Barbara 13
Otišla sam u stan. Bio je kao iz bajke, na prozoru je zima išarala predivne bele cvetove, samo sam trčala i otvarala vrata. Ali polako zima se ušuljala pored mojeg oduševljenja, počele su da mi se hlade ruke, cupkala sam nogama, okretala se i nisam imala gde da spustim ni torbu. Ipak sam možda malo nepromišljeno pozvala goste. Šta sad da radim? Ne poznajem te ljude, ne znam ni gde stanuju ni kako da odgodim poziv. Vrtela sam se u krug. Došlo mi je da pobegnem u svoju hotelsku sobu, pokrijem se preko glave i plačem. Nikog nisam poznavala, nisam ni znala gde mogu nešto da kupim, bilo je hladno, nisam imala novaca. U tom užasnom trenutku, začula se neka lupa na vratima.
-Napred, otvoreno je!
Lupa se nastavila, neko je nešto vukao, gurao, spuštao uz tresak na pod. Otvorila sam vrata. Pred njima je stajao neki radnik, nasmejan sa kapom u ruci, a iza njega gomila stvari, neke kutije, čudo čitavo.
-Poslao nas doktor, daj ključeve od podruma, i gde da ovo unesemo?
Samo sam treptala, peć, prava, pravcata peć, drva, ugalj, to nisam videla još iz poslednjeg filma o divljem zapadu.
-Ovo ti je kutija za ugalj, tu ćeš da staviš drva, a sad ćemo da namestimo i sulundare. Nisam znala šta to znači, šta će to da namesti, koji ih je doktor poslao, ali ništa nije bilo važno, delovalo je da će biti toplo.
Dok su nameštali tu kraljicu peći, pokazivali mi kako se pali vatra, loži, dodaje ugalj, ja sam mislila da više ništa ne može da mi bude teško. Otišli su ponovo negde, onaj mali je vukao neku ćebad, sto, dve stolice, neki ćup, nisam pomagala, samo sam držala ruke ispred peći i vraćala se u život.
-Hajde dečaci, šta ste se ukipili, začuo se energičan glas Olivera
-Da li je sad bolje?
Samo sam kimala glavom, a on je iz neke torbe vadio sokove, neku narezanu pršutu, pogaču, neku bocu pića, i sve to redjao po novom stolu.
-Odakle sve to?
-Donela maca, kako odakle? Vidiš li da su ljudi doneli.?
-Vidim, ali kako?
-To ćemo posle, sad sredi ovo da liči na kuću, i dobaci mi neke salvete koje su imitirale stolnjak, stavi neke plastične čaše na sto, odnekud se stvori i džezva i šoljice za kafu, šećer, kafa, prava kuća, odjednom je sve izgledalo prijatno, toplo, intimno.
Sto i stolice sam kupio, ako ti se ne dopadaju možeš sutra da vratiš, peć sam uzeo na veresiju, kao i pola tone uglja, a drva su otpaci iz drvare, kad potrošiš, javi se za još.
-Šta sad nije u redu, kakve su to suze?
-Moj prvi stan, prvi sasvim moj, a čaše plastične.
-Žene! samo reče i negde nestade. Za pet minuta se vratio sa gomilom staklenih čaša i dve kristalne.
-Evo ti za prvo nazdravljanje, ali da ih razbiješ, smejao se Oliver
-Ja nemam novaca.
-A gde misliš da spavaš noćas?
-Ne znam, mislila sam...
-Ništa ti nisi mislila, da si nešto mislila ne bi sad bila u buli. Kako nemaš novaca, nisi ponela?
-Nemam.
-Koliko ja znam dobila si stipendiju, razliku, pre mesec dana, mogla si da sačuvaš za prve dane ovde, a ne da sve potrošiš na neke firmirane krpice.
-Šta te briga, šta sam uradila sa novcem, nisam se kockala, vratila sam dugove.
Nisam htela da mu kažem da sam deo novca dala Nadi, koja je opet dala Saši jer mu je hitno trebao, sad mi je jasno zašto, morao se vratiti u Mestašce, ko zna iz kog razloga. Drugi deo, bio je u pravu, spiskala sam na neke krpice bez kojih nisam mogla da živim. Ne bi me shvatio. Krpice su za ženu važnije od hrane. Jedva sam čekala prvu platu pa da kupim sve one ludosti koje sam videla u izlogu. Sad kad radim, kad ću imati svoju platu, neće više da bude ograničenja, kupovaću sve, sve što vidim. Nema više prebrojavanja, čekanja na džeparac, ne sad ću moći sve.
-Sa novcem očito umeš, ali pripazi se, nije to ovde kao u velikom gradu, ne jede se sve što leti.
Mogla sam da ga zadavim, ali sam ćutala, pomogao mi je, ne bi bilo u redu da ga još napadam. Samo ti pričaj, mislila sam, jedva sam čekala da mu vidim ledja. Stalno me nešto kritikuje, ne da mi da sama odlučujem i misli da zna više od mene. Sama sam doputovala, dobila stan, sama ću i ostalo da sredim, ne treba mi tutor na smom početku života. Muškarci su nekad tako dosadni kad izigravaju zaštitnike. Kao da ne mogu sama? Svašta.
-Ajde polazi, opet je nešto naredjivao
Po prirodi sam inažjija, kad neko nešto naredi, baš to neću da uradim, ali sa Oliverom nije imalo šanse da ga ne poslušam, on nije pitao, samo je krenuo i ne gledajući da li idem za njim, kod njega se podrazumevalo da kad nekom nešto kaže, taj to i uradi.
-Gde ćemo?
-Pa gde reče da ćeš da spavaš? Na lusteru? Uzgred, ni luster nemaš.
-Šta će mi luster, već pomalo ljuto frknuh na njega.
-Idemo u prodavnicu nameštaja da uzmeš neki kauč na kredit.
-Na kredit? Ja ovde nikog ne poznajem, ko će da mi potpiše, nemam ni za učešće, ni žirante.
-Što si ti neka dosada od devojke, rekoh li ti ja, polazi. Kakvi potpisi, žiranti, ja sam rekao da ti treba kauč i da ćeš doći da izabereš, da radiš ovde i da onda moraš negde da spavaš.
-A pare?
-Opet ti, gde si ti živela do sada?
-U Gradu.
-Vidi se, tamo niko ni sebi ne veruje, Rekao sam da ćeš početi otplaćivati kauč na proleće kad malo staneš na noge.
I krenuli smo, krenuli i stigli, prodavnica nameštaje je bila u dva metra dalje. Kad sam ušla u nju, odmah sam ugledala jedan trosed, nisam se mogla da se pomerim od njega. Oliver me je gurao,
-Hajde, pogledaj malo, šta ti se dopada?
-Ovaj i nijedan drugi.
-Znači ovaj, nasmeja se Oliver, braon trosed sa zlatnom prugom, imate li još koji?
Prodavac odmahnu glavom
-Taj je jedini.
-Hajde momci prenesite ga začas da se namesti do doveče, da nam se gradjanka ne smrzne prve noći u Mestašcu.
-Ali, doktore, to je za….
-Pssss, čujes li ti šta ja kažem? Šta je sad Barbara?
-Ove police.
-Dobro to stvarno može da sačeka bolje dane, police za cipele, pa koliko imaš uopšte pari cipela.
-Sve tri mi trebaju, vukla sam Olivera za rukav, već sigurna da je on svemoguć i da što god poželim može da učini, pa bolje da požurim dok se ne probudim iz tog sna.
-Ooooo, ženska glavo, šta me snadje sa tobom, gde te videh na stanici, lakši bi mi bio život da sam otišao sinoć kod umirućeg bolesnika, nego što se natežem sa tobom. Police kažeš. Da mi je znati šta će ti tolike police za cipele.
-Olivere, umreću ako ih ne kupim, pitaj molim te, već sigurnija počela sam da ga ubedjujem.
-Dobro, jeli, dečko trebaju mi ove rashodovane police, možeš li da mi prodaš?
-Šta će ti to, doktore? To smo spremili za potpalu. Otpad.
Oliver ništa ne odgovori, samo je palcem pokazao na mene.
-Nosi, ništa ne košta.
Sva uzbudjena, počela sam da objašnjavam mladiću
-Treba mi samo čekic, vratiću ga čim napravim regal.
- Šta ćeš da napraviš? Zgranjavao se sad mladić, e, to čudo moram da vidim. Idem ja sa vama u stan, poneću čekić, i vidim da ti trebaju šarke, tako se zovu te kukice što pričaš.
I kretosmo, ja ponosno napred, a oni zamnom, i dva mladića brekčući sa trosedom. Dok su oni nameštali trosed, ja i onaj mladić smo pravili regal. Nije baš bio regal, ali kad sam okrenula jednu dasku okomito, drugu zakucala horizontalno, treću stavila u ugao, pa tu ćup, tamo grančica iz parka, jedna plastična čaša je presvučena mojom maramom je unapredjena u vaznu, druga je dobila jos dve čaše, probušila sam dno i sve obavila svilenim šalom.
Jedan kofer je dobio moju cigansku, široku suknju, prava komoda, na njega je ponosno stao lap-top.
Izgledalo je prilično, prilično, zgodno. Još je nešto važno nedostajalo.
-Šta je sad, poče da se smeje Oliver, vidim da još nešto treba, bolje da ja bežim dok i mene nisi namestila da držim sijalicu, izigravajući ti stonu lampu.
-Ma, nije to, odgovorih ne slušajući ga. Tako je prazno, rekoh zagledajući se u zid.
-Ma, nije nego, ukapira odmah Oliver, da nisi htela i Pikasa na kredit?
Pogledala sam ga najozbiljnije i rekla
-Ne, ali jedan crtež, onako grafit, pa na ovaj zid.
-Može li to da pričeka malo?
-Može, uzdahnuh, može, sačekaće malo duže. Ko zna kad ću ići kući da donesem, ali do tada bih mogla na zid da stavim....
-Nemoj, molim te, posudiću ti nešto dok ne doneseš.
Okrenula sam se oko sebe, bilo je toplo, imalo je sve što je trebao stan da ima, osmehnuh se zadovoljno
-Lepo je.
-Tebe je lako zadovoljiti, gledao je i Oliver po stanu zadovoljno.
Da sve je ličilo na pravi stan, stan u kome bih se mogla osećati ugodno. Nije važno što nije bilo lustera, što nisam imala iz čega da jedem, ni gde da spremim, što je u kupatilu četkica za zube stajala na lavabou, a peškir preko kade. Bio je to pravi, pravcati stan, moj stan. Mislim da sam tog trenutka bila najsretnija na svetu. Nije bilo ni hladno, gosti su ubrzo počeli da pristižu. Kako je tog dana prvi ušao u kuću, mislim da nijednog, jedinog dana nisu prestajali da dolaze. Nisam bila usamljena kako sam se bojala, brzo po mom dolasku, znalo se kod mene se može doći u svako doba i svako, no dobro, skoro svako, biće dobro dočekan.
Nastaviće se...
Barbara 12
Jutro. Prvi dan, na posao.Te noći skoro sam se smrzla, dobro, ne bukvalno, ali malo je nedostajalo. Obukla sam u sred noći preko tople spavaćice pulover, pa još jedan, noge su mi se zaledile. Celu noć sam trpala neka drva u malu pećicu, ali sve je odmah izgorelo. Stavila sam na krevet sve što sam imala, ali je još bilo hladno. Na trenutak sam pomislila na svoju toplu sobu, centralno grejanja, kako je uvek bilo pretoplo, a onda sam kao poslednje, uzela stolicu i stavila i nju preko kreveta. Osećaj težine stolice, davao mi je osećaj neke topline. Kad sam se probudila, videla sam da je voda u čaši na stolu bila zaledjena. Samo sam se stresla, čvrsto stegla zube i krenula da se spremam.
Pošla sam u kupatilo da se istuširam. Skinula se, stala pod tuš, mlaka, više hladna voda bilo je najbolje što sam dobila.To je bilo najbrže tuširanje u mom životu. Obično se dugo tuširam, milujem telo, šamponima i penom, masiram ga, ali ovaj put, to je bilo samo kvašenje tela.
Svratila sam u ledenu salu na doručak, ali je bilo još prerano.
-Mogu li da dobijem kafu?
-Restoran počinje u sedam sa radom.
Šta sam mogla, krenula sam na posao, u bolnicu, kažu sve je blizu. Ako mi je noćas bilo hladno, sad kad pomislim na sve ono što sam natrpala na sebe, ustvari noćas mi je bilo toplo. Ledni vetar me je udario da sam skoro posrnula, krenula sam prema mostu, u nosu su mi se stvorile neke ledene iglice, u grudima sam osetila led. Do proleća se neću ugrejati. Duvao je neki vetar koji nije dao da se toplota stvori oko mene, činilo mi se da nemam uopšte ništa na sebi, vetar je našao put kroz rupice moje bundice, vuneni šal se pripio uz moj vrat, a kapu sam duboko, do očiju navukla na glavu. Virio je samo nos, koji je odmah dobio boju crveno-modru kao kod onih koji se nikad ne trezne.
Zamišljala sam da se za prvi dan obučem svečano, lagani pulover, neku suknju, cipele sa petama. Obukla sam se kao da idem na skijanje, drhtala sam, lice mi je pomodrilo od hladnoće. Tog trenutka mislila sam da nigde na kugli zemaljskoj nije tako hladno. Meni nije hladno, ja sam postala ledenica, a u nosu su mi neke iglice, dah mi se ledi, ne mogu da dišem.Pokretna ledenica, i pitanje koliko ću uošte još da budem pokretna? Možda ću se već u sledećem trenutku zalediti i ostati zalepljena za taj most do leta.
Ulazim u salu gde će biti kolegijum, gde ću se svima pretstaviti. Nikad nisam stigla ovako kasno. Dok sam ulazila videla sam da je sedam prošlo. Nikog nije bilo u Sali. Sigurno sam pogrešila salu.
-Gde ćeš? Ovde je sastanak. Naravno Oliver.
-Nema nikoga.
-Ako sam ja niko, onda si u pravu, a ako nisam, dodji da popijemo kafu.
Vrela kafa dotakla je moje usne, razlila se po mojoj nutrini, počela je da topi nagomilan led u meni. Osećala sam da se vraćam u život. Možda se nisam potpuno zaledila, možda ima nade da se malčice i zagrejem, pre proleća. Oliver me kritički pogleda.
-Sad već ličiš na onu što je sinoć doputovala, mislio sam već da je došla neka slična tebi na sastanak.
Nasmejala sam se, znam da su mi se napravile rupice na obrazima, moj glavni šarm. Posle pola sata, polako su počeli da dolaze ostali. Skoro medju zadnjima, ušao je jedan poznati lik, pogledao po ostalima, rekao jednom lekaru da se pomeri i seo do mene. Saša! Sa jedne strane sedeo je Saša, sa druge Oliver. Odmah su se odmerili preko mene, Oliver se malo namrštio
-Vi se poznajete?
Saša htede da nešto odgovori, ali sam ga ja preduhitrila.
-Da, poznajem Sašu, zabavljao se sa mojom prijateljicom.
Pomalo se prikupiše i ostali. Došao je i direktor. Kolegijum je započeo.
-Prvo ću vam pretstaviti Barbaru, poče direktor, a onda nastaviše sa stručnim delom sastanka.
Redjale su se neke brojke, neki nerazumljivi računi, dugovi, naplate, nisam se nije ni trudila da ih razumem, ima vremena, ući ću i u te probleme. Sad mi je bilo najvažnije da nadjem negde sobu, nisam mogla da ostanem u Motelu, ne bih preživela zimu. Iz daljine dopre do mene ime Barbara, trgla sam se i počela pažljivije da slušam. Direktor je govorio o nekom rodjendanu, poklonima, svi su se smejali, a ja sam mislila kako je ovo prvi rodjendan koji ću dočekati daleko od kuće, prijatelja, sama, bez dragih osoba oko sebe, samo sam na trenutak zažalila što sam baš tad morala doći na posao, a onda sam opet je počela pažljivo da slušam. Direktor je govorio
-Kako imamo slobodan taj stan za mlade stručnjake, a Barbara je u Motelu, ako se slažete ja mislim da joj ove ključeve poklonimo i poželimo sretan rodjendan
Stala sam, slušala, gledala, spustila pogled na ključeve, nisam mogla da verujem. Ključevi. Pravi, pravcati stan, i samo moj. Imaću stan, ne moram u Motel, ne moram da tražim sobu, imaću stan i namestiću ga kako ja želim. Nisam tog trenutka mislila da nemam novaca, da nemam nameštaj, da sam došla samo sa dva kofera, ne bila sam presrećna, naravno kao i uvek i brzopleta:
-Pozivam vas sve popodne u novi stan.
Svi su prihvatili, dogovorili smo se u koliko sati, i ja sam krenula da vidim kako to izgleda.
-Čekaj, gde ćeš?, naravno, ko bi bio, Oliver, večita kočnica
-Šta misliš da daš gostima da popiju, gde će da sednu, znaš li da je napolju -20?
-Pa, ti sve moraš da pokvariš, na znam, snaći ću se.
-Idi u taj stan, pogledaj ga i čekaj me, jesi li razumela, ti nepromišljena devojko. Ovo nije Grad, ovo je Mestašce, nije to sve kako ti misliš.
Nastaviće se
| « | Januar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
