AnaM

Obično jutro
2011/06/28,18:24
Svuda su  oko mene.
Osećam  neme  poglede kao da me dodiruju, moji  suparnici, moji  protivnici.
Znam  da me  ne  žele  pored sebe, da bi  voleli da se nisam  ni rodila,  da ne postojim,  da   nisam  pored njih, a opet  mi ne daju da se odmaknem.  Pokušavam  da zažmurim i  pobegnem, ali  badava, nema  gde.  Klaustofobične  misli  se šunjaju ,  izaćiću, moram  ih se osloboditi.  Zašto nisam  ptica  pa da pobegnem??
Osećam  kapljice  znoja na  čelu, kosa  mi pada na lice, nestrpljivo odmahujem  glavom i  susrećem  se  sa njegovim   pogledom.  Krenula sam  malo napred  i on me  mrzi,  diže  ruku,  nepristono  mi  pokazuje  prst,  ne reagujem.  
Vruće mi je.  Savijam  se polako,  dodirujem nogu  i skidam  čarapu,  bacila  bih je  najradje,  ali dan  je  hladan,  trebaće  mi sigurno kasnije....  mnogo kasnije... nadam se.  Skidam  i drugu  čarapu, zapela je  na  peti  baš u trenutku kad sam  osetila da  će se najzad nešto  dogoditi.  Koga je  briga  za čarape, samo da odem odavde.
Greška  u koracima, sve stoji,  prevaril sam se,  onaj  nepristojni  čovek se ceri i  nudi  mi  bombone. Gledam  ga  sa  mržnjom.  Kako da mu  pobegnem?
Svet  je stao, ostaću  za uvek ovde,  Svemir  će  nestati, a ja ću  još uvek  tu čekati.
Neko dete  mi maše,   prolazi pored mene. Bledo se nezainteresovano  osmehujem...
Hej...  prolazi...  budim se.
Sva su čula  napeta,   mišići se  grče i   kao leopard spremaju  za  pokret.  Oči su   malo stisnute,  ruke  čvrsto stežu,  jedan  pogled gore,  levo,  noga pritiska gas...  Krećem...
Gazelo, zbogom  do sutra, danas  si opravdala svoje ime, samo sam  20 minuta prelazila  preko  tebe. Letim  čitavih  30km  na sat... kakva  brzina...  zaboravljam   bogohulne  misli  od  pre desetak  minuta: Ostavite svako  nadu  vi koji ulazite na  Gazelu,  most  koji spaja  ljude više nego i jedan,  samo  što kafu ne popiju dok  čekaju...

Veliki brat
2011/06/27,13:05
Veliki brat
Duboko u  noć, kad   pošten svet   kreće u snove, a onaj ostali u  bolji život ili  provod,  odvija  se drama.
Bliži se ponoć, ustreptala srca navijača  drhte od same  pomisli da njihov  favorit neće osvojiti  krunu. Hm, i nije   neka  kruna, više  neko kartonče  sa obećanjima da će jednog dana lepog  po mogućstvu, dobiti  neke   evriće.
Planeta se tresla tri meseca,  i neki dan  pride.
  Ko  će  osvojiti  laskavu  titulu??
 Ko je najbolji, najduhovitiji, najpametniji??
 Da li  će   publika shvatiti njihov  humor koji  ni oni ne shvataju.
Najzad  finale!!
Na samom  početku  zastaje  dah. Mamin  sin  energično  odbacuje  ljubav,  krije  se  iza   nekih drugova i  prezrivo  odbacuje onu  za  kojom  je toliko  ludovao  do samo  pre dva dana.
Ona,  plače,  stidljiva neka,  pa joj  neugodno,  krije  suze,  a publika u delirijumu.  Lepotica  se priseti  da ima  muža i dete kojem  bi se  sad trebalo vratititi.  Dok  potok  suza  preplavljuje  prekrasne   plave oči,  vodootpornu  šminku,  a suknjica  pokriva  ono  što   može,  publika  drhti
O, da li će joj oprostiti, ili neće??
Jedan ili drugi??
Da li je to moguće??
Kakva dilema... kakav dogadjaj.
Oh... nesretna ili srećna??
Otac prvi povlači teške reči, 100 000 Evrića je to,a ona je pokazala da je brljiva, može to još dati u dobrotvorne svrhe,  da se opere... Sava  I Dunav je teško mogu oprati, ali more dezinfikuje sve
Ljubavnik drugi podvija rep,  i gleda je tužno, sanjalački,  zavodnički.
Zasada samo muž sa ponosom nosi rogove…
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu