Barbara 8.
Posete teretani su imale i svoje posledice. Jedno popodne sam se taman opustila sa knjigom u ruci, već mi se učenje popelo na vrh glave, željno sam čitala najnoviju knjigu: Opojni miris tulipana, pisac mi nije bio nepoznat, pisao je zanimljivo, u zadnje vreme bio je vrlo popularan, drugačiji nego pisci na koje sam navikla, bila je to knjiga o životu, mamila mi je suze, navodila na razmišljanje, kao da me je upravljala ka nečem boljem, bila je i napeta, već sam počela da živim sa njenim junacima, kad
Zvrrrrrrrrrr, telefon.
-Molim?
-Branka ovde, možeš li hitno da dodjes do mene?
Branka stanuje nekoliko solitera dalje, ni jedna, autobuska stanica, ali nikad me ne zove da hitno dodjem. Slična je meni, kad se nešto dogovorimo, ne zna se koja će pre stići. Lepa visoka crnkica, izdvajala sam je od ostalih drugarica, jer je uvek bila vedra, nasmejana. Za nju problemi nisu postojali, sve je rešavala u hodu.
-Šta je to bilo tako hitno? Gde gori?
-Dolaze moji, i treba da se premešta nameštaj.
Ja da premeštam nameštaj?
-Drugarice, ti sad ideš u teretanu, sigurno si nabacila neku snagu, ne ideš valjda samo da gledaš one nabildovane? smeje se Branka
-Oprala sam kosu, čitam knjigu, da li je hitno?
-Mogu da sačekam da se kosa osuši, javi kad krećeš, imam tortu.
Nije morala dva puta da kaže.
- Zvrcnuću kad krenem, ali računaj dvadeset minuta najviše, i otseci tortu da bude van frižidera dok stignem.
Branka se smejala.
-Znala sam da nećeš odoleti mojoj torti.
Za razliku od mene koja sam kuvarica strava i užas, Branka je bila super domaćica, njene torte, pune fila, mamile su me kao droga.
Znači, Juriš, pešadija!!!
Fen u ruke, knjiga će malo da sačeka, presvlačenje, i pravac torta. Znalo se da obožavam torte, one kremaste, sa šlagom i puno čokolade, pa lešnjak, orasi, bademi.... Koliko volim slatko trebala bih da imam sto kila. Ponela sam joj knjigu koju je tražila, malo mog premaza za koji sam bila ekspert i komad pite koji je ostao od ručka i krenula. Čudno je to, uvek sam više volela slatko, a znala sam samo da spremam slane specijalitete. Sigurno sam ono slatko toliko lizala dok se spremalo da je izgubilo svaku meru pa nije ispalo kako treba.
Dugo nisam dolazila do Branke, i zgranula sam se na ulazu. Njen soliter je bio kao u nekom malo otmenijem kraju, tu su stanovali oni koji nikog nisu poznavali, a njih su svi znali i svi su tvrdili da su neki rod, ili bar prijatelji.
Ispred ulaza prava pijaca, vrti se roštilj, miriše kobasica, peku se pilići, izneli pivo u gajbicama, pije se na sve strane, tamo prodaju mladi luk i paradajz, sa druge strane neka žena iznela jaja i zaklane piliće. Sigurno neko nešto slavi, a mali mu stan, nema ni novaca da ide u kafanu.Probih se ja nekako do samog ulaza, zvrcnuh na interfon, otvoriše se vrata, i u oblaku dima uplovih u kuću.
-Kakav je to cirkus kod tebe?
-Kakav cirkus?
-Ne može da se udje u zgradu od ljudi koji nešto prodaju, kupuju, kao na pijaci.
-Ne staj mi na muku, to je tako već danima, neki privatnik otvorio privatni biznis, pa našao ispred mojih vrata da radi.
-Auuuu, znači stalno će tako?
-Pusti sad to, da popijemo kafu pa da navalimo na nameštaj.
-Ja sam mislila da se šališ.
Kafu nismo popile, prvo ćemo da se malo umorimo, a onda uz torticu mi i ne treba nešto.Trebalo je iz neke majušne sobice prebaciti dušek sa francuskog kreveta u drugu sobu
-I nije ti neki posao, samo zato si me zvala?
-Čekaj da krenemo.
Taj majušni dušečić imao je dvesta kila, a nema gde da se uhvati. Čučnula ja sa jedne strane, ona sa druge, udje i u ormar da joj bude lakše. Gura ona, vučem ja, ali dvesta kila, je dvesta kila. Navlačile smo se tako jedno pola sata, pomerile deset cantimetra, onda sam se ja setila da bi mogle da ga okrenemo, povuci-potegni, prevrte se ono ogromno čudo od dušeka. Ja sedoh na pod umirući od smeha, Branka upade u ormar i načisto se zaglavi, a dušek? On je najzad krenuo u željenom pravcu. Krenuo dušek i sad, kad bi neko došao helikopterom pod prozor da ga samo malo gurne, začas bi bio na svom novom mestu, ali nigde kao za inat helikoptera, pa ti nas dve nastavismo natezanje još pola sata.
Kad je dušek seo tamo gde je trebalo, bila je na redu jedna mala komodica, nema šta da je vidiš, ništa u nju i ne može da stane, ne znam šta će joj uopšte.To je tek bilo pravo čudovište. Ne bi verovali, malo, a nabijeno kao da je od olova, mora da je nekad bilo u vlasništvu Karadjordja, jer svi ostali likovi iz istorije su mi nekako sićušni da bi mogli pomeriti tu komodu.
Navalismo obe na jednu stranu, guramo iz petnih žila, neće baksuz ni milimetar da se pomeri. Setim se ja, podmetnemo nekako tepih na parket ispod komode, kako? To je priča od pola sata. Dizale smo, vukle, gurale, a komoda žilava, ni da se pomeri. Na kraju nam je ipak nekako pošlo za ruku da je malkice pomerimo, kad je krenula, bilo je lakše. Izgurasmo tu komodu, okrete se Branka po sobi, gleda i sve nekako ustima okreće.
-Znaš, ja mislim da ne treba više ništa da pomeramo, lepše je ovako.
Naravno da sam se odmah složila, a kad smo se zavalile na fotelje, pa torta, uf lepote...
Kad sam odlazila htela sam da kupim jedno pečeno pile, ali nisam iz solidarnosti sa Brankom i stanarima ugroženog solitera.
Nastaviće se
Izaberi
Ja ti nikad nisam obećla zvezde
Gde ima sunca, mora biti i kiše
Ako uzmeš moraš i davati.
Zato živi, i pusti mene da živim
Ja ti nikad nisam obećala morski žal
Gde ima mora, mora biti i talasa
Gde su talasi, vetrovi haraju
Zato se pomiri sa burama koje izazivam
Ja ti nikad nisam obećala cvet
Ne možeš naći tulipane gde je samo trnje
Na kamenu ne raste život
Za mir potraži neki cvet u bašti
Ja te ne mogu zadržati, ako ti to nećeš
Mogu ti sve obećati, ako to želiš
Ali bolje je da odeš dok se osmehujem
Zato, da te ne bih šutnula kad se sretnemo.
Znaj, šapnuću ti tajnu
Razmisli pre nego skočiš u mutnu vodu
Možda je puna nesavladljivih virova
Ako odem ko će ti pružiti ruku???
Život je borba vulkana ili mirna baruština
Izaberi...
| « | Decembar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
