Magla
Barbara 33
Uveče ponovo magla, ali tek po neki pramen na rekama. U centru grada bilo je gore. Izduvni gasovi mešali su se sa kapljicama vode stvarajući smog koji je gušio. Ljudi su izbegavali da se zadržavaju na ulici, iako je još bio dan magla je stvarala osećaj da je sumrak, da je mnogo kasnije. Automobili su jurili ulicama ispuštajući za sobom paru, autobusi su brektali na uzbrdicama zaustavljajući se na svakoj stanici uz lupnjavu otvaranja-zatvaranja vrata, a putnici bi pohitali ka slobodnom sedištu u autobusu kao da im je to poslednje što še uraditi u životu. Sve je izgledalo uobičajeno.
Marko je to kasno popodne opet došao kod doktorke Vere, već njegovo uobičajeno, izgubio je posao i sad nije znao šta će sa sobom. Nikad se nije zadržavao u čekaonici, nego bi samo hrupio u ordinaciju i jos sa vrata počeo da priča svoju istoriju, i šta mu se desilo i šta je planirao da uradi i šta se izjalovilo. Kraj je opet bio, već ko zna koji put vidjen. Pitao ju je da li zna za neko radno mesto, trebali su mu sedativi, i ponudio je pomoć, ako joj nešto treba. Vera je obično samo pružila recept i na sva njegova pitanja odgovorila odrečno.
Ovaj put ga je zamolila da odnese neka pisma Barbari koja je trebala da bude slobodna nekoliko dana, a očekivala je neka dokumenta. Marko je poznavao Barbaru iz vidjenja, čak mu je jednom dala preporuke za neki manji posao, uzeo je njenu kućnu adresu pokupio poštu i krenuo. Za to vreme, Barbara je ušla na druga vrata, mimoišli su se, što se ono kaže, za sekund.
U ordinaciji, Vera je bila sama. Nije više bilo pacijenata, sedela je zagledana u daljinu i plakala, tiho, bezglasno, samo su joj se ramena tresla. Lagano, skoro nečujno sam pokucala, i ušla, zastala sam je videvši da Vera plače, a onda joj je prišla,i zagrlila je
-Da li je sve u redu, Vera?
Vera je skočila, brzo je nevešto obrisala suze, obrisala nos i gurnula fijoku svog pisaćeg stola.
-Kako to ulaziš, zašto ne kucaš?
-Nisi me čula, kucala sam.
Jače je gurnula poluotvorenu fijoku, jedan koverat je ispao, otvorio se i neke slike se rasuše po podu. Vera se zbunila, sva upetljana, počela je da sakuplja slike, da ih gura natrag, da zatvora fijoku do kraja. Sagla sam se da joj pomognem, dodavala joj je slike i upitala je
-Ko je to na slikama? Neke stare slike?
-Znaš, to je...to sam....slike su od... ali nisam je slušala, samo sam gledala u slike, na njima je bila devojčica koja je ličila na Veru, ali…
Vera je zastala, pogledala me je, pokušala da joj nešto kaže, bila je sva nekako zbunjena, izgubljena, kao da je u isti mah želela i nije, da se poveri, a onda se prelomi :
-Dete je moje, nije kod mene, priznala je najzad Vera, ne zna za mene, nikad nije ni znala. Dala sam je na usvojenje čim se rodila, i odrekla sam se svih roditeljskih prava.
Bila sam zaprepaštena, svoje vlastito dete je dala na usvajanje, kako je samo mogla? Nisam htela, ali samo pitanje je izletelo:
-Zašto, zašto si se odrekla deteta, kako si imala srca da tako nešto uradiš?
-Bila sam premlada, život je bio predamnom, nisam mogla da se svega odreknem zbog deteta.
-A otac, deteta? Kako je on reagovao, kako je pristao?
-Otac? Nije bilo oca.
-Kako nije bilo oca? Neko je ipak morao da bude otac i imao je pravo na to dete.
Vera se zagleda u prazno i bezizraznim glasom kao neko ko je naučio pesmicu napamet poče da priča.?
-To nije bila nikakva veza, sastajali smo se povremeno, nije me volio. Sve je bila više navika. Kad sam ostala u drugom stanju nisam mu ni rekla, a i da jesam bilo bi isto. Mislila sam da ću ga moći ja privući, a ne dete koje sam nosila, vreme je prolazilo, prestao je samo da dolazi, nije me vidjao, pokušala sam da ga zovem telefonom, ali u prvo vreme je prekidao vezu, kasnije je promenio i broj telefona. Nisam znala gde radi i izgubili smo svaki kontakt.
Govorila je kao automat.
-Ti si ga volela? Sigurno ti je bilo teško.
-Volela? Šta to znači? Nisam imala vremena da ga zavolim, sve je suviše brzo završilo.
Gledala sam je sa nerazumevanjem, Vera je govorila jedno, ali je očito da je istina bilo nešto sasvim drugo. Slušala sam je, pokušavala da shvatim, ali kao da njene reči nisu dolazile do mene. Ja sam uvek volela sve oko sebe, ne znam da li bih se mogla nekog samo tako odreći.
-Mislim da ti možeš da shvatiš, šta znaci izgubiti nekog. Verovatno je otišao sa nekom drugom, ja mu nisam bila važna. Lako je tebi Barbara, tebe nije ostavio, ja bih više volela da je mrtav nego sa drugom. Zato sam i dala naše dete, nisam htela da me svaki dan potseća na tog nezahvalnika.
Sagla sam glavu, nisam znala kako da joj objasnim. Neki put nam je važnije da voljena osoba bude sretna, nego mi sami. Za mene je ljubav bila prvenstveno davanje, pa tek onda primanje.
-Volela bih da je Oliver živ, sigurno da mi ne bi bilo svejedno da je sa sa drugom ženom, ali bolje i da je sa drugom nego da znam da ga više nema. Ne možeš da biraš koga da voliš, i ko tebe da voli. Ljubav ili dodje ili ne, isto tako može i da nestane, ne treba zbog toga se povredjivati, ni sebe ni drugoga.
-To govoriš tako jer te nije ostavio, drugačije bi mislila da je otišao sa drugom ženom.
-Možda, ne znam, ne verujem, mislim da svako ima pravo da sam donosi odluke o svom životu.
Nastaviće se
Magla
Barbara 32
Znači sutra idem sa dva druga na taj čuveni boks-meč. Ako sam preživela pecanje, preživeću i boks. Došli su po mene dosta ranije da me upute u tajne te plemenite veštine. Znam, dva boksera, udaraju se pesnicama na kojima su rukavice, ne sme ispod struka, runda traje oko tri minuta, ima gong. To je bilo otprilike sve šta sam znala, dovoljno za mene.
-O , ti si pravi poznavalac, smejali su se.
Još na ulazu sam videla svog Boška Boškovica, nikad da udješ. Stoje po dva tipa na svakim vratima, jedan prepipava, drugi maše nekom palicom oko tebe. Sve uzimaju iz džepova, meni uzeše metalni novac, ali mobilni koji je kao oveća cigla ostaviše, ostaviše mi i ključeve, a njih je bilo kao da sam ključar u Bastilji. Oko mojih drugara su više mahali palicom, mene više isprepipavali, i najzad udjosmo.
Čudna atmosfera, nekako uzvrela, galama, kao neko iščekivanje u vazduhu. Oseća se miris krvi, kao nekad u rimskim arenama. Samo se čeka da počnu borbe, nekako sam se i ja naelekrisala. Ubrzo počeše i borbe, rasporedjeni su po kilaži u kategorije. Udaraju se oni mladići, ali nekako više skakuću jedan oko drugog, više mi liči na balet nego na borbu muškarca, bunim se ja, a drug mi samo reče
-Nisam znao da si tako krvožedna, sačekaj teže boksere.
Dodje i ta teška kategorija, to mi se jos manje dopalo, oni onako veliki, jaki, ali ne skakuću, više stoje u mestu, pa s vremena na vreme samo tresnu jedan drugog, a taj udarac, misliš zemlja će se pomeriti, onaj ko ga primi zatrese glavom, još čvršće stane i uzvrati.
Najzad dodje srednja kategorija, to mo se najviše dopalo, skakutali su, udarali se, nešto se dešavalo. Jednog trenutka jedan bokser podiže ruku, udari protivnika iznad leve obrve, pršte arkada, krv linu, neko baci peškir na pod, urlik u sali, vrisak, digoše ruku pobedniku, ali ja više ne vidim ništa. Ona krv koja je prskala po majici... nekako mi se zavrtelo u glavi, bokserima su ruke postajale sve duže i duže kao da će da dosegnu sam krov zgrade, onda su se rasplinjavali, meni se neka magla navukla na oči, videla sam Olivera kako mi prilazi, njegove uplašene oči, ruka koja me dodiruje, ne to nije Oliver, neko se lice nadvija nad moje, ruke me dižu iznose, to je Oliver, i tonem tonem u mrak...
Kad sam se osvestila moji drugovi su me zabrinuto gledali, bila sam napolju ne shvatajući šta se desilo.
-Mi se zagledali u utakmicu, a ti se uplašila i onesvestila, neki mladić je video kako padaš, prihvatio te i izneo, mogla si da se povrediš.
-Oliver?
Samo su me sažaljivo pogledali i uzdahnuli.
-Sve će biti u redu Barbara, sve će biti dobro, odmori se pa se vraćamo kući.
-Pokvarila sam vam .
-Ništa nisi pokvarila, vodimo te kući.
Nastaviće se
| « | Januar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
