Barbara 23
-Idemo na glukozu, ako je višak šećera biće joj gore, odmah ćemo dati insulin maksimalnu dozu prema njenoj težini.
Svakom kapi koja utiče u to malo telo čini mi se da kap krvi ističe iz mog tela. U ruci spreman špric sa insulinom, ako bude trebalo i ako bude vremena.... Minuti prolaze… I onda crne oči se otvoriše:
-Žedna sam!
Oči se ponovo zatvoriše, a onda širom otvoriše, rupice na njenim obrazima se pojaviše, kao i na mojim. Majka plače, otac još uvek okreće onu kapu, ali nekako drugačije.
Zora se približava, zora života.
Vraćamo se, umorni, ali nekako lakši, nismo išli uzalud, na putu sretosmo glasnika kao u nekom starom filmu.
-Doktore, telefoni ne rade, krenuo sam da vam kažem, epidemija se zaustavlja, već dva dana nema novih slučajeva.
-Samo tako da ostane.....
Da sam tada znala šta će se dogoditi samo malo kasnije...
Nastaviće se
Barbara 22
Oliver skače sa konja, pridržava me, ulazimo u kuću.
Mladić sa teškim prelomima leži na krevetu. Svi su se odjednom užurbali u kući, čekaju naredjenja Olivera. A on? Radi nemoguće, treba sterilisati prostoriju, izvršiti operaciju i ostati živ, jer bolest je stigla i u ovu kuću. Oliver brzo radi, nekako pokušavam da mu asistiram, stišćem zube gledajući kost koja je probila mišić i kožu, krv, nema vremena sad za histerisanje, kao i uvek minuti odlučuju. Kako su daleko sad oni dani kad sam se plašila žabe, ili kad sam okretala glavu da ne gledamna krv. Dodajem Oliveru instrumente, pridržavam kad treba , upijam krv, mladić stenje, zubi mu škrguću, anestezija popušta. Oliver žuri , još samo jedan šav. Sve je dosta brzo gotovo. Gledam Olivera, čelo mu se orosilo znojem, neko voštano bledilo na licu, ruka je umorno klonula, sedi opušteno na stolici, samo što nije pao sa nje. Na nemo pitanje očima, samo odgovara:
-Premoren sam, danima ne spavam, ali njegov pogled naglo skreće u stranu.
Znam da nešto nije u redu. Premor? Da, ali ima tu još nešto.
Umorni zaspali smo budeći se samo s vremena na vreme i kontrolišući mladića, izgleda da će sve biti dobro. Zora, vetar je cele noći duvao, nanoseći sigurno poslednje pahuljice te zime. U kolibi su svi spavali, tako potreban mir i tišinu zameni neka buka, treska udaranje na vrata, i nervozni glas nekog čoveka:
-Da li je tu doktor? Hitno je, dete mi umire.
Domaćica kuće izadje
-Šta se dereš, doktor je zaspao, celu noć je dežurao oko maloga, ko je bolestan?
-Zovi doktora, budi ga, ne sme da spava, dete mi je zanemoglo.
Svi si već budni, jedan pogled na mladića, sve je u redu.
-Šta znači zanemoglo?
-Znači da je u nesvesti, da ne znaju od čega i da može svaki trenutak da ...samo odmahnu glavom ne usudjujući se da na glas kaže tu strašnu reč.
-Da li ti je dete od nečeg bilo bolesno? Upita Oliver žurno navlačeći čizme i debelu jaknu.
-Nije, zdravo je, samo je imalo šećer, pa ne znamo da li je nešto pojela.
-Ne znate? Uzima li neke lekove?
-Ne, ne valja se, žensko dete, pa da se čuje da je bolesno, nikad se neće udati.
-Koliko je stara? Ja već moram nešto da se upetljam, ali mislim samo malo da pomognem Oliveru, makar i nekim podpitanjem, tako izgleda umorno i iscrpljeno.
-Četiri godine.
-Četiri godine, i ti misliš o njenoj udaji?
-Ne znaš ti šta znači kad se čuje da je devojka bolesna.
-Imate li aparat za šećer? Setila sam se u zadnji čas da pitam .
-Kakav aparat?
Bilo im je odmah jasno.
-Olivere, i ja ću poći sa tobom, znaš da imam iskustva sa tim više nego bilo ko.
-Ne znam samo šta će nam to iskustvo kad nemamo ništa.
-Kako ništa, imamo sve, glukoza, fiziološki, insulin i puno dobre volje.
Čovek je nemo pratio njihov razgovor, a onda zdravom gorštačkom logikom shvatio da je Barbara tu sigurnija i odmah se njoj okrenuo
-Sestro, mala je lepa kao lutka, videćeš, a ima rupice kad se smeje kao i ti.
Po starom pravilu planine, sve muškarce u belim mantilima su zvali doktore, a sve žene, sestro, i uopšte nije bilo važno ko je doktor ko sestra, pravilo je postojalo, a često je bilo i komičnih situacija na osnovu te podele, kad bi neka doktorka ustrajno pokušala da opravda diplomu…
-E, da mi je da se jednom nasmejem u tvojoj kući pa da vidimo njene rupice.
Opet konji, opet uzan put, sad sam i ja imala svog konja, vešto i oprezno sam ga vodila po klizavoj stazi uz rečicu koja je vijugala i bila sve manja i manja kako smo se približavali njenom izvoru. Sneg je opet počeo da pada, kao da ove godine zima nikad neće da prestane. Kapljice vode na rečici su se ledele na granama koje su se nadvile nad tok, sve je bilo kao u nekoj bajci, a samo malo dalje ljudi su umirali od teške bolesti, epidemija je jenjevala, ali nije se zaustavila, a devojčica se borila za život. Sat kasnije približili smo se kućerku. Čovek je bio radostan, izvršio je svoju dužnost, doveo je doktora na prag kuće, nije mogao da zna da sa onim što imamo u torbi pomoć će biti skoro nemoguća. Imali smo malo znanja, deset prstiju i mnogo, mnogo dobre volje. Ponekad je to i više nego dovoljno, da li će to tako biti i sada?
Dete je ležalo u sobi, bledo, oznojeno, teško je disalo, zatvorene oči. Na trenutak otvori okrupne crne oči, pogleda nas pogledom koji ne vidi, pa ih ponovo zatvori. Majka skamenjena, otac okreće kapu u ruci i gleda negde u zemlju. Mala soba u uglu vatra, zemljani pod, sve nekako tamno, svetlo dolazi iz neke čudne svetiljke, to do sad nisam videla u zbilji, možda u nekom filmu.
-Imate li tekuće vode?
-Sad ćemo da donesmo, otrča neka devojka, donese lavor, bokal. Svi se iz kuće uzmuvaše, svi hoće da budu od neke koristi, samo da malenoj bude dobro.
Pogledasmo se. Bez aparata da odredimo šećer, možemo pogrešiti samo jednom, jer dete je očito bilo u komi. Knedla u grlu. Hvatam devojčicu za ruku, meka, suva, hladna. Srce mi dobuje, mislim iskočiće, svi će čuti kako lupa. Mirišem joj dah, da li se oseća miris voća? I onda, reših, ako je ovde voda u bokalu, ako gori vatra u otvorenom ognjištu, onda ni meni ne treba savremeni aparati da odredim vrstu kome, dete je sve slabije,a oči pune poverenja prate svaki moj pokret.
-Olivere, to nije moj posao, bojim se šapućem, a čini mi se da reči odjekuju po celoj prostoriji, odbijaju se o zidove i tavanicu i izlaze nekud dalje odjekujući celom planinom i svi čuju, ona ne može da pomogne,... ona ne može da pomogne....ona....
U Oliverovoj torbi insulin i glukoza. Jedno život, jedno smrt. Dete je u komi, ali kojoj, manjak ili višak šećera?
Nastaviće se
| « | Januar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
