« Barbara 43 | Main | Barbara 45 »
U noći je napadao novi sneg. Pahuljice su jos vijorile, prava zimska idila. Nije bilo ni hladno i od ranog jutra skijaši su se okupljali na stazi. Samo sam popila kafu, i odjurila, i radovala sam se kao dete snegu. Obesno sam grudvu zavitlala prema nekome mladiću, pogodila ga, a on se nasmejao, sagnuo se i grudva je poletela na mene. Nisam mu ostala ostala dužna, ubrzo se pridružio još jedan skijaš, pa još jedan, i snežna bitka grudvama je započela. Uskoro su svi bili mokri, uvaljani u sneg, lica su se zajapurila. Dan je pokazivao da neće biti dosadno.
Posle snežne bitke, uputili smo se ka uspinjačama, a onda do samog vrha. Bio je to nezaboravan doživljaj, videlo se daleko, daleko, i gde god bi pogled dopirao sve je bilo belo, sneg je prestao da pada, Sunce, kao uvek na planini, brzo je izašlo iza oblaka, vetar je prestao da duva sve se kupalo pod sunčevim zracima. Spustila sam se jednom, pa još jednom, jurila na skijama niz strminu, vetar je šumio u ušima, šal se viorio iza mene, levo, pa desno. Spretno sam jurila niz strminu, još jedan zaokret, izvijanje tela...i sa bočne strane dolete zec, instiktivno sam se okrenula, nogu malo previše savila, telo malo previše nagnula, i tras, završila sam pored staze, a zec je brzo otskakutao u sigurnost nekog grma.
Bol, oštar bol. Nemoć. Pokušavam da ustanem, oslonim se o štap. Bol. Već su trčali ka meni. Na mom licu se vidi da boli, da ne mogu da se pomerim, ali nekako mi se čini da nije strašno, samo da duboko udahnem i sve će proći. Ali ne prolazi. Samo mi se čini da tonem , da nestajem u belini snega, kad se probudim sve će prestati, a onda oštar bol, podižu me neke ruke, povredjuje me to dodirivanje, hoću da se branim. Umiruju me. Stavili su me na neke smešne saonice koje do tada nisam ni videla, dobro me vezali i pokrili, pa pojurili ka dolini. I onda uobičajeno. Ambulanta. Snimanje. Tablete protiv bolova.
-Neću da budem bolesna, ljutila sam se.
-Ništa strašno, samo je naprsla noga, nije slomljena, ali se mora staviti gips.
-I?
-Šta i?
-Šta će sad da bude? Moram li natrag u Grad?
-To sama odluči, možeš da se vratiš, ali komotno možeš da ostaneš i ovde i dišeš, našali se mladi doktor.
Da idem kući, ili da “dišem” na planini? Disanje je prevagnulo. I kod kuće bih sedela, ovde će ipak biti zanimljivije. Imala sam utisak da sam pravi panj, dok svi budu uživali u snegu, ja ću sa gipsom na nozi samo skakutati i sedeti u sali pored recepcije. Ali moj optimizam pobedio je i ovaj put, već sam gledala kolica s zamamnim kolačima koja su gurali po restoranu bacajući one punačkije u očaj i izazivajući ih da još jednom daju sebi obećanje: od sutra stroga dijeta, a stvarajući prijatnost čulima onim manje hrabrim koji su se borili na snežnoj stazi, i izgubili dovoljno kalorija da bi borbu nastavili sa nekim komadom torte.
Sedela sam, grickala kolače, pila vec treću kafu, disala, što reče onaj doktor, ali šta da radim dok su svi na stazi? Jednim krajičkom svesti pomislila sam na Olivera, ali onda na silu potisnula te misli, gurnula ih negde u duboku pozadinu svesti i brzo, brzo, počela da mislim na nešto drugo. Sad mi nije bilo interesantno ono spavanje o kome sam uvek maštala. Takvi smo mi, kad je nešto nedostižno samo sanjamo da to dobijemo, a kad to dobijemo, onda je kratko vreme interesantno, i okrenemo se da želimo nešto drugo.
Lap-top, spanosna igračka, ponela sam ga da završim neki posao koji je bio na samom kraju, ako budem imala vremena. Bila sam tako sigurna sa vezom preko Interneta sa mojima na poslu, nikad se potpuno ne opuštam i neću da zbog mog odmora nešto podje naopako.
Šta sad da radi? Igrice? Malo je bilo infantilno da zimski odmor provodim igrajući neke igrice po računaru. Kuckala sam neodredjeno, ništa mi nije padalo napamet. I onda, setila sam se: Poznanstva
Brzo sam našla jedan od mnogobrojnih sajtova, trebalo se registrovati, popuniti neke podatke.
Nik?
Šta da stavim? Zamislila sam se kao da od toga zavisi mir u svetu. Svako ime je imalo nešto za i nešto protiv, odluka je stvarno bila teška, bila je to glupa dilema, i odlučila sam, setivši se nekog dogadjaja iz detinjstva, da uzmem ime Barbika.
Ne može, zauzeto.
Šta ne može, hoću Barbiku i tačka, i Barbika dobi još jedno slovo na kraju B.
Prihvaćeno
Sad lozinka.
To je lako, par brojeva i slova nabacano bez reda
Prihvaćeno
Lozinka nije bila uspešno odabrana. Pokazalo se da ti nabacani brojevi i slova nisu bili laki za pamćenja i ja sam ih je već na sledećem uključenju zaboravila. Lozinka. Mogla sam da uzmem neki datum, ali sigurna sam da svi uzimaju datume rodjena svoje ili nekog bliskog, a imena, to su sigurno imena neke drage osobe ili možda kućnog ljubimca. Mogla sam da uzmem ime Lole, sa nežnošću sam pomislila na svog psa, ali sad sam već ukuckala te glupave brojeve. Osećala sam se kako dete u poslastičarnici. Koliko imena, koliko ljudi, a svi lepi, pametni, iskreni, puni dobrih namera...I igra je počela, bilo je mnogo zanimljivije nego što sam mislila, ali i sasvim drugačije nego što sam se nadala.
Dok sam ulazila u svet Inerneta, papirnih ljudi, nestajala u mašti nečeg u isti čas stvarnog i potpuno nestvarnog i drugi su se zabavljali, sedeći u udobnim foteljama, na različite načine.
Pored mene je sedela slikarka Olja, koja je na planinu došla po inspiraciju, ali nikako da krene sa nekim radom. Neodredjeno je crtkala, gledala goste hotela kako ulaze i izlaze, slušala tudje razgovore, ponekad se i sama uključivala. Pogledala sam u njene blok sa crtežima. Ova slikarka crta još gore od mene, ako je to uopšte moguće. Neće se obogatiti svojim slikama. Teško će naći inspiraciju da to na nešto počne da liči na nešto... Možda je to neki novi pravac za koji ja ne znam, ali sve u svemu, nadam se da me neće da pita za mišljenje, ništa mi se ne dopada.
I drugi su nešto, kao radili, sa druge strane, na fotelji malo izdvojenoj sedeo je neki muškarac srednjeg rasta, tamnih brkova, večito nasmejan, niskog čela i ravne kose koja je bila zalizana, sijala se sigurno dobro nauljena. Crveni obrazi na okruglom licu, mesnati vrat, koga skoro i nije bilo i pivski stomačić preko koga je bio zategnut kajš. Košulja je bila uvek neuredno razdrljena, lice neobrijano, a neke dlačice su mu stršale iz uha. Nosio je farmerke koje su bile čuvene firme, a preko njih sako koji je video i bolje dane. Pomislila sam gledajući ga: ovaj ili se obukao u nekom kontajneru, ali šta će onda ovde, ili izigrava nekog kome nije stalo do spoljnog izgleda. Čim je video da sam ostala sama odmah je prišao i pretstavio se pružajući ruku:
-Ja sam Miloje. Znate za mene, svi znaju, ja sam kompozitor naših najboljih pesama. Pevači se grabe za njih, znaju da će biti hitovi.
Prihvatila sam njegovu ruku, šta sam drugo mogla, a on je steže tako da je dobro bilo što sam sedela u u fotelji, inače bi sigurno sela na pod, klatio je jedno vreme tom rukom kao da ima nameru da mi je iščupa iz ramena, ali na kraju i to rukovanje se završilo. Olja je čitala neku knjigu, Miloje je sastavljao stihove u stilu: ubi ga, ubi je, nevernik, nevernice, tugo moja, jao mene nesretnika, i slično... sve što dira srce, onome ko ga ima.
Pored mene je proleteo mladić od 15-16godina jureći negde, skoro se sapleo o gips, i bolni grč na mom licu izazvao je kajanje i reči izvinjenja:
-Nisam te video, da li sam te mnogo povredio?
-Za kaznu donesi mi jednu bocu Coca-Cole iz bara
-Letim, odahnu dečak
Vreme je prolazilo, dečak se nije vraćao
Dečaci, pomislila sam , nikad iskreni. Ovaj put sam se varala, dečak nije bio kriv što se nije vratio i doneo piće.
Nastaviće se...
Komentari
predah do sutra ujutru, pretpostavljam. inače ne bi opet prekinula na ovako zakukuljenom mestu
Prijatno!
prisutna :))
Uh, odkad nisam bila na planini! Vec sam i zaboravila kako to izgleda.
Sirota Barbara,taman se poradova lepom,ono noga u gips,dokle..???Koja li je njena zvezda vodilja da je zamolimo da je vodi lepšim putanjama..
Barbara baš nemaš sreće. Al hajde. Ipak tu je Miloje. Estrada. Možda je nagovori da zapjeva neki njegov hitić, pout Mile kitić i naravno Džej. haha
pozdrav
malaino
;)
domacica
Prekinula sam, uvredjena:)) Neko mi je rekao da svi nestaju iz hotela verovatno zato što nisu platili račun:)))
suky
Producent kaže da se nikad ne ostavlja onaj koji valja, i da se niko ne diže od stola punog hrane, pa kuka šta bi jeo:))))
Barbara pevaljka, glumica slikarka...
Barbara duso, hajde zaljubi se i vrati se kuci molim te:)))))
Kad ce vec jednom da je krene?!
:))
mesecina
:)))
mira kuglof
Ove godine nisam ni ja bila na planini, slika je od prošle sa izleta na Kopaonik.
Jovan s.s.
Barbara priča priču. Kad je sve u redu, dosadno je:)))
mandrak72
Ne otkrivaj dalje sadržaj....to je tajna:)))
Nije dosadno kad je sve uredu već nije nenormalno...
Životno...nikad nije dosadno jer uvek iskrsne neki problem :(
Isla sam nekad cesto na Kopaonik. Neka, dobra je i Fruska gora, pod nosom mi je. Pozdrav.
Jovan s.s.
Dobro je, već sam mislila da ću te izgubiti kao čitaoca:)
sanjarenja56
Život i jeste problem, koji u predahu ima ponešto i lepo:)
mira kuglof
Živela sam jedno vreme u podnožju Kopaonika pa je ostalo puno sećanja:)))
Fruška Gora je lepa kad ispod snega gvirnu visibabe:)))
Sigurna sam da jeste. Ja sam odlazila u Josanicku banju, tamo je divno. Sad na Strazilovu sigurno vec ima bisibaka, ali eto ovaj sneg i mraz. Brrrr!
Dobro poznam Još.Banju:)) Kad se jednom sretnemo, pričaćemo o njoj:))
Visibake su već stigle???
Vazi! Jesu, uvek ih bude pocetkom februara, ali ove godine su pod snegom.
kuglof
Volela bih da mogu da gvirnem:)))
Подсетила си ме на колаче па да их потражим. Ти дотле напиши где дечак нестаде. Може?***
mesecina
Dobro je , da ne brinem:))
pricalica
Договорено, колачи стигли, њам ...њам..сад ће и други наставак...а за дечака ћеш мало да поппричекаш...ко зна да ли је уопште жив???
casper
Kad se zaljubi, poslaću je kući:) Važi???:)
behappy
Krenuće joj, ako joj uopšte krene, u zadnjoj rečenici:)))
| « | Februar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
