Barbara 45
Ujutro sam medju prvima došla na doručak, što je vrlo čudno za mene, veliku spavalicu. Miloje je već bio tu, udubljen u neke stihove, mrmljao je : rumenilo, rosa, sneg, nasmešila sam mu se:
-Teško da ćeš naći rosu u snegu
-Možda, ali tako se lepo uklapa, nema veze, ne razumeš ti to, to je pesnička sloboda.
-Ako je i od pesničke slobode, malo je ipak previše. Rosa u snegu. Svašta, možda sam ja previše realna.
Tog trenutka prišao mi je zgodan mladić. Stao je iznad mene, pogledao u gips na mojoj nozi kao da je hteo nešto da kaže. Skoro sam se onesvestila. Nisam mogla da verujem svojim očima. Da li se mašta opet poigrala samnom? Gledala sam ga netremice, širom otvorenih očiju, poluotvorenih usta, njegovo čelo, brada, ramena, ruke, osmeh:
-Olivere... prošaputala sam, jedva
-Ne ja sam Filip, zbunio se sad mladić
-Ja, ja, izvinite, vidim ga u svakom.... pokušala sam da se okrenem i ne gledam ga više, ali moje oči su ga posmatrale, istraživale, to je bio Oliver, kosa malo duža, oči možda nisu imale onaj topli sjaj kojim me je nekad gledao Oliver, ali sve ostalo, način držanja ramena, hod, njegova energična brada... osetila sam želju da ga dodirnem, pomilujem, uspomene su me preplavile, i samo sam zatvorila oči...
Neka čudna užurbanost bila je tog jutra u hotelu. Neko šaputanje... pogledi... nešto čudno se dešavalo. Ljudi su stajali u grupicama medjusobno pričali, a kad bi se neko stran približio, ućutali bi, gledali ispitivački i nešto očekivali. Malo ih je otišlo na stazu, svi su se nešto muvali, pili sokove, nešto iščekivali. Najzad prišao mi je neki čovek, pretstavio se, čula sam samo policija.... Malo mi je bilo dosta policije u zadnje vreme, ali šta je tu je.
-Vi ste videli mladića sinoć zadnji, možete li nešto reći, o tome?
-Mladića? Kog mladića?
-Onog što vas je udario po gipsu, nekoliko gostiju je potvrdilo da ste ga negde poslali.
-Da, zamolila sam ga da mi donese Coca-Colu iz bara.
-Samo to?
-Samo to, nije mi doneo, negde se izgubio.
-Da, negde se izgubio, u tome i jeste problem
-Šta hoćete da kažete?
-Ništa, jeste li ga videli kasnije?
-Ne, nisam, čekala sam ga da se vrati, ali nije, a izgledao je tako simpatičan i uslužan.
-Njega nigde nema. Na noćno skijanje nije došao, drugovi su ga čekali, u sobi ga nema, na doručku se nije pojavio. Nestao je u hotelu.
Stresla sam se, kako je mogao samo da nestane? Miloje je dodao:
-Da, da, i ja sam ga video kako je krenuo ka baru.
Vreme je prolazilo, jurcala sam po po sajtu, ukucavala neka imena i dobro se zabavljala. Nailazila sam na svakakve ljude, papirnate, što ja kažem, a tek njihovi predlozi, pitanja, to je priča za sebe.
-Šta imaš na sebi?
-Pa trenerku, oklevajući otkucala sam
-A ispod nje? Nosiš li gaćice
-Bože, budale, i kvrcnuh ga u vasionu, ali ne ide to baš tako, posle par minuta, evo ga opet
-Ja sam Satir, tražim jednu lutkicu da se poigramo malo.
Kvrc, ode Satir, posle par minuta, evo ga opet.
-Lutkica bi da se igra samnom, ja imam....nisam dalje čitala . Ako ga izbacim opet će doći, gleda, gleda u ekran, dole na samom dnu piše: zabrana pristupa. Kvrc...nema više Satira.
U to pridje Filip sa kafom u ruci. Jednu šoljicu je pružio meni, drugu slikarki. Nekako mi se učinilo da se poznaju, kako je znao kakvu kafu Olja pije, a opet i meni je doneo kafu koju obično pijem, možda samo slučajnost. Postajem paranoična, nije ni čudo, šta se sve dešavalo u zadnje vreme. Možda samo posmatra ljude oko sebe. Koliko sam kafa popila nije ni čudo da svi znaju kakvu volim. Svaki put, kad bih ga pogledala, zbunila sam se, toliko sličnost, ili možda ja samo tražim sličnost, nikad razliku. Od kad ga nema svi mi muskarci liče na Olivera, treba da gledam u čemu su različiti, a ne slični. Filip mi se obratio:
-Šteta što ti tako mlada, zdrava, moraš da sediš, a svi ostali se zabavljaju.
-E, pucam od zdravlja, noga me boli, srce nije u redu, nisam ti ja nizašta. Pravo da ti kažem i ne čeznem za nekom zabavom.
Mislila sam na Olivera, našu ljubav, vezu koja je mogla biti nešto dublje, na ono što smo imali i što smo mogli da imamo. Nisam bila ni na njegovoj sahrani, a kažu da ako ne sahraniš nekog koga toliko voliš, on je zauvek pored tebe, tvog srca, tvojih misli. Ne možeš da ga zaboraviš, ne osećaš da ga nema, jer je u tebi, tvojim mislima.
Olja pogleda Filipa, u tom pridje i Miloje, izmenjaše poglede. Miloje je bio krupan, jak, što bi rekli konju bi rep iščupao, a ovamo po ceo dan blebeće: Mesec, zvezde, povetarac, maj, vaj, avaj, aj, Olja mu se odmah okrete:
-Treba da ostavimo, sirotu Barbaru na miru, da se odmara, treba da prikupi snage za svoje bolesno srce. Ne bi trebalo da piješ ni toliko kafe, draga.
Sledeće jutro počelo je kao i svako prethodno na planini, doručkovali su, pili kafu, sokove, vredniji su već bili na stazi, neki su zabušavali, izgovarajući se na maglu. U dnu restorana , nedaleko od mesta gde sam sedela sa Filipom grupa mladih se šalila, zadirkivala. Udubili su se u neki razgovor i do nas su dopirali samo odlomci i smeh sa udaljenog stola. Volela sam da budem u društvu sa Filipom, neki put sam zamišljala da sam sa Oliverom, a onda bih uvidela da su različiti. Kad bih mogla da ga zavolim bilo bi kao da se Oliver vratio, ali moje srce je bilo od onih koja vole samo jednom. Opet sam obratila pažnju na priče mladih. Momentalno su bili na udaru brat i sestra, blizanci. Šalili su se da možda i nisu blizanci, možda su ih zamenili u bolnici kad ne liče, sigurno nemaju i iste krvne grupe. Kako malo ljudi znaju o sebi, a onda se skoro posvadjaše.Jedan mladić je tvrdio da je on najbolja krvna grupa, nulta, svakom može da da krv, a drugi je tvrdio
-Najbolje je moja krvna grupa ja sa AB negativan, meni svako može da da krv.
Reč po reč, izbi svadja, okretoše se meni, kao sudiji da presudim.
-Slučajno znam, odgovorila sam sakrivši osmeh, Nema opšteg davaoca ili opšteg primaoca, sad svako može da primi samo svoju krvnu grupu, a razočaraću vas i učestalošću vaših krvnih grupa, mi smo na Balkanu, uglavnom je rasprostranjena A+, ti što se toliko praviš važan da možeš da primiš od svakog, varaš se, tvoja krvna grupa je najredje, nekom bi svaka kapljica tvoje krvi zlata vredela.
Filip me je slušao sa zanimanjem
-Dosta znaš o tome, mora da dobro zaradjuješ?
-To se samo kod nas odmah pita kolika su ti primanja, svuda u svetu bi to bilo nepristojno, izbegla sam odgovor, okrenula se svom lap-topu i time presekla svaku dalju diskusiju.
-Da, da, novac, uvek taj prokleti novac.
Nisam ga vise nije slušala
-Ja sam Stiv. Šta ima novo?
Neko vreme sam pričala sa njim o utiscima na planini, vremenu, gostima, i nekim zanimljivim dogadjajima, a onda sam prešla na drugu osobu.To mi se dopadalo kod Stiva, pitao me je uvek šta radim, ko je pored mene, kako se zabavljam. Imala sam utisak da ga sve o meni zanima. Bio je tu i neki Bahus koji mi je objašnjavao prednost alkoholisanog stanja nad treznim, nudeći da dodje iz Australije da zajedno popijemo čašu vina. Ljudi su nudili svašta, pitali stvari koje se ne pitaju ni najbliže prijatelje, ko zna kakve su odgovore i očekivali, posle nekog vremena opet sam se vratila Stivu. On je tačno pogadjao šta mi se dopada šta ne, imala sam utisak da sam našla srodnu dušu, odmah je pogodio da sam izgubila nekog bliskog. Bio je pravi papirnati prijatelj, i sve više mi se dopadalo ćaskanje sa njim, Dogovorili smo se da se čujemo, ili bolje reći da se pišemo, ponovo narednog dana, nije bio kao ostali, njega je sve interesovalo, o meni, o gostima, pitao me je kako se zabavljam, jednom reči, sa njim sam mogla da pričam o svemu. Čak ga je interesovao i razgovor koji vodim sa ostalima na planini.
Za to vreme grupa skijaša se spremala da izadje, mahnuli su onima koji su ostali u hotelu i krenuli su na stazu. Dva para očiju su ih netremice posmatrla. Jedan pokaza devojku u zelenom i mladića u cvenom skijaškom odelu.
-Zar dva? Zašto?
-Hitno je, nemamo vremena za reskiranje i traženje, još je i prevoz komplikovan, dobro znaš, ali ti moraš uvek da nešto pitaš.
Dva skijaša se neće vratiti na ručak.
Nastaviće se...
| « | Februar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
