Barbara1
Da li ste nekad bili zimi u velikom gradu?
Naravno da jeste. Onda znate, to je sve kao u svakom malom mestu, ali i potpuno drugačije.
Hladno je, a i nije, klizavo je, a i nije, pada sneg, ali i ne pada. Zima je, a i nema zime. U velikom gradu sve je malo drugačije. Nema seoske idile, sve belo, u stilu sneg je pokrio breg.
Lepršaju pahuljice, pokrivaju travu u parku, prave snežni pokrovač po ulicama, ali sve je to samo trenutak. Nema tu nekih snežnih padina gde se možete sanjkati, skijati, ne, odnekud se odmah stvore neke čudne mašine, sve to stružu, guraju , negde nose, da slučajno ne bi primetili kako je zima stigla i u vaš grad.
A onda, duva košava, nije da ne duva, natera vas da se dobro uvijete, umotate, natučete nešto na glavu, malo se povijete boreći se sa njom, ali duva, duva, pa prestane, a ako ne prestane, vi ste već stigli gde ste krenuli, i pobegli ste joj...
Nekako se i ne oblačite toplo, jer gde god krenete, toplo je, a i pošli ste sa toplog mesta. Neki put čekate sat-dva prevoz, zaledite se, ma, koje zaledite, misli vam se smrznu. Ali kad prevoz dodje, obično neki rasklimatani autobus, tako je ugodna gužva da se odmah ugrejete u naručju nekog neznanca.
U takvom jednom gradu, ceo život je živela Barbara. Smatrala je za potpuno normalno da joj treba dnevno 2-3sata za prevoz sa jednog mesta do drugog. Kola nije imala, a problemi parkiranja su bili suviše veliki da bi joj i pomoglo da ih je imala. Glavni prevoz je ipak bio gradski bus.
Barbara stanuje u soliteru, centar perspektivnog trgovačkog razvoja grada. Soliter ima hiljadu spratova, na svakom hiljadu prozora, a iza svakog prozora krije se neki novi lik. Pa, baš se i ne krije! Sve se zna o svakome, i šta voli, i šta ne voli, šta kuva, ko mu dolazi, kad slavi, šta slavi, da li voli cveće ili možda životinje, jednom rečiju sve.
Svaki problem stanara solitera se preživljava zajednički. Ako jedan ima neki problem, imaju ga svi, to ne najbolje vidi kad neko reši da ruši zidove i pokušava da od 50 kvadrata stana, napravi opet 50, ali da izgleda kao da ih je 150. Ne verujete? To je svakodnevna pojava u svim soliterima
Soliter je ustvari selo kod koga nisu kuća do kuće, nego kao da je došla neka neman iz svemira, pokupila seoske kućice, redjala ih jednu na drugu, sve dok joj nije dosadilo, onda je rukom obrisala tu kućetinu, izbacila sva dvorišta i bašte, malo je udarila da ostanu zajedno sve kućice...i to je to. Negde joj je ispod prstiju nešto malo promaklo, pa na nekom soliteru se vidi i po neki balkončić, na kome obično sede ljudi gledajući čeznutljivo u daljinu.
Ta ista neman, verovatno je tako pokupila i ljude, pa tako u istom soliteru slušaju muziku puštenu na sav glas, i onaj čuveni pijanista, i onaj džez trubač i onaj što sluša samo turbofolk, i onaj što voli srce-parajuće romanse i....ko zna ko još. Ne brinite, ima i sretnih, neki stariji stanari polako gube sluh.
Možda jednog dana ta ista neman opet zaluta u našu galaksiju, pa baš na našu planetu, pa u naš grad, pa u naš soliter, pa...zašto da ne? Šta se smejete? Verovatnoća je izvesna.
E, onda ćemo opet dobiti male kućice, stavićemo ih u živopisni predeo i imaćemo bašte pune lala-tulipana, ljuljačka će se njihati na povetarcu, imaćemo povrtnjak i voćnjak, i soliter će biti najlepše mesto za stanovanje.
Dotada, Barbara će živeti u soliteru, ovakvom kakav su izmislili, ko zna ko, i ko zna kad.
Možda joj se dopada, možda i ne, ali uvek je živela sa gomilom stanova oko sebe i smatra da je to normalno. Na kraju, ko je potpuno sretan sa mestom svog stanovanja?
Te godine zima je bila izuzetno hladna, živa se spuštala do -20, ali za Barbaru to i nije bio neki problem večito je negde jurila. Ispiti su joj bili u završnoj fazi, po ceo dan je učila, onda navečer negde izlazila, i dani su brzo prolazili. Imala je veliko društvo, stalno je neko imao poneki zanimljivi predlog, a ako ništa drugo, izlazili su do obliznjeg kafića, smejali se do duboko u noć. Njen stan je bio prava železnička stanica i stalno je neko dolazio i odlazio.To je bila divota, taman da se malo odmori od učenja i napravi pauzu.Ti prijatelji i prijateljice su bili deo njenog sveta. Bez njih bi život bio užasno dosadan.
Nastaviće se
| « | Decembar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
