Barbara 20
Jutro.
Sunce je izašlo, zagrejalo je umorna tela ljudi koji su se izvlačili iz kuća. Kako je prošla noć? Ima li novih žrtava? Koliko je ljudi obolelo? Svi su pratili te brojke sa zebnjom su iščekivali sledeće vesti. Epidemija se nije razbuktavala, ali nije se ni zaustavila. Ostala je u okvirima u koje su je stavili ljudi, ali dovoljno je bilo da samo jedan zaobidje postavljene barikade, pa da bukne na drugom kraju, a onda kao šumski požar dalje....
Krenula sam na posao, većina je već sedela u Sali, čekali su dalje direktive, da li je vredelo to što su uradili do sada? Napravili su pauzu dva sata da bi svoje redovne poslove završili. Zazvonio mi je mobilni, nasmešila sam se, Oliver. Nismo se čuli od kada je otišao jer na svaki moj poziv čulo se : nije dostupan, pozovite kasnije, a to kasnije nikako nije dolazilo.On me nije pozvao nijedanput. Da je u pitanju neko drugi, bil bih ljubomorna, ali moj Oliver, nema šanse.
-Barbara, jedva sam te dobio, javi da mi je potrebno da neko hitno donese materjal za hirušku intervenciju, imam teško povredjenog mladića. Vi ste završili sa vakcinacijom, može neko da dodje. Uglavnom nemam veze, pa ne računaj da ću ti se skoro javiti.
-Olivere, znaš da nema nikog, tražiš da dodje neko peške u sam centar zaraze, da se penje po nekim brdima i da se možda nikad ne vrati.
-Ne peške, smejao se Oliver, prvo kolima, pa onda na konju. Kako si ti? Kako se držiš?
-Nedostaješ mi. Jedva čekam da te vidim. Dobro, pokušaću da nadjem nekog da dodje do tebe, uzdahnula sam ne verujući da će iko pristati da udje u karantin u ovakvom trenutku.
Nastaviće se
Barbara 19.
Nije trebalo ništa objavljivati. Svako je imao nekog koga treba obavestiti, kome treba reći šta se dogadja, i brzinom munje svi su saznali sve.
Voda?!
Postala je dragocenija od zlata, ljudi su navlačili zalihe u kuće, zabarikadirali se i nisu primali ni najbliže unutra.
Hrana?!
Bilo je dovoljno i hrane i zalihe, ali panika je momentalno ispraznila sve rafove u prodavnicama, podrumi su prekontrolisani i stavljeni novi katanci. Ljudi su trpali sve i svašta u zalihe.Tamo neko je kupio dva televizora, drugi vuče neke tepihe kao da će zastrtiti ceo soliter, nije važno šta, samo da se nešto nakupi, da se ima. Sapuni, kozmetika, šerpe, lonci, sve je nestajalo kao nekom madjijom. Nije bilo vremena za čekanje, odmah se počelo sa radom, nisu se ni odmorili od prvog šoka.
-Svako neka napravi spisak osoba za koje misli da treba da prime zaštitnu ampulu, a onda ćemo videti šta ćemo dalje.
Pognute glave, svako ima više od dvadeset prijatelja, rodjaka, pacijenta.... Dvadeset, to je manje nego ništa. Svi drže ruke nad papirom, zastajkuju, oči se podižu, misli negde blude u daljinu, može li se biti pravedan u ovakvom trenutku? Kako biti nepristrastan? Direktor proziva, svako lično mora da kaže ime pacijenta, razloge, i koliko mu treba ampula. Odmahuju glavom.
-Barbara?
Ona podiže pogled, četvorogodišnja devojčica sa dijabetom, mlada samohrana majka sa blizancima, teško bolestan profesor...odmahuje glavom
-Oliver?
U njegovim mislima majka, sestra, prijatelj sa kojim je odrastao, on sam sa bolešću koju krije, odmahuje glavom.
-Saša?
-Tri, ne, četiri mi treba, i peta za mene.
Glave se podigoše, neko ga gleda sa prekorom, neko misli u sebi, možda sam i ja trebao da budem manje velikodušan.
-Znaš da nema.
-Nije me briga, hoću pet.
Dragocene ampule završiše u frižideru pod ključem.
Raspored:
Stari doktor, zastaje, otvara koverat, deli zaduženja. Pravi se raspored kola koja će prebaciti ekipe na teren. Ljudi su već obavešteni, skupljaju se po seoskim ambulantama. Prvi već polaze, čuje se škripa točkova, tresak nekih vrata, ali sve nekako prigušeno, kao da se plaše da nekom bukom ne naprave jos veće zlo.
-Barbara, ti ideš u malo rudarsko naselje sa sestrom, uzmi prva kola koja se vrate sa terena.
-Ali tamo je tri hiljade ljudi...
-Znam, pokupi materjal, i požuri, kad završiš, dodji pravo ovde.
-Dobro!
-Imate dvanaest sati da sve završite. Za sva pitanja zovite ovde, i upamtite, nema kontraindikacije, svi moraju da budu vakcinisani, od vas pa nadalje, svi, nema izuzetaka.
Svi teškom mukom polaze, spasioci ili dželati, epidemija se mora preseći.
Oliver kreće na jug, sam se prijavio, tamo je najopasnije, polazi svojim kolima, jer kad jednom udje u tu oblast nema povratka. Imaju nove slučajeve i potpuni je karantin. .Nema izlaska do kraja, pa ma kakav kraj bio. Saša uzima Mestašce, braneći se da ga tu ljudi poznaju. Nema vremena za ubedjivanje, polazi se.
Na parkingu, ispred bolnice Oliver zagrli Barbaru, ništa nije govorio, samo ju je poljubio, gledao suzne oči, i čvrsto, čvrsto, držao.
-Ko zna kad ćemo se videti, čuvaj se Barbara, poljubi njuškicu, Loli, i kaži joj da mi ona odgovara za tebe.
-Vrati se, nemoj da izigravaš heroja.
-Čuvaj se, Barbara, i čuvaj Lolu, nasmeja se Oliver.
Krenuli su, svaki u svom pravcu , svaki u neizvesnost povratka, nije bilo vremena za čekanje, dugi su spiskovi. Bleda lica, umor se već ocrtava na njima, neizvesnost. Mi smo barijera, naša deca su štit za ostale. Nadali su se da je barijera sigurna, da se bolest nije uvukla u Mestašce, pa da samo bukne, kao u toliko mesta ranije. Barbara dolazi u malo mesto na obali reke. Kolona ljudi ih vec čeka, hiljade, a stalno pristižu novi. Ulaze u ambulantu, mantil, gomile špriceva, vakcina, sve deluje nekako jezivo, ne bi smele tolike gomile špriceva da budu u plastičnim džakovima tu, ali nažalost nije ih previše, sve se mora potrošiti u roku od dvanaest sati. Nema vremena za čekanje, a i ljudi su već nestrpljivi, panika je počela da ovladava masom.
-Šta čekaju?
-Ko zna da li ima dovoljno vakcine za sve?
-Možda ne počinju jer nemaju sve šta treba.
-Izgleda da će sad početi, ne guraj se, imaju spiskove,svi smo na njima.
Prvi pacijent, polako rade, drugi, deseti, stoti, hiljaditi.... vreme juri, kolona ljudi kao da se ne smanjuje, nema predaha, kao u nekom nizu ide upisivanje imena, vakcinacija, priprema sledećeg, pa ponovo. Sati prolaze....osmi, deveti, deseti... Ne osećaju ni glad ni žedj, najzad kolona se smanjuje, noć je već uveliko zavladala, oči peku, ruke su umorne, ali rade dalje, nema ekscesa, svi mirno ulaze, znaju, ne sme se rizikovati, čak ni deca ne plaču.
Veče. Noć. Mrak se spustio, od umora nisu ni primetili.
-Sledeći...
Nema više, gotovo je, svi su prošli.
Kola dolaze po Barbaru, polumrtva ulazi, samo se sručila na zadnje sedište, sestra pored nje, zaspale su jedna drugoj na ramenu. Kad su stigli, vozač ju je jedva probudio.
-Gde je sestra?
-Ostavio sam je kod njene kuće, ti moraš na sastanak.
Barbara je htela ponovo da utone u san, ali stigli su. Beli mantili se vraćaju, Barbara ulazi u salu i iscrpljeno pada na stolicu:
-Treba mi jedna ampula, za devojčicu, tako je mala, bespomoćna, gledala me je kao zečić i očekivala da joj pomognem.
Oliver nije došao, ostaće do kraja u karantinu, kod njega je najgore. U centru su bolesnici sa izraženim simptomima, totalni karantin-izolacija. Malo dalje drugi karantin, tu su oni koji su bili u dodiru sa zaraženim, pa treći oni koji su bili u dodiru sa drugim karantinom. Oliver je u samom centru, trebaju mu lekovi, hrana.
Oliver je uvek u centru zbivanja, ispeći će zanat. Pokušaj da se našali u takvom trenutku sa takvom stvari, glupo je odzvanjao medju umornim licima, koja ni sad nisu imala predaha, mladi lekar postidjeno ućuta.
-Zašto nije završeno u Mestašcu?
Saša se nije pojavio, radio je kolega koji je završio svoj teren ranije, ali je kasno počeo.
-Gde je uopšte Saša? Zašto njie sad tu?
-Zabarikadirao se u svojoj kući, ne izlazi, čak je pokušao da predje barikadu, ali su ga vratili. Samo je vikao da ima druge obaveze, i tražio zaštitnu ampulu.
-Pomozite da se završi u Mestašcu, pa se odmorite, a sutra rano svi opet da ste ovde.
Jedva sam se dovukla do kuće, Lola me je radosno dočekala, lajući I skakajući oko mene, u krug, trčeći po celoj kući kao da je htela da pokaže da je sve sačuvala i da je sve u redu. Samo sam je nežno pomilovala, nahranila i dodala vode. Svaka koščica me je bolela, mislila sam na Grad, na život tamo.To mi se sad činilo daleko, daleko, kao neki drugi život. Gde je nestala ona bezbrižnost, opuštenost, ona moja večita spremnost za šale i nestašluke? Hoće li se ikad vratiti? Da sad mogu u teretanu na Dunavu, da se opustim na masaži pod rukama iskusnog trenera. Da se bacim na one sprave i da izbacim ovaj umor i ukocenost mišića, ali Dunav je bio daleko, kao i teretana, ko zna koliko će vremena proći dok budem mogla ponovo da se opustim u kafiću teretane.
Činilo mi se da vidim prijatnu atmosferu teretane, gde su svi bili nekako prijateljski raspoloženi, gde ti se izgledalo da je sve u životu lako i dobro. Zatvorila sam oči, pokušala da zaspim, ali dogadjaji proteklog dana neprekidno su proletali kroz svest. Ponovo, i opet ponovo videla sam ruke koje se pružaju prema, igle, vata, alokhol, kao na nekoj neprekidnoj traci promicali su likovi ljudi. Desetine, stotine ljudi, svi puni poverenja i nade u spas, deca, mladi, stari, čitavo jedno mestašce. Ljudi sa svojim problemima, strahovanjima, nadama, željama, ljudi puni planova za sebe, za svoju porodicu, za one koje vole, a sve je moglo da se sruši i nestane u jednom udaru epidemije, jednom jedinom čoveku koji bi prošao kroz barikadu zaražen.
Mislila sam na Olivera, Kako li je sa njemu? Da li će uspeti da zaustavi epidemiju, samo da ne bude puno žrtava, samo da se njemu nešto ne dogodi. Pokušala sam da ga dobijem mobilnim, ali nije bio dostupan. Maštala sam kako će biti kad se Oliver vrati, gde ćemo ići, osećala sam se tako sama i napuštena. Lola je skičala, osećala je da nešto nije u redu, zagrlila sam je, pritisnula glavu uz njeno toplo telo i najzad zaspala. Kao da nije prošao ni minut, vreme je bilo za budjenje i posao
Nastaviće se
| « | Januar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
