AnaM

AnaM vas testira
2010/02/19,18:53

S kojeg drveta si ti pao???



S kojeg drveta si pao?

Pronadji tvoj rodjendan i tvoje drvo.

Ovo je prilicno zabavno i umereno tocno. Potice od starih Kelta

Jan 01 - Jan 11 - Jelka

Jan 12 - Jan 24 - Brest

Jan 25 - Feb 03 - Platan

Feb 04 - Feb 08 - Topola

Feb 09 - Feb 18 - Smreka

Feb 19 - Feb 28 - Bor

Mar 01 - Mar 10 ? Zalosna vrba

Mar 11 - Mar 20 - Limun

Mar 21 - Hrast

Mar 22 - Mar 31 - Ljesnjak

Apr 01 - Apr 10 - Musmula

Apr 11 - Apr 20 - Javor

Apr 21 - Apr 30 - Orah

May 01 - May 14 - Topola

May 15 - May 24 - Kesten

May 25 - Jun 03 - Jasen

Jun 04 - Jun 13 - Zbun

Jun 14 - Jun 23 - Smokva

Jun 24 - Breza

Jun 25 - Jul 04 - Jabuka

Jul 05 - Jul 14 - Jelka

Jul 15 - Jul 25 - Brest

Jul 26 - Aug 04 - Platan

Aug 05 - Aug 13 - Topola

Aug 14 - Aug 23 - Smreka

Aug 24 - Sep 02 - Bor

Sep 03 - Sep 12 ? Zalosna vrba

Sep 13 - Sep 22 - Limun

Sep 23 - Maslina

Sep 24 - Oct 03 - Ljesnjak

Oct 04 - Oct 13 - Musmula

Oct 14 - Oct 23 - Javor

Oct 24 - Nov 11 - Orah

Nov 12 - Nov 21 - Kesten

Nov 22 - Dec 01 - Jasen

Dec 02 - Dec 11 - Zbun

Dec 12 - Dec 21 - Smokva

Dec 22 - Bukva

Dec 23 - Dec 31 - Jabuka



Jabuka (Ljubav) ? obicno vitki, karizmaticni, dopadljivi i atraktivni, prijatne vanjstine, rado flertuju, avanturisti, culni, uvijek zaljubljeni, hoce voljeti i biti voljeni, vjerni, njezni, veoma sirokogrudni, talenti za znanost, zive za danas, heute, bezbrizni filozofi sa snagom dobrog izlaganja.

Jasen (Ambicija) ? neobicno atraktivni, raduju se zivotu, impulzivni, pozeljni, ne mare za kritiku, ambiciozni, inteligentni, talentirani, vole se igrati sa sudbinom, mogu biti egoisti, sehr pouzdani, vjerni ljubavnici, ponekad im mozak vlada nad srcem, ali veze shvacaju vrlo ozbiljno.

Bukva (Kreativnost) ? imaju izrazeno dobar ukus, zabrinuti oko svog izgleda, materijalisti, dobro organiziraju zivot i karijeru, ekonomicni, dobre vodje, ne poduzimaju nepotrebne rizike, vispreni, velicanstveni zivotni partneri, veoma vode racuna da ostanu fit (dijete, sport, itd.)

Breza (Inspiracija) ? raduju se zivotu, atraktivni, elegantni, ljubazni, zadovoljni, ne vole nista sto je pretjerano, ne podnose vulgarnost, vole zivot u prirodi i miru, nisu pretjerano strastveni, prilicno uobrazeni, nedovoljno ambiciozni, umiju napraviti mirnu, zadovoljnu atmosferu.

Smreka (Sigurnost) ? obicno jako lijepi, umiju se udesiti, vole luksuz, dobrog zdravlja, apsolutno nisu stidljivi, pokazuju tendenciju gledati na druge s visine, samouvjereni , odlucni, nestrpljivi, vole utjecati na druge, mnogo talenta, zdravo optimisticni, cekaju pravu ljubav, sposobn donositi brze odluke.

Kesten (Iskrenost) ? izrazito lijepi, ne vole pritisak, pravicni, raduju se zivotu, zainteresirani, rodjeni diplomati, ali u drustvu osjetljivi, cesto nesigurni u sebe, ponekad uobrazeni, osjecaju se neshvacenim, vole samo jednom, imaju problema u pronalazenju partnera.

Platan (Vjernost) ? jaki, misicavi, odgovorni, uzimaju sve sto im zivot pruza, zadovoljni, optimisticni ,lakomi za novcem i priznanjima, mrze usamljenost, strastveni ljubavnici kojima nikad nije dosta, vjerni, uvredljivi, nestalni, pedantni i bezbrizni.

Brest (Plemenitnost) ? prijatne figure, odjeveni sa ukusom, kazu glasno sto im ne odgovara, naginju tome da ne oprastaju tudje greske, veseli, vole biti vodje, ali ne i da nekome pripadaju, vjerni i iskreni partneri, vole donositi odluke za druge, plemeniti, sirokogrudni, veliki smisao za humor, prakticni.

Smokva (Osjecajnost) ? veoma jaki, samovoljni, nezavisni , ne dozvoljavaju protivljenje ili svadju, vole zivot, obitelj, djecu i zivotinje, pravi drustveni leptirici, puni humora,vole besposlicarenje i dokolicu, talentirani za prakticno, inteligentni.

Jelka (Misterioznost) ? puni ukusa, posteni, obrazovani, vole sve sto je lijepo, puni osjecaja, tvrdoglavi, egoisticni, ali se brinu za svoje bliznje, prilicno zadovoljni, talentirani, mnogo prijatelja ali i neprijatelja, veoma pouzdani.

Ljesnjak (Izuzetnost) ? sarmantni, skromni, puni razumijevanja, znaju ostaviti dojam, aktivni borci za socijanu pravdu, omiljeni, osjecajni, komplicirani ljubavnici, iskreni, tolerantni partneri, posjeduju pravu predstavu o pravicnosti.

Zbun (dobar ukus) ? hladna ljepota, brinu se o svom izgledu i kondiciji, dobar ukus, nisu egoisti, cine sebi zivot sto moguce prijatnijim, vode discipliniran zivot, od partnera traze priznanje i prijateljstvo, sanjaju o neobicnim ljubavnicima, rijetko su zadovoljni svojim osjecajima, ne vjeruju skoro nikome, uvijek su nesigurni u svoje vlastite odluke, veoma savjesni.

Limun (Sumnja) ? ono sto zivot donosi prihvacaju s mukom, mrze svadju, stres i posao, ne vole dosadu i udobnost, blagi su i popustljivi, zrtvuju se za prijatelje, posjeduju mnogo talenta, ali nisu dovoljno ambiciozni da ih poboljsaju, stalno jadikuju i kritiziraju, veoma ljubomorni, ali vjerni.

Javor (Nezavisnost) ? neobicne osobe, izrazena moc izrazavanja i originalnost, bojazljivi i rezervirani, slavoljubivi, ponosni, sigurni u sebe, zeljni uvijek novih iskustva, ponekad nervozni, dobro pamcenje, lako uce, obicno imaju kompliciran ljubavni zivot, vole utjecati na druge.

Hrast (Hrabrost) ? robustne prirode, jaki, nezavisni, nepopustljivi, osjecajni, ne vole nikakve promjene, nogama uvijek na zemlji, drze se cinjenica, jednostavno ne razmisljaju vec djeluju.

Maslina (Mudrost) ? vole sunce, toplin lijepih osjecanja, razumni, puni razumijevanja, izbjegavaju agresivnost i nasilje, tolerantni, veseli, mirni, izrazen osjecaj za pravdu, osjetljivi, uobrazeni, nisu ljubomorni, vole citati, i da su u drustvu obrazovanih ljudi.

Bor (Izuzetnost) ? vole prijatno drustvo, veoma izdrzljivi, znaju kako uciniti zivot prijatnim, veoma aktivni, prirodni, dobri pratioci, brzo se zaljubljuju, ali isto tako brzo gube interesiranje, brzo odustaju, mnogo mijenjaju dok ne nadju idealnog partnera kom vjeruju, pouzdani i prakticni.

Topola (Nesigurnost) ? djeluju veoma dekorativno, nisu dovoljno sigurni u sebe, razumni samo kada je neophodno, potrebna im je podrska i prijatno okruzenje da bi se opustili i otvorili, vrlo probirljivi, cesto sami, jako nesigurni, umjetnicke prirode, dobri organizatori, naginju filozofiranju, pouzdani u svakoj situaciji, veze shvacaju ozbiljno.

Musmula (Culnost) ? sarmantni, veseli, daju sve od sebe, a pri tome nisu egoisti, vole biti zapazeni, vole zivot, kretanje, nemir, cak i krize, istovremeno zavisni i nezavisni, dobrog ukusa, umjetnici, strastveni, naglasenih osjecanja, dobri pratioci, ne predaju se.

Orah (Strast) ? nezavisni, cudni i puni kontradiktornosti, cesto egoisticni, agresivni, velikodusni, obrazovani, neocekivano reagiraju, spontani, neograniceno slavoljublje i ambicija, nisu fleksibilni, teski i cudni partneri, drugi ih rijetko vole, ali im se cesto cude, dobri stratezi, veoma ljubomorni i strastveni, ne prave nikakve kompromise.

Zalosna vrba (Melankolicnost) ? divni, ali puni melankolije, atraktivni, veoma duhovni, vole sve sto je lijepo i ukusno, vole putovati, sanjari, neumorni, komplicirani, iskreni, moze se utjecati na njih, ali je sa njima tesko zivjeti, pozeljni, dobra intuicija, pate zbog ljubavi, ali ponekad pronadju partnera koji im daje oslonac.

 Ne znam kako su bili zadovoljni Kelti, ali ja sam BREST

Barbara 47
2010/02/19,11:40
<

 

Planina

Barbara 47

 

    Magla se rano podigla, koliko to uopšte može da bude rano na planini. Neispavani, umorni, zastrašeni, izvlačili smo se iz svojih soba. Okupili smo se u restoranu pokušavajući da nešto pojedemo pred put, ali niko nije imao apetita. One uobičajene šale u trpezariji, dovikivanje, pravljenje planova uz smeh i zadirkivanja, ovaj pu su izostala. Bili smo mirna tiha grupa koja se spremala da što pre napusti planinu i zaboravi sve što se dešavalo. Mladi ljudi koji su nestali, bili su nam stalno u mislima. Šta se dogodilo? Hoće li ih ikad naći? Stvari su samo nabacane u džip, poskakali smo i samo želeli da negustoljubivoj planini što pre vidimo ledja.

       Put je mestimično bio očišćen, negde se sneg obrušio stvarajući manje nanose, pa smo morali da se  zaustavimo, da sklonimo sneg sa puta, i onda  smo polako se spuštali ka dolini. Kad smo došli do rečice koja se pušila od svojih toplih izvora, bilo je lakše. Topla rečica vijugala je dotičući poneki voćnjak, selo, pašnjake. Videlo se da neki ranoranioc već uveliko radi u svom dvorištu, videli su i neke ljude da nešto spremaju oko voćaka, sve je izgledalo uobičajeno, kao da se ništa nije dogodilo tamo u planini. Svi su živeli svoj život ne razmišljajući previše o drugima. Ovde je sve bilo golo, bez snega, kao da je zima ostala negde gore, daleko, visoko .

       Setila sam se Mestašca, nekih ljudi, bola, razočarenja doživljenog, ne tako davno. Brzo smo odmicali,i  ubrzo stigli na put, kako neko reče, za civilizaciju, i vozač dodade jači gas. Put je bio svima dobro poznat, stali smo nekoliko puta da se malo odmorimo, ne od puta, više da napravimo neku barijeru u sebi, da odvojimo ono što smo doživeli od ovog što smo se nadali da nas čeka. Dok smo izlazili iz nekog restorana gde smo pravili pauzu, učinilo mi se da vidim neka poznata lica u kolima, ali sve je tako brzo proletelo, da nisam bila sigurna. Čitala sam usput poruke Stiva, misleći da ću ga uskoro videti, čitala sam neku pesmu od svog prijatelja pesnika, smejala se idejama Bahusa, i vreme je proletelo  

        Dok sam ispred hotela uzimala štake, da izadjem, dva para ruku me dohvatiše, jedan par mi je pomogao da izvadim torbu iz kola, drugi  je pomogao da lakše izadjem, Filip i Miloje, rekoše mi da Olja već brlja po nekoj slici, da je ovde predivno, da je skoro celo društvo sa planine došlo i u bujici reci nisam uvidela da niko od njih samo dan ranije nije ni pominjao da će putovati na Zlatibor. Primetila sam odmah, još na recepciji da ih ovde svi dobro poznaju, da se ponašaju kao domaćini, a ne kao gosti koji su tek doputovali i još ne znaju gde se šta nalazi. 

        Filip mi je pomogao da na recepciji završim sa administracijom, i uzmem ključ, dok se naginjao da mi doda neke papire, poznat miris me je zapahnuo. Ludim, zašto mi se to dešava? Olivera nema, neće ga biti, život se nastavlja bez njega.

        Ni ja, a ni ostali nismo znali da su svi koji su došli sa Kopaonika imali pratioce. Kelner koji ih je posluživao, mladić u obližnjem kiosku, skijaš koji je nespretno stajao u snegu, devojka koja je pušila neke cigarete sa mentolom, pa ih tražila po celom Zlatiboru, pa čak I onaj simpatičan čikica koga su stalno terali iz kafića i hotela, a on se uporno vraćao nudeći neke suvenire koji su sa Zlatiborom imali veze isto kao I sa Severnim polom, ili Bahamskim ostrvima. Svi su oni, budno pratili svaki korak došljaka sa Kopaonika.

        Gotovo sve sam vreme provodila za lap-topom. Stiv je pisao, da uskoro dolazi. Javljali su se neki čudni ljudi, neki su nešto tražili, neki nudili. Najviše mi se dopalo što su papirnati ljudi nudili nešto što ni živi ljudi, ljudi koje poznajete, ne bi mogli da ispune, put oko sveta, poklone, zaposlenje, a za uzvrat tražili su svašta.

        Slikarka Olja je na jezeru pokušavala da ovekoveči prirodu, koliko joj je to uspevalo na ovoj hladnoći, ko zna. Miloje je tvrdio da ima novi hit, šta hit? Evergrin! Sav je bio u nekim snovima, mašti.

        Filip je stalno negde odlazio, vraćao se, mesto ga nije držalo. Razgovarao je čas sa jednim, čas sa drugim, sve je hteo da zna o svakome, a o sebi nije ništa govorio. Na momente  mi je bio simpatičan, na momente mi je „skakao po živcima“. Činilo mi se da nešto krije od mene. Jednom sam pokušala da mu pričam o svojoj izgubljenoj ljubavi, samo me je grubo prekinuo.

                             -Neke stvari je bolje zadržati za sebe.

        Tražila sam u Filipu Olivera, ali oni su bili isti i različiti u isti mah. Dok je Oliver bio vrstan hirurg, videla sam kako se Filip skoro onesvestio kad je neka devojka gurnula prst izmedju krila vrata, i nokat joj se skoro iščupao.

        Drugog dana Miloje mi je predložio da se prošetamo malo kolima, da   sidjemo u neki kafić u centru,i da se malo odmaknem od tog hotela, u kome, on kako reče, sam pustila korenje.

-Stalno sediš tu, kao neka kvočka na jajima, idemo malo da vidiš još nešto osim ove recepcije.

-Mogu li da povedem jednu devojku sa sobom? Obećala sam da joj nešto pokažem?

                                -Naravno, povedi koga hoćeš, samo požuri!

        Pozvala sam devojku, obukla vind-jaknu i pridružile smo se Miloju. Miloje i devojka su mi pomogli da udjem u kola. Pokrili su mi noge ćebetom i ubrzo smo krenuli. Bilo je neko mirno vreme, svi su bili zauzeti ili šetnjom ili kupovanjem po gradiću, tako da se sa nikim nismo ni videle kad smo pošle.

                                -Mislila sam da ćemo u centar?

-Ne, treba da vidiš malo i okolinu, a ne da se samo premeštaš iz kafića u kafić.

       Kola su jurila očišćenim putem, sve dalje i dalje od hotela, Miloje nam je dodao po sok i slamčice, i  pile smo, čevrljajući usput. Prispavalo mi se. Opija me vazduh, pomislila sam, treba više da izlazim. Na rame mi se spustila glava devojke koja je već spavala. Osetila sam da se i meni kapci spuštaju pogledala  još jednom u retrovizor, tamne, hladne oči Miloja....i nestala sam u snu.

 Nastaviće se

Barbara 46
2010/02/13,12:48

 

Planina

 

       Navečer je nastao haos. Mobilni su zvonili, tražilo se slobodno mesto na susednoj planini, mnogi su se pakovali, neki su se vraćali ranije kući. Po hodnicima su se muvali ljudi šapućući i dogovarajući se. Torbe i koferi su se gomilali. Na recepciji je bila gužva, svi su u isti čas nešto tražili, pitali, zahtevali. Deca su plakala, trčkaranja po hodnicima nije bilo, majke si ih grčevito držale uz sebe. Restoran i bar su bili opsednuti nervoznim ljudima koji su pili više nego obično i pokušavali da urade ono što je najbolje. U jednom si se svi slagali, treba što pre otići odavde, što dalje od ove neizvesnosti. Kao da niko nije hteo da ostane na planini.

Spasilačka služba je celo popodne tražila skijaše. Vratili su se umorni, mokri, ali pognute glave. Dvoje mladih kao da je u zemlju propalo. Nikakav trag, nikakav nagoveštaj šta se moglo dogoditi. Jednostavno, samo su nestali. Otišli su na skijanje, nisu se odvajali od grupe ni jedan sekund....i nije ih bilo ....

        Noć se spuštala. Na planini u to godišnje doba već u 16h je potpun mrak. Svetla su zlokobno obasjavala puste staze. Nikog nije bilo napolju. Nekako su se formirale grupice, tu se šaputalo, neki put bi neko prsnuo u smeh, ali sve bi odmah utihnulo kao da su se bojali da ne izazovu neku nesreću.

 Dugi hodnici u hotelu su zvrljili prazni, niko se nije zadržavao, a ako je i hteo da krene negde, zvalo se društvo.

Neki put je to bilo i komično. Neki rmpalija, zvao bi kakvog žgoljavka da ga čuva dok je išao ka svojoj sobi, nije bilo važno ko je to, samo da nisi sam. Kad bi ušli u sigurnost sobe, zaključavali bi vrata, jedna žena je podmetnula stolicu na vrata, ova se zaglavila pa posle nije mogla da izadje, druga koja je sobu imala sa velikom terasom, spavala je na pomoćnom ležaju, a u krevet naslagala jastuke da imitiraju ljudsko telo.

 Neko je iskoristio gužvu, pa je kod mlade ženice koja se sama odmarala, uvalio neki znojavi ćelavko, koji joj se do tada nedelju dana uzalud udvarao, sad je ona njega molila da prespava u njenoj sobi, a on se, mangup, još kao premišljao , imao je više ponuda.

Ja sam  pobegla u svoj novopronadjen virtualni, ili kako  sam ga  zvala, papirnati svet.

 Pesnik Sale mi je slao pesme, fantazirao o nekom putu, pevao o nekoj svojoj napuštenoj ljubavi, javio se i Bahus, i mnogi s kojima sam površno kontaktirala, ali sve je to bilo nekako daleko.

Stiv mi je bio simpatičan, spremao se na skijanje, možda ćemo se upoznati kad dodje na planinu. Odgovorila sam mu da se spremamo da odemo, a na to me on nagovorio da kad već idemo dodjemo na Zlatibor gde možda nisu tako lepi skijaški tereni, ali je zabava mnogo bolja, ima milion kafića, muzike svake vrste, i zabave kakve se samo može poželeti. Turistički radnici se trude da boravak bude prijatan, ma ne prijatan, nezaboravan. Obećao mi je ako samo dodjem sa društvom da će me voditi i sve mi pokazati. Mamio me je malom pijacom na kojoj se mogu kupiti rukotvorine iz Sirogojna, specijaliteti za jelo iz tog kraja, pršute, sir, kajmak, lekoviti med...i stotinu drugih djakonija.Već sam mislila šta bih sve mogla da kupim, možda neku jaknu sa motivima iz tog kraja. Kako sam bila veliki gurman radovala sam se onoj čuvenoj užičkoj pršuti, a tek kajmak. Poneću i kući malo za poklon prijateljima, ili još bolje napraviću žurku, a na njoj servirati sve same djakonije sa Zlatibora. Nisam još ni otišla, a već sam imala stotinu planova . Uvek sam takva, ne spadam u one što razmišljaju, kao da me uvek nosi neka bujica.

           Sve je to bilo primamljivo, kad sam to ispričala svom društvu, odmah su se složili da već sutradan otputujemo. Naravno o tome sam pričala i Bahusu, i Saletu, svima sa kojima se dopisivala te večeri. Očito opreznost mi nije bila jača strana, malo previše sam verovala ljudima.  Stiv se obradovao kad je čuo da će postati od papirnatog prijatelja, živ. Smešna nam je bila ta mala šala, i oboje smo se nadali da ćemo se za nekoliko dana sresti.

          Kad su svi već uveliko spavali, dobro zabravljeni iza vrata svojih soba, stala sam pred prozore svoje sobe. Odmakla sam zavesu i gledala dugo, dugo u šumu pokrivenu snegom. Negde bi se neka grana, povijena pored teretom snežnog nanosa, zatresla, sneg bi se srušio, tresak,  i grana bi poletela ka nebu, dok neki novi nanos ne pritisne je i obori ka zemlji.

Sećala sam se onog dana.

Zima

Sneg

Pahulje lepršaju

         Srela sam ga je na ulazu u park, skoro smo se sudarili. Nemo smo se gledali, trenutak je postao večnost, nagnuo se nad moje lice. Zvezde su mi bile u očima. Pahulje su letele. U momentu kad su nam se usne trebale dotaknuti, samo delić sekunde ranije, ledena pahulja doletela je na moje baršunaste usne, vreo dodir ju je otopio, a njegov poljubac postao je vrela pahulja. Oliver, dotakla sam svoje usne vrškovima prstiju, osećala sam njegov dodir, usne, vlažne, poluotvorene, željne, Oliver, dotakla sam svoje grudi, bolele su, Oliver, spustila sam čelo na hladno prozorsko staklo, ledene šare su me pomilovale po zažarenom obrazu, nema ga, sama sam, sama sa svojom čežnjom, željom, strasti, nikad više...

 

 Nastaviće seKopaonik

AnaM vas testira
2010/02/11,19:46

Predmet: test za iskrenost stigao meni, a ja poslala vama:)


U kući ste, a istovremeno se dogodi 5 stvari, koje trebaju vašu pažnju:


1 - Telefon zazvoni


2 - Dijete počne plakati


3 - Neko pokuca na vrata


4 - Upravo ste stavili veš na štrik da se suši, a počela je padati kiša


5 - Voda, koju ste pustili iz slavine, počela je da teče preko umivaonika



Prema
kojem rasporedu ćete se rješavati problema?
Zabilježite sebi redoslijed na papir i zatim
kontrolirajte kako donosite važne
odluke.


Stvarno to učinite, REZULTATI SU VRLO
ZANIMLJIVI......


Rezultati su napisani ispod...



Ne gviri:))

 Svaki broj predstavlja neki dio vašeg života, a evo što
znači svaki od brojeva:


1 - Telefon - posao
2 - Dijete - porodica
3- Vrata - prijatelji
4 - Veš - novac
5 - Voda - seks


Redoslijed koji ste izbrali predstavlja redoslijed
prioriteta u vasem životu.



Dakle, tko je odlučio prvo zatvoriti vodu? :-)

Barbara 45
2010/02/10,21:09

Barbara 45

 

 

          Ujutro sam  medju prvima došla na doručak, što je vrlo čudno za mene, veliku spavalicu. Miloje je već bio tu, udubljen u neke stihove, mrmljao je : rumenilo, rosa, sneg,  nasmešila sam mu se:

                         -Teško da ćeš naći rosu u snegu

-Možda, ali tako se lepo uklapa, nema veze, ne razumeš ti to, to je pesnička sloboda.

-Ako je i od pesničke slobode, malo je ipak previše. Rosa u snegu. Svašta, možda sam ja previše realna.

            Tog trenutka prišao  mi je zgodan mladić. Stao je iznad mene, pogledao u gips na mojoj nozi kao da je hteo nešto da kaže.  Skoro sam se onesvestila.  Nisam mogla da verujem svojim očima. Da li se mašta opet poigrala samnom? Gledala sam ga netremice, širom otvorenih očiju, poluotvorenih usta, njegovo čelo, brada, ramena, ruke, osmeh:

                         -Olivere... prošaputala sam, jedva

                         -Ne ja sam Filip, zbunio se sad mladić

                          -Ja, ja, izvinite, vidim ga u svakom.... pokušala sam da se okrenem i ne gledam ga više, ali moje oči su ga posmatrale, istraživale, to je bio Oliver, kosa malo duža, oči možda nisu imale onaj topli sjaj kojim me  je nekad gledao Oliver, ali sve ostalo, način držanja ramena, hod, njegova  energična brada... osetila sam želju da ga dodirnem, pomilujem, uspomene su me preplavile, i samo sam zatvorila oči...

 

            Neka čudna užurbanost bila je tog jutra u hotelu.  Neko šaputanje...  pogledi...  nešto čudno se dešavalo. Ljudi su stajali u grupicama medjusobno pričali, a kad bi se neko stran približio, ućutali bi, gledali ispitivački i nešto očekivali. Malo ih je otišlo na stazu, svi su se nešto muvali, pili sokove, nešto iščekivali. Najzad prišao mi je neki čovek, pretstavio se, čula sam samo policija.... Malo mi je bilo dosta policije u zadnje vreme, ali šta je tu je.

                             -Vi ste videli mladića sinoć zadnji, možete li nešto reći, o tome?

                             -Mladića? Kog mladića?

-Onog što vas je udario po gipsu, nekoliko gostiju je potvrdilo da ste ga negde poslali.

                               -Da, zamolila sam ga da mi donese Coca-Colu iz bara.

                               -Samo to?

                               -Samo to, nije mi doneo, negde se izgubio.

                               -Da, negde se izgubio, u tome i jeste problem

                               -Šta hoćete da kažete?

                               -Ništa, jeste li ga videli kasnije?

-Ne, nisam, čekala sam ga da se vrati, ali nije, a izgledao je tako simpatičan i uslužan.

-Njega nigde nema. Na noćno skijanje nije došao, drugovi su ga čekali, u sobi ga nema, na doručku  se nije pojavio. Nestao je u hotelu.

 Stresla sam se, kako je mogao samo da nestane?   Miloje je dodao:

                                -Da, da, i ja sam ga video kako je krenuo ka baru.

         Vreme je prolazilo,  jurcala sam po po sajtu, ukucavala neka imena i dobro se zabavljala. Nailazila sam na svakakve ljude, papirnate, što ja kažem, a tek njihovi predlozi, pitanja, to je priča za sebe.

                               -Šta imaš na sebi?

                               -Pa trenerku, oklevajući otkucala sam

                               -A ispod nje? Nosiš li gaćice

-Bože, budale, i kvrcnuh ga u vasionu, ali ne ide to baš tako, posle par minuta, evo ga opet

                                -Ja sam Satir, tražim jednu lutkicu da se poigramo malo.

        Kvrc, ode Satir, posle par minuta, evo ga opet.

                                    -Lutkica bi da se igra samnom, ja imam....nisam dalje čitala . Ako ga izbacim opet će doći, gleda, gleda u ekran, dole na samom dnu piše: zabrana pristupa. Kvrc...nema više Satira.

         U to pridje Filip sa kafom u ruci. Jednu šoljicu je  pružio meni,  drugu slikarki. Nekako mi se učinilo da se poznaju, kako je znao kakvu kafu Olja pije, a opet i meni je doneo kafu koju obično pijem, možda samo slučajnost. Postajem paranoična, nije ni čudo, šta se sve dešavalo u zadnje vreme. Možda samo posmatra ljude oko sebe. Koliko sam kafa popila nije ni čudo da svi znaju kakvu volim. Svaki put, kad bih ga pogledala, zbunila sam se, toliko sličnost, ili možda ja samo tražim sličnost, nikad razliku. Od kad ga nema svi mi muskarci liče na Olivera, treba da gledam u čemu su različiti, a ne slični. Filip mi se obratio:

-Šteta što ti tako mlada, zdrava, moraš da sediš, a svi ostali se zabavljaju.

-E,  pucam od zdravlja, noga me boli, srce nije u redu, nisam ti ja nizašta. Pravo da ti kažem i ne čeznem za nekom zabavom.

            Mislila sam na Olivera, našu ljubav, vezu koja je mogla biti nešto dublje, na ono što smo imali i što smo mogli da imamo. Nisam bila ni na njegovoj sahrani, a kažu da ako ne sahraniš nekog koga toliko voliš, on je zauvek pored tebe, tvog srca, tvojih misli. Ne možeš da ga zaboraviš, ne osećaš da ga nema, jer je u tebi, tvojim mislima.

             Olja pogleda Filipa, u tom pridje i Miloje, izmenjaše poglede. Miloje je bio krupan, jak, što bi rekli konju bi rep iščupao, a ovamo po ceo dan blebeće: Mesec, zvezde, povetarac, maj, vaj, avaj, aj, Olja mu se odmah okrete:

-Treba da ostavimo, sirotu Barbaru na miru, da se odmara, treba da prikupi snage za svoje bolesno srce. Ne bi trebalo da piješ ni toliko kafe, draga.

          Sledeće jutro počelo je kao i svako prethodno na planini, doručkovali su, pili kafu, sokove, vredniji su već bili na stazi, neki su zabušavali, izgovarajući se na maglu. U dnu restorana , nedaleko od mesta gde sam sedela sa Filipom grupa mladih se šalila, zadirkivala. Udubili su se u neki razgovor i do nas su dopirali samo odlomci i smeh sa udaljenog stola. Volela sam da budem u društvu sa Filipom, neki put sam zamišljala da sam sa Oliverom, a onda bih uvidela da su različiti. Kad bih mogla da ga zavolim bilo bi kao da se Oliver vratio, ali moje srce je bilo od onih koja vole samo jednom. Opet sam obratila pažnju na priče mladih. Momentalno su bili na udaru brat i sestra, blizanci. Šalili su se da možda i nisu blizanci, možda su ih zamenili u bolnici kad ne liče, sigurno nemaju i iste krvne grupe. Kako malo ljudi znaju o sebi, a onda se skoro posvadjaše.Jedan mladić je tvrdio da je on najbolja krvna grupa, nulta, svakom može da da krv, a drugi je tvrdio

-Najbolje je moja krvna grupa ja sa AB negativan, meni svako može da da krv.

          Reč po reč, izbi svadja, okretoše se meni, kao sudiji da presudim.

-Slučajno znam, odgovorila sam  sakrivši osmeh, Nema opšteg davaoca ili opšteg primaoca, sad svako može da primi samo svoju krvnu grupu, a razočaraću vas i učestalošću vaših krvnih grupa, mi smo na Balkanu, uglavnom je rasprostranjena A+, ti što se toliko praviš važan da možeš da primiš od svakog, varaš se, tvoja krvna grupa je najredje, nekom bi svaka kapljica tvoje krvi zlata vredela.

Filip me je slušao sa zanimanjem

                                -Dosta znaš o tome, mora da dobro zaradjuješ?

-To se samo kod nas odmah pita kolika su ti primanja, svuda u svetu bi to bilo nepristojno, izbegla sam  odgovor, okrenula se svom lap-topu i time presekla svaku dalju diskusiju.

                                 -Da, da, novac, uvek taj prokleti novac.

          Nisam ga vise nije slušala

                                 -Ja sam Stiv. Šta ima novo?

         Neko vreme sam pričala sa njim o utiscima na planini, vremenu, gostima, i nekim zanimljivim dogadjajima, a onda sam prešla na drugu osobu.To mi se dopadalo kod Stiva, pitao me je uvek šta radim, ko je pored mene, kako se zabavljam. Imala sam utisak da ga sve o meni zanima. Bio je tu i neki Bahus koji mi je objašnjavao prednost alkoholisanog stanja nad treznim, nudeći da dodje iz Australije da zajedno popijemo čašu vina. Ljudi su nudili svašta, pitali stvari koje se ne pitaju ni najbliže prijatelje, ko zna kakve su odgovore i očekivali, posle nekog vremena opet sam se vratila Stivu. On je tačno pogadjao šta mi se dopada šta ne, imala sam utisak da sam našla srodnu dušu, odmah je pogodio da sam izgubila nekog bliskog. Bio je pravi papirnati prijatelj, i sve više mi se dopadalo ćaskanje sa njim, Dogovorili smo se da se čujemo, ili bolje reći da se pišemo, ponovo narednog dana, nije bio kao ostali, njega je sve interesovalo, o meni, o gostima, pitao me je kako se zabavljam, jednom reči, sa njim sam mogla da pričam o svemu. Čak ga je interesovao i razgovor koji vodim sa ostalima na planini.

          Za to vreme grupa skijaša se spremala da izadje, mahnuli su onima koji su ostali u hotelu i krenuli su na stazu. Dva para očiju su ih netremice posmatrla. Jedan pokaza devojku u zelenom i mladića u cvenom skijaškom odelu.

                                -Zar dva? Zašto?

-Hitno je, nemamo vremena za reskiranje i traženje,  još je i prevoz komplikovan, dobro znaš, ali ti moraš uvek da nešto pitaš.

            Dva skijaša se neće vratiti na ručak.

 

 Nastaviće se...Kopaonik

 

 

Barbara 44
2010/02/08,19:51

 

 

           U noći je napadao novi sneg. Pahuljice su jos vijorile, prava zimska idila. Nije bilo ni hladno i od ranog jutra skijaši su se okupljali na stazi.  Samo sam popila kafu, i odjurila, i radovala  sam se kao dete snegu. Obesno sam grudvu zavitlala prema nekome mladiću, pogodila ga, a on se nasmejao, sagnuo se i grudva je poletela na mene. Nisam mu ostala ostala dužna, ubrzo se pridružio još jedan skijaš, pa još jedan, i snežna bitka grudvama je započela. Uskoro su svi bili mokri, uvaljani u sneg, lica su se zajapurila. Dan je pokazivao da neće biti dosadno.

           Posle snežne bitke, uputili smo se ka uspinjačama, a onda do samog vrha. Bio je to nezaboravan doživljaj, videlo se daleko, daleko, i gde god bi pogled dopirao sve je bilo belo, sneg je prestao da pada, Sunce, kao uvek na planini, brzo je izašlo iza oblaka, vetar je prestao da duva sve se kupalo pod sunčevim zracima. Spustila sam se jednom, pa još jednom, jurila na skijama niz strminu, vetar je šumio u ušima, šal se viorio iza mene, levo, pa desno. Spretno sam jurila niz strminu, još jedan zaokret, izvijanje tela...i sa bočne strane dolete zec, instiktivno sam se okrenula, nogu malo previše savila, telo malo previše nagnula, i tras, završila sam pored staze, a zec je brzo otskakutao u sigurnost nekog grma.

           Bol, oštar bol. Nemoć. Pokušavam da ustanem, oslonim se o štap. Bol. Već su trčali ka meni. Na mom licu se vidi da boli, da ne mogu da se pomerim, ali nekako mi se čini da nije strašno, samo da duboko udahnem i sve će proći. Ali ne prolazi. Samo mi se čini da tonem , da nestajem u belini snega, kad se probudim sve će prestati, a onda oštar bol, podižu me neke ruke, povredjuje me to dodirivanje, hoću da se branim. Umiruju me. Stavili su me na neke smešne saonice koje do tada nisam ni videla, dobro me vezali i pokrili, pa pojurili ka dolini. I onda uobičajeno. Ambulanta. Snimanje. Tablete protiv bolova.

                          -Neću da budem bolesna, ljutila sam se.

-Ništa strašno, samo je naprsla noga, nije slomljena, ali se mora staviti gips.

                          -I?

                          -Šta i?

                          -Šta će sad da bude? Moram li natrag u Grad?

     -To sama odluči, možeš  da se vratiš, ali komotno možeš da ostaneš i ovde i dišeš, našali se mladi doktor.

           Da idem kući, ili da “dišem” na planini? Disanje je prevagnulo. I kod kuće bih sedela, ovde će ipak biti zanimljivije. Imala sam utisak da sam pravi panj, dok svi budu uživali u snegu, ja ću sa gipsom na nozi samo skakutati i sedeti u sali pored recepcije. Ali moj optimizam pobedio je i ovaj put, već sam gledala kolica s zamamnim kolačima koja su gurali po restoranu bacajući one punačkije u očaj i izazivajući ih da još jednom daju sebi obećanje: od sutra stroga dijeta, a stvarajući prijatnost čulima onim manje hrabrim koji su se borili na snežnoj stazi, i  izgubili dovoljno kalorija da bi borbu nastavili sa nekim komadom torte.

         Sedela sam, grickala kolače, pila vec treću kafu, disala, što reče onaj doktor, ali šta da radim dok su svi na stazi? Jednim krajičkom svesti pomislila sam na Olivera, ali onda na silu potisnula te misli, gurnula ih negde u duboku pozadinu svesti i brzo, brzo, počela da mislim na nešto drugo. Sad mi nije bilo interesantno ono spavanje o kome sam uvek maštala. Takvi smo mi, kad  je nešto nedostižno samo sanjamo da to dobijemo, a kad to dobijemo, onda je kratko vreme interesantno, i okrenemo se da želimo nešto drugo.

         Lap-top, spanosna igračka, ponela sam ga da završim neki posao koji je bio na samom kraju, ako budem imala vremena. Bila sam tako sigurna sa vezom preko Interneta sa mojima na poslu, nikad se  potpuno ne opuštam i neću da zbog mog odmora nešto podje naopako.

          Šta sad da radi? Igrice? Malo  je bilo infantilno da  zimski odmor provodim igrajući neke igrice po računaru. Kuckala sam neodredjeno, ništa mi nije padalo napamet. I onda, setila sam se: Poznanstva

          Brzo sam našla jedan od mnogobrojnih sajtova, trebalo se registrovati, popuniti neke podatke.

            Nik?

         Šta da stavim? Zamislila sam se kao da od toga zavisi mir u svetu. Svako ime je imalo nešto za i nešto protiv, odluka je stvarno bila teška, bila je to glupa dilema, i odlučila sam, setivši se nekog dogadjaja iz detinjstva, da uzmem ime Barbika.

          Ne može, zauzeto.

          Šta ne može, hoću Barbiku i tačka, i Barbika dobi još jedno slovo na kraju B.

Prihvaćeno

          Sad lozinka.

To je lako, par brojeva i slova nabacano bez reda

Prihvaćeno

          Lozinka nije bila uspešno odabrana. Pokazalo se da ti nabacani brojevi i slova nisu bili laki za pamćenja i ja sam ih je već na sledećem uključenju zaboravila. Lozinka. Mogla sam da uzmem neki datum, ali sigurna sam  da svi uzimaju datume rodjena svoje ili nekog bliskog, a imena, to su sigurno imena neke drage osobe ili možda kućnog ljubimca. Mogla sam da uzmem ime Lole, sa nežnošću sam pomislila na svog psa, ali sad sam već ukuckala te glupave brojeve. Osećala sam se kako dete u poslastičarnici. Koliko imena, koliko ljudi, a svi lepi, pametni, iskreni, puni dobrih namera...I igra je počela, bilo je mnogo zanimljivije nego što sam mislila, ali i sasvim drugačije nego što sam se nadala.

          Dok sam ulazila u svet Inerneta, papirnih ljudi, nestajala u mašti nečeg u isti čas stvarnog i potpuno nestvarnog i drugi su se zabavljali, sedeći u udobnim foteljama, na različite načine.

         Pored mene je sedela slikarka Olja, koja je na planinu došla po inspiraciju, ali nikako da krene sa nekim radom. Neodredjeno je crtkala, gledala goste hotela kako ulaze i izlaze, slušala tudje razgovore, ponekad se i sama uključivala. Pogledala sam u njene blok sa crtežima. Ova slikarka crta još gore od mene, ako je to uopšte moguće. Neće se obogatiti svojim slikama. Teško će naći inspiraciju da to na nešto počne da liči na nešto... Možda je to neki novi pravac za koji ja ne znam, ali sve u svemu, nadam se da me neće da pita za mišljenje, ništa mi se ne dopada.

       I drugi su nešto, kao radili, sa druge strane, na fotelji malo izdvojenoj sedeo je neki muškarac srednjeg rasta, tamnih brkova, večito nasmejan, niskog čela i ravne kose koja je bila zalizana,  sijala se sigurno dobro nauljena. Crveni obrazi na okruglom licu, mesnati vrat, koga skoro i nije bilo i pivski stomačić preko koga je bio zategnut kajš. Košulja je bila uvek neuredno razdrljena, lice neobrijano, a neke dlačice su mu stršale iz uha. Nosio je farmerke koje su bile čuvene firme, a preko njih sako koji je video i bolje dane. Pomislila sam gledajući ga: ovaj ili se obukao u nekom kontajneru, ali šta će onda ovde, ili izigrava nekog kome nije stalo do spoljnog izgleda. Čim je video  da sam ostala sama odmah je prišao i pretstavio se pružajući ruku:

-Ja sam Miloje. Znate za mene, svi znaju, ja sam kompozitor naših najboljih pesama. Pevači se grabe za njih, znaju da će biti hitovi.

          Prihvatila sam  njegovu ruku, šta sam drugo mogla, a on je steže tako da je dobro bilo što sam sedela u u fotelji, inače bi sigurno sela na pod, klatio je jedno vreme tom rukom kao da ima nameru da mi je iščupa  iz ramena, ali na kraju i to rukovanje se završilo. Olja je čitala neku knjigu, Miloje je sastavljao stihove u stilu: ubi ga, ubi je, nevernik, nevernice, tugo moja, jao mene nesretnika, i slično... sve što dira srce, onome ko ga ima.

         Pored mene je  proleteo mladić od 15-16godina jureći negde, skoro se sapleo o  gips, i bolni grč na mom licu izazvao je kajanje i reči izvinjenja:

                     -Nisam te video, da li sam te mnogo povredio?

                     -Za kaznu donesi mi jednu bocu Coca-Cole iz bara

                      -Letim, odahnu dečak

         Vreme je prolazilo, dečak se nije vraćao

          Dečaci, pomislila sam , nikad iskreni. Ovaj put sam se varala, dečak nije bio kriv što se nije vratio i doneo piće.

 Nastaviće se...

Barbara 43
2010/02/08,18:47

Barbara 43

 

       Zima je opet.

 Odmori.

Stotinu planova.

 Otići iz grada ili ostati u njemu? Bila sam  kao neko magare izmedju dva plasta sena, i ide mi se i ostaje. Bilo bi lepo otići negde izvan grada i malo zaboraviti na gradski smog, izmaknuti se od nedavno doživljenih dogadjaja i vratiti se ponovo u one bezbrižne dane kad je sve bilo tako moguće.

         Društvo me je nagovaralo da ih ne izneverim, malo se kolebalam, ni sama ne znam šta želim. Poslednji dogadjaji su me malo izbacili iz normalnog koloseka, sve se bojim da se nešto ne dogodi. Neki put mislim da nikom više neću moći da  verujem. Sneg koji je počeo da pada samo po planinama i zaobilazio Grad, prevagnuo je. Mislim da je ipak bolje da se izmaknem malo, da na svežem vazduhu zaboravim na prošle dogadjaje. Da treba mi neka promena. Ićiću na planinu.

Pripreme

Pakovanje.

Put.

        Putovali smo  kolima koja su gutala kilometre dok su išla po ravnom putu, kad smo počeli da se penjemo na planinu, brektala su na uzbrdici, dahtala, propinjala se, imala sam utisak da će nad nekom provalijom stati i strmeknuti se niz litice. Vozač nas je umirivao da je sve u redu, da je samo uzbrdica pa kola malo teže vuku, a šta je i mogao da kaže. Neće valjda da kaže da su kola stara, ili da on ne može da savlada strmine?

 Put je bio delimično zaledjen, bilo je i odrona, a kad bi se pogledalo niz planinu provalije nisu ni najmanje pitomo izgledale. U društvu je bio i jedan Lala koji se prvo samo molio da stignemo u jednom komadu, a što smo se penjali više, molitva je menjala reči. Na kraju je tražio da sidje i da nastavi pešice, ionako smo već blizu. Kasnije je priznao da je bio siguran da će se negde survati sa tih kako je on rekao, užasa, od planine, i samo se molio da bude odmah mrtav da se ne muči u nekoj provaliji. Kad su odlazili rekao je da nije mogao da veruje da može biti tako lepo na brdu, a naučio je da skija brže i bolje od mnogih koji godinama dolaze na planinu.

        Polako smo se peli, rečica uz koju smo išli, nestala je negde u dolini, a njen izvor je bio na drugom kraju, kuće su postale sve redje, tek-tek po neka koja je više ličila na napuštenu vikendicu nego na kuću u kojoj se stalno boravi.

        Sneg je prestao da pada, ubrzo se i sunce pojavilo. Planinska lepotica je blistala u svoj svojoj lepoti. Grane borova, teške od snega povijale su se skoro do zemlje. Sunčevi zraci presijavali su se na snegu, plesajući, izazivali vatromet boja. U daljini se videle dolina, sve u minijaturi kao dečije igračke. Malo dalje dizali su se vrhovi pokriveni snegom, doticali su samo nebo, koje je se ovog trenutka plavilo kao more. Sve je bilo svetlo, čisto, nedirnuto, kao da niko nije prošao tim stazama, kao da se niko nije uputio u šume da istraži njene tajne.

Stigli smo.

         Veselo iskrcavanje, padanje nenaviknutih na klizav sneg, onda izbacivanje gomile torbi, opreme, trčanje po snegu. Sve je bilo bezbrižno, delovalo je da će odmor biti više nego zabavan.

          Onako blede iz Grada prvi dan nas je poljubilo planinsko Sunce. Crven nos, sa tendencijom guljenja, pegice i rumeni obrazi bili su posledica prvog dana na snegu. Neumorno sam skijala celog dana, a uveče smo otišli u neki kafić, ali nismo dugo izdržali. Nenaviknuto telo na fizicke napore skijanja, oteralo me je  brzo u krevet.

Samo što sam spustila glavu na jastuk  predala sam se carstvu snova

Zvrrrrrrrrr.....telefon

         Pokušavam je da ignorišem zvonjavu, samo sam se dublje uvukla, jastuk stavila preko glave, grdeći se u sebi što mobilni nisam isključila pre spavanja. Onda je počeo da zvoni i telefon pored kreveta, udruženim snagama su navalili na moj san, ali  se nisam predavala, sve više  sam se uvlačila u krevet pokrivala po glavi i branila od napadača.

                    -Da li ću se ja ikad u životu naspavati?

        Već sam htela da pružim ruku ka jednom od drekavca, kad se začula lupnjava na vratima.

                    -Dobro, Barbara, misliš li ti ceo odmor da prespavaš?

                    -Koliko je sati?

         Otvorila sam vrata, trljajući bunovna oči

                     -Ponoć je davno prošla, sad ce 2h

-Gde gori? Još je bila uspavana i reči njene drugarice nisu dopirale do njene svesti.

-Idemo na bazen, našli smo ključeve, podmitili smo portira da okrene glavu dok smo se šuljali ka tabli sa ključevima. Bićemo sami.

                      -Same? Nas dve?

-Ma, ludice, same nas dve i još desetak gostiju koji nisu spavalice. Požuri, nećeš valjda da propustiš noćno kupanje  u bazenu, na vrh planine?

          Nisam se dugo predomišljala, dok si rekao: piksla, bila sam u kupaćem kostimu, vukla peškir iz kupatila, navlačila bademantil, i već smo trčale hodnicima. Kikotale smo se provlačeći se kroz neke lance koji su čuvali bazen od takvih kao što smo mi.

A bazen?

Kao u snu.

          Nismo smeli da upalimo svetla, videli bi nas čuvari, ili neka namrgodjena njuška koja bi digla odmah paniku, već sam ih zamišljala kako bi urlali

                    -Provala! Ovi nemaju poštovanja prema ničemu.

           Zastala sam na trenutak gledajući u bazen. Mesec je prosipao zrake, deo bazena je bio osvetljen kao reflektorom, drugi u potpunom mraku, tamo se videlo neko telo koje pliva ka drugom, za trenutak su zastali, pružili ruke jedan drugom, glave su se primakle, sve bliže i bliže, a onda su nestali sa Mesečevog zraka , čulo se pljuskanje vode o ivice bazena, i onda tajac.

Pogledla sam ka paru. Muškarac snažne gradje, nabildovanih mišića isplivao je na osvetljen deo bazena, snažnim zamasima plivao je ka ivici bazena, kad bi podigao ruku, Mesec bi je osvetlio od vrha snažnih prstiju, klizeći preko nadlaktice, zraci su se igrali na njegovim  mokrim mišićima svetlucajući u noći, doticali ramena i gubili se u mokroj kosi. Kad je doplivao do ivice bazena, stavio je ruku na ivicu bazena, snažnim  zamahom, snagom mišića iskočio je na obalu.

 Videla sam njegovo telo sa koga se slivala voda, mišiće grudi koji su se uzdizali udišući vazduh da neutrališu napor brzog plivanja, osmehnuh se, možda još nečega... Podigao je obe ruke u vazduh, protresao kosu, pločice mišića na stomaku se zategoše, Mesečev zrak pade na lice, Apolon bi mu mogao zavideti.

 Gledao je u bazen, čulo se pljuskanje vode. Mladić se osmehnu. Sad ću je videti. Kakva li je boginja osvojila ovakvog muškarca? Neke devojke imaju sreće.

 Mladić se nagnuo nad samu ivicu, nežnost se videla na njegovom licu,  mišići ledja su se napeli, pružio je ruku da pomogne nekom da izadje iz vode. Usne im se dotakoše, njegovo telo je zaklonilo drugo, ništa nisam videla, a onda iz vode pojavi se crna kosa, tamne nasmejane oči, beli zubi zabljeskaše u noći, ruka čvrsto uhvati ruku mladića na ivici bazena, i iz vode iskoči drugi mladić.

 Nastaviće seKopaonik

 

Gospodar AnaM
2010/02/06,18:32

 

 

Svakog si trenutka sa mnom. Pokušavam da ti pobegnem, pokašavam da zaboravim da postojiš, ali ti si tu.

Ujutro prvi pogled bacim na tebe, pratiš me, zapovedaš. Uzimaš mi i daješ.

 Ti si moj gospodar, želela bih da si rob. Pokoravam ti se od kad znam za tebe. Neumoljiv si.

Sećam se noći koje sam htela da provedem  na splavu, u veselom društvi, uljuljkana na talasima Dunava. Jedan pogled na tebe, griža savesti, i sve napuštam

Proganjao si me  dok sam bila devojčica, koliko sam puta bila nagrdjena zbog tebe.

Uhvatim sad sebe da te u isti čas mrzim i volim. Suviše sam slaba, suviše sam navikla na tebe. Ne umem da živim bez tebe i kad bih mogla.

Letos si me proganjao i na moru. Pokušavala sam da ti pobegnem, ali ta navika. Ne kažu uzalud da je odvikavanje teže od navikavanja.

Umeš da budeš baš nevaljao. Pre dve godine na aerodromu u Atini sam zbog tebe propustila avion i napravila čitav cirkus.

Gledam te jutros, i mislim, ma, baš me briga šutnuću te. I šutnila bih te da nije sve podredjeno tebi. Bez tebe ne mogu čak ni ručak da skuvam da mi ne zagori, jer ti si moj sat, najobičniji sat.

 

Barbara 42
2010/02/05,09:46

 

Magla

 

Barbara 42

 

Davanje izjave u policijskoj stanici uvek je mučno, ali ovaj put je bilo gore nego ikada. Vera se čudila, plakala, govorila da je sve to zabuna. Nije znala zašto je išla u taj park, gde je ustvari pošla. Objasnjavala je da je sve samo greška, da je ona doktor,  pomaže ljudima, ne može nikome da naudi. Prvao je govorila , onda je plakala, njeni jecaji su bili čudni, kao vučice u noći, onda je skočila, udarila je policajca, bacila stolicu na prozor, srušila sve sa stola, lice joj je izgubilo mir, menjalo se svakog trenutka. Onda je opet pala i kao u polusvesnom stanju govorila nepovezane reči, svadjala se sa nekim, pa ga opet molila. Zvala je svoje dete, molila ga da joj oprosti, obećavala da će ga sad čuvati, nikom ga neće dati. Onda je napadala nekog čoveka, optuživala ga za neveru, govorila kako će ga kazniti, videće on. Bila je to prava salata od reči.

        Pozvali su doktora, dali joj nešto za smirenje i smestili u bolnicu pod nadzorom.

Vera je ubrzo pala u tešku apatiju. Odbijala je vodu, hranu, morali su da je hrane infuzijama, da je vezuju, jer je u trenucima svesti postajala agresivna sve bacala, kidala igle, pokušavala da se povredi. Onda je molila da samo jednom vidi svoje dete, plakala je preklinjala, sve obećavala. Žalila se na okrutnost žene kojoj je dala svoje dete.

                           -Ne da mi da vidim dete.. .Samo jednom...samo da ga dodirnem...da jednom pomilujem njenu kosicu....poljubim ručice...samo jednom...obećaću da je posle više nikad neću uznemiravati...molim vas...samo jednom...

        Plakala je preklinjala, molila, a onda opet padala u apatiju odbijajući svaki kontakt., onda se ponovo optuživala za sve što je učinila svom detetu. Zločini koje je učinila, ubistva, sve je iščezlo iz njenih sećanja. Posle nekog vremena nije više razumela ni lekarova objašnjenja:

                       -Vera, nema deteta, vaše dete nije usvojeno, nikad nije ni postojalo, izgubili ste ga na porodjaju.

                        -Slike? Pitala je u trenucima razuma

                        -Slike? To ste vi kao dete. Mrzeli ste sebe i osudjivali kad ste izgubili dete. Ubijajući smedje žene, svaki put ste hteli da se  kaznite i da ubijete sebe.

 

Nastaviće se

 

 

Barbara 41
2010/02/03,17:25

Barbara 41

 

Policija postavlja zasede. Sve  sumnjive osobe su pod prismotrom. Magla se spušta.

Magla.

Magla, prijateljica ubice, magla koja izaziva ubicu, ili tek magla, obična prirodna pojava.

       Igor dolazi do svoje kuće. Prolazi kroz baštu. Ne vidi senke pratioca iza sebe. Dolazi do vrata. Zvoni. Niko ne otvara....

 

        Barbara nikog ne očekuje te večeri. Lećiće ranije, umorna je,  uzima knjigu. Ide ka spavaćoj sobi. Još jedan   pogled kroz prozor. Ništa se ne vidi. Magla, a onda zvono...

 

      Marko velikim koracima grabi ka Barbarinom stanu. Neprozirna magla mu ne smeta. Drzi nešto u ruci. Odlučno dolazi do vrata i zvoni...

 

       Vera je izašla iz kuće. Žurnim korakom, obavijena maglom ide u pravcu Barbarinog stana. Prolazi kroz parkić, oko vrata joj beli šal. U daljini je spazila ženu koja isto tako žurno ide kroz park. Prolazeći kraj svetiljke u parku, na kosu žene pade svetlo, smedja, kratka kosa  na trenutak zablista i onda sve utonu u maglu

       Igor i dalje zvoni, ne pokušava da otključa svojim ključem. Samo stoji i čeka. Posle duže vremena, vrata su se samo malo otškrinula. Igor skrušeno stoji, i nešto govori svojoj ženi. Premešta se sa noge na nogu, pruža ruke ka njoj. Dva para očiju netremice posmatraju svaki njegov pokret. Igor gleda ženu, stoji nepomično, a onda pruža ruke , žena ga je zagrlila i uvela u kuću.

       Marko je došao do Barbarinog stana. Uporno zvoni. Nije kasno, sigurno još ne spava, misli. Vrata se otvaraju, na njima lanac, a  iza zastrašeno Barbarino lice.      Marko je podigao ruku, Barbara je uplašeno zatreptala, a onda Marko iza ledja izvadi ogroman buket cveća, i svečano joj ga predade. Dva para očiju koja su posmatrala ovu scenu, samo se nasmešiše.

      Vera je išla kroz park. Nije videla nikog iza sebe. Magla ju je obavijala, ali je ona išla ka nekom cilju koji je jasno videla. Smedja žena. Vera skide svileni beli šal sa svog vrata, brzo ga zabaci preko glave mlade žene, i snažno steže. Tog trenutka, policajac, skoči, otrgnu je od žene koja se već gušila, i namaknu joj lisice na ruke.

                  -Uhapšeni ste.

 

  Nastaviće se

 

Sinkijev pesak
2010/02/02,22:03

Sinkijev   pesak

 

Stala je pred ormar. Popela se na stolicu i na vrhovima prstiju balansirala ne bi li dohvatila kutiju.

Danas je bila nekako posebno, sentimentalno, raspoložena, kao da su joj sve ladje potonule.

Uzela je kutiju, skinula ključić sa lančića oko vrata i....

Zvrrr...neko je pozvonio. Samo poštar sa preporukom. Brzo se vratila svom blagu.

Zvrc... zvrc... telefon. Dugi razgovor sa prijateljicom o mužu koji je ne razume, o deci koja nikog ne slušaju o stvaičnim cenama u samoposluzi, o  šefu koji nije normalan o šoljici za kafu i  najzad kraj, vraća se kutiji.

Pomilovala je, misli su bludele negde u prošlost. Osmeh na licu je bio skoro grč. Brzo je  ključić stavila u bravicu i lagano dizala poklopac, cantimetar po cantimetar. Svakim cantimetrom vraćala su se sećanja.

Plaža, Sunce, rečni žal, udaranje talasa, bela pena na granama uronjenim u vodu, zelenkasti pesak, nastao od rude obližnjeg rudnika,  koji joj stavlja u šaku.

Smejao se i govorio, uvek drži otvorenu ruku, pesak će stajati u njoj, ako je stisneš, iscuriće ti kroz prste.

Nije razumela, samo ga je gledala i smešila se,  rupice na rumenim  obrazima  su  bile svedok njene sreće.

Njega nema, samo šaka peska u kutiji. Oči se napuniše suzama. Sećanje na  ljubav. Zauvek će se sećati tog dana, nikad neće nestati iz sećanja, kao što ni ovaj pesak ne može nestati...

Tras-bum

Tresak vrata, letnja oluja, i kutija se prevrnula, pesak se rasuo po terasi.

 Pružila je obe ruke da ga zadrži, ali on je već klizio niz ogradu nestajući  u parkiću...

Koliko god želeli da zadržimo sećanja, neminovnost je da ona pripadaju prošlosti...

Sinkijev kamenčić
2010/02/02,11:32

Ko zna

Na vrhu brda stajao je kamenčić.

 Bio je miran, spokojan, vekovima mu je tu bilo zagarantovano mesto. Nikom nije smetao, ali ni previše koristio. Jednostavno je stajao tu, grejao se na Suncu, umivala ga je jutarnja rosa, štitio ga je sneg od zima.

I kao što to u pričama biva ( što bi kazala naša draga Pričalica) jednog dana neko  se pope na planinu. Gledaoje zalazak Sunca, vrtio rukom štap i u trenutku, ničim izazvan, bez ikakvih namera, jednostavno štapom odgurnuo kamenčić.

Mogao je kamenčić da se zaustavi, mogao je da se zadrži u šumi, ali on je poleteo nizbrdo.

Prvo se lagano kotrljao, pa sve brže i brže. Na početku staze bio je sam, a onda su mu se pridružili drugi kamečići, manji i veći . Jurili su sve brže, više ih nije ništa moglo zaustaviti.

Kao lavina su se kotrljali prema obližnjem naselju.

Možda se sruče na kuću iz koje se čuo veseli dečiji smeh  i zauvek ga prekinu, a možda skrenu prepa potoku, zaustave mu tok, naprave jezerce,

Ko zna….

 Možda se sve samo spusti do napuštenog starog rudnika.

Ko zna.

Baš kao u životu.

Jedan kamenčić gurnut u pravom pravcu može dovesti do nevidjene sreće, ili baciti nas na put bez povratka…

Ko zna…

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu