« AnaM o životu | Main | AnaM i dvoumljenje »
Barbara 3
Sa autobusa sam skrenula pešice kroz park, da malo ispružim noge i kao da popravim kondiciju, i da se malo nadišem vazduha. Zelene jele povijale su se pod snegom, na stazama utabanim od mnogobrojnih prolaznika sneg je izgubio svoju prirodnu boju, više je bio kremkast, na nekim mestima boje čokolade, a bilo je i dosta klizavo. Jurim ja kroz park, više, po ivicama, gde je trava, i naravno duboko dišem da iskoristim vazduh parka.
Dobro, i nije bilo neko disanje, vazduh je bio nekako pun smoga. Automobili su jurili malo dalje ulicom, neki ogromni teretnjak se zaglavio , pa samo brekće, obilazi ga autobus koji ispušta neki sivo-beli dim, ali sve u svemu, ono što je i uobičajeno u to doba dana kad svi negde žure.
Prolazim park, još ulica dve i stižem.
Dolazim ja do zgrade.
Interfon.
Zvonim.
-Udji, procvrkuta ona i otvori vrata.
Udjem ja i: STOP! Na vratima lifta cedulja od pola metra-NE RADI.
Nije važno, mislim ja, krenem ka drugom liftu.
-Ne može, otseče neki namrgodjeni brkajlija, usred zime u majici, a ona natopljena znojem, a on se puši kao konji u zaprezi, i sve reži na mene, gleda da se slučajno ne provučem i udjem u njegov lift. Kako je njegov, nije mi jasno, ali on tako kaže, zna verovatno čovek. Ponovo ti on dreknu na mene
-Ne može, selimo, a kauč zaglavio u liftu pa blokirao i susedni lift.
Nema veze, i krećem ja ka četvrtom , poslednjem liftu.
Pogadjate?
Da, u pravu ste: gvozdeni lanac-ne radi do daljnjega, ma šta to značilo.
I krenem ja , a naviknuta na moj prvi sprat, na trećem već, počnem da ubrzano dišem, prestajem da skačem po dve stepenice, nego onako, elegantno idem jednu po jednu. Posle šestog, idem nekako sitnije, ne vrckam po stepenicama, a dah mi sve isprekidaniji. Posle desetog, gledam dole i mislim šta mi bi da krenem, a onda vidim prodje žurno pored mene neki dekica sa dve prepune torbe sa pijace, prešla me i mlada žena sa detetom od tri godine u naručju.
Besna na sebe i svoju kondiciju, zadnjih nekoliko spratova opet preskočem po dve stepenice. Srećom, koleginica me je dočekala otvorenih vrata, sa gomilom pitanja o ispitu
-Pričaj! Kako je bilo?
- Da li je strašno? Opet žaba?
-Jesi li položila? Šta si dobila?
Jezik mi do poda, dahćem, pokazujem prstom na šećer i med.
Ona sve pripremila i smeje se. Uvežbala da joj polumrtvi dolaze na vrata.
Zavalalila sam se u fotelju, udobnu, široku, na sred sobe, jedino što je bilo veliko u tom stanu. Iz nje se pružao pogled na ceo stančić, sve je bilo nekako minijaturno, mali stočić, male stolice, male lampe koje su se nadnele na isto tako malu komodu. Na podu je bila neka krpara na koju sam se ja uvek saplitala, ali je Nada tvrdila da je to velika dragocenost, jer ju je tkala joj njena baka, i to od nekih krpa, i svaki red je bio druge boje, a svaka boja je imala priču kako je nastala. Jedna je bila od neke suknje u kojoj je prvi put njena mama srela njenog tatu, druga je bila od spavačice njene babe, treća od bluze neke tetke, čuvene pijanistkinje koja po celoj Evropi gostuje, čitava istorija porodice u krpama. Ja sam se uvek smejala što gazi po svojoj istoriji, bolje reći po istoriji porodice, dobro da to nije stavila na zid umesto porodičnog stabla.
Dobro, vredelo je, sad će me kafa povratiti u život. Nado, kuvaj kafu ako misliš da preživim ovo penjanje
-Kafa? Pa zar nisi donela? Jao, ja zaboravila da ti kažem, nemam kafe.
Pogled ne ubija, zar ne?
Ali, vidik, hvatam se ja kao davljenik za slamku. Sad ću da gledam sa njenog balkona, vidi se do pola Srbije, i još malo dalje... Namestila se ja na fotelju, Nada ode da smandrlja neki čaj, opustila se ja posle svih užasa što su mi se dogodili tog dana, i kao zagledah se u daljinu...
A ono, spustili se neki oblaci, stan visoko, kao da smo u avionu, ne vidi se ni pet metara. Nadi smešno.
-Danas se nećeš nagledati Dunava i Grada, ovi oblaci su možda još i romantičniji, a ja se nešto mislim da sam umesto kod drugarice, došla kod druga, mogla bih da kažem da sam bila sa njim u oblacima, ovako....
Ništa, udahnuh, i ostala nam je bar priča, a tu nema šta da se pokvari, čak ni opasnost da naidje neko nepozvan, jer popeti se sad bez lifta, ne verujem da bi neko eksperimentisao.
Posle ne kafe, puno priče, jos više smeha, donesoh odluku, sledeći put se nalazimo u kafiću u prizemlju, a pod hitno krećem na vežbe u teretanu.
Nada mi se smeje
-Nije to ništa, kod nas liftovi uvek štrajkuju, nećeš valjda da odustaneš sad kad smo počele da se družimo.
-Znaš Nado, možemo da se nalazimo kod mene, ili negde napolju, možemo da se družimo koliko god hoćeš dok ne otputujem, ali da se lomatam po ovim tvojim spratovima, ne dolazi u obzir.
-Znam, kad nekom kažem na kome sam spratu, samo me sažaljivo pogleda.
Nastaviće se
Komentari
A ima li ta zgrada onu vatrogasnu cijev pa da se samo sjuri niz nju desetak spratova.
pozdrav
mandrak72
nema, a i da ima, misliš li da bi Barbara sela u tu cev koja bi joj pokvarila frizuru:))))
mandrak72
Ili ako koristi ono lepilo za kosu, pa napravi frizuru boli glava:))))
Jesi li izbbrojala stepenice?
Jovan s.s.
Naravno, 105... :)
Taj broj stepenica me uvek proganja:))
Ja citam redovno:))))
znam kako je, drugarica mi je na 9, a lift gotovo nikad ne radi. makar mi je zadnjica mnogo bolja u poslednje vreme. :)))
Da to nije zbog 105 pa opet..pozdrav..
casper
To mi je veliki kompliment, cenim tvoje mišljenje, a znam da ne bi čitala da ti je dosadno....:)))
zanimljivo..lepo..poucno...
Ja nikad ne idem liftom. Posle 10. sprata bih verovatno bila vise mrtva nego ziva, ali opet ne bih usla u lift :)))))
Misljenje cu dati na kraju... sada samo citam.
I ne, uopste mi nije dosadno, naprotiv, uzivam.
Idealno sredstvo za mršavljenje. Rado bih imao prijatelje na 15 spratu.
vilabezkrila
što je najlepše i istinit dogadjaj:)
mesecina
Grešiš, zamisli ovakvu situaciju: ulaziš u lift , za tobom utrčava On, u levojruci mu šampanjac, u desnoj torta...pošao na neku žurku.Lift se zaglavljuje... i i i ... pa priznaj da se ne bi ljutila:)))
casper
Ako mogu da biram vreme kad ćeš dati svoje mišljenje, izabrala bih posle prvog dela:)))
Orion
Hm, znači li to da ti oni sa nižih spratova ne mogu biti prijatelji?:)
Anam,
moram da priznam - dopada mi se ideja :))
cekam nastavke :) svaki bolji od prethodnog :)
:*
Naravno da mogu. Svi moji prijatelji su (osim onih na nebu) upravo sa nižih spratova. Imam čak neke koji stanuju u podrumu.
Ipak, kada bih imao nekog ko tako visoko stanuje, pod uslovom da u stanu ne drži slatkiše, lakše bih se borio sa mojih 102kg
Dobro je što nemam 102 kg kao orion...a tako lepe komentare piše!
Барбари никако да крене по ћеифу, хе, хе. Кад ће већ једном свет да је примети и почне по њеном да се носи.****
Razumem Barbaru, i ja se umorim posle trećeg sprata... A tek deseti, džaba ti pogled
| « | Decembar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
