AnaM

AnaM misli pozitivno
2010/09/29,10:55

Pozitivne misli za sreću
Pod ruku mi je pala neka knjiga,  brljnuh po njoj, progtah je . Osnovna  postavka je bila da  moraš misliti pozitivno i  sve će ti se ostvariti.
Nije loše, i udarim u pozitivizam.
Imala sam slobodan dan i  u 6 ujutro me je probudio telefon, ali to se ne računa, jer sigurno  nisam sanjala pozitivno...
Kafica,  pozitivne misli u vidu kafe koja se puši  same naviru, ne moram ni da se trudim.
  Palim plin. Šipak, Nestalo plina. Nema veze,  tu je struja, mislim ja pozitivno.  Provrela voda, ruka automatski  uzima kutiju sa kafom... nešto je lagana. Pozitivne misli  za trenutak nestadoše, nema kafe. Trgoh se i  nasmeših. E, nećeš ti kafetino da mi pokvariš misli, tu je nesica. Malo je visoko, propinjem se da je dohvatim... frrrr, kutija se otvara i kafa se blaženo rasipa  po mojoj glavi i celoj kuhinji...
Krećem u  radnju , mleko i puter... mislena imenica, ali ja pozitivno mislim. Mleko menjam u  coca colu, a puter u kajmak. I nije neki doručak...
Polazim u garažu, komšija parkirao kola i otišao  na pet minuta, verovatno do Severnog pola, jer ga čekam već čitav sat.
Pozitivne misli usmeravam ka nečem realnijem i konkretnijem.

Mogu sve da poželim kažu u knjizi.

Princa na belom konju sam odmah odbacila, gde da mu parkiram konja, a tek da nadje posao. Na lotu, bingu, je takva  nameštaljka, da mi ni sve pozitivne misli sveta ne bi pomogle.
Lepo vreme, da znam poželeću lepo vreme. Samo šta je to lepo vreme? Rekoše treba kiša za  poljoprivredne radove, i to baš dobra da natopi zemlju, komšinica se sprema na more, treba joj bar nedelju dana  žestokog sunca, a onaj jadan grad što se davi u smogu, želi samo vetar.
Da poželim nezakrčene ulice, mesta za parking, zaposlenje svima koj hoće da rade,  dobre ocene u školama, nasmejane ljude na ulicama???
Znam, pozvaću sreću u  goste, neka ostane koliko  hoće i neka sama rešava probleme.


Da li će pomoći ili ne, nije važno

Pokušaću

Srećo, dolazi ovamo, odmah!!!

AnaM komentariše Bokijev post
2010/09/27,12:15
Umesto komentara Bokiju
He he he...
A možda je ovako:

Sedim na fotelji.  Ruke mi zgrčene, malo povijena napred, ne trepćem, gledam u telefon.
Ćuti..
Zašto ne zazvoni? Rekao je da će me zvati... rekao je, on je divan, ne bi  kazao  nešto što ne misli...
Idem po češu  vode, usne su mi suve, da nije zvonilo u medjuvremenu??
Ne, sigurno se telefon  pokvario... sigurno...  Dižem slušalicu tam tam  tam tam...  Brzo spuštam slušalicu. Šta ako je baš ovog trenutka zvao...  Naravno zvao je i odustao kad je video  da je zauzeto.
Ko zna šta sad misli???
Ne, neće me zvati, sigurno neće. Ne dopadam mu se, misli da sam dosadna, neduhovita. Neće zvati sigurno.
Moobilni! Gde mi je mobilni???
Panično trčim po kući... Nema ga nigde.
Znam, zvao je na mobilni,  zvao, a ja ko zna  gde sam ga stavila...
Prevrćem tašnu, izvrćem torbu, nervozna bacam sve iz fijoke...
Uf.... Tu je... visi mi oko vrata...
Zvoni, molim te... samo jednom, pozvoni...samo  zvrcni. Obećavam neću više biti namrštena, neću se ljutiti na sitnice, samo pozvoni...
Ma, zvoni kad ti kažem...
Držim ruku iznad slušalice.
I... I....
Zvrrrr.....
Konačno!
Trčim preko sobe, saplićem se na otvorenu fijoku,  rušim nepopijenu kafu, bacam se na telefon.
-Halo
Daaaaaa...a ti si... Ne, ništa specijalno momentalno ne radim... ( Navlačim cipele u hodniku, prevlačim  četkom kosu) Neeee znaaam... pa mogli bi da se vidimo ( zakopčavam farmerke) Doooobro, pa... mogli  bi da se vidimo jedan dan...(provlačim  glavu kroz majicu)  Možemo za neki dan ( držim ključ u ruci)
Sada??? A ne, nikako ne mogu, nešto sam planirala ( otključavam vrata) Dobro kad ti je važno, vidimo se za  pola sata...
Šta ispred kuće si?? Šta čekaš, penji se!!

AnaM u Veneciji
2010/09/18,20:50

Novac
Prljavi, gadan novac. Oni koji ga vole su sitne duše,  ne znaju prave vrednosti života. Samo pravi ljudi se dižu iznad želje da  šuškave  novčanice pune njihove džepove.
Naravno ja sam iznad  tog prozaičnog pokazatelja  moći.
Pravi ljudi gledaju sa prezirom to bedno materjalno  sretstvo kojim neće oplemeniti dušu.
A onda sam otišla u Veneciju...
Bla bla bla...
Kreni  negde bez novca, možeš dizati nos  koliko hoćeš, ali osim zvezda i meseca, slabo da ćeš šta videti.
Satima sam hodala, buljila u izloge Armanija, Bulgari,  Lancom, koga briga za njih i firmirane krpice.  Ja nisam snob.  Sad ruku na srce, neke stvari su me pogodile direkt u srce, onako kao prva ljubav, ali moj novčanik se podrugljivo nasmejao i ja sam dostojanstveno jezdila dalje, naravno,  uzdah, tužan pogled, se ne račuma...
Idemo dalje
Ulaz na Bienale, samo 25 Eu, sitnica... onda gondola. Gondola je 150EU. Za to dobiješ i bocu šampanja, valjda da se povratiš od cene. Gondolijer nije uračunat, on samo vozi,  značajno se smeška, i moraš ga vratiti  neraspakovanog... on  evriće ne vraća.
Milion kanalića, mostića, radnjića,  tornjića i ostale lepote se mora pregledati u jednom danau. Spavanje na klupi u parku je u Veneciji nemoguće, a ulice su im mnogo tečne i uzburkane, nezgodne za  izigravanje klošara, pa se sve  mora videti u jednom danu.
Grogi sedoh  da popijem malo mineralne... dotuče me načisto, bez bakšiša  4EU. Kad je bal, neka je sa muzikom, i naručih kolač...  Ne pitajte...
Slikanje je bilo badava, te se ja vratih sa milion slika... kupujem loto...

Išla bih opet.

Venecija je ipak jedina na svetu...

Planeta Myra -BeladonaM
2010/09/06,15:03


Čudna je ta planeta Myra. 

Kad pomislim, Zemljani, tako nešto bi vama trebalo. Uzdahnem lagano, sklopim oči, i putujem  prostranstvima mašte. Tako je najbrže doći na moju planetu.
Planeta kao planeta, ni velika ni mala. Intligencija na njoj kao svuda u Svemiru, ni prepametni, ni  preglupi, onako, kao vi Zemljani.

  Normalno, Myrani su oslobodjeni balasta  osećanja. Njima je sve svejedno, i zato je na  toj planeti uvek  sve srednje, vreme ni toplo ni hladno,  povetarac se jedva može nazvati vetrom, a Sunce onako mlakasto.


S vremena na vreme, mutira neki Myranin. Strava, taj pravi cirkuse.  Bori se za neku demokratiju koju samo on zna da objasni, peva, svira, raduje se  pupoljku, kao da je to jedini, a sve rascvetano kao trešnjev cvet u Japanu. Najblesavijij je kad se zaljubi.

Ako je ženski primerak, davi nekog jadnog Myranina svojim osećanjima, traži kojekave besmislice i nepotrebne  stvari, kao  da igraju valcer, pišu pesme  (pesme su reči koje naredjane jedna do druge stvaraju još besmislenije situacije, da ne kažem nemoguće)
Večnost biva ugrožena, jer mrvice života guše se u vremenu.
Da reše tu situacju, Myrani imaju  bazen, promenljivih veličina, od bare, pa sve do jezera.

  To je bazen neostvarenih želja... Tu kljuknu tog mutanta, dok se ne opameti, pliva.

Obično kao i  u životu na Zemlji,  shvatimo da su neke želje  nemoguće i pomirimo se da se nikad neće ostvariti...


Beladonina lutanja Svemirom
2010/09/05,13:57



Zemlja je puna boli i patnje, patite kao patika, dok se ta patika ne pocepa, ili do bola, što bi rekli dok se ne razboliš. Ima realnih patnji, nije da nema, kad se vi nos stop tučete i svadjate, ali  ima i patnji, boli glava.
Najsmešnija mi je ljubavna patnja. Počinje uvek isto, kao on voli nju, ona voli njega, pa onda se nešto glupo desi, i sad kao pate...

Još bih razumela da su podudarni za produženje svoje vrste, pa se idealno našli da obave i taj posao za 2-3 minuta, ali ne, oni nose gene iz kojih može samo neko paćeničko čudovište, sa istim problemima da nastane.
Idite molim vas, gde to ima ne može jedan bez drugoga.

U Svemiru je normalno da  objekat godinama, i to svetlosnim, ne ovim vašim trt-mrt, bude zaustavljen, ne mogu da vam objašnjavam kako,  ne biste shvatili.  Zaustavljen objekat više nikad ne  dolazi u susret sa nekim objektom koga je sreo na Andromedi ili  sazveždju Orionu, o Siriusu da i ne pričam. Zato ta ljubav i ne postoji. Da li on ima crne oči, dve glave, ili je sav vazdušast, kome je to važno.
Momentalno sam na Zemlji u vašem obliku.

Puno mi je brodsko spremište kaktusa i krastavca  u koje sam pretvorila te zaljubljene. Ima da ih odnesem na sve planete da ih ispitaju kakav je to nedostatak u vama ljudima.

Možda donesem lek za tu ljubav, ima da uživate, biće vam divno. Zamislite život ne u ritmu muzike, nego  život u kome niko nikog neće voleti.  Imaćete više vremena, jer nećete zuriti u zvezde misleći na gluposti, nego ćete misliti na pogonsko sretstvo koje će vas odvesti do njih..

Život bez ljubavi je kao i Svemir, širok, pun mogućnosti, hladan i surov, dopašće vam se...


Čovek koji nikad nije i koji nikad neće voleti mora da je srećan čovek...

Da li postoji takav na planeti Zemlji???


Sreća- AnaM
2010/09/02,23:03

Postoje li potpuno srećni ljudi? Ako postoje srećni, onda mora da postoje i nesrećni. Kod mene je to nekako izmešano. Ne mogu da kažem da sam nesrećna, ali nije baš ni da me neka sreća poliva...
Imam utisak da  sam mnogo, mnogo  srećna, preliva se, ispunjava me, mislim da ne mogu da izdržim  toliku lepotu . Onda jednom, iz čista mira, sve nestane.  Nestane kao da nikad nije ni postojalo.
Srećo, nije  to lepo od tebe. Moraš da se trošiš po malo, onako na kašičicu, a ne sve odjednom kao kutlačom da grabim.
Kad bolje razmislim, sigurno je tu sreću neko zakovao lancima, strpao je u neki dvorac na tavan, i ona samo pomalo poleti  kad taj neko zaspi.
Da mora da je tako, jer  ako nije, gde sreća stanuje???
Krajnje je vreme da ponovo odem na Karlov most i uzmem novu dozu sreće
Burna noć-AnaM
2010/09/01,12:34

Zamolile me komšije da im čuvam stan dok su na odmoru. U to čuvanje je spadalo i poliovanje cveća. To bar nije problem.  Mom cveću sam održala predavanje čim sam ga dobila u vlasništvo.  Objasnila sam mu da ako misli da opstanemo svi, ja ću ga polevati i negovati kad se setim, pa ko preživi...cveće se malo bunilo na početku, ali je posle shvatilo... svi smo živi... uglavnom...
Noćas zahladnilo, moje luftiranje je završilo u stilu TRAS-BUM i probudilo me. Pojurila sam da spasim prozore, i mahinalno bacila pogled na susedni stan.
Skamenila sam se. Neki čovek se šunjao po njemu. Svetlo nije palio, znači lopov. Policijiski broj nije od mojih omiljenih, a zdrav razum se još nije probudio, i ja izletim onako iz stana u spavačici... Šta sam mislila ne znam, ali zajurila sam se ključem na vrata... Otključano.. Iza mene  se stvorila komšinica...
-Lopov, vičem ja u panici
-Vucibatina, pomaže mi ona.
Upadosmo u  hodnik, ja zgrabila ram slike, a ona neku motku, posle se uspostavilo da je to udica-pecaljka.  Mora da smo dražesno izgledale u spavačicama dok je kiša lila, vetar treskao  prozore vrelih stanara.
-Eno ga, drž ga,udri...
Ja zažmurila, pa mlatim onim okvirom, rušim sve po kući, ona onom ogromno pecaljkom zakačila cveće, a čovek samo se brani rukama, ne zna šta ga snašlo...
Posle se uspostavilo da je komšija malo više popio, da je ključ od stana isti kao od njegovog, da je žena pomislila da se sa nekim sastaje kod komšija...  ma, cirkus...
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu