Barbara 24
U Mestašcu sve po starom, bore se protiv epidemije, ali do njih bolest nije došla, uspešno su joj presekli put, i život se pomalo vraća u normalu. Dešavaju se one prave komične, životne situacije. Onaj čovek što je kupio televizore ustrajno pokušava da ih vrati u radnju, prodavci ni da čuju, još uporniji je onaj sa tepisima, njega neće ni da saslušaju. Zna se već, gde god bude krenuo, a treba poklon, šta mislite, da li će nešto kupovati?
One dragocene ampule jos uvek imaju svoju vrednost. Nije ih mnogo potrošeno, tek dve, jedna je otišla za ženu koja je pala u komu, druga jednom detetu.
I onda-provala.
Jedne noći neko je razbio katanac frižidera i odneo sve ampule. Ubrzo su se pojavile na crnom tržištu, ali kako je epidemija jenjevala, cena im je opadala, još se proneo glas da nešto nije u redu sa tim ampulama, i one su izgubile svoju magičnu moć –novačanu vrednost. Prosta logika trgovca bila je da nije zgodno baratati sa nečim što moraš držati u frižideru, a kako su znali da nisu čuvane kako treba, niko nije hteo da ih kupi. I tako iz usta u usta, od uha do uha počelo je da se šuška. Mestašce je to, sve se zna i šta ko misli, a ne šta radi, i puklo je, ampule je uzeo Saša.
-Nemoguće, govorili su jedni,
-On je spreman na sve, tvrdili su drugi.
Postavljena je zamka, javio se neki kupac ampula i Saša je upao u zamku. Sve je počelo kako već to ide, Saša je trebao beli prah, nisu hteli novac nego ampule, onda se sve okrenulo, ampule više nisu bile važne, ali Saša je upao u stupicu.Mestašce je bilo zgranuto, svako drugi je mogao da bude, ali njihov čovek…
Još nisu skinuti karantini, kretanje je još uvek zabranjeno, ali pomalo, oseća se da se smiruje, ljudima je lakše, ne kriju se više kao ranije, ne boje se svoje senke.
Pokušaj jednog meštana, koji je cele noći išao kroz šumu da zaobidje kontrolne stanice, pa se onda spustio do reke gde su ga kod vikendice čekala kola, završio se neuspehom. To je bio zadnji pokušaj koji je mogao da ugrozi celu akciju, danima nije bilo novih slučajeva, i ubrzo je objavljeno: Epidemija je zaustavljena.
Mnogi su stradali, mnogi su izgubili svoje najdraže, nisu više važne brojke, samo da se nikad više ne ponovi taj užas, život se vraćao u malo mesto, zahuktavao se, i sve je polako počelo da ide uobičajenim tokom.
Bila sam kod Olivera. Prvo sam ostala jer nisam mogla da odem, onda sam čekala da Oliver završi sa poslom, onda.... osećam da nešto nije u redu, ali Oliver ništa ne govori.
Jednog jutra zaustavila su se kola iz Mestašca.
-Barbara, neko te se mnogo uželeo, i došao je da te poseti.
Iz kola je istrčala Lola, lajala je, vrtela se oko mene, ja oko nje, obe smo bile srećne, i ne zna se koja je bila ludja, skakale smo, prevrtale se, zagrlila sam je oko vrata, ona je lajala i pokušavala da me zubima uhvati, bio je to pravi cirkus. Porasla je i kad je skočila na mene skoro sam pala na pod. Nekako sam bila ponosna na nju sto tako lepo izgleda, i što me nije zaboravila. Opuštanje, jedno od retkih, posle svih užasa koje sam prošla.
Mislila sam da me Lola voli najviše na svetu, a pas se okrenuo od mene i utrčao u kuću gde je spavao Oliver. Lola je legla na pod, glavu je podigla prema krevetu, naslonila je na samu ivicu, liznula je Oliverovu ruku koja je pala izvan kreveta, i više se nije pomerala.
Kad se probudio Oliver prvo šta je prvo video bile su njene vlažne, tamne oči kako ga netremice gledaju. Od tog trenutka Lola se nije odmicala od njega. Bilo je dovoljno da Oliver samo prošapće
-Barbara
Lola bi dotrčala po mene, povukla zubima farmerke, i vukla prema Oliveru
Čudila sa se tom njenom ponašanju
-Šta joj je? Uvek te je volela, ali ovo. Malo sam ljubomorna, ma kakvi malo, ona te voli više nego mene, kako samo brine za tebe, na svaki tvoj mig skače.
Oliver je vidno oslabio, nije više bilo onog smeha i životne radosti u njemu, na moja pitanja samo je obarao pogled. Jednog dana, spremajući papire na stolu, našla sam odgovor. Diagnoza, ispao mi je papir iz ruke, bio je teško bolestan, rezultati su bili poražavajući.
-Zašto mi nisi rekao?
-Nije imalo šta da se kaže.
Istrčala sam iz sobe, Lola je ostala da leži pored Olivera.
Ne znam gde sam išla , da li sam koga videla, zaslepljena od suza otrčala sam do potoka, sela na njegovu obalu. Zagledana u vodu, po stoti put sam se pitala, zašto on, zašto on, najbolji od najboljih? Nema odgovora. Voda je tekla dalje, nosila sa sobom moje suze, tugu. I uvek je tako, neko nema ni ono osnovno –zdravlje. Sve bih uradila da sam mogla da mu pomognem, ostaću sa njim do kraja, ali kraj je tako blizu, tako mi je malo vremena još ostalo. Ponovo su suze napunile moje oči, bila sam nema od bola.
Nastaviće se
| « | Januar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
