nekako trude oko tebe, imala sam utisak da sam došla kod nekog u posetu, a ne u bezličnu teretanu. Imali su i neki kao kafić, ali se nisam tu obično zadržavala jer sam bila večito kratka sa vremenom. Sad sam sela uzela kafu i trebalo mi je pola sata da dodjem sebi, zamišljajući onog sirotog mesara kako smo ga lepo opisivali.

 Nastaviće se

 

Barbara 6
2009/12/15,20:59

 

Barbara 6

Sve više sam se zagrevala da odem u Mestašce da radim. To mi se činilo tako idiličnim, malo mesto, svi se poznaju, znaju šta kome treba, priskaču jedni drugima u pomoć. Ne može ti se desiti da ne poznaš prvog komšiju na svom spratu.                  Uvek sam čeznula za nekim malim gradićem kućicom sa baštom, cvećem, onako da možeš nogom da izadješ iz kuće, a da ne predješ milon stepenica.
              Uvek se želi ono što se nema, ili što je možda nedostižno, a kad se dobije možda i nije kao u maštanjima.
              Koristila sam svoje dane  u Gradu jer je malo po malo, rešila sam da odem iz njega, pa sam se opraštala. Učila sam još za zadnje ispite, izlazila sa društvom, a Nada koja je radila bila je puna saveta.
            Nada je dežurla u nekoj noćnoj apoteci, uvek joj je trebalo novaca pa je zamenjivala i kad nije bila na redu. Jedne večeri, već dosta kasno, zazvonio je telefon u mom stanu.
                                      -Nada ovde, pomagaj!
                                      -Šta se dogodilo?
-Koleginica koja treba da radi noćas samnom, povredila se, a ne možemo da nadjemo zamenu, ja sama neću da radim, pa su dozvolili da dodješ da budeš samnom.
                                    -Ali, ja nemam pravo da radim samostalno.
                                    -Pitala sam, nećeš ništa da radiš, samo da mi praviš društvo.
                                    -Dolazim za dvadeset minuta.
           Kad navečer spokojno legnete u krevet niste ni svesni da počinje jedan novi svet, novi život tu oko vas, to su ljudi koji rade noćnu smenu. Dok skoro ceo grad mirno spava, oni imaju svoj radni dan, noćnu smenu. Znala sam da u apoteci svi moraju da prodju po nekoliko godina ta dežurstva, i to me nije privlačilo. Nekako uvek sam smatrala da je noć za spavanje, a dan za posao. Obično u životu ne bude onako kako bi mi želeli, ili kako smatramo da je normalno. I te večeri, a i kasnije, noć mi je postala normalan deo dana u kome se radi.
           Moje prvo noćno dežurstvo, bila sam uzbudjena iako ću samo statirati. Ponela sam roman da dok Nada radi nešto čitam, imali su i televizor u apoteci, ja sam uzela veliku čokoladu i sok, biće zabavno.
           E, nije tako bilo. Kad sam stigla Nada me je dočekala bolesna sa visokom temperaturom, gutala je sirupe, neke antibiotike, kuvala čaj.
                                  -Ništa ti ne brini, ja ću  sve da ti govorim.
                                  -Videla sam svog Boška Boškovića.
           Jedan sat kasnije Nada je spavala pod visokom temperaturom, pokrivena svim mantilima koje sam našla u apoteci, ja sam pogledavala stalno na sat da što pre prodje ta noć, molila se da niko ne dodje, a ako već i dodje da pronadjem to što treba. Srećom sam ranije često sedela sa Nadom, pa sam znala raspored lekova, i pomalo sam joj pomagala dok je imala nedeljna dežurstva, pa nije izgledalo tako strašno. Ipak me je hvatala panika kako ću se snaći.
Bio mi je neugodan osećaj što sam zaključana, sa bolesnom drugaricom, primorana da sedim tu, a ne mogu joj pomoći niti izaći ako bi bilo potrebno, jer ključ nismo imale, bilo je nezamisivo da neko zaključa dežurnu apoteku i ode, pa makar i umirao.
Nije dugo vremena prošlo, zvoni neko na dežurno zvono.
Otvorim ja prozorče, nije jedan troje, pružam ruku za recept, nemaju. Ja sva srećna, ovo će da bude lako.Visoki mladić, ošišan do glave, sa ožiljkom na licu, nekako sav četvrtast, ljut, sa sitnim svinjskim očicama, dreknu na mene:
-Proveri ovo, ima tačno 200grama, i pruži mi neku zlatnu kajlu.
            Njegov kompanjon samo strelja očima, sitan, mali, sav nekako sprčen, levom rukom mi pokazuje nož u nedrima, a desnom drži za lakat nekog grešnika koji treba da kupi taj lanac. Ovaj grešnik tvrdi da lanac ima samo180grama, ali ga niko ne sluša. Očekuju da ja presudim.
            Meni se noge skratile, od mojih 175cm visine nije ostalo ni metar, umirem od straha, samo da drmnu ona vrata....
            Mislim ja, mislim, okrećem se prema Nadi u pomoć, ma kakvi, ona zaspala. Što čovek nekad može da kaže glupost, i da ostane živ.
                                        -Nemam vagu.
                                        -Kako nema?
                                        -Odneli na popravku, sutra će da vrate.
-Dežurna apoteka nema vagu? Ne odustaje onaj četvrtasti sa ožiljkom.
                                        -Nema.
              Gleda me on, gleda, ali gledam ja i njega, ne trpćem, nije valjda lud da upadne unutra, nadam se ja.
             Odoše oni, a meni se povrati život.
                                       -Nado, drmam je ja
                                       -Neka, neka ...promrmlja ona u polusnu
              Ostavim je na miru, i počnem da gledam niz ulicu, neka kola projuriše, pokliznuše se na uglu, druga mile polako, približava se zora, sve je hladnije.
               Zvrrrrrrr, telefon. Bacam poglede prema Nadi, ništa. Ženski glas:
                                             -Molim vas šefa
                                            -Kakvog šefa u 2 sata noću?
    -  Meni se nešto strašno dogodilo, to mogu da kažem samo šefu.
                                             -Dobro, onda sutra, i već počinjem da spuštam slušalicu
                                             -Može i vama, ali me pažljivo saslušajte.
               Uzdahnuh ja, šta ću, saslušaću je. Sigurno joj nije lako kad je mene našla da se ispoveda:
                                              -Znate, ja sam bila na nekoj žurki
                                              -Da..
                                              -I tamo je bilo dosta ljudi, meni potpuno nepoznatih
                                              -Da...
                                              -Ja sam jedna jako fina žena, sudija, nikad ne pijem...
            Baš me briga mislim ja u sebi da li piješ ili ne piješ, čekam dalje priču, ali ona sve kao nešto zastajkuje, čeka podpitanja. Kad ja ćutim , ćuti i ona, kad se oglasim, ona nastavlja, dobro neka joj bude
                                              -Da
                                              -Noćas sam popila, ipak, nešto malo, skoro ništa
                                              -Da
                                              -Zar nećete da me pitate šta sam popila?
                                              -Šta ste pili?
             Poče ti ona da redja neka pića, za mnoga nisam ni čula, ali da je toliko popila i sokova bilo bi joj muka, ali ne uzbudjujem se previše, sigurno zna koliko može da popije.
                                             -Vidite, piće me je malo uhvatilo.
                                             -Ne vidim, ali čujem, sad ja opet hoću profesionalno da joj kažem šta da radi, da nije možda trovanje alkoholom.
                                             -Ne, nije to u pitanju.
                                             -Dobro, a o čemu se onda radi?
                                             -Ja sam se popela na sto.
                                             -Sada stojite na stolu? Zgranjavam se ja
-Ma ne, na žurki sam se popela na sto, i počela sam da se skidam, svi su skandirali, i ja sam nastavila.Otkopčala sam bluzu, dugme po dugme, lagano sam je skidala i bacila na pod, onda sam počela da skidam suknju, dugu, svilenu, uvijala sam se dok je ona klizila niz moje butine milovala mi kolena, i spustila se duž listova na pod.
                                              -Na sto, pretopstavljam?
                                              -Da, da, na sto, malo nestrpljivo nastavi ona
                                              -Znate ja nosim samo crni čipkani veš.
                                              -A da preskočimo to, pa nastavite šta je poenta svega.
                                              -Ne može, nećete znati pravo šta je bilo.
-Ajde teraj dalje, mislim ja valjda nema mnogo toga još da se skida.
              Imalo nemalo, pričala je još jedno pet minuta o svakom delu svog tela, grudima, kukovima, pokretima, milovanjima rukom, uzdasima, što će reći udavila me je načisto.
                                              -I?
              -Kako i, pa svi su uzeli mobilne i slikali me, ubiću se.
             Jao, mene panika uhvatila , gde da se ubije? Jeste da je napravila super glupost, ali da se ubije. Počnem ja nju da ubedjujem da to nije ništa strašno, da svakom može da se desi, da će se to zaboraviti za koji dan. Ne znam više šta da joj kažem, samo da se ne ubije.
                                              -Kako nije strašno, jeste li se vi slikali goli?
             Šta da joj odgovorim? Uf, što me oznoji ova žena.
                                              -Pa, ja se nisam slikala gola, nisam bila u takvoj prilici
                                               -A da li bi se slikali da ste u prilci?
                                               -U kakvoj prilici?
-Da ste na stolu, skidate se nagi, pred užarenim očima gladnih muškaraca koji vas gutaju pogledima?
                                            
-Znate šta, ne raspravljamo sad o meni i šta bih ja uradila, nego o vama da prevazidjete to što ste uradili.
                                            -Dobro, hvala vam javiću se opet.
                Što li će da se javi, mislim ja, ali idem da vidim kako je Nadi, a čini mi se da se neko približava dežurnim vratima.
                 Zvrrrrr dežurno zvono
                 Sad sam već hrabrija, kad sam onu trojicu preživela sve će biti lakše.
                Mlad čovek zvoni, očito malo veseliji, negde je dobro povukao  iz boce
                                              -Molim vas hranu za bebe.
                                              -Koju?
                                              -Pa, za moje dete
                                              -Koju hranu koristite?
                                               -Ne koristim ja, nego moje dete.
                                               -Kako se zove ta hrana?
                                              -Stalno pije istu.
                                               -Kako izgleda kutija?
-Pa šta izvoljevaš? Što lepo ne pitaš? Četvrtasta kutija na njoj piše 2
                                              -Piše li jos nešto?
                                              -Humana
            Dobi dete mleko, tatica posrćući zgrabi onu kutiju i ode da se opravdava nekoj mami gde je bio do sitnih sati.
             Zvrrrrr, telefon, sad mi je vec lakše idem da vidim šta treba
                                            -Molim, apoteka...
                                            -Molim vas, šefa...
              Odmah  sam prepoznala glas one žene, sudije.
                                           -Mi smo malo pre razgovarale, ne sluša ona mene nego nastavlja priču, jednog trenutka sam mislila da se neko možda šali pa pušta snimljenu traku, ali red reči je bio drugačiji. Pila je, ona i nastavlja skoro istu priču od malo pre, možda su druga pića , ali dodjosmo do stola.
                                        -I popela sam se na sto
- Lagano sam počela da otkopčavam bluzu, pa suknju, svi su bili oduševljeni mojim telom i ja sam nastavila....
                                       -Da
                                        -Skinula sam se potpuno gola
                                       -Da
                                       -Svi su uzeli mobilne i slikali me, sad ne znam šta da radim
                                      -Pa sad , kao prvo sidjite sa stola, rekoh ja i spustih slušalicu

          Kad se razdanilo, Nadi je bilo bolje, smejala se mojim doživljajima. Kaže da taj za hranu dolazi svako treće veče, već su ga zapamtili, radi treću smenu, pa svrati po mleko, a pre toga preko puta u kafanicu, jednom ga je žena usred noći gadjala što nije doneo mleko na vreme i dete ostalo gladno. Jedino je tada došao po neki flaster.
                                     -A što ne kupuju mleko danju?
                                     -Žena misli da je tako sigurnije da će doći na vreme kući.
    -Nije mi jasno da imaju bebu, a nemaju jednu kutiju mleka rezerve u kući
-A sudija, ona ti zove skoro svako veče, i ne slušaju je više, priča je svaki put malo drugačija, ali se svede na isto, nju je strašno sramota. Sve su pokušali, ali ona ustrajno zove.
-I šta ste preduzeli?
-Ništa ne vredi, kao navijena  je sa svojim pričama.
-To je najgore?
-Nije to ništa, samo da znaš kakvih sve manijaka telefonskih ima, što je najgore u stanju su da blokiraju telefon po sat ako nekom treba ne može da nas dobije. Ne vredi nikakvo spuštanje slušalice, ustrajni su.
-Znam, zvao jedan pa me pitao šta sam obukla, ja mu rekla da je pogrešio  broj, ovo je apoteka, ali sam ga se ipak otresla, smejala sam se sad nekako hrabrije kad je prosla noć
                                    -Šta si mu rekla?
-Neću da ti kažem, snadji se, sramota me je rekoh izigravajuci onu ženu sudiju
                                   -Budi drug, izludjuju nas
-Ništa naročito, kad me treći put zvao i pitao kakve gaćice nosim, a pri tom dahtao kao parna mašina, rekla sam,:
- Glasnije, ne čujem, možeš li , dete, malo glasnije, ne čujem dobro, ja sam ti pred penzijom, šta hoćeš, glasnije, ne čujem ja dobro, gaćice za bebe? Šta kažeš? Koji broj?
          Nada se smejala, a i ja sa njom, siroti manijak, da nas je samo mogao videti.

Nastaviće se

Barbara 5
2009/12/14,11:38

 

 

Barbara 5

 

             Nada je radila u nekoj apoteci, i  dogovorile smo se  da se nadjemo kod nje na poslu, a posle da krenemo u neki kafić. Saša je  trebao  da se pridruži kasnije. Uzalud sam govorila da mi se Saša ne dopada, Nada  je prekljinjala da izadjemo zajedno.

-Zašto ti se ne dopada? Tako je simpatičan.

 -Kad mi je zadnji put dao ruku na odlasku, bila je vlažna, hladna, kao da sam uhvatila ribu, a ne ruku muškarca, onda je brzo ispustio moju ruku kao da ću da ga ujedem. Kad mi neko pruži ruku, obično ga ocenim, ne znam možda grešim, ali od tog prvog dodira mnogo mi zavisi. Nikad se nisam, dosad, prevarila, obično te taj prvi utisak ne vara. Kasnije , kad upoznaš čoveka, promeni se mišljenje, ali kad-tad vidi se da je prvi utisak najvažniji.  Ne dopada mi se i gotovo.

            Došla sam, po običaju rano u apoteku, ali Nada nije mogla još da izadje, pa me je zamolila da se javljam na telefon dok ona ne završi neki posao. Zašto da ne, pomislila sam, to je bar lako.

  Zvrrrrrr.....

                               -Molim? Ženski glas, panično viče

                               -Muž mi se dere.

                               -A zašto viče?

          -Pa on je ćelav, sedeo je u fotelji i ja sam mu prosula kafu na glavu.

            Sad sam se vec zabrinula i počela sam da postavljam profesionalna pitanja, da li je nešto otišlo u oči, da li je iskočio plik, kolika je površina opekotine.

                             -E, nije se derao dok sam mu sipala kafu na glavu, nego posle.

                             -Kad posle?

                             -Pa kad sam ga lečila.

                             -Kako?

                             -Sipala sam mu kuhinjsku so na ranu.

                             -Aman, ženo, ne izdrzah ja, a zašto so?

                             -Pa so se stavlja na rane.

                             -So na rane?

       -Jeste, čitala sam u narodnim pesmama da su Turci stavljali so na rane.

                             -Da ih muče, ne da ih leče, jeknuh ja, pokušavajući da objasnim.

                             -A, jesi li sigurna ti u to?

                             -Nado, zar je ovako stalno?

           Nada se samo nasmeja:

-To je bledo šta nam sve pričaju, moraš češće doći da udješ u štos.

-Hvala, moj san je još uvek laboratorija, pa makar išla i u Tanganjiku da radim.

           Dok smo pričale počeše da dolaze SMS poruke od Saše, navalio je da dodjem sama, a Nada da se snadje.

           Samo sam odgovorila da dolazimo za pola sata, i nisam htela da diskutujem o njegovim predlozima, sve manje mi sa dopadao.

           Kad smo se našli za pola sata, bila sam kratko sa njima, a onda ih napustila da se snalaze sami kako znaju. Saša me je besno pogledao dok sam odlazila, a Nada se zahvalno smešila.

           Kasnije mi je pričala da je Saša divan, po ceo dan mu je slala poruke, zivkala ga telefonom, a on se držao kao da je princ od Velsa. Jedan dan je došla kod mene sva uplakana sa ogromnom modricom na ruci i rekla je da se udarila na vrata. Drugi put je molila da prespava kod mene, jer ne sme kući. Kad je došla videla sam da jedva hoda, ustrajno sam je pitala da mi kaže šta se dešava, ali nije htela, ili možda nije smela. Tvrdila je da je bila uautobusu koji je naglo zakočio, pa je pala i udarila se. Primetila sam da u zadnje vreme stalno ima neke nezgode, ali ona nije reagovala na moje reči.

           Posle nekoliko dana plačući je opet došla i rekla da je Saša raskinuo sa njom, da ima drugu devojku i da joj ne da ni stvari koje je ostavila kod njega.

Kako sam uvek bila suviše brza, odjurila sam u stan kod tog Saše, nije bio kod kuće, ali me je primila njegova nova devojka. Imala je tamne naočale u kući, i to obične, bez dioptrija. Jedna ruka je imala ogromnu modricu, koja se videla kad joj se malo zavrnuo rukav. Dok sam uporno  zvonila,sigurno je na brzinu je sklanjala neki lom, jer se čula  neka lupnjava, jedva je otvorila vrata, i to samo malo otškrinula, spremajući da ih zalupi na jedan moj pogrešan korak.

                         -Odmah da si mi dala sve moje stvari, ili ću da zovem policiju.

                         -Ne smem, ljutiće se Saša

                         -Dobro, uzela sam mobilni i počela da okrećem brojeve.

                         -Stani, nemoj, uzmi sve šta je tvoje.

            Pokupila sam Nadine stvari u torbu, zatvorila rajfešlus i uzdignute glave prošla pored malo uplašene devojke.

             Nadam se da nikad više neću sresti ni tu devojku, ni Sašu.

             Nada je napisala za moj ukus najgluplje pismo Saši, objasnila mi je da on misli da ga ona još uvek voli, ubedjivala sam je da ga ostavi na miru, ali, ubediti zaljubljenu ženu u nešto što ona reši da uradi....nemoguće.

            Napisala je:

             Saša, Stavila sam srce na dlan i dala ti ga. Kucalo je u ritmu tvojih pogleda, kucalo je samo za tebe. Mislila sam , želela sam da tako bude dugo, dugo.

Ti znaš šta se desilo. Jednog trenutka si mi bio sve na svetu, moj san moj život, sve.

Onda se nešto dogodilo, niko nije kriv, ništa nisi uradio, niko novi se nije pojavio u mom životu. Trenutak i srce na dlanu mi je zadrhtalo. Trenutak, i ti si nestao iz mog života. Ne volimo se više. Ne želiš više da me vidiš.

             Bio si mi sve, a sad si počeo da nestaješ, tvoja slika da bledi, tvoje reči  ne dolaze do mene, ti više nisi moj, ja više nisam tvoja.

-Nado, kako ti nije ništa učinio, ta udarao te je da nisi mogla do kuće da dodješ.

-Barbara, to da nikad nisi rekla više, Saša je divan mladić koji me obožava, ne dozvoljavam ni tebi, ni bilo kome drugom da ijednu jedinu reč kaže protiv njega. Nikad me nije udario, a i da jeste, imao bi pravo, jer sam uvek ja bila za nešto kriva, nisam htela sve da ga slušam, a on je tako dobar. Znam da je sve ovo samo trenutna kriza i da me voli.

                                Šta sam mogla na to da joj odgovorim?

Nastaviće se

 

 

AnaM I Gkojadinovic
2009/12/12,20:40

Post na sliku Gkojadinovića

Ne znam da li postoje bajke koje se ostvaruju,  možda da, možda ne...

 

 

Stajao je sasvim sam, ogolelih grana koje je njihao vetar lomeći suve grančice.

 Na samom kraju livade, napušten od svih.

Sećao se tog proletnjeg dana.

Ona je dotrčala nasmejana, raširila neko ćebe, poredjala po njemu salvetice, sendviče, jagode, čaše. Zadovoljno je gledala  oko sebe, osmehnula se nebu, cvetu u travi, njegovom tek prolistalom lišću. Iščekivajući je gledala prema nebu, onda nestrpljivo gledala sat.

Iz daljine se začuo tutanj. Nebo je parao avion. Znala je da ne može da je vidi, znala je da je to glupo, ali mahnula mu je rukom, nazdravila čašom soka. On je u avionu. Rekao je da će preleteti preko njenog sela, poljane gde su se upoznali, i da će čim završi let, doći po njihovo stablo da joj nešto važno kaže…

Znala je šta će joj reći. Rumenilo joj je obojilo obraze, znala je i šta će odgovoriti…

I bajka  bi bila bajka, da je princ sišao sa oblaka, kleknuo pred princezu i živeli su dugo i srećno.

Ne živimo u bajci.

Avion se malo nakrenuo, kao da joj maše krilima.

Osmehnula se srećno.

U trenutku osmeh  se zamrzo na licu. Avion je počeo naglo da ponire, beli trag je parao nebo. Sekund, dva.

Eksplozija

Da li će uspeti da se katapultira?

Stablo  na kraju njive, na samom vrh brežuljka se sećalo. Sećalo se njenih očiju punih užasa, suza…sećalo se… njenog iščekivanja da li će se pojaviti malena tačkica, padobran…

Stablo zatresa svoje gole grane, da može zaplakalo bi.

Nebo se plavilo, Sunce je blistalo, na nebu trag nekog aviona koji ko zna gde, ko zna kome juri…  glasovi… glasovi… smeh…

Mi ipak živimo u bajci.

Preko livade trči devojka sa korpom u ruci, ćebetom preko ruke. Mladić joj dovikuje da je hladno, ali ona  ga ne sluša

-Tu sam mislila da sam te izgubila. Uvek ću dolaziti pod ovo drvo…

Grane drveta ljuljaju se na vetru, mašu srećno, ili nam se samo čini…

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu