U noći je napadao novi sneg. Pahuljice su jos vijorile, prava zimska idila. Nije bilo ni hladno i od ranog jutra skijaši su se okupljali na stazi. Samo sam popila kafu, i odjurila, i radovala sam se kao dete snegu. Obesno sam grudvu zavitlala prema nekome mladiću, pogodila ga, a on se nasmejao, sagnuo se i grudva je poletela na mene. Nisam mu ostala ostala dužna, ubrzo se pridružio još jedan skijaš, pa još jedan, i snežna bitka grudvama je započela. Uskoro su svi bili mokri, uvaljani u sneg, lica su se zajapurila. Dan je pokazivao da neće biti dosadno.
Posle snežne bitke, uputili smo se ka uspinjačama, a onda do samog vrha. Bio je to nezaboravan doživljaj, videlo se daleko, daleko, i gde god bi pogled dopirao sve je bilo belo, sneg je prestao da pada, Sunce, kao uvek na planini, brzo je izašlo iza oblaka, vetar je prestao da duva sve se kupalo pod sunčevim zracima. Spustila sam se jednom, pa još jednom, jurila na skijama niz strminu, vetar je šumio u ušima, šal se viorio iza mene, levo, pa desno. Spretno sam jurila niz strminu, još jedan zaokret, izvijanje tela...i sa bočne strane dolete zec, instiktivno sam se okrenula, nogu malo previše savila, telo malo previše nagnula, i tras, završila sam pored staze, a zec je brzo otskakutao u sigurnost nekog grma.
Bol, oštar bol. Nemoć. Pokušavam da ustanem, oslonim se o štap. Bol. Već su trčali ka meni. Na mom licu se vidi da boli, da ne mogu da se pomerim, ali nekako mi se čini da nije strašno, samo da duboko udahnem i sve će proći. Ali ne prolazi. Samo mi se čini da tonem , da nestajem u belini snega, kad se probudim sve će prestati, a onda oštar bol, podižu me neke ruke, povredjuje me to dodirivanje, hoću da se branim. Umiruju me. Stavili su me na neke smešne saonice koje do tada nisam ni videla, dobro me vezali i pokrili, pa pojurili ka dolini. I onda uobičajeno. Ambulanta. Snimanje. Tablete protiv bolova.
-Neću da budem bolesna, ljutila sam se.
-Ništa strašno, samo je naprsla noga, nije slomljena, ali se mora staviti gips.
-I?
-Šta i?
-Šta će sad da bude? Moram li natrag u Grad?
-To sama odluči, možeš da se vratiš, ali komotno možeš da ostaneš i ovde i dišeš, našali se mladi doktor.
Da idem kući, ili da “dišem” na planini? Disanje je prevagnulo. I kod kuće bih sedela, ovde će ipak biti zanimljivije. Imala sam utisak da sam pravi panj, dok svi budu uživali u snegu, ja ću sa gipsom na nozi samo skakutati i sedeti u sali pored recepcije. Ali moj optimizam pobedio je i ovaj put, već sam gledala kolica s zamamnim kolačima koja su gurali po restoranu bacajući one punačkije u očaj i izazivajući ih da još jednom daju sebi obećanje: od sutra stroga dijeta, a stvarajući prijatnost čulima onim manje hrabrim koji su se borili na snežnoj stazi, i izgubili dovoljno kalorija da bi borbu nastavili sa nekim komadom torte.
Sedela sam, grickala kolače, pila vec treću kafu, disala, što reče onaj doktor, ali šta da radim dok su svi na stazi? Jednim krajičkom svesti pomislila sam na Olivera, ali onda na silu potisnula te misli, gurnula ih negde u duboku pozadinu svesti i brzo, brzo, počela da mislim na nešto drugo. Sad mi nije bilo interesantno ono spavanje o kome sam uvek maštala. Takvi smo mi, kad je nešto nedostižno samo sanjamo da to dobijemo, a kad to dobijemo, onda je kratko vreme interesantno, i okrenemo se da želimo nešto drugo.
Lap-top, spanosna igračka, ponela sam ga da završim neki posao koji je bio na samom kraju, ako budem imala vremena. Bila sam tako sigurna sa vezom preko Interneta sa mojima na poslu, nikad se potpuno ne opuštam i neću da zbog mog odmora nešto podje naopako.
Šta sad da radi? Igrice? Malo je bilo infantilno da zimski odmor provodim igrajući neke igrice po računaru. Kuckala sam neodredjeno, ništa mi nije padalo napamet. I onda, setila sam se: Poznanstva
Brzo sam našla jedan od mnogobrojnih sajtova, trebalo se registrovati, popuniti neke podatke.
Nik?
Šta da stavim? Zamislila sam se kao da od toga zavisi mir u svetu. Svako ime je imalo nešto za i nešto protiv, odluka je stvarno bila teška, bila je to glupa dilema, i odlučila sam, setivši se nekog dogadjaja iz detinjstva, da uzmem ime Barbika.
Ne može, zauzeto.
Šta ne može, hoću Barbiku i tačka, i Barbika dobi još jedno slovo na kraju B.
Prihvaćeno
Sad lozinka.
To je lako, par brojeva i slova nabacano bez reda
Prihvaćeno
Lozinka nije bila uspešno odabrana. Pokazalo se da ti nabacani brojevi i slova nisu bili laki za pamćenja i ja sam ih je već na sledećem uključenju zaboravila. Lozinka. Mogla sam da uzmem neki datum, ali sigurna sam da svi uzimaju datume rodjena svoje ili nekog bliskog, a imena, to su sigurno imena neke drage osobe ili možda kućnog ljubimca. Mogla sam da uzmem ime Lole, sa nežnošću sam pomislila na svog psa, ali sad sam već ukuckala te glupave brojeve. Osećala sam se kako dete u poslastičarnici. Koliko imena, koliko ljudi, a svi lepi, pametni, iskreni, puni dobrih namera...I igra je počela, bilo je mnogo zanimljivije nego što sam mislila, ali i sasvim drugačije nego što sam se nadala.
Dok sam ulazila u svet Inerneta, papirnih ljudi, nestajala u mašti nečeg u isti čas stvarnog i potpuno nestvarnog i drugi su se zabavljali, sedeći u udobnim foteljama, na različite načine.
Pored mene je sedela slikarka Olja, koja je na planinu došla po inspiraciju, ali nikako da krene sa nekim radom. Neodredjeno je crtkala, gledala goste hotela kako ulaze i izlaze, slušala tudje razgovore, ponekad se i sama uključivala. Pogledala sam u njene blok sa crtežima. Ova slikarka crta još gore od mene, ako je to uopšte moguće. Neće se obogatiti svojim slikama. Teško će naći inspiraciju da to na nešto počne da liči na nešto... Možda je to neki novi pravac za koji ja ne znam, ali sve u svemu, nadam se da me neće da pita za mišljenje, ništa mi se ne dopada.
I drugi su nešto, kao radili, sa druge strane, na fotelji malo izdvojenoj sedeo je neki muškarac srednjeg rasta, tamnih brkova, večito nasmejan, niskog čela i ravne kose koja je bila zalizana, sijala se sigurno dobro nauljena. Crveni obrazi na okruglom licu, mesnati vrat, koga skoro i nije bilo i pivski stomačić preko koga je bio zategnut kajš. Košulja je bila uvek neuredno razdrljena, lice neobrijano, a neke dlačice su mu stršale iz uha. Nosio je farmerke koje su bile čuvene firme, a preko njih sako koji je video i bolje dane. Pomislila sam gledajući ga: ovaj ili se obukao u nekom kontajneru, ali šta će onda ovde, ili izigrava nekog kome nije stalo do spoljnog izgleda. Čim je video da sam ostala sama odmah je prišao i pretstavio se pružajući ruku:
-Ja sam Miloje. Znate za mene, svi znaju, ja sam kompozitor naših najboljih pesama. Pevači se grabe za njih, znaju da će biti hitovi.
Prihvatila sam njegovu ruku, šta sam drugo mogla, a on je steže tako da je dobro bilo što sam sedela u u fotelji, inače bi sigurno sela na pod, klatio je jedno vreme tom rukom kao da ima nameru da mi je iščupa iz ramena, ali na kraju i to rukovanje se završilo. Olja je čitala neku knjigu, Miloje je sastavljao stihove u stilu: ubi ga, ubi je, nevernik, nevernice, tugo moja, jao mene nesretnika, i slično... sve što dira srce, onome ko ga ima.
Pored mene je proleteo mladić od 15-16godina jureći negde, skoro se sapleo o gips, i bolni grč na mom licu izazvao je kajanje i reči izvinjenja:
-Nisam te video, da li sam te mnogo povredio?
-Za kaznu donesi mi jednu bocu Coca-Cole iz bara
-Letim, odahnu dečak
Vreme je prolazilo, dečak se nije vraćao
Dečaci, pomislila sam , nikad iskreni. Ovaj put sam se varala, dečak nije bio kriv što se nije vratio i doneo piće.
Nastaviće se...
Barbara 43
Zima je opet.
Odmori.
Stotinu planova.
Otići iz grada ili ostati u njemu? Bila sam kao neko magare izmedju dva plasta sena, i ide mi se i ostaje. Bilo bi lepo otići negde izvan grada i malo zaboraviti na gradski smog, izmaknuti se od nedavno doživljenih dogadjaja i vratiti se ponovo u one bezbrižne dane kad je sve bilo tako moguće.
Društvo me je nagovaralo da ih ne izneverim, malo se kolebalam, ni sama ne znam šta želim. Poslednji dogadjaji su me malo izbacili iz normalnog koloseka, sve se bojim da se nešto ne dogodi. Neki put mislim da nikom više neću moći da verujem. Sneg koji je počeo da pada samo po planinama i zaobilazio Grad, prevagnuo je. Mislim da je ipak bolje da se izmaknem malo, da na svežem vazduhu zaboravim na prošle dogadjaje. Da treba mi neka promena. Ićiću na planinu.
Pripreme
Pakovanje.
Put.
Putovali smo kolima koja su gutala kilometre dok su išla po ravnom putu, kad smo počeli da se penjemo na planinu, brektala su na uzbrdici, dahtala, propinjala se, imala sam utisak da će nad nekom provalijom stati i strmeknuti se niz litice. Vozač nas je umirivao da je sve u redu, da je samo uzbrdica pa kola malo teže vuku, a šta je i mogao da kaže. Neće valjda da kaže da su kola stara, ili da on ne može da savlada strmine?
Put je bio delimično zaledjen, bilo je i odrona, a kad bi se pogledalo niz planinu provalije nisu ni najmanje pitomo izgledale. U društvu je bio i jedan Lala koji se prvo samo molio da stignemo u jednom komadu, a što smo se penjali više, molitva je menjala reči. Na kraju je tražio da sidje i da nastavi pešice, ionako smo već blizu. Kasnije je priznao da je bio siguran da će se negde survati sa tih kako je on rekao, užasa, od planine, i samo se molio da bude odmah mrtav da se ne muči u nekoj provaliji. Kad su odlazili rekao je da nije mogao da veruje da može biti tako lepo na brdu, a naučio je da skija brže i bolje od mnogih koji godinama dolaze na planinu.
Polako smo se peli, rečica uz koju smo išli, nestala je negde u dolini, a njen izvor je bio na drugom kraju, kuće su postale sve redje, tek-tek po neka koja je više ličila na napuštenu vikendicu nego na kuću u kojoj se stalno boravi.
Sneg je prestao da pada, ubrzo se i sunce pojavilo. Planinska lepotica je blistala u svoj svojoj lepoti. Grane borova, teške od snega povijale su se skoro do zemlje. Sunčevi zraci presijavali su se na snegu, plesajući, izazivali vatromet boja. U daljini se videle dolina, sve u minijaturi kao dečije igračke. Malo dalje dizali su se vrhovi pokriveni snegom, doticali su samo nebo, koje je se ovog trenutka plavilo kao more. Sve je bilo svetlo, čisto, nedirnuto, kao da niko nije prošao tim stazama, kao da se niko nije uputio u šume da istraži njene tajne.
Stigli smo.
Veselo iskrcavanje, padanje nenaviknutih na klizav sneg, onda izbacivanje gomile torbi, opreme, trčanje po snegu. Sve je bilo bezbrižno, delovalo je da će odmor biti više nego zabavan.
Onako blede iz Grada prvi dan nas je poljubilo planinsko Sunce. Crven nos, sa tendencijom guljenja, pegice i rumeni obrazi bili su posledica prvog dana na snegu. Neumorno sam skijala celog dana, a uveče smo otišli u neki kafić, ali nismo dugo izdržali. Nenaviknuto telo na fizicke napore skijanja, oteralo me je brzo u krevet.
Samo što sam spustila glavu na jastuk predala sam se carstvu snova
Zvrrrrrrrrr.....telefon
Pokušavam je da ignorišem zvonjavu, samo sam se dublje uvukla, jastuk stavila preko glave, grdeći se u sebi što mobilni nisam isključila pre spavanja. Onda je počeo da zvoni i telefon pored kreveta, udruženim snagama su navalili na moj san, ali se nisam predavala, sve više sam se uvlačila u krevet pokrivala po glavi i branila od napadača.
-Da li ću se ja ikad u životu naspavati?
Već sam htela da pružim ruku ka jednom od drekavca, kad se začula lupnjava na vratima.
-Dobro, Barbara, misliš li ti ceo odmor da prespavaš?
-Koliko je sati?
Otvorila sam vrata, trljajući bunovna oči
-Ponoć je davno prošla, sad ce 2h
-Gde gori? Još je bila uspavana i reči njene drugarice nisu dopirale do njene svesti.
-Idemo na bazen, našli smo ključeve, podmitili smo portira da okrene glavu dok smo se šuljali ka tabli sa ključevima. Bićemo sami.
-Same? Nas dve?
-Ma, ludice, same nas dve i još desetak gostiju koji nisu spavalice. Požuri, nećeš valjda da propustiš noćno kupanje u bazenu, na vrh planine?
Nisam se dugo predomišljala, dok si rekao: piksla, bila sam u kupaćem kostimu, vukla peškir iz kupatila, navlačila bademantil, i već smo trčale hodnicima. Kikotale smo se provlačeći se kroz neke lance koji su čuvali bazen od takvih kao što smo mi.
A bazen?
Kao u snu.
Nismo smeli da upalimo svetla, videli bi nas čuvari, ili neka namrgodjena njuška koja bi digla odmah paniku, već sam ih zamišljala kako bi urlali
-Provala! Ovi nemaju poštovanja prema ničemu.
Zastala sam na trenutak gledajući u bazen. Mesec je prosipao zrake, deo bazena je bio osvetljen kao reflektorom, drugi u potpunom mraku, tamo se videlo neko telo koje pliva ka drugom, za trenutak su zastali, pružili ruke jedan drugom, glave su se primakle, sve bliže i bliže, a onda su nestali sa Mesečevog zraka , čulo se pljuskanje vode o ivice bazena, i onda tajac.
Pogledla sam ka paru. Muškarac snažne gradje, nabildovanih mišića isplivao je na osvetljen deo bazena, snažnim zamasima plivao je ka ivici bazena, kad bi podigao ruku, Mesec bi je osvetlio od vrha snažnih prstiju, klizeći preko nadlaktice, zraci su se igrali na njegovim mokrim mišićima svetlucajući u noći, doticali ramena i gubili se u mokroj kosi. Kad je doplivao do ivice bazena, stavio je ruku na ivicu bazena, snažnim zamahom, snagom mišića iskočio je na obalu.
Videla sam njegovo telo sa koga se slivala voda, mišiće grudi koji su se uzdizali udišući vazduh da neutrališu napor brzog plivanja, osmehnuh se, možda još nečega... Podigao je obe ruke u vazduh, protresao kosu, pločice mišića na stomaku se zategoše, Mesečev zrak pade na lice, Apolon bi mu mogao zavideti.
Gledao je u bazen, čulo se pljuskanje vode. Mladić se osmehnu. Sad ću je videti. Kakva li je boginja osvojila ovakvog muškarca? Neke devojke imaju sreće.
Mladić se nagnuo nad samu ivicu, nežnost se videla na njegovom licu, mišići ledja su se napeli, pružio je ruku da pomogne nekom da izadje iz vode. Usne im se dotakoše, njegovo telo je zaklonilo drugo, ništa nisam videla, a onda iz vode pojavi se crna kosa, tamne nasmejane oči, beli zubi zabljeskaše u noći, ruka čvrsto uhvati ruku mladića na ivici bazena, i iz vode iskoči drugi mladić.
Nastaviće se
| « | Februar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
