AnaM

Barbara 27
2010/01/15,12:27

 

Magla

 

Povratak u Grad

 

 

 

          Povratak  u Grad. Sve je drugačije. Znala sam da će biti tako, ali nadala sam se kad dodjem natrag, moćiću  sve da zaboravim, ako i ne zaboravim biće manje bolno. Uspomene treba da ostanu u prošlosti gde i spadaju. Treba živeti samo u sadašnjosti, u trenutku, zaboraviti, zaboraviti....

         Bilo je lakše doneti takvu odluku, nego je ostvariti. Neka noć bi znala da bude duga, duga. Budila sam se i gledala u mrak, ili bih otvorila širom prozore, duboko disala da smirim misli, pokušavala da maštam o nečem prijatnom, ali misli su uvek nekako završavale sa Oliverom. Nije bilo suza u  očima, ne, to bi bilo suviše lako, isplakati sve i olakšati bol.  Samo  sam osećala neku prazninu u dnu srca, neku težinu koja je pritiska, guši je, ne da mi da dišem. Sati bi prolazili, a ništa se nije menjalo. Zašto mora da postoji bol? Poželela sam da sva sećanja mogu nekako da prebrišem, i lepa i ružna, jednostavno da sve nestane kao da nikad nije ni postojalo.

Onda bi došla zora, izvlačim se iz kreveta umornija nego kad  legnem, kao automat je hodam, radim, jedem, razgovaram sa drugima. Ljudi su mislili da je sve u redu, samo oni koji su me dobro poznavaju znaju  šta krijem u sebi. Nikad niko nije znao za moje neprospavane noći, smešim se i govorim da sam dugo čitala, da je radim na Internetu,  podočnjaci su samo od gledanja TV programa. Prihvatali su to, tako je bilo lakše i meni i njima.

           Jedini ko je znao za svemoje tajne bila je Lola, zagrlila bih je i šaputala, a pas bi samo stavio glavu na šape i gledao me vlažnim očima. Njoj sam mogla sve da kažem kako mi je teško, kako nemam nikoga, da se osećam usamljena, napuštena, da nemam volje za nešto. Dugo u noć bi joj šaputala, milovala joj njuškicu, samo ona je mogla da me razume, da oseti moju bol, tugu, moje ne prihvatanje istine.

                     -Ne bih mogla da živim da te nema.

            Lola bi mahala glavom kao da je razume, i duboko zalajala.

                     -Pstttt, ne sme se, grdiće nas komšije, umirivala sam psa, a onda bi istrčale u park i  trčale stazama dok bih imale daha.

           Sve je bilo isto u Gradu i ulice i parkovi, prijatelji, izlasci, pozorišta, sve je to postojalo, ali kao da sam bila izvan toga. Hodala sam ulicama, šetala se parkovima, slušala priče pokušavala da učestvuje u šalama, ali kao da je to bio neko drugi, neki automat koji se smejao, govorio, radio.

           Ponekad mi se činilo da je Oliver tu, tražim  i vidim ga u svakom, ali nema ga . Nema ga.To nije on, njega nema više, nikad, nikad ga više neću videti, dodirnuti. Nikad više. Htela bih da vrištim, da se bacam, da nešto učinim. Ništa mi ne pomaže. Njega nema, nestao je kao d ga nikad nije bilo. Zašto? Svaki put me  pogadja teška istina, kao da nikad neće prestati. Želela bih da ga izvadim iz svog srca da ga snažno, snažno zagrlim, da vidim njegove tople oči, bradu, ruke...Sama sam, u največem društvu nikog nemam, nikog ne vidim. Nije postojao niko kome bih šaputala tajne, niko ko bi me čekao, niko za koga bih mogla da se uhvatim, tako sam  sama, sama, sama....

           Poneki put  poželim da vičem, da objasnim svima da me puste na miru, da mi niko ne treba, da ne želim nekog drugog, samo mi on treba. Ćutim. Niko ne bi shvatio moja osećanja. Žene su menjale obožvaoce, kad bi jedan otišao, dolazio je drugi, sve je to bilo kao igra, zaustaviš se malo kod nekog, pa ideš dalje i tako u krug. Ja to ne želim, neću nekog drugog ni boljeg ni goreg, ni drugačijeg ni istog, želim  samo njega ili nikoga. Postoje ljudi koji samo jednom vole, potpuno se predaju toj ljubavi, i ako ona nestane, nestane i deo njih i oni više ne umeju da vole.  Da li sam i jedna od njih? Da li sam zato srećnija ili možda još tužnija?

          Našla sam posao u laboratoriji, vratili su se neki stari prijatelji, život se nastavljao. Ponekad, samo ponekad dozvoljavam je sebi da pomislim na ono što je prošlo, na Mestašce, na Olivera, na ono što je moglo da bude. Oliver će zauvek ostati u mojim sećanjima, kao nešto najlepše u  životu.

           Sad je radim u ogromnoj laboratoriji i pomalo su nove obaveze počele da ispunjavaju život možda čak i da mu daju neki smisao.

Kasna jesen, naglo je zahladnilo, magla se stvarala  nad rekom, dolazila iz centra i spajala se kao neka reka sa maglom koja je dolazila iz obližnjeg parka.

 Bila je skoro lepljiva, neprozirna, gušila je uvlačeći se u nos, usta, sprečavala da se vidi.Valjala se iznad reka, obavijala most, pa se činilo da sve lebdi u nekoj nestvarnosti. Prigušivala je zvuke, imalo se utisak da ste na nekoj nepoznatoj planeti, tajnovitoj i sablasnoj. Na drveću se u pramenovima zadržavala dajući mu izgled duhova sa raširenim rukama. Bilo je pomalo jezivo. Malo je ljudi bilo na ulici, tek gde gde po neki prolaznik pognute glave, uvijen u šal ili maramu jurio je da što pre pobegne sa ulice.

             Zadržala sam se nešto duže na poslu,pa sam sad  trčala da uhvatim jedan od zadnjih autobusa za grad. Naravno, otišao  je pred nosom. Bila sam na mostu. Tu prolazi hiljadu linija do  kuće, brzo će naići drugi.

             Pogledala sam ka parku, figura devojke se tek nazirala kroz maglu. Sigurno ide na bus,  Iza devojke, dok je prolazila pored spomenika, pojavi se tamna figura. Videlo se nešto kroz maglu, nešto belo je viorilo, ali tog trenutka bus naidje i bilo mi je važnije da uskočim u njega.

             Sutradan u novinama natpis: Manijak iz magle na delu. Uhvatila sam novine, i skoro ne verujući svojim očima  počela da čitam. Sve se slagalo, videla sam ubistvo i nisam videla ništa. Da kažem policiji? Šta? Da nisam ništa videla. Da pretpostavljam šta je to moglo da bude?

             Prošlo je neko vreme, novi dogadjaji zauzeli su novinske stubce i potisnuli priču o manijaku iz magle.

              Te večeri magla se naglo spustila. Jednog trenutka je bilo zvezdano nebo, drugog se već nije video ni prst pred nosem. Mlada devojka, kratke smedje kose skočila je iz autobusa pravo u neku baru. Ljutito se sagla da obriše mokre noge i podigne svileni beli šal koji joj se izmigoljio ispod jakne.

Ruka u kožnoj rukavici, bila je brža. Dohvatila je beli šal, i dok se devojka smešeći okretala da se zahvali, šal joj se obavio oko vrata. Zakolutala je očima, smedja kosa pala joj je na lice, noge su otkazale, pala je. Nepoznata prilika, nagla se nad telo, povukla joj rajfešlus sa farmerki, ali tog momenta se pojavio bus, i nepoznati pobeže.

                Jutro.

                Gomila sveta juri na posao, na autobusnoj stanici telo....policija...uvidjaj...

Magla se nije dizala celog dana. Nekoliko reči u novinama, kratko na vestima, manijak iz magle se ponovo javio i zaborav.

Sudija Igor, stasit  vitak, malo kosih crnih očiju, pomalo proredjene kose, delovao je kao orjentalni tip,  zagledao se negde u daljinu. Imao je puno posla u svojoj sudnici, ljutito je gledao nagomilane spise na svom stolu, a onda počeo da ih pregledava. Ujutro se ponovo posvadjao sa ženom. Kasno se vratio kuci, ona ga je podbočena čekala, ono u stilu ćirilićnog slova f i sa vrata počela da predbacuje da je prokockao novac odvojen za zimovanje. Bila je to omanjana smedja ženica, malo punačkija nego što bi trebalo da bude, kosa joj je bila uvek pomalo neuredna, a na licu se videli tragovi šminke, često razmazani. Nekad doterana lepotica, ludo zaljubljena u Igora, pretvarala se u čangrizavu ženu koja je večito nešto predbacivala, dočekivala ga rafalom optužbi, a kad je još imala razlog, kao sad prokockan novac, bilo je nemoguće je slušati.

                 Doktorka Vera, bila je žena koja je menjala raspoloženja kako vetar duva. Smedja, mršava, sitnih, pomalo žmirkavih očiju, usana često tvrdo stisnutih u liniju, bore na čelu, prstiju koji su nervozno se igrali prstenom, bila je oličenje nezadovoljne žene koja mora da radi, a radje bi bila negde drugde. Tresnula je vratima svoje ordinacije, kad je ulazila, tražila odmah da joj donesu kafu i nije se ni obazirala na gomilu kartona na svom stolu. Prvo je polako ispila kafu, pa je onda prebirala po pisaćem stolu, tražeći ko zna šta, a onada je ipak počela sa prozivanjem pacijenata. Uglavnom je pisala recepte hroničarima, ne zadržavajući se sa nekim pregledom, ili bi davala upute ne udubljujući se previše u ono što joj traže.

Onda je ušao mlad čovek, krupan, visok, jedan od onih za koje se kaže kao od brega odvaljen. Okruglo lice, nemirne oči, u rukama je dražao kapu i okretao je kao da mu je neugodno što je tu. Gledajući u pod zatražio je sadative, nešto za smirenje objasni.

Znala ga je, nije radio, večito je nešto petljao pokušavao je da se zaposli, posle kratkog vremena gubio posao i onda zna se: Biro za nezaposlene, sedativi, traženje novog posla i tako u krug. Zvao se Marko. Bio je dobričina, jedan od onih koji nikad nije završio ono što je započeo. Krupan, visok, delovao je nesigurno pred doktorkom kao da se nečeg boji, a izgledalo je da ima snage za dvojicu.

Provirila sam na vrata:

-Vera, dodji u pauzi kod mene na kafu, da ti pričam i da se dogovorimo za pozorište.

                                       -Imaš nešto interesantno?

-U pozorištu ćemo gledati gostovanje ruskog baleta, a priča....e ... to je posebno....Videla sam sinoć ubistvo na mostu.

           Dve glave se okretoše ka njoj, doktorke Vere i Marka .

Nastaviće se

 

 

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu