Barbara 3
Sa autobusa sam skrenula pešice kroz park, da malo ispružim noge i kao da popravim kondiciju, i da se malo nadišem vazduha. Zelene jele povijale su se pod snegom, na stazama utabanim od mnogobrojnih prolaznika sneg je izgubio svoju prirodnu boju, više je bio kremkast, na nekim mestima boje čokolade, a bilo je i dosta klizavo. Jurim ja kroz park, više, po ivicama, gde je trava, i naravno duboko dišem da iskoristim vazduh parka.
Dobro, i nije bilo neko disanje, vazduh je bio nekako pun smoga. Automobili su jurili malo dalje ulicom, neki ogromni teretnjak se zaglavio , pa samo brekće, obilazi ga autobus koji ispušta neki sivo-beli dim, ali sve u svemu, ono što je i uobičajeno u to doba dana kad svi negde žure.
Prolazim park, još ulica dve i stižem.
Dolazim ja do zgrade.
Interfon.
Zvonim.
-Udji, procvrkuta ona i otvori vrata.
Udjem ja i: STOP! Na vratima lifta cedulja od pola metra-NE RADI.
Nije važno, mislim ja, krenem ka drugom liftu.
-Ne može, otseče neki namrgodjeni brkajlija, usred zime u majici, a ona natopljena znojem, a on se puši kao konji u zaprezi, i sve reži na mene, gleda da se slučajno ne provučem i udjem u njegov lift. Kako je njegov, nije mi jasno, ali on tako kaže, zna verovatno čovek. Ponovo ti on dreknu na mene
-Ne može, selimo, a kauč zaglavio u liftu pa blokirao i susedni lift.
Nema veze, i krećem ja ka četvrtom , poslednjem liftu.
Pogadjate?
Da, u pravu ste: gvozdeni lanac-ne radi do daljnjega, ma šta to značilo.
I krenem ja , a naviknuta na moj prvi sprat, na trećem već, počnem da ubrzano dišem, prestajem da skačem po dve stepenice, nego onako, elegantno idem jednu po jednu. Posle šestog, idem nekako sitnije, ne vrckam po stepenicama, a dah mi sve isprekidaniji. Posle desetog, gledam dole i mislim šta mi bi da krenem, a onda vidim prodje žurno pored mene neki dekica sa dve prepune torbe sa pijace, prešla me i mlada žena sa detetom od tri godine u naručju.
Besna na sebe i svoju kondiciju, zadnjih nekoliko spratova opet preskočem po dve stepenice. Srećom, koleginica me je dočekala otvorenih vrata, sa gomilom pitanja o ispitu
-Pričaj! Kako je bilo?
- Da li je strašno? Opet žaba?
-Jesi li položila? Šta si dobila?
Jezik mi do poda, dahćem, pokazujem prstom na šećer i med.
Ona sve pripremila i smeje se. Uvežbala da joj polumrtvi dolaze na vrata.
Zavalalila sam se u fotelju, udobnu, široku, na sred sobe, jedino što je bilo veliko u tom stanu. Iz nje se pružao pogled na ceo stančić, sve je bilo nekako minijaturno, mali stočić, male stolice, male lampe koje su se nadnele na isto tako malu komodu. Na podu je bila neka krpara na koju sam se ja uvek saplitala, ali je Nada tvrdila da je to velika dragocenost, jer ju je tkala joj njena baka, i to od nekih krpa, i svaki red je bio druge boje, a svaka boja je imala priču kako je nastala. Jedna je bila od neke suknje u kojoj je prvi put njena mama srela njenog tatu, druga je bila od spavačice njene babe, treća od bluze neke tetke, čuvene pijanistkinje koja po celoj Evropi gostuje, čitava istorija porodice u krpama. Ja sam se uvek smejala što gazi po svojoj istoriji, bolje reći po istoriji porodice, dobro da to nije stavila na zid umesto porodičnog stabla.
Dobro, vredelo je, sad će me kafa povratiti u život. Nado, kuvaj kafu ako misliš da preživim ovo penjanje
-Kafa? Pa zar nisi donela? Jao, ja zaboravila da ti kažem, nemam kafe.
Pogled ne ubija, zar ne?
Ali, vidik, hvatam se ja kao davljenik za slamku. Sad ću da gledam sa njenog balkona, vidi se do pola Srbije, i još malo dalje... Namestila se ja na fotelju, Nada ode da smandrlja neki čaj, opustila se ja posle svih užasa što su mi se dogodili tog dana, i kao zagledah se u daljinu...
A ono, spustili se neki oblaci, stan visoko, kao da smo u avionu, ne vidi se ni pet metara. Nadi smešno.
-Danas se nećeš nagledati Dunava i Grada, ovi oblaci su možda još i romantičniji, a ja se nešto mislim da sam umesto kod drugarice, došla kod druga, mogla bih da kažem da sam bila sa njim u oblacima, ovako....
Ništa, udahnuh, i ostala nam je bar priča, a tu nema šta da se pokvari, čak ni opasnost da naidje neko nepozvan, jer popeti se sad bez lifta, ne verujem da bi neko eksperimentisao.
Posle ne kafe, puno priče, jos više smeha, donesoh odluku, sledeći put se nalazimo u kafiću u prizemlju, a pod hitno krećem na vežbe u teretanu.
Nada mi se smeje
-Nije to ništa, kod nas liftovi uvek štrajkuju, nećeš valjda da odustaneš sad kad smo počele da se družimo.
-Znaš Nado, možemo da se nalazimo kod mene, ili negde napolju, možemo da se družimo koliko god hoćeš dok ne otputujem, ali da se lomatam po ovim tvojim spratovima, ne dolazi u obzir.
-Znam, kad nekom kažem na kome sam spratu, samo me sažaljivo pogleda.
Nastaviće se
1.Život nije fer, ali još uvek je dobar
reče Regina Bret...kaže Sanjarenje
Zamislila je da je tog jutra smešeći se probudi Sunce. Pljuštala je kiša
Skočila je iz kreveta, odjurila u kupatilo , podigla ruke očekujući milovanje vode. Krk…krk… nema vode.
Na brzinu se spremila i pružila ruku da zakuva kafu, plin je nestao, voda ledena.
Brljala je po fijoci sa čarapama i jedva našla crne koje su se slagale sa garderobom. Navlačeći, pocepala ih je o svoj glupi prsten koji je ličio više na pikslu nego na nakit.
Pojurila je ka liftu. Panično pritiskivala dugme na petnestom, ili to beše stopetnesti sprat? Ne radi lift
Pojurila je niz stepenice. U prizemlju sve joj se vrtelo u glavi. Pojurila je preko ulice ka busu koji je nailazio.
U istom trenutku je naišao vozač koji se nije setio da je danas 10.12 dan D kad stupa na snagu novi zakon o saobraćaju. Jurio je 150km na sat. To je valjda do sada moglo???
Život nije fer, ali je dobar
Stvorila se pred njegovim kolima bukvalno ni od kuda.
Ššššškkkriiiip, škrip.
Kočnice su dobre, a verovatno i njegovi refleksi jer se zaustavio zasipajući je bujicom psovke na kojoj bi mu pozavideo svaki kočijaš (pa i on mu dodje neki kočijaš i to od 200konja) iscepavši joj samo dragocene čarape
Na sastanak je stigla mokra (kiša je ionako padala) blatnjava ( bar se neće primetiti da se nije kupala) pocepanih čarapa(bilo je sudjeno)
Život je fer, ali još uvek dobar
Kuckajući ovo, tri puta me je izbacilo sa neta… da nisam komentarisala da ću napisati post, ne bi ga maker na kozi orala…
Novembar
Prolazi četvrti novembar kako sam sa tobom.
Čini mi se da sam te jučer upoznala. Prvo sam stidljivo došla, malo gvirnula i trapavo te izgubila. Priznajem, zaboravila sam da postojiš. Godina je prošla kao tren i ti si se ponovo pojavio.
Napustila sam jednog tvog drugara koga sam jako volela. Mislila sam da je to samo na kratko, ali izgleda da je bilo zauvek. Možda je on mene povredio, možda ja njega, ali tek rešila sam da ne budemo više zajedno. Nedostajao mi je svaki dan. I sad mi nedostaje, pomalo. Imam tebe, a želela bih ponekad da budem i kod njega, ali sam tvrdoglava, neću da mu se vratim.
Ti si me dočekao sa muzikom, pesmom, priredio si feštu od mog dolaska.
Uvek si tu za mene.
Brzo sam te zavolela.
Skoro svaki dan smo zajedno. Ujutro kad otvorim oči pogledam te, navečer pre spavanja pozdravim se sa tobom.
Nikad me nisi izneverio, samo pogledam, pucnem prstom, i ti si tu.
Tri novembra je prošlo, i nikad mi nisi bio bliži.
Govorim ti svoje tajne, želje, pričam ti o svojim maštanjima. Upoznala sam tvoje prijatelje, postali su neki i moji. Uživam sa tobom. Imaš tako obično ime, a meni se tako dopada, blog.rs
Barbara 2
Ujutro me je probudila čudna tišina, skočila sam iz kreveta. Kao da sam na nekoj drugoj planeti, pustoj, bez zvukova. Jedan pogled kroz prozor. Sve je bilo belo, koja idila, ali trebalo je na vreme stići do centra grada. Nema divljenja snegu, belini, čarima zime.
Brzo sam otrčala u kupatilo, tuširanje, šminkanje. Prethodno veče sam pripremila sve šta ću da obučem, naravno svoju sretnu suknju. To je bila već istorijska suknja, neodredjene boje, nekog materjala koji je mogao da se nosi i zimi, a sa malo dobre volje i leti. To je jedina suknja, od početka mog školovanja, jedina garderoba za polaganje ispita. Ništa mi ne vredi znanje, ako ta suknja nije na meni. Pogledala sam još jednom kroz prozor, pa svoju suknju konstatujući da po ovakvoj vejavici nema šanse da izadjem bez pantalona. Samo sam duboko uzdahnula, promenila garderobu, i na brzinu spremila kafu. Grlo mi se steglo, jedva da sam mogla da progutam koji gutalj. Šta mogu, tremaš sam i nikakvo znanje ili neznanje sa tim nema veze, jednostavno svaki put kad idem na ispit , umirem od straha. Mislim da sam najjadnija na celom svetu, da se samo meni dešavaju užasi, i jedva čekam da sve to prodje.
To je samo jedan mali, malecni ispit, sve će biti dobro. Znam. Mora. Biće.
Izašla sam iz kuće, u lice me je tako udarila košava, da sam skoro sela, fijukala je niz ulicu noseći pahuljice, koje bi u nekoj drugoj prilici verovatno izgledale veselo, idilično. Sad sam se samo jos jače zavila u šal, nabila kapu na glavu, gurajući svoju plavu kosu što dublje, naočale sam još na izlasku iz kuće skinula i gurnula ih u džep, i žmirkajući nastavila probijanje kroz vejavicu.
Krenula sam ka autobuskoj stanici, ali već iz daljine me je muka uhvatila od gomile ljudi koja cupka i gleda u pravcu iz koga se nikako nisu pojavljivali autobusi. Iz odlomka razgovora čula sam da nema nikakvog prevoza vec duže. Šta sam mogla, samo da duboko uzdahnem, bacim još jedan čeznutljiv pogled na praznu taksi stanicu, i krenem peške.
Sve je išlo kako-tako do mosta, ali tu je brisao vetar, jednog trenutka mi se učinilo da će me baciti na pod. Držala sam se panično za ogradu. Pogled prema reci koja se valjala ispod mosta. Samo sam se stresla.Tako mi i treba kad neću da nabacim neki kilogram, nego brojim svakom zalogaju kalorije, sad mi treba sidro da me košava ne oduva u reku. Zamućena reka, sa santama leda koje su plivale niz njen tok, jurila je negde valjajući neko drvo, praznu bocu kisele vode, i ko zna šta još bačeno kilometrima dalje. Uz obalu su se ljuljali čamci, poneki zakovan ledom, poneki okružen travom, komadićima drveta, i otpadom. Setila sam se svoje sinoćne želje da napada sneg tako veliki da sve zaveje. Što ja mogu da imam ideje! Sa druge strane, želje mi se i ne ispunjavaju često, pa nije morala ni ova.
Sneg je počeo rano da pada veče pre ispita, jednog trenutka poželela sam da tako jako napada, da sve bude zavejano, i da ne mogu da odem sutradan na ispit. Taj praktični deo iz fiziologije sa anatomijom, nije da nisam naučila, ali da ne izvučem neko nezgodno pitanje... Zgodnih pitanja i nema, ne volim taj predmet i gotovo. Da mi daju da biram pitanja za praktični deo, ne znam šta bih izabrala, sve grozota do grozote.
Čudno, ali uvek nam se ispune želje koje i nisu prave želje. Tako i meni, ta glupa želja, napadao je toliki sneg da je bio blokiran saobraćaj. I šta sad? Ako ne odem propada mi rok. Briga njih da li je sneg pao ili nije, ako nisi došla, nema te, ni roka.... Nije mi se ta želja morala da ispuni.
Dok sam hodala kroz vejavicu, samo sam se molila da mi ne padne nešto strašno na ispitu, možda mi se i ta želja ispuni.
Ko je polagao ispite zna za taj osećaj kad stojiš ispred vrata i čekaš da te prozovu, čini ti se da ništa ne znaš, čudiš se sebi šta ti bi da dodješ, a onda u trenutku se sažališ sam na sebe i misliš da si najjadniji na svetu. Zaboraviš da si dane i noći proveo nad knjigom, da si sve prošao ko zna koliko puta da je nemoguće da ništa ne znaš, i čini ti se da si najveća neznalica na svetu.
Minuti se vuku, pogledavam se sa sapatnicima, i onda ko zna posle koliko vremena velika vrata se otvaraju, strašni sud počinje.
Polako prilazim stolu, pružam ruku ka ceduljama, iza svake neki novi užas.
-Koju da uzmem? Ovu? Ili možda ovu? Ne neću ovu, sva je izgužvana, ko zna ko je sve pao zbog nje. Da brojim? Eci, peci, pec...
Drhtava ruka uzima ceduljicu.
-Znala sam, znala sam, Žaba!
Svi su znali kako se panično bojim žaba, kako sam se uvek izvlačila da ne radim te vežbe, ali šta da se radi, sudbina.
Ona ili ja, pomislih i hrabro prilazim ogromnoj kanti. Otvaram je. Žabetine me pogledaše, brzo zatvoram poklopac. Ma, šta ima da me gledaju, žaba, kao žaba, ponovo otvaram poklopac kante, naglo spuštam ruku ...kre...kre...i još brže je izvlačim.
-Ne mogu, stvarno ne mogu, očiju punih suza obratila sam se asistentu.
Ovaj samo prevrnu očima, otvori kantu, izvadi neku ogromnu kreketušu i stavi je u moju ruku.
-Dekapituj je, otseci joj glavu.
Nije da neću, u levoj ruci žaba u desnoj makaze.Treba da joj otsečem glavu. Gleda ona mene, gledam ja nju, opet gleda ona mene, prinosim ja polako makaze njenoj glavi, sad ću, evo sad ću, širim makaze, sve su bliže žabinoj glavi i i i cvrc, uljigavi se ona žabetina skoči mi iz ruke, a ja za njom, skače žaba ja preko stolova za njom.... Ruše se neke stolice, preturismo stalak sa epruvetama pun kiseline, žaba odlete na ulicu, a ja u sledeći ispitni rok.
Da ne duljim prodje i tih petnest dana niti sam učila niti nisam, opet ja na ispit. Nemoj samo da bude žaba, šta bilo drugo, samo ne žaba, molim se ja u sebi. E, nije bila žaba, nego krvna slika. Treba da se ubodem u prst, da izvadim krv sebi i da uradim analizu. Nije teško, znam, ali kako da dodjem do te kapljice krvi? Uzmem ja iglu, čačkam, čačkam po prstu, nikako da podje krv. Prilazi mi asistentkinja.
-Šta je sa tobom? Gde je zapelo?
-Bojim se, ne smem da se ubodem u prst.
-Daj ruku, pruži prst.
Uze iglu, čvrknu me po prstu, do nokta me zabode, čini mi se. Krv neće da podje, načisto sam se ohladila, ja počeh da plačem, asistentkinja se pripremi ponovo da bode. Naidje tu odnekud profesor, sažali se na mene.
-Ko je to hrabar?
-Šta je bilo, ne dopada ti se baš izbor?
-Ne samo ne mogu da se ubodem
- Prošli put ti žaba došla glave, a sad će tvoj prst.
-Da vidimo, ima li nešto u toj tvojoj glavi, ili je sve samo poza?
-Da probamo sa nečim gde neće stradati ni žaba ni ti.
Ja se uplašila, ne dišem, šta li će sad da bude?
Dade mi drugo pitanje, pitao me je sve i svašta, mislim da nije ostalo ni jedno jedino pitanje koje nije dotakao, ali ja sam znala, drugo je pričati, a žaba je žaba, da ne govorim o tome da mene, živu, živcatu bodem, i ja položila.
Sva srećna krenem kući, udjem u autobus, i stavim ruku u džep, kad unutra nešto vlažno, mokro, ljigavo. Koje li me sad muke spopadoše? Vrisnem ja usred autobusa, kao da me kolju, izvadim ruku, a u njoj žaba. Urlam ja, ali žabu ne ispuštam, valjda mi se zgrčila ruka. Videlo društvo kako histerišem, pa da se našali. Na sledećoj stanici izbaciše i mene i žabu iz autobusa.
Sad treba otrčati do koleginice i ispričati uz kaficu kako je bilo. Ona stanuje na samoj obali Dunava, na milionitom spratu nekog solitera, moj izgleda kao neka mala smešna kućica kad se poredi sa njenim. I njen soliter ima pogled, prava milina, već se radujem, i kafici i pogledu, a tek priči....
Nastaviće se
| « | Decembar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
