Barbara 4
Uvek sam tačna, ako se reklo u 17h, možete biti sigurni da ću u to vreme da budem na tom mestu. Nekako mi uspeva sa svim haosom u prevozu, sa obavezama koje imam, možete po meni sat da navijete. Kao da imam neki sat u glavi, ili možda malo sreće, jer i kad zakasnim, ostali zakasne još više....
Da li je to bilo dobro ili ne, ko zna, ali ja sam takva, uzmi ili ostavi, i ljutim se na sve koje je moram da čekam.
Znalo se, ako zakasniš, videćeš već izdaleka mene kako šetam oko obližnjih radnji, kao gledam izloge. Jednom me je drugarica pitala zašto ne stojim na mestu gde smo se dogovorile.
-No, samo mi još to treba, da svi znaju da mi neko nije došao na vreme i da izigravam Penelopu. Treba da mi se smeju što me je neko ispalio, ko će verovati da mi drugarica kasni? Kad ona dodje, svi koji su me sažaljivo gledali već su davno otšli.
Tako je bilo i ovaj put.
Prva sam stigla. Volela sam taj kafić. Bio je blizu moje kuće, dolazilo je uglavnom isto društvo, Sve je u njemu bilo udobno. Stolovi su bili mali, dovoljno razmaknuti da možete da prodjete pored njih, a da ne porušite sve oko sebe. Bašta je bila okružena zelenilom, jeste da je u proleće to bilo leglo komaraca, ali bar je lepo izgledalo. Unutra je uvek bilo neko prigušeno svetlo, senke su igrale po zidovima, bilo je na stolovima uvek nekih grickalica, pepeljare su bile izbačene, a osoblje je bilo nasmejano kao da ste došli u posetu, a ne u kafić. Naručila sam kafu, opušteno je pijuckajući, prepustila sam se mislilma. Naravno, šta ću da mislim nego o nekim prošlim dogadjajima, šta bi bilo, da je bilo...Slovenci imaju poslovicu: Ki bi da bi, svi bi Kranjci, grofi bili.
Da sam , da nije, odoh ja u prošlost do obdaništa.
Nema ništa u prošlosti, još sama pijuckam kaficu i kad bi?.... A možda?... Ipak da?...
Odoh ja u budućnost. Razmišljam ja o svakakvim glupostima koje bi mogla, ili koje sam već uradila, a do mene dopire razgovor nekog para za susednim stolom. Htela ili ne čula sam svaku reč.
On je pričao o nekom izletu na kome su bili, kako je bilo lepo, kako je društvo bilo u štimungu, bla, bla, bla....Na svaku njegovu rečenicu, ona je pričala neku svoju priču, kako treba da na vreme nabave karte za neki koncert... kako joj je prijateljica nesretno zaljubljena... kako mora da, bla, bla, bla....Svako je pričao svoju priču, on u prošlosti, ona u budućnosti.
Niko nije slušao onog drugog, zanesen svojim mislima, maštanjima, o prošlosti, o budućnosti, kao da je to sad važno.
Zastadoh u mislima, uvek mislimo o prošlosti, ponekad o budućnosti.
A sadašnjost?
Trenutak u kome smo sada? Da li sam sada , ne u prošlosti, ne u nekoj neizvesnoj budućnosti, da li sam sada sretna? I odlučih, od ovog trenutka živeću samo u sadašnjosti. Ne interesuje me šta će mi doneti budućnost, ili sudbina u koju mnogi veruju, šta je prošlo, prošlo je. Važan je samo trenutak u kome smo.
Pogledah prema mladom paru, i pomislih maštajte, sanjajte, budite sve što zaželite, život je samo jedan i samo je jedna šansa da ga proživiš i budeš zadovoljan, a ona je u sadašnjosti. Osetih ruku na ramenu i začuh glas prijateljice Nade
-Izvini, Barbara, kasnim...
Ruka na mom ramenu bila je od nekog mladića koji se smešio:
-Ja sam Saša, tvoja prijateljica je mislila da imamo nešto zajedničko što će te interesovati.
-Skidaj tu ruku sa mog ramena, da ti moja ne bi završila na obrazu.
-Oho, ala smo temperamentni, dopadaju mi se takve devojke.
-Ali meni ne, takvi kao ti.
Imala sam uvek taj osećaj prvog vidjenja. Kad nekog upoznam odmah znam da je ovakav ili onakav, kasnije se to boljim upoznavanjem promeni, pa neko ko mi je bio antipatičan postane mi drag, ili obratno, ali kad tad ono moje prvo mišljenje se pokaže da je bilo tačno. Tako je bilo i sa tim Sašom, nije mi se dopao, i gotovo, nije, pa ma šta mi Nada govorila za njega.
Dve osobe sudbinski povezane su se susrele, a nisu ni slutile to. Sve je samo izgledalo kao slučajan susret mladih. Ali nije bilo tako
-Ne ljuti se odmah, nastavi moja prijateljica Nada, Saša je lekar koji je iz mesta koje ti je dalo onu ponudu za posao. Bila si jako zaintersovana, čak si rekla i da ćeš je prihvatiti, činilo ti se idiličnim početi život u malom mestu.
Saša je bio srednjeg rasta, zgodan, tamnih očiju, dugih prstiju, na jednom je nosio neki prsten, pečatnjak, tamne malo kovdjave kose, koja je pokazivala nameru da napusti u skorije vreme vlasnika. Bio je pun sebe i priča o sebi. Čudio se Barbari da želi da ode u Mestašce da radi, zar pored Grada gde ima stan, društvo, toliko zabave, da se zakopa u selendru. On lično, ne bi se nikad vratio. Taj deo svog života je zatvorio, ne pada mu ni na kraj pameti da se zakopa negde na kraju sveta.
-A šta ti radiš uopšte ovde? Upitala sam ga
-Zujim, i tražim neki posao koji bi odgovarao mom vidjenju posla, smejao se, možda malo rada, a puno para, a ako ne bude ništa tako, produžiću neku specijalizaciju.
-Ti si lekar, koja te oblast interesuje?
-Mene interesuje samo da budem što dalje od Mestašca, koje davi, i naravno nešto što ima dobru perspektivu.
-Mogli bi da se nadjemo, da ti pričam o Mestašcu, ako si ipak i pored mog upozorenja rešila da prihvatiš tu ludost.
-To ipak nije tvoja stvar, ne poznaješ me, i ne znaš šta ja želim.
-Čim te čovek pogleda, odmah mu je jasno šta želiš.
Nije objašnjavao šta misli pod tim, ko zna šta si umišlja, malo mi je čudan, kao da nije iz našeg društva, večito je na nekom oprezu. Taj izgleda ni samom sebi ne veruje, a kamoli nekom drugom...
Ne dopada mi se nešto kod tog mladića, nekako je sve previše olako shvatao, ali videla sam Nadin preklinjajući pogled.
-Dobro, možemo se u troje naći, ako hoćeš.
Nije mu baš bilo pravo, ali pristao je.
-Dogovorićemo se, izmenjali smo brojeve telefona.
Nastaviće se
Kada se dvoumiš, načini još jedan mali korak.
Reče Regina Bret, a napisa Sanjarenje
Stajao je miran.
Znao je da od njega sve zavisi. Podigao je pogled. Više je osetio nego video oči uprte na njegove ruke.
Bio je virtuoz u svome poslu. Mnogi su želeli da ga imitiraju, mnogi su i pokušali, ali niko nije mogao da ga dostigne.
Mogao je satima da stoji za stolom, satima da radi dok sve ne bi bilo savršeno. Njegov posao nije bio lak.
Ponekad su ga iznenada zvali, ponekad je bilo hitno, kao da svima život zavisi od njega. Tada bi uživao.
Neko bi pomislio da je sve gotovo.
On ne.
Načinio bi samo još jedan korak, on se nikad nije dvoumio, samo mali dodatak, tek da dokaže da je nenadmašan, da zna ono što nikome drugome ne bi palo na pamet da treba još da se uradi.
Voleo je njihove pomalo zastrašene stidljive oči koje su iščekivale njegov odgovor na pitanje :da li je sve u redu?
Nadmoćno bi se nasmešio.
Odgovorio bi onako sa visine.
Pogledao bi taj plebs, ta mora da bude dobro.
Tajnu svoh kuvanja ne mogu otkriti.
Jer on je vrhunski kuvar.
| « | Decembar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
