AnaM

« AnaM i dvoumljenje | Main | Beladona o ratovima »

Barbara 4
2009/12/11,22:25

 

Barbara 4

 

            Uvek  sam tačna, ako se reklo u 17h, možete biti sigurni da ću u to vreme da budem na tom mestu. Nekako mi  uspeva sa svim haosom u prevozu, sa obavezama koje  imam, možete  po meni sat da navijete. Kao da imam neki sat u glavi, ili možda malo sreće, jer i kad zakasnim, ostali zakasne još više....

            Da li je to bilo dobro ili ne, ko zna, ali ja sam takva, uzmi ili ostavi,  i ljutim se na sve koje je moram da čekam.

 Znalo se, ako zakasniš, videćeš već izdaleka mene  kako šetam oko obližnjih radnji, kao gledam izloge. Jednom me je drugarica pitala zašto ne stojim na mestu gde smo se dogovorile.

-No, samo mi još to treba, da svi znaju da mi neko nije došao na vreme i da izigravam Penelopu. Treba da mi se smeju što me je neko ispalio, ko će verovati da mi drugarica kasni? Kad ona dodje, svi koji su me sažaljivo gledali već su davno otšli.

             Tako je bilo i ovaj put.

              Prva sam stigla. Volela sam taj kafić. Bio je blizu moje kuće, dolazilo je uglavnom isto društvo, Sve je u njemu bilo udobno. Stolovi su bili mali, dovoljno razmaknuti da možete da prodjete pored njih, a da ne porušite sve oko sebe. Bašta je bila okružena zelenilom, jeste da je u proleće to bilo leglo komaraca, ali bar je lepo izgledalo. Unutra je uvek bilo neko prigušeno svetlo, senke su igrale po zidovima, bilo je na stolovima uvek nekih grickalica, pepeljare su bile izbačene, a osoblje je bilo nasmejano kao da ste došli u posetu, a ne u kafić. Naručila sam kafu, opušteno je pijuckajući, prepustila sam se mislilma. Naravno, šta ću da mislim nego o nekim prošlim dogadjajima, šta bi bilo, da je bilo...Slovenci imaju poslovicu: Ki bi da bi, svi bi Kranjci, grofi bili.

              Da sam , da nije, odoh ja u prošlost do obdaništa.

              Nema ništa u prošlosti, još sama pijuckam kaficu i kad bi?.... A možda?... Ipak da?...

              Odoh ja u budućnost. Razmišljam ja o svakakvim glupostima koje bi mogla, ili koje sam već uradila, a do mene dopire razgovor nekog para za susednim stolom. Htela ili ne čula sam svaku reč.

              On je pričao o nekom izletu na kome su bili, kako je bilo lepo, kako je društvo bilo u štimungu, bla, bla, bla....Na svaku njegovu rečenicu, ona je pričala neku svoju priču, kako treba da na vreme nabave karte za neki koncert... kako joj je prijateljica nesretno zaljubljena... kako mora da, bla, bla, bla....Svako je pričao svoju priču, on u prošlosti, ona u budućnosti.

              Niko nije slušao onog drugog, zanesen svojim mislima, maštanjima, o prošlosti, o budućnosti, kao da je to sad važno.

               Zastadoh u mislima, uvek mislimo o prošlosti, ponekad o budućnosti.

 A sadašnjost?

               Trenutak u kome smo sada? Da li sam sada , ne u prošlosti, ne u nekoj neizvesnoj budućnosti, da li sam sada sretna? I odlučih, od ovog trenutka živeću samo u sadašnjosti. Ne interesuje me šta će mi doneti budućnost, ili sudbina u koju mnogi veruju, šta je prošlo, prošlo je. Važan je samo trenutak u kome smo.

               Pogledah prema mladom paru, i pomislih maštajte, sanjajte, budite sve što zaželite, život je samo jedan i samo je jedna šansa  da ga proživiš i budeš zadovoljan, a ona je u sadašnjosti. Osetih ruku na ramenu i začuh glas prijateljice Nade

                                     -Izvini, Barbara,  kasnim...

               Ruka na mom ramenu bila je od nekog mladića koji se smešio:

-Ja sam Saša, tvoja prijateljica je mislila da imamo nešto zajedničko što će te interesovati.

-Skidaj tu ruku sa mog ramena, da ti moja ne bi završila na obrazu.

                                 -Oho, ala smo temperamentni, dopadaju mi se takve devojke.

                                 -Ali meni ne, takvi kao ti.

               Imala sam uvek taj osećaj prvog vidjenja. Kad nekog upoznam odmah znam da je ovakav ili onakav, kasnije se to boljim upoznavanjem promeni, pa neko ko mi je bio antipatičan postane mi drag, ili obratno, ali kad tad ono moje prvo mišljenje se pokaže da je bilo tačno. Tako je bilo i sa tim Sašom, nije mi se dopao, i gotovo, nije, pa ma šta mi Nada govorila za njega.

 

            Dve osobe sudbinski povezane su se susrele, a nisu ni slutile to. Sve je samo izgledalo kao slučajan susret mladih. Ali nije bilo tako

 

-Ne ljuti se odmah, nastavi moja prijateljica Nada, Saša je lekar koji je iz mesta koje ti je dalo onu ponudu za posao. Bila si jako zaintersovana, čak si rekla i da ćeš je prihvatiti, činilo ti se idiličnim početi život u malom mestu.

              Saša je bio srednjeg rasta, zgodan, tamnih očiju, dugih prstiju, na jednom je nosio neki prsten, pečatnjak, tamne malo kovdjave kose, koja je pokazivala nameru da napusti u skorije vreme vlasnika. Bio je pun sebe i priča o sebi. Čudio se Barbari da želi da ode u Mestašce da radi, zar pored Grada gde ima stan, društvo, toliko zabave, da se zakopa u selendru. On lično, ne bi se nikad vratio. Taj deo svog života je zatvorio, ne pada mu ni na kraj pameti da se zakopa negde na kraju sveta.

-A šta ti radiš uopšte ovde? Upitala sam ga

-Zujim, i tražim neki posao koji bi odgovarao mom vidjenju posla, smejao se, možda malo rada, a puno para, a ako ne bude ništa tako, produžiću neku specijalizaciju.

                                  -Ti si lekar, koja te oblast interesuje?

-Mene interesuje samo da budem što dalje od Mestašca, koje davi, i naravno nešto što ima dobru perspektivu.

-Mogli bi da se nadjemo, da ti pričam o Mestašcu, ako si ipak i pored mog upozorenja rešila da prihvatiš tu ludost.

-To ipak nije tvoja stvar, ne poznaješ me, i ne znaš šta ja želim.

-Čim te čovek pogleda, odmah mu je jasno šta želiš.

             Nije objašnjavao šta misli pod tim, ko zna šta si umišlja, malo mi je čudan, kao da nije iz našeg društva, večito je na nekom oprezu. Taj izgleda ni samom sebi ne veruje, a kamoli nekom drugom...

             Ne dopada mi se nešto kod  tog mladića, nekako je sve previše olako shvatao, ali videla sam Nadin preklinjajući pogled.

                                                -Dobro, možemo se u troje naći, ako hoćeš.

Nije mu baš bilo pravo, ali pristao je.

                                                 -Dogovorićemo se, izmenjali smo brojeve telefona.

Nastaviće se

 

 

 

Komentari

Comment Icon

Ko bi svima udovoljio, On bi u grad, ona u mjestašce. Neko u sdašnjosti neko u budućnosti.
Krajnje je vrijeme da se stigne na vrijeme.
pozdrav

Posted by: mandrak72 at 2009/12/11, 22:37
Comment Icon

mandrak72
Zamisli kako bi bilo dosadno da svi isto misle:)))

Posted by: anam at 2009/12/11, 22:40
Comment Icon

ahahha :)))
vidim ja gde ce da zavrsi Barbi :)))

Posted by: nastasja at 2009/12/11, 22:51
Comment Icon

..kako je veliko to malo mestašce..

Posted by: Jovan s.s. at 2009/12/11, 22:56
Comment Icon

Znam da ne voliš da čekaš. Ali kada bi ti Odisej iz neke davne prošlosti rekao: "...čekaj me i ja ću sigurno doći...samo me čekaj duuugo..." Dali bi tog trenutka mogla da postaneš Penelopa i to ostaneš u ovoj neizvjesnoj budućnosti?

Posted by: Orion at 2009/12/11, 23:00
Comment Icon

Ali bilo bi to kao u skupštini kad članovi partije izlaze iza svog lidera i ponavlaju dobro poznate parolice.
Neponovljivo i fantastično. hahaha.
Bolje da se čovjek ne slaže sa svijetom nego sa samim sobom. haha.
U pravu si.
pozdrav

Posted by: mandrak72 at 2009/12/11, 23:58
Comment Icon

Samo da znas da ne citam :) ,cekam da sve napises. Pozz ;)

Posted by: nesanica at 2009/12/12, 01:30
Comment Icon

nastasja
Ne vidiš, baš ne vidiš:)))... ima da je bacim u ralje života na sve moguće i nemoguće načine:)))

Posted by: AnaM at 2009/12/12, 09:14
Comment Icon

Jovan s.s.
Kad je Barbara u njemu živela 5001:)

Posted by: AnaM at 2009/12/12, 09:15
Comment Icon

Orione,
Penelopa bi radje navukla muško odelo, opasala mač i krenula sa Odisejom da traži Zlatno runo.

Ili bi možda pomislila

ne, nemoj mi prići ...jer ljubav je slatka samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da...

Sa Penelopom se nikad ne zna:)))

Posted by: AnaM at 2009/12/12, 09:19
Comment Icon

mandrak72
U pravu si i kad nisi... bolje je da se slaže:)))

Posted by: AnaM at 2009/12/12, 09:19
Comment Icon

Secas li se Barabara... Zak Prever i ... neka melodija... sansona ...

Posted by: bokikojic at 2009/12/12, 09:25
Comment Icon

Sećam se nekog ...
silno se začudio kad sam mu recitovala Prevera....
Pitao me je : Zar ti znaš ko je on?:)))))
Posle toga sam ovo napisala:)))...

Posted by: AnaM at 2009/12/12, 09:40
Comment Icon

nesanice...
Ideja ti je prava....samo, molim te zaustavi se na prvom delu... posle je....nećemo sad o tome:)))

Posted by: AnaM at 2009/12/12, 09:41
Comment Icon

Ni meni se taj mladić ne svidja na prvi utisak... ne znam zašto... Barbara mi je izgleda dosta slična?

Posted by: poluuspavanka at 2009/12/12, 11:18
Comment Icon

Е оно чекање Пенелопе ти је суперишка, ха, ха. А ово двоје си требала у ринг, или они јесу у рингу...?***

Posted by: pricalica at 2009/12/13, 19:36
Comment Icon

dobro da uopšte videh nastavak, jesam zakasnila, priznajem. ali naravno, imam i opravdanje... pa ako se prihvata... molim dalje
Prijatno!

Posted by: domacica at 2009/12/13, 19:43
Comment Icon

Ahaa...:)
idem sad na peticu ^^

Posted by: behappy at 2009/12/14, 22:45
Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu