AnaM

AnaM sve zna
2010/01/27,12:07

Znala sam

 

Znala sam da te ne volim.

Prvi naš susret je bio drastičan, plakala sam htela sam da se vratim u sigurnost, ali povratka nije bilo. Naučila sam, kad skočiš u vodu, moraš da plivaš.

Privučeš mi se ponekad iznenada i svu me obuhvatiš, umeš i da iznenadiš i da dođeš neočekivano.

 Nikad te ne očekujem, a ti uvek dolaziš.

Sad si tu.

 Ne želim te, ali nemam moć da te odgurnem i pobegnem od tebe. Tu si, svaki dan. Noći su najteže, primoravaš me da sedim u kući. Ne mogu da šetam pored reke, da sedim u kafiću, ljubomorno me primoravaš da trčim kući.

Jutros sam otvorila oči, sneno se protegla i tvoja lepota me je fascinirala. Možda te ipak malo volim, ali samo malo, malo... kad dodirneš moje vrele usne stresem se, kad se uvučeš pod moj kaput naježim se, a opet ti nasmejana dotrčim...

Umeš da zavodiš , da me mamiš, zoveš me u planine,  jedno jezero je ostalo zauvek u mom sećanju zahvaljujući tebi.

Jutros, priznajem, tvoja lepota je  bila fascinantna, bele pahulje, jelke u parku pod snežnim pokrivačem, maleni vrabac na prozoru, deca koja se spuštaju sankama  nevešto padajući i grudvajući se. Da, volim te na neki svoj način, zimo, Ali, kad će tvoj bratuljak proleće??

Barbara 40
2010/01/25,22:48

 

Magla

Barbara 40

 

Magla se spušta, zavija ponovo grad, šulja se sa reke, obavija mostove.

Magla.

Izaziva nemir u jednoj osobi. Ona podize glavu, čuje neke glasove. Osluškuje. Čuje. Neko je zove, i kreće.

                    -Ta smedja žena... Neće mi ništa oteti... To je moje, samo moje... Ne dam.. . Ne dam nikom....

        Sama sam u kući. Gledam maglu kako se spušta, neprozirna teška. Oči pokušavaju da vide kroz nju, a sećanja, kao kroz maglu, sećanja naviru.... Oliver... Kao da izranja iz ove magle i približava mi se, kao da ću ga videti ako budem dovoljno dugo gledala kroz maglu.

            Igor je pušten iz policije, posle kraćeg razgovora, polazi kući. Da li će ga žena primiti, da li će moći sve ispočetka? Pokušaće da je ubedi da započnu život još jednom, ovaj put bez kocke. Magla ga obavija. Ne može da diše. Guši se. Podiže glavu kroz maglu, a onda odlučnim korakom podje ka svojo kući....

       Vera sedi u sobi. Razmišlja o svom detetu. Kako je mogla da ga preda drugoj ženi? Osudjuje se po ko zna koji put.

Magla.

 Misli joj se kovitlaju. Nestaju u magli. Mešaju se sa nekim glasom.... Dete?...

 Magla....

       Marko izlazi iz svog stana. Barbara je javila da mu je našla neki posao. Sobar u hotelu. Veruje joj. Da li da joj zahvali na svoj način?

Magla.....

Strese se.... Magla ga obavija, uvlazi mu se u telo, guši ga. Uvlači malo glavu u ramena i kreće. Ka  Barbari...

 

 

 Nastaviće se

 

 

Barbara 39
2010/01/25,10:22

 

Magla

Barbara 39

 

Kasno uveče, stigla sam pred svoj stan.

           Mrak

           Sijalice su opet pregorele! Ali zar baš sve?

           Umorna penjala sam se stepenicama, ni lift nije radio, tromo sam išla stepenik po stepenik, samo da udjem u stan.

           Tras!

           Tup bol, zacrnilo mi se pred očima, dok sam padala samo sam krajičkom oka spazila patike i ivicu farmerica, a onda mrak....Smedja kosa pala mi je na lice, prekrila ga i sakrila. Osetila sam da mi neko prilazi u mraku, dodiruje me, i vrisnula

                   -Ne, ne diraj me!

             Neke ruke su me dotakle, osećam da me neko podiže, uzima u naručje i nosi. Ne usudjujum se da otvorim oči, a onda začuh glas:

                    -Ne boj se ja sam tu, ne boj se, dobro si.

          Prepoznala sam njegov glas, otvorila je oči. Marko me je nosio prema stanu. Nisam više znala koga se bojim, čega se bojim, fizička bol u nozi zamenila je strah u srcu.

         Policiske sirene... samo prolaze.... Marko me je doneo do vrata, spustio, gledajući da li sam povredila nogu, a onda se okrenuo da ide.

                   -Čekaj, zašto si uopšte bio pred mojom kućom?

         Kasnije skuvala sam Marku čaj, dugo smo pričali, on kako nema posla i da ga Vera šalje ponekad da joj nešto uradi, pa se tako i ovaj put našao tu u blizini, kad se ona okliznula i pala u mraku.

          Sirene... policija... Ovaj put su se zaustavili kod Igorove kuće.

Zvono...

Igor otvara vrata. Gleda ih sa ne razumevanjem. Policajac mu govori da ga samo privodi na saslušanje.

 

                      -Kakvo saslušanje? Zašto?

                      -Sve će se razjasniti u stanici.

                      -Moje pravo je da znam zašto me privodite?

                      -Ubistvo!

                      -Ubistvo? Kakvo ubistvo?

                       -Manijak iz magle!

         Igor je gleda ne razumevajući, onda kad je policajac pomenuo polisu osiguranja,  samo je sagnuo glavu. Pokušavao je da objasni, da se odbrani, ali niko ga nije slušao. Na prozoru se odmakla zavesa i oči njegove žene pratile su njegov odlazak. On se okrete na samom izlazu, srete se sa njenim pogledom, a onda skrenu svoj, i sagnute glave udje u kola policije

Nastaviće se

Barbara38
2010/01/24,12:47

 

Magla

Barbara 38

 

 

         Policija je vršila istragu ubrzano. Kao da je svaki dan donosio nešto novo, novi slučajevi, slični starim, gomilali su se.

                                    -Ovo je prevršilo svaku meru. Vikao je inspekor

                                    -Radite li vi uopšte nešto?

         Ujutro je nadjena još jedna mlada žena zadavljena belim šalom. Opis uvek isti: sitna gradje, smedjih očiju, ravne smedje kose, bez nekih posebnih karakteristika , i uvek je bila magla.

         Da li to ubica hoće da se sakrije u magli?

 Da li ga magla na nešto potseća?

 Da li se u magli krije neko koga traži?

Uvek se ubistva dešavaju kad je magla.

Pitanja, pitanja...

Ali nije sve bilo potpuno beznadežno. Ubica, manijak iz magle, nije bio profesionalac, uvek je nešto zabrljao, ostavio neki trag.

 Prvi put su to bili otisci patika na blatnjavoj stazi kod spomenika.

Drugi put je ostao deo nokta na šalu, žrtvin nije bio, više nego verovatno ubičin, mogao je pripadati i ženi i muškarcu.

Zadnji put je bio najneoprezniji, žrvta se branila, bila je jača nego što je ubica pretpostavio, i medju prstima žrtve ostao je pramen kose, kratke, smedje kose.

         Sad je trebalo samo pronaći kome to sve pripada. U gradu stotine hiljada ljudi, smedje neofarbane kose, malo manje, ali.... Izgleda lako, toliki dokazi, ali nigde nije nešto registrovano, nijedan podatak se ne može naći u policijskoj kartoteci. Ubica je samo jedan od milion, možda vaš komšija, neki prijatelj, ili neko ko vas svako jutro ljubazno pozdravlja i zove na kafu. Svako može biti, baš svako.

          Da su mogli pronaći motiv, bilo bi lakše. Ali žene sem fizičkog opisa nisu imale ništa zajedničko.

         I onda kako to obično se i dešava, kolo je počelo da se odmotava, sasvim slučajno. Jedna žena, tražeći nekog inspektora, naletela je na inspektora koji je vodio slučaj manijaka iz magle.

                  -Igor, moj muž. Pokušava da me ubije. Smedja žena poče da navodi podatke. Pričala je i pričala, kako joj se muž kocka, kako je potrošio skoro sav njen novac, kako ona traži razvod i kao kulminaciju svega, kako joj je za Novu godinu kupio beli svileni šal i želi da ga ona stalno nosi.

Inspektor ju je poluzainteresovano slušao, samo je kimao glavom, a misli su mu bile ko zna gde.

Tad žena reče da ju je muž osigurao, i kad reče na koju sumu, inspektor prestade da lupka olovkom, podiže glavu

Nastaviće se

Barbara 37
2010/01/23,16:42

 

Magla

Barbara 37

 

                 Bila sam umorna, neraspoložena, bilo je puno posla, radila sam sve, ali nekako bezvoljno, znala sam da me kod kuće čeka gomila poslova i teškim korakom sam išla ka svom stanu.

Neki prijatelj me je pitao da li znam nekog ko bi radio u bašti i čuvao kuću nekoliko meseci dok je na putu. Pomislila sam na Marka, simpatičan je, sa svojim večitim problemima, i nekako se trudio da se svima nadje na usluzi.  Potražiću ga i predložiti mu da radi nekoliko meseci.

                    Na ulazu u stan, setila sam se da  je zvono pokvareno da treba da ga zamenim, ali....  Bacila sam tašnu na stočić, bezvoljno pogledala prema telefonskoj sekretarici, krenula prema kuhinji, sve sam to radila, a misli su bile ko zna gde i ko zna s kim.

Pomislila sam na Mestašce, tamo je sve bilo lakše, svi su se poznavali, kad samo pomislim na Sašu, ko zna šta je sad sa njim.

 I onda  koliko god sam to gurala u potsvest, iz sećanja izroni Oliver. Bio je tu, kao da je magla koja je potiskivala svaku misao o njemu nestala. Videla sam ga  ispred sebe. Sećanja su bila jača nego ikad. Osećala sam njegove ruke na svom telu, njegov dah, želju, pripijala se uz njegovo telo,  plamen se polako širio telom, negde iz dubine se javio kao titraj, pa se penjao izazivajući drhtaje, telo je počelo da  se ritmički upreda, kukovi su se uvijali, kolena se čvrsto priljubljivala , obrazom sam milovala svoje rame, usne se poluotvoriše, jezik ih samo dotače, i onda zari zube  grizući ih da zaustavi jecaje koji su potresali  čula, stegoh pesnice, i bol, fizička bol me obuze, nokti se zariše u dlanove, i pala sam na kolena, grudi su me bolele, bila sam izlomljena, željna, pokušavajući da se opustim, da nestanem, jos jače sam se lomila, još više ga je želela, još više mi je nedostajao.

                   Vera? Čudno je nešto u njoj. Ne znam šta, ali nešto nije u redu. Kao da mi nije rekla celu istinu, te slike, zašto ih drži u ordinaciji? Kako je mogla da se odrekne svog deteta? Kaže da ne voli tog čoveka, da ga nikad nije ni volela, kako je onda mogao da ostavi takav trag na njoj? Ako si prema nekom ravnodušan, on prolazi kroz tvoj život, ne ostavlja ništa, jednostavno si jednog trenutka sa njim, i onda ga više nema, a ti i ne primećuješ da je nekad bio sa tobom. Ljudi koje ne voliš ti nikad ne nedostaju, uzimaš to kao neminovnost što više nisu pored tebe. Mislim da je ravnodušnost najgore osećanje koje postoji, možda je bolje nekog i mrzeti, voleti, bilo šta samo ne ta ravnodušnost. Vera se ponekad ponašala kao da je indiferentna i prema drugim ljudima, da li je to ipak samo njena maska, ili je nešto dublje u pitanju?

Uopšte, ljudi se čudno ponašaju. Kad sam jutros videla Igorovu ženu,  iznenadila sam se . Koliko sam puta pila kafu sa Igorom, kad god bi dolazio u laboratoriju, svratio bi kod mene, pričao, šalio se, znao je stotinu zanimljivih priča, praksa mu je bila puna nekih interesantnih slučajeva, ali nikad nije pominjao svoju ženu. Da nije nosio burmu, mislila bih da je slobodan, mada ni to nije neki dokaz. Imao je običaj da kuka da mu je život težak, ali nešto nije delovalo da ga to previše pogadja.

            Njegva kockarska strast je svima poznata. Kad sam mu prošli put rekla da znam da je ovisnik, samo se nasmejao

                           -To nije ništa, mogu da se kontrolišem.

-Ne verujem, ali ako tako kažeš. I sam znaš da ti niko ne može pomoći ako to sam ne želiš.

             I sad njegova žena, ispitivački me je gledala, odmah me je pitala da li Igor dolazi kod nas. Svašta, šta li je očekivala da joj kažem?

 

 Nastaviće se

Barbara 36
2010/01/23,09:34

 

Magla

Barbara 36

 

Osvanuo je sunčan dan.

 Nekako je neobično posle magle koja je danima grad uvujala u svoju koprenu. Sve izgleda lepše, veselije, kao da Sunce daje volju za život. Grad je živnuo, kao da svi hoće da nadoknade izgubljeno vreme, dok je magla vladala.

Vera ima slobodan dan. Uputila se negde žurno, drugi kraj grada, svratila je u cvećaru, kupila buketić cveća i krenula stazom. Došla je do ulaznih vrata groblja, okrenula se nekoliko puta kao da se boji da je neko ne vidi, onda brzim korakom ušla unutra. Brzo ide, put joj je dobro poznat, sigurno često dolazi. Kome to ide? Čvrsto stišće cveće u ruci, u drugoj sveća, prilazi jednom grobu. U vazi sasušeni buket. Na spomeniku datum i ime-devojčica. Stavila je cveće u vaznu, i dugo, dugo plakala, a onda se podigla, zapalila sveću, zagledala se u spomenik, već se spuštao sumrak kad je teškim korakom krenula kući.

                Slobodna je nekoliko dana, ostaje u svom stanu. Na prozorima navučene zavese, spuštene roletne. U kući čudna atmosfera, zagušljivo, neprovetreno, ona leži na krevetu obučena, oči podbule od plača, ne jede, samo povremeno popije malo vode. Kad bi se slušalo na vratima, čulo bi se da razgovara sa nekim, objašnjava mu nešto, ubedjuje ga da prihvati činjenice, ali taj joj ne odgovara, na sva njena ubedjivanje ostaje nem. Moli, preklinje da je razume. Prvo objašnjava nešto, ubedjuje da je to jedino bilo moguće rešenje.Tajac. Na trenutak se razljutila, pokušala je da ga gadja sa nečim jer se začula lomnjava stakla. A onda ponovo njen plač, i posle svega tišina....

Trećeg dana Vera je izašla iz kuće, otišla je u grad, kupila neku šarenu haljinu, malo predrečavih boja, možda i malo prekratku. Svratil je u obližnju radnju i donela pune kese hrane kući.Onda je izašla još jedan put, pa još jednom. Navečer je pozvala neko društvo u kuću.

Dugo u noć odjekivala je vriska, pesma polupijanih ljudi.

 Ujutro je izbacila u kontajner gomilu flaša, neki čovek, neobrijan, zamućenih očiju, posrćući je otišao u zoru.

 Nastaviće se

Barbara 35
2010/01/22,10:43
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

Magla

Barbara 35

 

 

                Igorova žena je volela sama da sprema njegove stvari. Volela je da pretura po džepovima da otvara na računaru njegovu poštu, da kontroliše adrese i poruke na mobilnom. Bila je sumnjičava, ljubomorna, i iako nikad nije ništa našla stalno je tražila neke dokaze njegove krivice. Ni sama nije znala šta traži. Ljubomora je kao neka guja obavijala njeno srce, nije mu ništa verovala, a mučeći i proveravajući njega, najviše je povredjivla sebe.

 Bilo je dovoljno da on kaže samo jednu reč, ona bi u sebi iskomponovala celu priču. Ako bi bio neraspoložen mislila je sigurno ga je neka žena naljutila, ako je bio dobre volje, odmah je pomislila neka žena mu je nešto obećala. Najbezazleniji dogadjaj bi se u njenoj glavi odmah pretvarao u pretnju.

Znala je za njegov porok-kocku, ali je bila sigurna da ima još nešto, mora nešto da nadje, mora, nemoguće da uvek sve sakrije. Neki put mu je predbacivala, neki put se šuljala prateći njegove telefonske razgovore.

               Zavukla je ruku u džep sakoa, nešto je šuškalo, pismo. Bocnulo ju je u srcu, ali najzad, najzad je našla dokaze njegove krivice, znala je, znala...

               Otvori ga, pomalo razočarano, neki spisi, nešto službeno, a onda širom otvori oči-njeno ime: Polisa osiguranja na njeno ime u Igorovu korist u slučaju njene smrti. Od sume joj se zavrtelo u glavi. Sela je i počela grozničavo da razmišlja.

 Šta da radi?

 Da li da ga napadne?

 Da li da prijavi?

 Šta?

Pratiće ga, paziće na svaki njegov korak, preduzeće sve mere opreza da se zaštiti.

 Nastaviće se

Barbara 34
2010/01/20,19:19

 

Magla

Barbara 34

 

Za to vreme, sa rukama uronjenim u kosu, očajan, sedeo je Igor.

Ispred njega na stolu, stajalo je pismo. Nije morao da ga čita, već ga je znao napamet. Pre nedelju dana, za kockarskim stolom, se više nego zaleteo. Igrao je, igrao, nije mogao da stane. Kad mu je ponestalo novca, počeo je da igra na dug. Ranije to nije radio. Dobro je znao kakvi su kockarski dugovi, izbegavao je da se zaduži, jer je imao snage da stane. Ovaj put nije mogao, jednostavno nije mogao da prestane da igra. Celo veče je gubio, i svaki put je imao osećaj da će sledeći put sigurno dobiti i sve povratiti, ulagao je sve više i više igrao je sve ludje i ludje. Više nije bila važna igra, sad je hteo samo da dobije, da zaustavi svoj vrtloglavi pad. Sreća se nije menjala, nije dobio nijedan put, čak ni najmanju sumu, a svejedno nije mogao da stane. Kad je stao bilo je prekasno za sve, njegov kockarski dug je iznosio previše, nije mogao sa tim da se bori.

                I sad ispred njega stoji pismo. Ucena: Hitno vrati dug ili.... Znao je... mora nešto da učini... mora...

 **

                    Marko je grabio krupnim koracima ka Barbarinom stanu. Okretao se i gledao luksuzna kola parkirana po obližnjim parkiralištima, jedna lepša od drugih, jedna luksuznija od drugih. Ih, kad bi on imao takva kola. Njegov večiti dečački san, dobra kola, sedne i juri u njima. Sigurno bi tada lakše našao i posao, ali odakle novac? Kako da stvori novac za takva kola? Nabio je kapu na glavu.

Magla se spuštala....

 Nastaviće se

Barbara 33
2010/01/19,21:35

 

Magla

Barbara 33

 

 

                 Uveče ponovo magla, ali tek po neki pramen na rekama. U centru grada bilo je gore. Izduvni gasovi mešali su se sa kapljicama vode stvarajući smog koji je gušio. Ljudi su izbegavali da se zadržavaju na ulici, iako je još bio dan magla je stvarala osećaj  da je sumrak, da je mnogo kasnije. Automobili su jurili ulicama ispuštajući za sobom paru, autobusi su brektali na uzbrdicama zaustavljajući se na svakoj stanici uz  lupnjavu otvaranja-zatvaranja vrata, a putnici bi pohitali ka slobodnom sedištu u autobusu kao da im je to poslednje što še uraditi u životu. Sve je izgledalo uobičajeno.

                    Marko je to kasno popodne opet došao kod doktorke Vere, već njegovo uobičajeno, izgubio je posao i sad nije znao šta će sa sobom. Nikad se nije zadržavao u čekaonici, nego bi samo hrupio u ordinaciju i jos sa vrata počeo da priča svoju istoriju, i šta mu se desilo i šta je planirao da uradi i šta se izjalovilo. Kraj je opet bio, već ko zna koji put vidjen. Pitao ju je da li zna za neko radno mesto, trebali su mu sedativi, i ponudio je pomoć, ako joj nešto treba. Vera je obično samo pružila recept i na sva njegova pitanja odgovorila odrečno.

                   Ovaj put ga je zamolila da odnese neka pisma Barbari koja je trebala da bude slobodna nekoliko dana, a očekivala je neka dokumenta. Marko je poznavao Barbaru iz vidjenja, čak mu je jednom dala preporuke za neki manji posao, uzeo je njenu kućnu adresu pokupio poštu i krenuo. Za to vreme, Barbara je ušla na druga vrata, mimoišli su se, što se ono kaže, za sekund.

                     U ordinaciji, Vera je bila sama. Nije više bilo pacijenata, sedela je zagledana u daljinu i plakala, tiho, bezglasno, samo su joj se ramena tresla. Lagano, skoro nečujno sam  pokucala, i ušla, zastala sam je videvši da Vera plače, a onda joj je prišla,i  zagrlila je

                                       -Da li je sve u redu, Vera?

                         Vera je skočila, brzo je  nevešto  obrisala suze, obrisala nos i gurnula  fijoku svog pisaćeg stola.

                                       -Kako to ulaziš, zašto ne kucaš?

                                       -Nisi me čula, kucala sam.

                          Jače je gurnula poluotvorenu fijoku, jedan koverat je ispao, otvorio se i neke slike se rasuše po podu. Vera se zbunila, sva upetljana, počela je da sakuplja slike, da ih gura natrag, da zatvora fijoku do kraja. Sagla  sam se da joj pomognem, dodavala joj je slike i  upitala je

                                       -Ko je to na slikama? Neke stare slike?

                                       -Znaš, to je...to sam....slike su od... ali nisam je slušala, samo sam gledala u slike,  na njima je bila devojčica koja je ličila na Veru, ali…

Vera je zastala, pogledala me je, pokušala da joj nešto kaže, bila je sva nekako zbunjena, izgubljena, kao da je u isti mah želela i nije, da se poveri, a onda se prelomi :

-Dete je moje, nije kod mene, priznala je najzad Vera, ne zna za mene, nikad nije ni znala. Dala sam je na usvojenje čim se rodila, i odrekla sam se svih roditeljskih prava.

                      Bila sam zaprepaštena, svoje vlastito dete je dala na usvajanje, kako je samo mogla? Nisam htela, ali samo pitanje je izletelo:

-Zašto, zašto si se odrekla deteta, kako si imala srca da tako nešto uradiš?

-Bila sam premlada, život je bio predamnom, nisam mogla da se svega odreknem zbog deteta.

                                 -A otac, deteta? Kako je on reagovao, kako je pristao?

                                 -Otac? Nije bilo oca.

-Kako nije bilo oca? Neko je ipak morao da bude otac i imao je pravo na to dete.

                       Vera se zagleda u prazno i bezizraznim glasom kao neko ko je naučio pesmicu napamet poče da priča.?

-To nije bila nikakva veza, sastajali smo se povremeno, nije me volio. Sve je bila više navika. Kad sam ostala u drugom stanju nisam mu ni rekla, a i da jesam bilo bi isto. Mislila sam da ću ga moći ja privući, a ne dete koje sam nosila, vreme je prolazilo, prestao je samo da dolazi, nije me vidjao, pokušala sam da ga zovem telefonom, ali u prvo vreme je prekidao vezu, kasnije je promenio i broj telefona. Nisam znala gde radi i izgubili smo svaki kontakt.

Govorila je kao automat.

                                       -Ti si ga volela? Sigurno ti je bilo teško.

       -Volela? Šta to znači? Nisam imala vremena da ga zavolim, sve je suviše brzo završilo.

           Gledala sam je sa nerazumevanjem, Vera je govorila jedno, ali je očito da je istina bilo nešto sasvim drugo. Slušala sam je, pokušavala da shvatim, ali kao da njene reči nisu dolazile do mene. Ja sam uvek volela sve oko sebe, ne znam da li bih se mogla nekog samo tako odreći.

-Mislim da ti možeš da shvatiš, šta znaci izgubiti nekog. Verovatno je otišao sa nekom drugom, ja mu nisam bila važna. Lako je tebi Barbara, tebe nije ostavio, ja bih više volela da je mrtav nego sa drugom. Zato sam i dala naše dete, nisam htela da me svaki dan potseća na tog nezahvalnika.

            Sagla sam glavu, nisam znala kako da joj objasnim. Neki put nam je važnije da voljena osoba bude sretna, nego mi sami. Za mene je ljubav bila prvenstveno davanje, pa tek onda primanje.

-Volela bih da je Oliver živ, sigurno da mi ne bi bilo svejedno da je sa sa drugom ženom, ali bolje i da je sa drugom nego da znam da ga više nema. Ne možeš da biraš koga da voliš, i ko tebe da voli.  Ljubav ili dodje ili ne, isto tako može i da nestane, ne treba zbog toga se povredjivati, ni sebe ni drugoga.

-To govoriš tako jer te nije ostavio, drugačije bi mislila da je otišao sa drugom ženom.

-Možda, ne znam, ne verujem, mislim da svako ima pravo da sam donosi odluke o svom životu.

 Nastaviće se

Barbara 32
2010/01/19,18:35

 

Magla

Barbara 32

 

Znači sutra idem sa dva druga na taj čuveni boks-meč. Ako sam preživela pecanje, preživeću i boks. Došli su po mene dosta ranije da me upute u tajne te plemenite veštine. Znam, dva boksera, udaraju se pesnicama na kojima su rukavice, ne sme ispod struka, runda traje oko tri minuta, ima gong. To je bilo otprilike sve šta sam znala, dovoljno za mene.

                                        -O , ti si pravi poznavalac, smejali su se.

                  Još na ulazu sam videla svog Boška Boškovica, nikad da udješ. Stoje po dva tipa na svakim vratima, jedan prepipava, drugi maše nekom palicom oko tebe. Sve uzimaju iz džepova, meni uzeše metalni novac, ali mobilni koji je kao oveća cigla ostaviše, ostaviše mi i ključeve, a njih je bilo kao da sam ključar u Bastilji. Oko mojih drugara su više mahali palicom, mene više isprepipavali, i najzad udjosmo.

                  Čudna atmosfera, nekako uzvrela, galama, kao neko iščekivanje u vazduhu. Oseća se miris krvi, kao nekad u rimskim arenama. Samo se čeka da počnu borbe, nekako sam se i ja naelekrisala. Ubrzo počeše i borbe, rasporedjeni su po kilaži u kategorije. Udaraju se oni mladići, ali nekako više skakuću jedan oko drugog, više mi liči na balet nego na borbu muškarca, bunim se ja, a drug mi samo reče

                                 -Nisam znao da si tako krvožedna, sačekaj teže boksere.

Dodje i ta teška kategorija, to mi se jos manje dopalo, oni onako veliki, jaki, ali ne skakuću, više stoje u mestu, pa s vremena na vreme samo tresnu jedan drugog, a taj udarac, misliš zemlja će se pomeriti, onaj ko ga primi zatrese glavom, još čvršće stane i uzvrati.

               Najzad dodje srednja kategorija, to mo se najviše dopalo, skakutali su, udarali se, nešto se dešavalo. Jednog trenutka jedan bokser podiže ruku, udari protivnika iznad leve obrve, pršte arkada, krv linu, neko baci peškir na pod, urlik u sali, vrisak, digoše ruku pobedniku, ali ja više ne vidim ništa. Ona krv koja je prskala po majici... nekako  mi se zavrtelo u glavi, bokserima su ruke postajale sve duže i duže kao da će da dosegnu sam krov zgrade, onda su se rasplinjavali, meni se neka magla navukla na oči, videla sam Olivera kako mi prilazi, njegove uplašene oči, ruka koja me dodiruje, ne to nije Oliver, neko se lice nadvija nad moje, ruke me dižu iznose, to je Oliver, i tonem tonem u mrak...

               Kad sam se osvestila moji drugovi su me zabrinuto gledali, bila sam napolju ne shvatajući šta se desilo.

-Mi se zagledali u utakmicu, a ti se uplašila i onesvestila, neki mladić je video kako padaš, prihvatio te i izneo, mogla si da se povrediš.

                                 -Oliver?

                Samo su me sažaljivo pogledali i uzdahnuli.

-Sve će biti u redu Barbara, sve će biti dobro, odmori se pa se vraćamo kući.

                                  -Pokvarila sam vam .

                                  -Ništa nisi pokvarila, vodimo te kući.

 

 Nastaviće se

Barbara 31
2010/01/18,20:24

 

Magla

Barbara 31

 

                      Vikend je počeo šašavo, svi moji prijatelji znaju da volim da spavam ujutro, ali boje se da se potpuno ne povučem od sveta. Ne znam da li je i jedna osoba prošla pored mene, a da nije prokomentarisala moju sad smedju kratku kosu. Prvo se niko nije usudjivao da nešto kaže, a onda su me otvoreno napadali,  grdili, i što mi je bilo najgore, non-stop me negde zvali da ne budem sama.

Jedan prijatelj mi je rekao

-Ti si ostala ista, ako ne pogledaš u ogledalo nećeš ni videti promenu. Ne možeš pobeći od sebe, ne možeš se izmeniti. Borba koju vodiš nije u tvojoj spoljasnosti, ta borba je duboko u tebi.

Pokušavala sam da odbijem pozive, ali onda bi bilo još gore, šta sam mogla, prepustila sam se dogadjajima, i krenula , kad bi neko zvao,  išla bih tamo gde su me vodili. Pomalo me je to izvuklo iz letargije, ali mesta gde sam morala da idem neki put su bila jeziva.To jutro, zvali su me na pecanje, prethodno je telefon zvrljio dobrih pola sata dok su me probudili

                                  -Pecanje? Sada?

                                  -Spremaj se, dolazimo za deset minuta po tebe.

                                  -Šta da obučem? večno žensko pitanje.

                                  -Šta hoćeš.

               Šta hoću?  Neću valjda bikinac, ili možda večernju haljinu... Uf..bilo je juriš pešadija...jurim  u kupatilo, tuš me je malo probudio, voda je već provrela na plinu, za kafu, mutim ekspreso, navlačim farmerke. Obučem šta obučem, navučem neke čizme za svaki slučaj, gotovo....

                  Peca se sa obale. Ništa od romantike, čamca, ljuškanja na talasima, maštanja, gledanja negde u daljinu . Nikad mi nije jasno kako riba zna da li sme na udicu ili ne, da li je ribostoj, jer ako postoji lovostoj, mora da postoji i ribostoj.

Pitaju me šta hoću da ulovim, nisam znala da možeš da biraš kao u ribarnici, i mogu da biram smudja ili soma. Smudj mi nekako previše fina riba, neće to mene, ja ću soma, u životu se ne nadam nečem boljem. Kažu da to zavisi od udice i mamca, dadoše mi neki zove se ružno pače. Dobro, sad ću da izvadim tog soma iz Dunava. A Dunav mutan, valja se, gura, talasići preskaču jedan preko drugog, pirka neki ledeni vetar, već mi je hladno. Seli smo na neke motkice na platnu, to su kao stolice, duva li duva oko njih... svi uživaju i namiguju meni kako nam je lepo, ja se pomalo kiselo smeškam, ali toliko se trude oko mene....verovatno je lepo i meni, samo što ne znam

                Počnem ja da nešto pričam...

                                            -Psssst, dreknuše....nisam znala da riba čuje u vodi. Čuje kažu. Svašta! Čučim ja, pardon, sedim na onim stolicama i sve čekam kad će da se zavrsi to moje uživanje i da krenem kući da se ogrejem. Da sam nešto upecala jesam, da to nije riba i to je tačno, neke komade od drveća, neke najlon kese bačene ko zna gde, što bi rekli u nekom inostranstvu,  jer što vreme više prolazi, Dunav sa svojim pritokama prolazi kroz sve više država. Najzad dodje kraj mom uživanju, najavljuje mi prijatelj da je nabavio za mene karte za boks –meč, blago meni, ala ću se razonoditi.

                 Sve je to lepo, ali celo jutro nijedan jedini put nisam pomislila na ono što mi se dogadjalo u bliskoj prošlosti. Pecanje me je ipak opustilo, izbacilo onaj grč iz mene, nekako mi dalo ne snagu, nisam baš postala ljubitelj od jednog izlaska, ali osetila sam da sam živa, da se nešto dešava da nije sve nestalo za mene.

 Nastaviće se

Barbara 30
2010/01/17,22:35
>

 

Magla

 

Barbara 30

 

-Doktorka, hoćete li skoro natrag u ordinaciju, upita Marko, otvarajući tog trenutka vrata.

                                  -Barbara, onda , večeras idemo u pozorište na balet?

                                  -Da nalazimo se na starom mestu.

 

             Krenule smo navečer u pozorište, mislile smo da li da idemo kolima, ali pošto sam ja bila na redu da vozim , da nadjem mesto za parkiranje, a što je najlepše i da uparkiram kola, ubedila sam Veru da idemo taksijem.

              Foaje. Premijera, a u pozorištu krem društvo. Tri političara, nisu baš na vlasti, ali trude se da upadnu, pa da ih narod vidi kako se kulturno uzdižu. Možda i jesu na vlasti, ali politika mi nikad nije bila jača strana, a njih toliko mnogo ima , ko bi ih sve popamtio. Onda su došle i neke pevačice u večernjim haljinama, valjda su haljine, više liče na kupaće kostime, one su prošetale da ih svi vide i da one vide ko je došao, nisu ni ulazile u salu, možda nisu znale gde je ulaz. Bilo je i nekoliko glumaca, više iz kolegijalnog razloga, i njih nešto nisam videla posle u sali.

                     Novinari su gledali u garderobu koliko ima cveća, koje je vrste, i ko će ga dobiti. Kažu po tome se najbolje može oceniti uspešnost pretstave .Ušle smo, sele, počelo je... Labudovo jezero. Predivna muzika, tonovi koji diraju i one sa najneosetljivijim srcem, balet, prelepe balerine i baletani, virtuozi u svom poslu, lebdeli su pred mojim očima, dočaravali neki drugi svet, ispunjavali me unutrašnjom srećom i mirom. Okrenula sam se Veri, i ona se osmehivala, uživale smo. Bilo je prijatno zaboraviti na sve probleme i predati se lepoti trenutka.

                      Pauza.

                      Prošetale smo malo , pile  sok i pričale o baletu, o muzici, i.... ugledala sam Olivera. To je bio on, visok, četvrtasta energična brada, njegove oči, gledao je pravo u mene.

                                -Vera, to je Oliver..

                                -Molim, šta si rekla?

                   Neko me je gurnuo, posrnula sam, sok se prosuo po mojoj haljini, ali ja sam samo gledala prema tom mladiću, i potrčala ka njemu. Ali sve je odjednom nestalo, neko mi se isprečio na putu, neko je stao istred njega, i nestao je, okretala sam se, tražila ga u masi sveta. Uzalud. Nema ga . To nije on. To ne može da bude on, njega više nikad neću videti, osetila sam prvi put da suze pune moje oči, još malo pa će ih napuniti, pojuriće niz moje obraze i ja ću ga moći oplakati, ali suze su ostale negde u srcu, ostala sam skamenjena. Nisam se više vratila u salu, okrenula sam se i izašla, sama, tako sama, na celom svetu više nikog nije bilo, on je otišao i nemam više nikoga...

                   Ušla sam u stan, stala pred ogledalo, gledalo me je neko nepoznato lice, to nisam bila ja, to je bila samo moja ljuštura, duboko u meni , sakrivena od očiju sveta živela je druga osoba, uzela sam makaze, dohvatila pramen plave kose, i otsekla ga, pa drugi, treći. Kosa je padala oko mene, zlatan slap je nestajao, presijavali su se pramenovi sad na podu. Sutradan sam kupila boju za kosu i ofarbala je smedje. Nisam želela da postojim. Mene nema, to nisam više ja,  ja sam ništa.

Nastaviće se

 

 

 

Barbara 29
2010/01/16,23:28

 

Magla

 

Doktorka Vera je bila čudna osoba, neki put se družila sa svima, a ponekad nije htela sa  da komunicira.

            Znala je da sakupi društvo, priča viceve, euforično se ponaša, svira na gitari do doboko u noć i zabavlja goste. Drugi put bi se zatvarala u sobu, nije nikog htela da primi, neki put nije išla ni na posao pacijenti je nisu interesovali. Kad je bila raspoložena nije bilo duhovitije osobe od nje njeni prijatelji bi se prijatno osećali slušajući njene doživljaje sa putovanja, odmora, ili samo nešto drugačije ispričanih priča koje su već čuli.

               Družila sam se povremeno sa Verom. Nisam volela njene promene raspoloženja, ali  to sam tolerisla smatrajući da mi je Vera prijateljica i da joj se mora nešto progledati kroz prste.

              Laboratorija  u kojoj sam radila imala je i sudsko odelenje, tu je radilo posebno osoblje, analize su se radile pod šifrom, sve je bilo zaogrnuto nekim velom tajne, ali se osoblje medjusobno družilo, naročito na pauzi.

              Momentalno je bila aktuelna priča o manijaku iz magle. Raspričala sam se šta sam sve videla te noći. Zaboravila sam osnovno pravilo, što manje znaš o nekim stvarima , sigurniji si.

              Vera je došla na kafu u laboratoriju, tu se iskupilo i osoblje sa sudske, pa je sudija Igor koji je došao po neke rezultate, našao celo drustvo na okupu.

                                  -Može li kafica, ponudila sam mu i nastavila sa svojom pričom.

-Čekam ti ja autobus, a iz magle izroni tamna prilika, devojka je samo viknula...

-Ih, viknula sa belim šalom preko vrata, prokomentarisala je Vera.

                                   -Videli ste ubicu? Upita sudija Igor

             -Doktorka, hoćete li skoro natrag u ordinaciju, upita Marko, otvarajući tog trenutka vrata

Nastaviće se

Barbara 28
2010/01/16,09:49

 

Magla

 

            Sudija Igor je bio uvek namrgodjen, svadjao se sa saradnicima, isterivao neka svoja prava. Šuškalo se po hodnicima da je čest gost kockarnica, svoju platu i ne vidi, sve završi na kockarskom stolu. Bio je od onih koji kad jednom počnu da igraju ne mogu da stanu dok imaju i dinar kod sebe. Bilo mu je svejedno da li dobija ili gubi, samo je igrao, igrao, dok ne bi izgubio sav novac, ili dok se ne bi onesvestio od umora.

             Posebno je voleo da igra poker, drhtao je dok nije seo za sto, dok se nisu podelile karte, a tad za njega je nastao novi svet, maska na licu, lagano otvaranje dobijenih karata, malo stisnute oči, ni najmanje širenje zenica ga nije moglo odati, i onda žetoni, uzimao ih je na neki svoj poseban način, postajali su deo njegove ruke, deo njega, stavljao ih je na gomilu lagano, povlačio ruku, ponovo malo stisnuo oči i igra se nastavljala. Na njegov licu mišić nikad nije zadrhtao ni kad je dobio, ni kad je izgubio. Znalo se, sedeće tu do samog kraja, ako kraj za kockara za stolom uopšte postoji.

             Ali niko nije mogao da zna kako se oseća dok igra, onaj iščekivajući trenutak, malo bi zastao kao da želi da ga produži, vreme bi se zaustavilo, bio je sam sa kartama u ruci neizvesnost, otvaranje, pogled i... to je to... pa ponovo, isto, kao da bi mu srce zastalo za sekund, krv prestala da kola krvotokom, a onda brže pojurila puneći svaki krvni sud, svaku venu i kapilaru, uzburkajući je do vrtoglavice, i opijen imao je samo jednu želju da nastavi dalje...  ponovo, i ponovo, i ponovo....

Poneki put je dobio veću sumu novca, odvajao bi žetone za krupjea, još ponekom dobacio jedan, dva, a onda ponovo dolazio sutra. Kad bi sve izgubio, samo je popio piće jednim trzajem ruke, zabacivši glavu, prebacio sako preko levog ramena i uzdignute glave pozdravio

                                  -Vidimo se, momci.

           Njegova žena je znala gde odlazi novac koji zaradjuje, prvo je ćutala, pa se svadjala, ali na njega ništa nije uticalo, on je imao samo jednu ženu, samo jednu ljubavnicu, samo jednu strast-kocku, sve drugo je bilo manje važno. Posao, prijatelji, zabave, sve su to bile samo kratke etape života koje su ga samo odvajale od njegove strasti. Znala je da upadne u sudnicu usred pretresa praveći scene. Nepotvrdjene glasine su bile da se oženio samo zbog njenog novca i imanja. Imanje je pomalo odlazilo na njegove kockarske dugove, a žena je počela da preti razvodom pokušavajući da ga urazumi, a verovatno je i prošla njena ljubav pa je htela da nešto spasi. Previše je ulagala, ništa nije dobijala, jednom je moralo da presuši vrelo ljubavi.

 Nastaviće se

Barbara 27
2010/01/15,12:27

 

Magla

 

Povratak u Grad

 

 

 

          Povratak  u Grad. Sve je drugačije. Znala sam da će biti tako, ali nadala sam se kad dodjem natrag, moćiću  sve da zaboravim, ako i ne zaboravim biće manje bolno. Uspomene treba da ostanu u prošlosti gde i spadaju. Treba živeti samo u sadašnjosti, u trenutku, zaboraviti, zaboraviti....

         Bilo je lakše doneti takvu odluku, nego je ostvariti. Neka noć bi znala da bude duga, duga. Budila sam se i gledala u mrak, ili bih otvorila širom prozore, duboko disala da smirim misli, pokušavala da maštam o nečem prijatnom, ali misli su uvek nekako završavale sa Oliverom. Nije bilo suza u  očima, ne, to bi bilo suviše lako, isplakati sve i olakšati bol.  Samo  sam osećala neku prazninu u dnu srca, neku težinu koja je pritiska, guši je, ne da mi da dišem. Sati bi prolazili, a ništa se nije menjalo. Zašto mora da postoji bol? Poželela sam da sva sećanja mogu nekako da prebrišem, i lepa i ružna, jednostavno da sve nestane kao da nikad nije ni postojalo.

Onda bi došla zora, izvlačim se iz kreveta umornija nego kad  legnem, kao automat je hodam, radim, jedem, razgovaram sa drugima. Ljudi su mislili da je sve u redu, samo oni koji su me dobro poznavaju znaju  šta krijem u sebi. Nikad niko nije znao za moje neprospavane noći, smešim se i govorim da sam dugo čitala, da je radim na Internetu,  podočnjaci su samo od gledanja TV programa. Prihvatali su to, tako je bilo lakše i meni i njima.

           Jedini ko je znao za svemoje tajne bila je Lola, zagrlila bih je i šaputala, a pas bi samo stavio glavu na šape i gledao me vlažnim očima. Njoj sam mogla sve da kažem kako mi je teško, kako nemam nikoga, da se osećam usamljena, napuštena, da nemam volje za nešto. Dugo u noć bi joj šaputala, milovala joj njuškicu, samo ona je mogla da me razume, da oseti moju bol, tugu, moje ne prihvatanje istine.

                     -Ne bih mogla da živim da te nema.

            Lola bi mahala glavom kao da je razume, i duboko zalajala.

                     -Pstttt, ne sme se, grdiće nas komšije, umirivala sam psa, a onda bi istrčale u park i  trčale stazama dok bih imale daha.

           Sve je bilo isto u Gradu i ulice i parkovi, prijatelji, izlasci, pozorišta, sve je to postojalo, ali kao da sam bila izvan toga. Hodala sam ulicama, šetala se parkovima, slušala priče pokušavala da učestvuje u šalama, ali kao da je to bio neko drugi, neki automat koji se smejao, govorio, radio.

           Ponekad mi se činilo da je Oliver tu, tražim  i vidim ga u svakom, ali nema ga . Nema ga.To nije on, njega nema više, nikad, nikad ga više neću videti, dodirnuti. Nikad više. Htela bih da vrištim, da se bacam, da nešto učinim. Ništa mi ne pomaže. Njega nema, nestao je kao d ga nikad nije bilo. Zašto? Svaki put me  pogadja teška istina, kao da nikad neće prestati. Želela bih da ga izvadim iz svog srca da ga snažno, snažno zagrlim, da vidim njegove tople oči, bradu, ruke...Sama sam, u največem društvu nikog nemam, nikog ne vidim. Nije postojao niko kome bih šaputala tajne, niko ko bi me čekao, niko za koga bih mogla da se uhvatim, tako sam  sama, sama, sama....

           Poneki put  poželim da vičem, da objasnim svima da me puste na miru, da mi niko ne treba, da ne želim nekog drugog, samo mi on treba. Ćutim. Niko ne bi shvatio moja osećanja. Žene su menjale obožvaoce, kad bi jedan otišao, dolazio je drugi, sve je to bilo kao igra, zaustaviš se malo kod nekog, pa ideš dalje i tako u krug. Ja to ne želim, neću nekog drugog ni boljeg ni goreg, ni drugačijeg ni istog, želim  samo njega ili nikoga. Postoje ljudi koji samo jednom vole, potpuno se predaju toj ljubavi, i ako ona nestane, nestane i deo njih i oni više ne umeju da vole.  Da li sam i jedna od njih? Da li sam zato srećnija ili možda još tužnija?

          Našla sam posao u laboratoriji, vratili su se neki stari prijatelji, život se nastavljao. Ponekad, samo ponekad dozvoljavam je sebi da pomislim na ono što je prošlo, na Mestašce, na Olivera, na ono što je moglo da bude. Oliver će zauvek ostati u mojim sećanjima, kao nešto najlepše u  životu.

           Sad je radim u ogromnoj laboratoriji i pomalo su nove obaveze počele da ispunjavaju život možda čak i da mu daju neki smisao.

Kasna jesen, naglo je zahladnilo, magla se stvarala  nad rekom, dolazila iz centra i spajala se kao neka reka sa maglom koja je dolazila iz obližnjeg parka.

 Bila je skoro lepljiva, neprozirna, gušila je uvlačeći se u nos, usta, sprečavala da se vidi.Valjala se iznad reka, obavijala most, pa se činilo da sve lebdi u nekoj nestvarnosti. Prigušivala je zvuke, imalo se utisak da ste na nekoj nepoznatoj planeti, tajnovitoj i sablasnoj. Na drveću se u pramenovima zadržavala dajući mu izgled duhova sa raširenim rukama. Bilo je pomalo jezivo. Malo je ljudi bilo na ulici, tek gde gde po neki prolaznik pognute glave, uvijen u šal ili maramu jurio je da što pre pobegne sa ulice.

             Zadržala sam se nešto duže na poslu,pa sam sad  trčala da uhvatim jedan od zadnjih autobusa za grad. Naravno, otišao  je pred nosom. Bila sam na mostu. Tu prolazi hiljadu linija do  kuće, brzo će naići drugi.

             Pogledala sam ka parku, figura devojke se tek nazirala kroz maglu. Sigurno ide na bus,  Iza devojke, dok je prolazila pored spomenika, pojavi se tamna figura. Videlo se nešto kroz maglu, nešto belo je viorilo, ali tog trenutka bus naidje i bilo mi je važnije da uskočim u njega.

             Sutradan u novinama natpis: Manijak iz magle na delu. Uhvatila sam novine, i skoro ne verujući svojim očima  počela da čitam. Sve se slagalo, videla sam ubistvo i nisam videla ništa. Da kažem policiji? Šta? Da nisam ništa videla. Da pretpostavljam šta je to moglo da bude?

             Prošlo je neko vreme, novi dogadjaji zauzeli su novinske stubce i potisnuli priču o manijaku iz magle.

              Te večeri magla se naglo spustila. Jednog trenutka je bilo zvezdano nebo, drugog se već nije video ni prst pred nosem. Mlada devojka, kratke smedje kose skočila je iz autobusa pravo u neku baru. Ljutito se sagla da obriše mokre noge i podigne svileni beli šal koji joj se izmigoljio ispod jakne.

Ruka u kožnoj rukavici, bila je brža. Dohvatila je beli šal, i dok se devojka smešeći okretala da se zahvali, šal joj se obavio oko vrata. Zakolutala je očima, smedja kosa pala joj je na lice, noge su otkazale, pala je. Nepoznata prilika, nagla se nad telo, povukla joj rajfešlus sa farmerki, ali tog momenta se pojavio bus, i nepoznati pobeže.

                Jutro.

                Gomila sveta juri na posao, na autobusnoj stanici telo....policija...uvidjaj...

Magla se nije dizala celog dana. Nekoliko reči u novinama, kratko na vestima, manijak iz magle se ponovo javio i zaborav.

Sudija Igor, stasit  vitak, malo kosih crnih očiju, pomalo proredjene kose, delovao je kao orjentalni tip,  zagledao se negde u daljinu. Imao je puno posla u svojoj sudnici, ljutito je gledao nagomilane spise na svom stolu, a onda počeo da ih pregledava. Ujutro se ponovo posvadjao sa ženom. Kasno se vratio kuci, ona ga je podbočena čekala, ono u stilu ćirilićnog slova f i sa vrata počela da predbacuje da je prokockao novac odvojen za zimovanje. Bila je to omanjana smedja ženica, malo punačkija nego što bi trebalo da bude, kosa joj je bila uvek pomalo neuredna, a na licu se videli tragovi šminke, često razmazani. Nekad doterana lepotica, ludo zaljubljena u Igora, pretvarala se u čangrizavu ženu koja je večito nešto predbacivala, dočekivala ga rafalom optužbi, a kad je još imala razlog, kao sad prokockan novac, bilo je nemoguće je slušati.

                 Doktorka Vera, bila je žena koja je menjala raspoloženja kako vetar duva. Smedja, mršava, sitnih, pomalo žmirkavih očiju, usana često tvrdo stisnutih u liniju, bore na čelu, prstiju koji su nervozno se igrali prstenom, bila je oličenje nezadovoljne žene koja mora da radi, a radje bi bila negde drugde. Tresnula je vratima svoje ordinacije, kad je ulazila, tražila odmah da joj donesu kafu i nije se ni obazirala na gomilu kartona na svom stolu. Prvo je polako ispila kafu, pa je onda prebirala po pisaćem stolu, tražeći ko zna šta, a onada je ipak počela sa prozivanjem pacijenata. Uglavnom je pisala recepte hroničarima, ne zadržavajući se sa nekim pregledom, ili bi davala upute ne udubljujući se previše u ono što joj traže.

Onda je ušao mlad čovek, krupan, visok, jedan od onih za koje se kaže kao od brega odvaljen. Okruglo lice, nemirne oči, u rukama je dražao kapu i okretao je kao da mu je neugodno što je tu. Gledajući u pod zatražio je sadative, nešto za smirenje objasni.

Znala ga je, nije radio, večito je nešto petljao pokušavao je da se zaposli, posle kratkog vremena gubio posao i onda zna se: Biro za nezaposlene, sedativi, traženje novog posla i tako u krug. Zvao se Marko. Bio je dobričina, jedan od onih koji nikad nije završio ono što je započeo. Krupan, visok, delovao je nesigurno pred doktorkom kao da se nečeg boji, a izgledalo je da ima snage za dvojicu.

Provirila sam na vrata:

-Vera, dodji u pauzi kod mene na kafu, da ti pričam i da se dogovorimo za pozorište.

                                       -Imaš nešto interesantno?

-U pozorištu ćemo gledati gostovanje ruskog baleta, a priča....e ... to je posebno....Videla sam sinoć ubistvo na mostu.

           Dve glave se okretoše ka njoj, doktorke Vere i Marka .

Nastaviće se

 

 

 

 

1 2 3  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu