Barbara 7.
Sneg se smirio, ulice su očišćene i rešila sam da koristim blagodeti velikog grada dok sam još u njemu.
Obišla sam nekoliko teretana, pogledala uslove koje su nudili, ali sve je bilo otprilike isto. Odlučila sam se za teretanu najbližu svome stanu. Malo sam pogledala levo-desno, ali to je bilo to. Uplatila sam tretman uz trenera dok se malo ne naviknem i vidim kako se radi na tim spravama, koje su kao i svaki aparat, u meni izazivale paniku.
Prvi dan je bilo interesantno, išla sam na neku probu kondicije, testiranje, trčala sam, skakala, trener je nešto beležio, računao, značajno kimao glavom, a onda išao do računara, tamo opet nešto kuckao, opet značajno kimao glavom, i onda došao do mene, ozbiljna lica
-Hmmmm, moćićemo nešto da uradimo, zapuštena si, zapustena, ali potrudću se.
Pogledala sam kritički svoje telo, nije nešto naročito, ali nije ni tako loše, nemam nameru da konkurišem za mis Univezum, samo malo da vežbam.
-A šta to meni , kao nedostaje?
-Pa nije da nedostaje, ali može bolje, može bolje...
-Dobro, ako je tako , krećemo, uzdahnula sam, misleći nisam ni znala da sam fizički zapuštena, ali ako tako kaže... koji je to izraz...
I zakazaše mi termine treninga, posle podne prve nedelje, a kasnije kako budem imala slobodnog vremena. Bacila sam još jedan pogled na salu u kojoj su se preznojavali moji budući saborci, i krenula da udahnem još malo vazduha bez kontrolnog disanja, bez obaveze da mi neko broji koliko sam se zadihala ili napravila koraka i kojom su brzinom ti koraci.
Svi su se čudili šta ću u teretani, ljudi imaju neke neobične misli o sportskim aktivnostima, ili morate doneti najmanje zlatnu, eventualno će se pomiriti i sa srebrnom medaljom na svetskom prvenstvu ili olimpjadi, ili morate imati trideset kilograma telesne težine viška. Sve ostalo ne ulazi u okvire normalnog mišljenja o vežbama u teretanama. Kako ja nisam nije ulazila ni u jednu ni u drugu kategoriju, i jednostavno sam htela da malo vežbam to je bilo neuobičajeno.
Počelo je vrlo interesantno, mladići nabildovanih mišića su se odmah producirali da pokažu sve šta znaju, a oni malo punačkiji, počeli su sa jačim opterećenjima da vežbaju.
Koprcala sam se po onim grdnim mašinama, trčala po traci, vozila bicikl, rastezali su me po svim mogućim i nemogućim spravama, ali bilo je zabavno.Trener mi je doneo bocu sa nekom reklamnom vodom, i naredio da stalno pijuckam. Voda je bila ukusna, ali ne volim da pijem vodu u toku dana. Ja toliko vode ne popijem za mesec dana, kako da strpam u sebe dva litra vode i još da se tu lomatam, tehnički je to nemoguće.
-To ti je velika greška, moraš da piješ najmanje dva litra dnevno, a kad vežbaš, puno više.
Rešila sam da poslušam i tu njegovu naredbu, skakutala sam po spravi pa pijuckala vodu, pa odmor, pa opet skakutanje, i tako u krug
-Diši!
-Dišem, kako mogu da ne dišem.
-Ne dišeš već dvadeset minuta, ja te samo gledam kako ne dišeš.
Pokušavam da mu objasnim da je to nemoguće da ne dišem dvadeset minuta, da bi to značilo da sam neki medecinski fenomen, ali on me nije uopšte slušao, samo je vikao
-Diši, opet ne dišeš!
Disala sam kao parna mašina ili kao one žene što se vežbaju za porodjaj, ali nikako da ga zadovoljim .
Kad je već po ko zna koji put rekao da ne dišem, sela sam na pod i počela de se smejem. Sat vežbanja je začas prošao, radovala sam se već sledećem.Tako je sam vežbala dva puta nedeljno, mišići mi se nisu upalili, oslabila i nisam nešto, nije ni trebalo, a i kondicija nije postala za svetskog prvaka, ali dobro sam se osećala.
Sledeći trening je bio u četvrtak u 17časova, jedva sam ga udenula u obaveze koje sam imala. Zna se da sam po prirodi tačna, i to od onih koji već nerviraju svojom tačnošću, ljudi se prosto isprepadaju da ne zakasne kad treba samnom da se nadju.
Krenem ja u teretanu, taman je bilo vremena da brzim korakom stignem tačno u 17časova, ali...telefon, mobilni SMS, vrata, zvono, jesu li ljudi još nešto izmislili da cvrči? Sve je zvonilo u isti tren.
Naravno dok sam sve otvorila, pogledala odgovorila, vreme je samo jurilo...
Izjurim ja na vrata, jurim na crveno kao bik na koridi, stićiću na vreme. Na semaforu neka kola me skoro zgaziše, preti vozač rukom, a on kao trokrilni ormar još onako namrgodjen, iz očiju mu vrca plamen. Mahnem ja njemu rukom, znate ono, ko te šiša prevrnem očima i nastavim da jurim. Potrčao bi i on zamnom, ali ne može, sad je njemu crveno. Smejem mu se ja i odjurim. Htela sam da mu se isplazim, ali srećom nisam.
Uletim u teretanu...
Garderoba...
Jednom rukom skidam farmerice, drugom pulover, navlačim trenerku, patike, vraćam se po peškir i u jedom dahu uletim u salu.
-Izvini, tvoj trener je odsutan, morao je hitno da otputuje, ali dolazi drugi. Idi na traku da se zagreješ.
-Mogli ste bar da me obavestite, da se dogovorimo da li pristajem na drugog trenera.
-Sve ti je to isto, svi imaju ili školu ili neki kurs, i pokazaće ti kako se vežba.
-Da, da, gunjdjam ja, ali više što sam se umorila od trčanja, nego što sam ljuta na promenu trenera.
I tako, besna kao puška na sebe, što sam jurila bez potrebe, trčim po onoj traci kao da me goni krdo bikova, podigla ugao kao da se penjem na Himelaje i čujem glas
-Ej, ti lakše malo, čekaj prvo da se zagreješ.
-A odkada smo to mi na ti? Ko si ti da mi izdaješ naredjenja?
Okrenem se ja , i malo je trebalo da padnem sa one trake, novi trener, trokrilni orman. On me pogleda malo iznenadjeno, naravno odmah me je prepoznao.
-A, gospodja žuri, okrete on onu traku na jos veću brzinu.
-Ja sam bar došla na vreme, a ne kao neki koji kasne.
-Ko kasni? Ljutnu se on na mene
Verovatno onaj ko nije još ni trenerku obukao, nego je u sali u farmericama.
Sad se on još više naljuti, onu traku namesti na još jače.
Ja tvrdoglavica jurim po onoj traci, makar mi to bilo poslednje u životu. Završi se to trčanje na Himelaje, i to kojom brzinom, i kretosmo mi po spravama. Raščereči me prvo na neku kao na ginekološkom stolu, u drugoj mi nabi glavu u neke mengele, a opterećenje, boli glava. Gledam ja one njegove ručerde kao u orangutana, ali neću da pisnem. Lomatam se ja , a on kao neki baksuz ni da mrdne da se malo odmorim.
U zao čas stavi mi ruke na ledja, da vidi kako rade mišići. Prsti mu na mojim lopaticama, a dlanom obavio cela moja ledja, osećam svaki njegov prst, i neka čudna toplina poče da struji mojim telom, ali izgleda da oseća i on moje mišiće, jer nešto poče da se preznojava, sve briše peškirom lice, sigurno mi mišići rade dobro.
Ja sam prestala da se preznojavam, uhvatila sam ritam, a on...
Inače, tu je bilo dosta zabavnih ljudi. Neka mladja žena objašnjava mi da ne vredi brzo trčati, lagana šetnja je najbolja za liniju, nije dobro kako ja radim.
-Naučiću tek sam počela.
-Ne, ne valja tako, ja sam ovde preko godinu dana, sve znam, samo mene slušaj.
Gledam je ja, gledam, pa ponovo bacim pogled. Oko nas sve ogledala, svi zidovi su u ogledalima, ne samo da sve vidiš na svom telu, nego mi se čini da vidim i svoje misli. Gledam ja nju tako i mislim, vidi li ta žena sebe? Imala je viška, brat, bratu pedeset kilograma. Njoj nije bilo dosta, nego kaže meni
-Mogla bi da smanjiš malo ....pa zastade...sad ona mene gleda kritički, hmmmm, pa možda grudi.
-A šta nedostaje mojim grudima?, uvredih se ja,
-Pa, nisam tako mislila, ali već kad nešto radiš da promeniš.
Šašave li žene, šta ima da menjam, ja sam ja, takva kakva sam.
Bila je i jedna mnogo slatka devojka, pevačica. Ona se lomatala po svim spravama, više nego ja. Onako mala crnkica, krupnih očiju, svima se dopala, uvek nasmejana vedra. Ona je pričala da sad za pevanje nije dovoljno imati glas, jos važniji je stas, lomatanje, ona doduše kaže igra, ali to je to.
Muškarci su mnogo simpatični, svi se nekako više trude kad ih neka ženskica gleda, a mora se priznati, ima stvarno zgodnih. Ima i onih koji pokušavaju da uvuku stomak, ne dišu, ali posle par minuta, se izduvaju kao balon. Većina misli da je dovoljno da trčkaraju tu sat-dvai ima da izgledaju super.
Pored same teretane mesara, a u njoj samo što nema od ptice mleko, dobro, nema ni ptice, ali zato sve moguće i nemoguće djakonije od mesa, prste da poližeš. I sad ti prodji pored nje, onako pun neke vodurine kojom su te zalivali i nemoj, ako možes da svratiš u nju. Naročito oni sa malo većom kilažom, su je redovno obilazili.
Svratila i ja jednom.
Padala je kiša. Ljudi nervozni sa onim kišobranima, jedan stavio svoj kišobran nekom u cipelu, ovaj urla, drugi zakačio kosu nekoj ženi, a ona došla od frizera, nalakirala se pa izgleda kako Madam Pompadur. Kako je on zakači kišobranom, ceo onaj toranj na njenoj glavi opasno se naheri, sad joj kosa liči pomalo na krivi toranj u Pizi, srećom ona to ne vidi.
Red odmiče, a ja pratim konverzaciju, i nekako mi čudna.
Prva mušterija, mladja neka žena:
-Imate li suve nogice? Imam sveže grudi pa da pomešam.
Zamišljam ja tu scenu i umirem od smeha, u sebi naravno.
Sledeći je bio još drastičniji:
-Imaš li brizle, ili bar malo mozga?
Namršti se mesar
-Nema
Sledeća mušterija, neka vrc-vrc damica:
-Jaaaao, imaš li svinjsku glavu, teleće nogice i svinjslke uši?
Nisam izdržala, prsnula sam u smeh
-Kako bi izgledao kad bi to sve imao, zgrabih neke teleće šnicle i istrčah iz radnje, pa uleteh u teretanu da popijem kafu i da se odmorim od smeha.
Sama sala je bila prijatna, prozračna, svi se nekako trude oko tebe, imala sam utisak da sam došla kod nekog u posetu, a ne u bezličnu teretanu. Imali su i neki kao kafić, ali se nisam tu obično zadržavala jer sam bila večito kratka sa vremenom. Sad sam sela uzela kafu i trebalo mi je pola sata da dodjem sebi, zamišljajući onog sirotog mesara kako smo ga lepo opisivali.
Nastaviće se
| « | Decembar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
