Barbara 26
Epidemija je zaustavljena.
Saša je negde nestao, ili u potrazi za belim praškom, li negde drugde, možda se i leči, više se nije čulo za njega.
Mestašce i dalje vodi brigu o svakom svom stanovniku.
A ja?
Zauvek sam otišla iz Mestašca, da se nikad više ne vratim. Bol za Oliverom bila je opipljiva, možda jednom bude drugačije, ali sad ništa za nije imalo važnosti. Otišla sam mirno, kao što sam i došla....
Nastaviće se
Barbara 25
Dugo, dugo je razmišljao te noći šta da radi. Ima li pravo da veže za sebe, za svoju bolest, njenu mladost, snagu, život? Voli ga, ali on nju voli više, vratiće joj život, pustiće pticu iz kaveza, ona mora da ima sve što život može da pruži, pored njega ne bi imala ništa osim bola. Da li imamo pravo da donosimo odluke u ime drugih? Oliver je mislio da snaga njegove ljubavi daje mu pravo da odlučuje. Da li će pogrešiti? To samo budućnost može odgovoriti. Srce mu se cepalo, nije mogao da zamisli ni sekund bez nje, ali njegova bolest stajala je izmedju njih.
Pozvao ju je:
-Barbara, vrati se kući kad mene ne bude ovde. Nastavi svoj rad u nekoj drugoj bolnici, ovde ćeš uvek biti strankinja , što tvoje ime i znači. Nastavi svoj rad, ti ćeš uvek naći gde možeš da radiš, ovo više nije za tebe. Sve ćete potsećati na ono što si doživela, nećeš moći normalno da živiš.
Prekinula sam ga, gledajući ga sa nerazumevanjem.
-Ti ćeš uvek ovde ostati i ja sa tobom.
-Ne, ne želim to.
Dani su jurili, Oliver je bio sve slabiji, trasnsfuzije više nisu pomagale, njegove beskrvne usne, samo su progovarale po koju reč, oči su je nemo pratile, i jedne večeri ju je tihim glasom pozvao:
-Ne želim da me gledaš ovakvog, molim te idi, duboko je uzdahnuo.
Kraj se približavao, Lola se nije micala od njega, jedva sam je odvukla. Kasnije, samo malo kasnije, javili su mi da me je Oliver napustio. Potrčala sam prema sobi, zaustavili su me.sprečili da udjem da ga samo još jednom vidim. Lola je lajala, kao da on može da je čuje, htela je u sobu kod njega, grebla je vrata, skičala. Nisam mogla da je odvojim, a onda su došli do mene
-Njegova želja je bila da ga ne vidiš, idi, vrati se kući, ovde mu više ne možeš pomoći.
-Samo da se oprostim od njega.
-Bolje ne.
-Ali sve treba da se pripremi....
Nisam mogla da govorim više, neka magla se prevukla preko mojih očiju, neki grč je stegao srce, izgubila sam glas, osećaj , nisam znala ni gde sam ni šta se oko mene dešava. Borila sam se sa svojom nemoći, a onda je utonula u mrak, zaborav, nestala sam...Kasnije, mnogo kasnije, kad sam došla sebi čula sam da Olivera više nema, otišao je sve je gotovo.
-Da , za mene, sve je gotovo. Život više nema smisla.
Nisu pokušali da me uteše, reči nekad ništa ne znače. Bila sam mlada, svi su verovali da će tuga brzo proći i da će neko drugi zauzeti Oliverovo mesto u mom srcu, možda ranije, možda kasnije, ali bol nikad ne traje večno. Ne postoje ljubavi koje se ne mogu zaboraviti, neka pre, neka kasnije. Kako su se varali... kako su se samo varali...
Nastaviće se
Barbara 24
U Mestašcu sve po starom, bore se protiv epidemije, ali do njih bolest nije došla, uspešno su joj presekli put, i život se pomalo vraća u normalu. Dešavaju se one prave komične, životne situacije. Onaj čovek što je kupio televizore ustrajno pokušava da ih vrati u radnju, prodavci ni da čuju, još uporniji je onaj sa tepisima, njega neće ni da saslušaju. Zna se već, gde god bude krenuo, a treba poklon, šta mislite, da li će nešto kupovati?
One dragocene ampule jos uvek imaju svoju vrednost. Nije ih mnogo potrošeno, tek dve, jedna je otišla za ženu koja je pala u komu, druga jednom detetu.
I onda-provala.
Jedne noći neko je razbio katanac frižidera i odneo sve ampule. Ubrzo su se pojavile na crnom tržištu, ali kako je epidemija jenjevala, cena im je opadala, još se proneo glas da nešto nije u redu sa tim ampulama, i one su izgubile svoju magičnu moć –novačanu vrednost. Prosta logika trgovca bila je da nije zgodno baratati sa nečim što moraš držati u frižideru, a kako su znali da nisu čuvane kako treba, niko nije hteo da ih kupi. I tako iz usta u usta, od uha do uha počelo je da se šuška. Mestašce je to, sve se zna i šta ko misli, a ne šta radi, i puklo je, ampule je uzeo Saša.
-Nemoguće, govorili su jedni,
-On je spreman na sve, tvrdili su drugi.
Postavljena je zamka, javio se neki kupac ampula i Saša je upao u zamku. Sve je počelo kako već to ide, Saša je trebao beli prah, nisu hteli novac nego ampule, onda se sve okrenulo, ampule više nisu bile važne, ali Saša je upao u stupicu.Mestašce je bilo zgranuto, svako drugi je mogao da bude, ali njihov čovek…
Još nisu skinuti karantini, kretanje je još uvek zabranjeno, ali pomalo, oseća se da se smiruje, ljudima je lakše, ne kriju se više kao ranije, ne boje se svoje senke.
Pokušaj jednog meštana, koji je cele noći išao kroz šumu da zaobidje kontrolne stanice, pa se onda spustio do reke gde su ga kod vikendice čekala kola, završio se neuspehom. To je bio zadnji pokušaj koji je mogao da ugrozi celu akciju, danima nije bilo novih slučajeva, i ubrzo je objavljeno: Epidemija je zaustavljena.
Mnogi su stradali, mnogi su izgubili svoje najdraže, nisu više važne brojke, samo da se nikad više ne ponovi taj užas, život se vraćao u malo mesto, zahuktavao se, i sve je polako počelo da ide uobičajenim tokom.
Bila sam kod Olivera. Prvo sam ostala jer nisam mogla da odem, onda sam čekala da Oliver završi sa poslom, onda.... osećam da nešto nije u redu, ali Oliver ništa ne govori.
Jednog jutra zaustavila su se kola iz Mestašca.
-Barbara, neko te se mnogo uželeo, i došao je da te poseti.
Iz kola je istrčala Lola, lajala je, vrtela se oko mene, ja oko nje, obe smo bile srećne, i ne zna se koja je bila ludja, skakale smo, prevrtale se, zagrlila sam je oko vrata, ona je lajala i pokušavala da me zubima uhvati, bio je to pravi cirkus. Porasla je i kad je skočila na mene skoro sam pala na pod. Nekako sam bila ponosna na nju sto tako lepo izgleda, i što me nije zaboravila. Opuštanje, jedno od retkih, posle svih užasa koje sam prošla.
Mislila sam da me Lola voli najviše na svetu, a pas se okrenuo od mene i utrčao u kuću gde je spavao Oliver. Lola je legla na pod, glavu je podigla prema krevetu, naslonila je na samu ivicu, liznula je Oliverovu ruku koja je pala izvan kreveta, i više se nije pomerala.
Kad se probudio Oliver prvo šta je prvo video bile su njene vlažne, tamne oči kako ga netremice gledaju. Od tog trenutka Lola se nije odmicala od njega. Bilo je dovoljno da Oliver samo prošapće
-Barbara
Lola bi dotrčala po mene, povukla zubima farmerke, i vukla prema Oliveru
Čudila sa se tom njenom ponašanju
-Šta joj je? Uvek te je volela, ali ovo. Malo sam ljubomorna, ma kakvi malo, ona te voli više nego mene, kako samo brine za tebe, na svaki tvoj mig skače.
Oliver je vidno oslabio, nije više bilo onog smeha i životne radosti u njemu, na moja pitanja samo je obarao pogled. Jednog dana, spremajući papire na stolu, našla sam odgovor. Diagnoza, ispao mi je papir iz ruke, bio je teško bolestan, rezultati su bili poražavajući.
-Zašto mi nisi rekao?
-Nije imalo šta da se kaže.
Istrčala sam iz sobe, Lola je ostala da leži pored Olivera.
Ne znam gde sam išla , da li sam koga videla, zaslepljena od suza otrčala sam do potoka, sela na njegovu obalu. Zagledana u vodu, po stoti put sam se pitala, zašto on, zašto on, najbolji od najboljih? Nema odgovora. Voda je tekla dalje, nosila sa sobom moje suze, tugu. I uvek je tako, neko nema ni ono osnovno –zdravlje. Sve bih uradila da sam mogla da mu pomognem, ostaću sa njim do kraja, ali kraj je tako blizu, tako mi je malo vremena još ostalo. Ponovo su suze napunile moje oči, bila sam nema od bola.
Nastaviće se
Barbara 23
-Idemo na glukozu, ako je višak šećera biće joj gore, odmah ćemo dati insulin maksimalnu dozu prema njenoj težini.
Svakom kapi koja utiče u to malo telo čini mi se da kap krvi ističe iz mog tela. U ruci spreman špric sa insulinom, ako bude trebalo i ako bude vremena.... Minuti prolaze… I onda crne oči se otvoriše:
-Žedna sam!
Oči se ponovo zatvoriše, a onda širom otvoriše, rupice na njenim obrazima se pojaviše, kao i na mojim. Majka plače, otac još uvek okreće onu kapu, ali nekako drugačije.
Zora se približava, zora života.
Vraćamo se, umorni, ali nekako lakši, nismo išli uzalud, na putu sretosmo glasnika kao u nekom starom filmu.
-Doktore, telefoni ne rade, krenuo sam da vam kažem, epidemija se zaustavlja, već dva dana nema novih slučajeva.
-Samo tako da ostane.....
Da sam tada znala šta će se dogoditi samo malo kasnije...
Nastaviće se
Barbara 22
Oliver skače sa konja, pridržava me, ulazimo u kuću.
Mladić sa teškim prelomima leži na krevetu. Svi su se odjednom užurbali u kući, čekaju naredjenja Olivera. A on? Radi nemoguće, treba sterilisati prostoriju, izvršiti operaciju i ostati živ, jer bolest je stigla i u ovu kuću. Oliver brzo radi, nekako pokušavam da mu asistiram, stišćem zube gledajući kost koja je probila mišić i kožu, krv, nema vremena sad za histerisanje, kao i uvek minuti odlučuju. Kako su daleko sad oni dani kad sam se plašila žabe, ili kad sam okretala glavu da ne gledamna krv. Dodajem Oliveru instrumente, pridržavam kad treba , upijam krv, mladić stenje, zubi mu škrguću, anestezija popušta. Oliver žuri , još samo jedan šav. Sve je dosta brzo gotovo. Gledam Olivera, čelo mu se orosilo znojem, neko voštano bledilo na licu, ruka je umorno klonula, sedi opušteno na stolici, samo što nije pao sa nje. Na nemo pitanje očima, samo odgovara:
-Premoren sam, danima ne spavam, ali njegov pogled naglo skreće u stranu.
Znam da nešto nije u redu. Premor? Da, ali ima tu još nešto.
Umorni zaspali smo budeći se samo s vremena na vreme i kontrolišući mladića, izgleda da će sve biti dobro. Zora, vetar je cele noći duvao, nanoseći sigurno poslednje pahuljice te zime. U kolibi su svi spavali, tako potreban mir i tišinu zameni neka buka, treska udaranje na vrata, i nervozni glas nekog čoveka:
-Da li je tu doktor? Hitno je, dete mi umire.
Domaćica kuće izadje
-Šta se dereš, doktor je zaspao, celu noć je dežurao oko maloga, ko je bolestan?
-Zovi doktora, budi ga, ne sme da spava, dete mi je zanemoglo.
Svi si već budni, jedan pogled na mladića, sve je u redu.
-Šta znači zanemoglo?
-Znači da je u nesvesti, da ne znaju od čega i da može svaki trenutak da ...samo odmahnu glavom ne usudjujući se da na glas kaže tu strašnu reč.
-Da li ti je dete od nečeg bilo bolesno? Upita Oliver žurno navlačeći čizme i debelu jaknu.
-Nije, zdravo je, samo je imalo šećer, pa ne znamo da li je nešto pojela.
-Ne znate? Uzima li neke lekove?
-Ne, ne valja se, žensko dete, pa da se čuje da je bolesno, nikad se neće udati.
-Koliko je stara? Ja već moram nešto da se upetljam, ali mislim samo malo da pomognem Oliveru, makar i nekim podpitanjem, tako izgleda umorno i iscrpljeno.
-Četiri godine.
-Četiri godine, i ti misliš o njenoj udaji?
-Ne znaš ti šta znači kad se čuje da je devojka bolesna.
-Imate li aparat za šećer? Setila sam se u zadnji čas da pitam .
-Kakav aparat?
Bilo im je odmah jasno.
-Olivere, i ja ću poći sa tobom, znaš da imam iskustva sa tim više nego bilo ko.
-Ne znam samo šta će nam to iskustvo kad nemamo ništa.
-Kako ništa, imamo sve, glukoza, fiziološki, insulin i puno dobre volje.
Čovek je nemo pratio njihov razgovor, a onda zdravom gorštačkom logikom shvatio da je Barbara tu sigurnija i odmah se njoj okrenuo
-Sestro, mala je lepa kao lutka, videćeš, a ima rupice kad se smeje kao i ti.
Po starom pravilu planine, sve muškarce u belim mantilima su zvali doktore, a sve žene, sestro, i uopšte nije bilo važno ko je doktor ko sestra, pravilo je postojalo, a često je bilo i komičnih situacija na osnovu te podele, kad bi neka doktorka ustrajno pokušala da opravda diplomu…
-E, da mi je da se jednom nasmejem u tvojoj kući pa da vidimo njene rupice.
Opet konji, opet uzan put, sad sam i ja imala svog konja, vešto i oprezno sam ga vodila po klizavoj stazi uz rečicu koja je vijugala i bila sve manja i manja kako smo se približavali njenom izvoru. Sneg je opet počeo da pada, kao da ove godine zima nikad neće da prestane. Kapljice vode na rečici su se ledele na granama koje su se nadvile nad tok, sve je bilo kao u nekoj bajci, a samo malo dalje ljudi su umirali od teške bolesti, epidemija je jenjevala, ali nije se zaustavila, a devojčica se borila za život. Sat kasnije približili smo se kućerku. Čovek je bio radostan, izvršio je svoju dužnost, doveo je doktora na prag kuće, nije mogao da zna da sa onim što imamo u torbi pomoć će biti skoro nemoguća. Imali smo malo znanja, deset prstiju i mnogo, mnogo dobre volje. Ponekad je to i više nego dovoljno, da li će to tako biti i sada?
Dete je ležalo u sobi, bledo, oznojeno, teško je disalo, zatvorene oči. Na trenutak otvori okrupne crne oči, pogleda nas pogledom koji ne vidi, pa ih ponovo zatvori. Majka skamenjena, otac okreće kapu u ruci i gleda negde u zemlju. Mala soba u uglu vatra, zemljani pod, sve nekako tamno, svetlo dolazi iz neke čudne svetiljke, to do sad nisam videla u zbilji, možda u nekom filmu.
-Imate li tekuće vode?
-Sad ćemo da donesmo, otrča neka devojka, donese lavor, bokal. Svi se iz kuće uzmuvaše, svi hoće da budu od neke koristi, samo da malenoj bude dobro.
Pogledasmo se. Bez aparata da odredimo šećer, možemo pogrešiti samo jednom, jer dete je očito bilo u komi. Knedla u grlu. Hvatam devojčicu za ruku, meka, suva, hladna. Srce mi dobuje, mislim iskočiće, svi će čuti kako lupa. Mirišem joj dah, da li se oseća miris voća? I onda, reših, ako je ovde voda u bokalu, ako gori vatra u otvorenom ognjištu, onda ni meni ne treba savremeni aparati da odredim vrstu kome, dete je sve slabije,a oči pune poverenja prate svaki moj pokret.
-Olivere, to nije moj posao, bojim se šapućem, a čini mi se da reči odjekuju po celoj prostoriji, odbijaju se o zidove i tavanicu i izlaze nekud dalje odjekujući celom planinom i svi čuju, ona ne može da pomogne,... ona ne može da pomogne....ona....
U Oliverovoj torbi insulin i glukoza. Jedno život, jedno smrt. Dete je u komi, ali kojoj, manjak ili višak šećera?
Nastaviće se
Barbara 21
Oliver od ranog jutra iščekuje pomoć, nervozno pokušava da dobije telefonsku vezu, ali sve je u prekidu. Dobro da sam jučer uspeo da dobijem Barbaru, kao da smo na kraju sveta. Ako niko ne dodju još malo , moraću da se vratim, po noći je nemoguće na konju proći kroz planinu.Ko zna kako je mladiću, izdržaće, samo da pomoć stigne. Bio je ljut na sebe što ne može ništa više da učini. Umor se ocrtavao i na njegovom licu. Sa jedne strane borba sa epidemijom, a sa druge, bolesnici od svih mogućih bolesti. Bio je jedini lekar tu. Lekar koji je stalno radio u tom seocu, ležao je u prvoj zoni karantina. Samo da sve dobro završi.
Iz daljine prašila su neka kola. Prepoznao ih je, Barbarina, njena kola su se uvek prepoznavala, imala su neku lutkicu napred, uvek su bila ogrebana, naravno, ona nije nikad priznavala da je kriva, i tvrdila je da je super vozač. Smešio se misleći na nju. No, divno, više nema ni bolničkih kola dovoljno, znao je Barbaru, ako je ona nekom dala svoja kola, to je onda stvarno došao krajnji čas. Bila je od onih koji ljubomorno voze sami svoja kola, i užasavaju se da ih nekom pozajme.Prisustvovao je kad je nekom prijatelju koji je ponudio da joj da benzin, samo da mu pozajmi kola za neku pijanku, rekla.
-Benzin? Šta će mi tvoj benzin?
-Mislim da ti nadoknadim što ćeš mi dati kola.
-Sedi na kante, pa se vozi, ako je to isto.
Kola se zaustaviše pored Olivera. Umotana prilika sa velikom torbom izadje i veselo maše .
-Ti nisi normalna! Stvarno nisi normalna! Šta ti to znači?
-Znači da niko nije hteo da dodje. Sad je gotovo, krećemo, Gde je taj konj? Smejala sam se grleći ga, ljubeći i u isti čas bacajuci mu tešku torbu da ponese.
-Nije šala, stvarno idemo dalje na konjima.
Na jednog konja su natovarili njenu torbu, i neke stvari koje je nabavio Oliver, hranu, veliku torbu sa sanitetskim materjalom, a na drugog konja skočio je Oliver.
-Gde ću ja ?
Okrecem se, tražim trećeg konja, a onda pokušavam da se popnem na konja koji je nosio opremu. Konj se propinje, malo sam se uplašila pa sam se za svaki slučaj povukla u stranu.
-Dodji ispred mene, posle ćemo morati hodom.
Polazimo, konji kasaju, mrak se polako spušta Oliver poznaje put. Jednom rukom drži dizgine konja drugom ovlaš Barbaru oko struka, drugi konj dugim konopcem vezan kaska za njima.
Naslanjam se na Olivera, poželela sam da put bude dug, dug da nikad ne prestanemo da kaskamo na tim konjima, da nikad ne stignemo na cilj.
To je bio trenutak koji ću večno pamtiti i na koji ću se uvek vraćati u svojim mislima maštanjima, trenutak, kojim ću se uspavljivati, lebdeti u nekom nestvarno svetu.
Osećam Oliverovu ruku uz moje telo, njegovo telo koje u ritmu hoda konja dodiruje moje. Neki žmarci idu uz kičmu, ruka koja je na mom telu mirna je čvrsta, osećam da gorim pod njenim dodirom. Leptirići počinju svoju igru. Leptirići? Ne to je žar koji se razliva po mom telu, plamene kugle koje se stvaraju negde duboko u unutrašnjosti na svaki dodir Olivera.... jure, izazivaju plamteće buktinje... vruće-hladno se smenjuje. Grozničava drhtavica smenjuje žar, pokušavam da se savladam, padam na grivu konja, grčevito se držim, a konj oseća moj nemir i u tamnoj noći dok samo Mesec se probija kroz krošnje drveća, propinje se preteći da nas zbaci.
-Mirno, mirno, smiruje Oliver tapšajući konja po vratu.
Koga smiruje? Mene? Konja? Ili možda sebe?
Ruka čvršća od čelika me drži. Oslanjam se celim telom na njega, pokušavam da smirim vrelinu svog vulkana, okrećem glavu, kosa mi pada na njegovo lice, milujući ga kao blagi povetarac, moj obraz dodiruje njegovu bradu, usne... i njegove usne me dodiruju tražeći moje... dotakoše se... Poljubac predavanja, uzimanja, smirivanja...
Na momenat sve zaboravljam i ko smo i gde smo i gde idemo. Svet je prestao da se okreće, a onda se zavrteo još brže, brže vrtlog strasti i nemira do potpunog smirivanja.
Stižemo.
Nastaviće se
Barbara 20
Jutro.
Sunce je izašlo, zagrejalo je umorna tela ljudi koji su se izvlačili iz kuća. Kako je prošla noć? Ima li novih žrtava? Koliko je ljudi obolelo? Svi su pratili te brojke sa zebnjom su iščekivali sledeće vesti. Epidemija se nije razbuktavala, ali nije se ni zaustavila. Ostala je u okvirima u koje su je stavili ljudi, ali dovoljno je bilo da samo jedan zaobidje postavljene barikade, pa da bukne na drugom kraju, a onda kao šumski požar dalje....
Krenula sam na posao, većina je već sedela u Sali, čekali su dalje direktive, da li je vredelo to što su uradili do sada? Napravili su pauzu dva sata da bi svoje redovne poslove završili. Zazvonio mi je mobilni, nasmešila sam se, Oliver. Nismo se čuli od kada je otišao jer na svaki moj poziv čulo se : nije dostupan, pozovite kasnije, a to kasnije nikako nije dolazilo.On me nije pozvao nijedanput. Da je u pitanju neko drugi, bil bih ljubomorna, ali moj Oliver, nema šanse.
-Barbara, jedva sam te dobio, javi da mi je potrebno da neko hitno donese materjal za hirušku intervenciju, imam teško povredjenog mladića. Vi ste završili sa vakcinacijom, može neko da dodje. Uglavnom nemam veze, pa ne računaj da ću ti se skoro javiti.
-Olivere, znaš da nema nikog, tražiš da dodje neko peške u sam centar zaraze, da se penje po nekim brdima i da se možda nikad ne vrati.
-Ne peške, smejao se Oliver, prvo kolima, pa onda na konju. Kako si ti? Kako se držiš?
-Nedostaješ mi. Jedva čekam da te vidim. Dobro, pokušaću da nadjem nekog da dodje do tebe, uzdahnula sam ne verujući da će iko pristati da udje u karantin u ovakvom trenutku.
Nastaviće se
Barbara 19.
Nije trebalo ništa objavljivati. Svako je imao nekog koga treba obavestiti, kome treba reći šta se dogadja, i brzinom munje svi su saznali sve.
Voda?!
Postala je dragocenija od zlata, ljudi su navlačili zalihe u kuće, zabarikadirali se i nisu primali ni najbliže unutra.
Hrana?!
Bilo je dovoljno i hrane i zalihe, ali panika je momentalno ispraznila sve rafove u prodavnicama, podrumi su prekontrolisani i stavljeni novi katanci. Ljudi su trpali sve i svašta u zalihe.Tamo neko je kupio dva televizora, drugi vuče neke tepihe kao da će zastrtiti ceo soliter, nije važno šta, samo da se nešto nakupi, da se ima. Sapuni, kozmetika, šerpe, lonci, sve je nestajalo kao nekom madjijom. Nije bilo vremena za čekanje, odmah se počelo sa radom, nisu se ni odmorili od prvog šoka.
-Svako neka napravi spisak osoba za koje misli da treba da prime zaštitnu ampulu, a onda ćemo videti šta ćemo dalje.
Pognute glave, svako ima više od dvadeset prijatelja, rodjaka, pacijenta.... Dvadeset, to je manje nego ništa. Svi drže ruke nad papirom, zastajkuju, oči se podižu, misli negde blude u daljinu, može li se biti pravedan u ovakvom trenutku? Kako biti nepristrastan? Direktor proziva, svako lično mora da kaže ime pacijenta, razloge, i koliko mu treba ampula. Odmahuju glavom.
-Barbara?
Ona podiže pogled, četvorogodišnja devojčica sa dijabetom, mlada samohrana majka sa blizancima, teško bolestan profesor...odmahuje glavom
-Oliver?
U njegovim mislima majka, sestra, prijatelj sa kojim je odrastao, on sam sa bolešću koju krije, odmahuje glavom.
-Saša?
-Tri, ne, četiri mi treba, i peta za mene.
Glave se podigoše, neko ga gleda sa prekorom, neko misli u sebi, možda sam i ja trebao da budem manje velikodušan.
-Znaš da nema.
-Nije me briga, hoću pet.
Dragocene ampule završiše u frižideru pod ključem.
Raspored:
Stari doktor, zastaje, otvara koverat, deli zaduženja. Pravi se raspored kola koja će prebaciti ekipe na teren. Ljudi su već obavešteni, skupljaju se po seoskim ambulantama. Prvi već polaze, čuje se škripa točkova, tresak nekih vrata, ali sve nekako prigušeno, kao da se plaše da nekom bukom ne naprave jos veće zlo.
-Barbara, ti ideš u malo rudarsko naselje sa sestrom, uzmi prva kola koja se vrate sa terena.
-Ali tamo je tri hiljade ljudi...
-Znam, pokupi materjal, i požuri, kad završiš, dodji pravo ovde.
-Dobro!
-Imate dvanaest sati da sve završite. Za sva pitanja zovite ovde, i upamtite, nema kontraindikacije, svi moraju da budu vakcinisani, od vas pa nadalje, svi, nema izuzetaka.
Svi teškom mukom polaze, spasioci ili dželati, epidemija se mora preseći.
Oliver kreće na jug, sam se prijavio, tamo je najopasnije, polazi svojim kolima, jer kad jednom udje u tu oblast nema povratka. Imaju nove slučajeve i potpuni je karantin. .Nema izlaska do kraja, pa ma kakav kraj bio. Saša uzima Mestašce, braneći se da ga tu ljudi poznaju. Nema vremena za ubedjivanje, polazi se.
Na parkingu, ispred bolnice Oliver zagrli Barbaru, ništa nije govorio, samo ju je poljubio, gledao suzne oči, i čvrsto, čvrsto, držao.
-Ko zna kad ćemo se videti, čuvaj se Barbara, poljubi njuškicu, Loli, i kaži joj da mi ona odgovara za tebe.
-Vrati se, nemoj da izigravaš heroja.
-Čuvaj se, Barbara, i čuvaj Lolu, nasmeja se Oliver.
Krenuli su, svaki u svom pravcu , svaki u neizvesnost povratka, nije bilo vremena za čekanje, dugi su spiskovi. Bleda lica, umor se već ocrtava na njima, neizvesnost. Mi smo barijera, naša deca su štit za ostale. Nadali su se da je barijera sigurna, da se bolest nije uvukla u Mestašce, pa da samo bukne, kao u toliko mesta ranije. Barbara dolazi u malo mesto na obali reke. Kolona ljudi ih vec čeka, hiljade, a stalno pristižu novi. Ulaze u ambulantu, mantil, gomile špriceva, vakcina, sve deluje nekako jezivo, ne bi smele tolike gomile špriceva da budu u plastičnim džakovima tu, ali nažalost nije ih previše, sve se mora potrošiti u roku od dvanaest sati. Nema vremena za čekanje, a i ljudi su već nestrpljivi, panika je počela da ovladava masom.
-Šta čekaju?
-Ko zna da li ima dovoljno vakcine za sve?
-Možda ne počinju jer nemaju sve šta treba.
-Izgleda da će sad početi, ne guraj se, imaju spiskove,svi smo na njima.
Prvi pacijent, polako rade, drugi, deseti, stoti, hiljaditi.... vreme juri, kolona ljudi kao da se ne smanjuje, nema predaha, kao u nekom nizu ide upisivanje imena, vakcinacija, priprema sledećeg, pa ponovo. Sati prolaze....osmi, deveti, deseti... Ne osećaju ni glad ni žedj, najzad kolona se smanjuje, noć je već uveliko zavladala, oči peku, ruke su umorne, ali rade dalje, nema ekscesa, svi mirno ulaze, znaju, ne sme se rizikovati, čak ni deca ne plaču.
Veče. Noć. Mrak se spustio, od umora nisu ni primetili.
-Sledeći...
Nema više, gotovo je, svi su prošli.
Kola dolaze po Barbaru, polumrtva ulazi, samo se sručila na zadnje sedište, sestra pored nje, zaspale su jedna drugoj na ramenu. Kad su stigli, vozač ju je jedva probudio.
-Gde je sestra?
-Ostavio sam je kod njene kuće, ti moraš na sastanak.
Barbara je htela ponovo da utone u san, ali stigli su. Beli mantili se vraćaju, Barbara ulazi u salu i iscrpljeno pada na stolicu:
-Treba mi jedna ampula, za devojčicu, tako je mala, bespomoćna, gledala me je kao zečić i očekivala da joj pomognem.
Oliver nije došao, ostaće do kraja u karantinu, kod njega je najgore. U centru su bolesnici sa izraženim simptomima, totalni karantin-izolacija. Malo dalje drugi karantin, tu su oni koji su bili u dodiru sa zaraženim, pa treći oni koji su bili u dodiru sa drugim karantinom. Oliver je u samom centru, trebaju mu lekovi, hrana.
Oliver je uvek u centru zbivanja, ispeći će zanat. Pokušaj da se našali u takvom trenutku sa takvom stvari, glupo je odzvanjao medju umornim licima, koja ni sad nisu imala predaha, mladi lekar postidjeno ućuta.
-Zašto nije završeno u Mestašcu?
Saša se nije pojavio, radio je kolega koji je završio svoj teren ranije, ali je kasno počeo.
-Gde je uopšte Saša? Zašto njie sad tu?
-Zabarikadirao se u svojoj kući, ne izlazi, čak je pokušao da predje barikadu, ali su ga vratili. Samo je vikao da ima druge obaveze, i tražio zaštitnu ampulu.
-Pomozite da se završi u Mestašcu, pa se odmorite, a sutra rano svi opet da ste ovde.
Jedva sam se dovukla do kuće, Lola me je radosno dočekala, lajući I skakajući oko mene, u krug, trčeći po celoj kući kao da je htela da pokaže da je sve sačuvala i da je sve u redu. Samo sam je nežno pomilovala, nahranila i dodala vode. Svaka koščica me je bolela, mislila sam na Grad, na život tamo.To mi se sad činilo daleko, daleko, kao neki drugi život. Gde je nestala ona bezbrižnost, opuštenost, ona moja večita spremnost za šale i nestašluke? Hoće li se ikad vratiti? Da sad mogu u teretanu na Dunavu, da se opustim na masaži pod rukama iskusnog trenera. Da se bacim na one sprave i da izbacim ovaj umor i ukocenost mišića, ali Dunav je bio daleko, kao i teretana, ko zna koliko će vremena proći dok budem mogla ponovo da se opustim u kafiću teretane.
Činilo mi se da vidim prijatnu atmosferu teretane, gde su svi bili nekako prijateljski raspoloženi, gde ti se izgledalo da je sve u životu lako i dobro. Zatvorila sam oči, pokušala da zaspim, ali dogadjaji proteklog dana neprekidno su proletali kroz svest. Ponovo, i opet ponovo videla sam ruke koje se pružaju prema, igle, vata, alokhol, kao na nekoj neprekidnoj traci promicali su likovi ljudi. Desetine, stotine ljudi, svi puni poverenja i nade u spas, deca, mladi, stari, čitavo jedno mestašce. Ljudi sa svojim problemima, strahovanjima, nadama, željama, ljudi puni planova za sebe, za svoju porodicu, za one koje vole, a sve je moglo da se sruši i nestane u jednom udaru epidemije, jednom jedinom čoveku koji bi prošao kroz barikadu zaražen.
Mislila sam na Olivera, Kako li je sa njemu? Da li će uspeti da zaustavi epidemiju, samo da ne bude puno žrtava, samo da se njemu nešto ne dogodi. Pokušala sam da ga dobijem mobilnim, ali nije bio dostupan. Maštala sam kako će biti kad se Oliver vrati, gde ćemo ići, osećala sam se tako sama i napuštena. Lola je skičala, osećala je da nešto nije u redu, zagrlila sam je, pritisnula glavu uz njeno toplo telo i najzad zaspala. Kao da nije prošao ni minut, vreme je bilo za budjenje i posao
Nastaviće se
Barbara 18
Rat?
Bombardovanje?
Svemirci?
Šta se dogadja?
Zašto vojnici sa maskama jure na granicu?
Zašto je zabranjeno kretanje?
Sve zemlje se zatvaraju.
Postavljaju se barikade na puteve.
Tajna! Samo koliko dugo? Jutro? Šta će doneti jutro?
Mestašce. Ništa se ne zna i sve. Rano ujutro telefoni su zvonili. Kolegijum. Odmah. Nema zakašnjenja, nema odgadjanja. Za kratko vreme svi su se sakupili, i dežurni i slobodni, i oni koji su tek trebali da dodju na posao i koji su celu noć radili. Svi su se gledali, nemo očima pitali.
-Šta se dešava?
-Da li je neka saobraćajka?
-Šta je to tako važno, da ni jedan lekar nije ostao kao dežuran?
Direktor je sačekao da se svi okupe. Njegova seda kosa bila je malo razbarušena, raščupana, ruke su mu već drhtale, ne od starosti, vest koju je trebao da saopšti bila je teška. Nikad se nije desilo da su baš svi na okupu. Gledao ih je. Na stolu su stajao ogromni žuti koverat i paketić.
-Mi smo na putu za Evropu. Dovoljno je da se samo zatvori put i niko ne može ni ući ni izaći. Ili ćemo uraditi kako treba ili će cela Evropa buknuti.
Nema pitanja, pogledi.
Epidemija! ! !
-Izbila je epidemija, bolest se brzo prenosi, jako je zarazna i ko je dobije teško može preživeti. Detalje još ne znamo, instrukcije su u toj koverti . Stari direktor se nekako plašljivo okrete po sali
-Uspećemo, sigurno ćemo uspeti, daćemo sve od sebe da uspemo.
Oliver se odmah uključio na Internet. Svi su pažljivo pratili podatke, masa zastrašujućih vesti jurila je preteći da ih sve proguta. Cifre pokazuju, može se zaustaviti, ali po koju cenu. Postavio se odmah kao vodja, imao je dar da zna šta treba da se radi u kriznim situacijama. Njegovi podaci su odmah korišteni za dalje planove. Trebalo je odmah da se radi, nema vremena za čekanje i oklevanje, svaki izgubljeni minut može doneti katastrofu. Prvo sve detaljno isplanirati, a onda rano, u zoru krenuti u akciju.
-Potrebna je potpuna vakcinacija stanovništva, kontraindikacije nema. Reče direktor. Pogledasmo se, Oliver podiže pogled ka direktoru
-Kako nema?
Znali smo svi, neke teške bolesti, trudnice, stari, uvek postoje neki ljudi koji ne mogu primiti vakcinu. Posledice? Stari doktor saže glavu. Neko pokuša da napravi šalu, ali to odjeknu šuplje u tišini koja je nastala.
Još jučer je bilo drugačije, kao da su bili na nekoj drugoj planeti. Bila sam na zabavi sa Oliverom, pridružio nam se i Saša koji je po običaju sedeo i kritikovao. Izašao je tokom večeri i vratio se sa široko raširenim zenicama. Samo sam ga pogledala, shvatio je, ponovo je izašao, kad se vratio zenice su mu bile sitne kao čiode. Znala sam, opet se igra kapima za oči, iako dobro zna koliko je to opasno, ponovo ih je stavio da maskira širenje zenica, sigurno opet uzima neku drogu.
Oliver me je pozvao da igram. Bili smo skladan par, razumeli smo se bez reči. Muzika nas je ponela, zagrlio me je i vodio preko parketa. Tela su nam se dotakla u igri, zadrhtala sam i pripila se uz njega. Činilo mi se da lebdim na nekom ružičastom oblaku, sve je nestalo oko mene, samo sam osećala čvrsto telo koje se pripija uz moje ispunjava me ritmom donoseći mi laganu vrtoglavicu. Njegova čvrsta ruka me je držala, naslonila sam glavu na njegovo rame i okretala se uz zvuke neke muzike koja nije imala ni početak ni kraj samo me je nosila, širila telom neku toplinu, žar, i kao vrtlog me okretala. Bila sam opijana bez kapi vina, lagana, lepršava, lebdela sam u njegovim rukama gubeći osećaj za sadašnjost, za prostor, nestajala sam i samo od njegovog dodira činilo mi se da sve, sve sliva u neku vrtoglavicu opijenosti muzike i lebdenja, bez želje da se ikad sve zaustavi i vrati u realnost života .
A danas? Sve je palo u vodu, kao da se nije nikad ni dogodilo. Surova stvarnost je bila izmedju nas. I šta dalje?
Ovo je koverat sa rasporedom sela koje treba da obradimo, ne sme da se niko preskoči, ni jedan zaseok, ni jedna kuća. Misli su mi naglo bile prekinute. Svi su gledali u paketić.
-Barbara, tvoj frižider ima ključ. Stavi ovaj paketić unutra, to su zaštitne ampule. Za najkritičnije slučajeve, za one koji ne mogu da prime vakcinu.
-Koliko ima tih ampula? Upita jedan lekar
-Imamo dvadeset.
-Dvadeset? Dvadeset na hiljade ljudi. Dvadeset ampula koje život znače, kako ih raspodeliti? Kome ih dati?
Nastaviće se
Barbara 17.
Posle dužeg vremena otputovala sam u Grad. Malo sam se bojala, kako će biti prvi put, ali preživela sam, i ja, i svi koji su mi dolazili u susret. Sretno sam vozila svoja nova kola, jurila po celom gradu sastajala se sa prijateljima, izlazila, bilo je kao nekad, ali i potpuno drugačije. Na momente sam opet bila ona vesela, neozbiljna, bezbrižna Barbara, ali se osećala već neka sigurnost u meni, kao da su me Mestašce i posao malo promenili. Trebalo je da ostanem nekoliko dana, ali već drugog dana sam se setila Mestašca, i kao da mi je pomalo nedostajao. Pitali su me da li imam društvo, da li izlazim, da li postoji neko naročit? Na sva pitanja odgovarala neodredjeno, ni sama nisam znala odgovor, a na zadnje sam pomislila na trenutak na Olivera, ali je brzo prešla preko tih misli, kao da se nisam usudjivala ni u mislilma da nešto fantaziram.
Topli dan, dogovor u gradu, i izašla sam da se nadje sa prijateljima. Trebalo je da ih sačekam sa kolima u centru, gde obično nije bilo mesta za parkiranje, samo će uskočiti u kola kod obližnjeg parkića i odjurićemo dalje.Naravno došla sam jedino ja na vreme. Sedela sam u kolima gledajući okolo da ne naidje neko ko će mi naplatiti kaznu što se toliko zadržavam na zabranjenom mestu. Ispred samih kola zaustavio se neki automobil, devojka je otvorila vrata, i veseli mali labrador, istrčao je u parkić. Jurio je nekog goluba koji bi samo prhnuo ispred njegove njuškice i sleteo malo danje, labrador bi opet doskakutao do njega i igra se nastavljala. Dotrčao je do neke devojčice, liznuo je, ona se nasmejala i pružila ruke ka njemu... i trčao je dalje.
Za to vreme, devojka u auto je nešto brljala po svojoj tašni, mladić je dao gas i odjurili su. Sigurno traže mesto za parkiranje, utom se mesto ispred oslobodilo, pogledala sam da li mi prijateljica Nada dolazi, ali nikog nije bilo, i brzo sam uparkirala kola. Okretala sam se malo, naravno, svi kasne, sela sam u obližnji kafić, naručila kafu i gledala kako se mali pas igra. Njegovih gospodara nigde nije bilo.
Najzad je stigla i moja prijateljica, sele smo pričale o svemu i svačemu, ostalih nije bilo, pa smo rešile da i ne idemo dalje. Kad negde smestim kola najsretnija sam da sedim tu, još uvek mi je problem parkiranje, i da bih kola uparkirala trebalo bi mi mesta kao za kamion sa prikolicom.
Pomalo se spustalo veče, već je bilo hladno. Mali pas dotrča do nas, stavi glavicu na šapice i nekako me tužno pogleda.
-Šta ćemo sad?
-Kako šta ćemo, idemo kući.
-Ne, šta ćemo sa psom?
-Da li je to tvoj pas, Barbara?
-Ne, ja nikad nisam imala psa, ko bi ga držao u soliteru, nije ni dozvoljeno sigurno, moji mi ne bi dopustili, a to je i mučenje i za životinju.
-Pa kreći onda, moram još nešto da uradim pre noćne smene.
-Samo ti idi.
Pomilovala sam psića, uzela ga u naručje, i kao neki lopov strpala ga u kola.
-Daćemo oglas u novine, i vratiti te gazdarici, ali bićeš moj nekoliko dana.
Ponosno sam došla kući, donela psa, i očekivala burnu reakciju, ali sve je dobro prošlo.Tata je samo rekao
-Mala labradorka? To su najverniji psi
Imam psa, imam psa, najmanje 2-3 dana, dok se ne javi vlasnik, biće moj.
Dala sam oglase u novine, lepila u parkiću obaveštenje i broj mobilnog, ali osim nekih šaljivdžija niko se nije javio.
Približavao se kraj produžnog vikenda i spremala sam se u Mestašce. Šta sam mogla, pas ide samnom. Svečano smo mu dali ime, naravno Lola, po jednom dragom psu koga je imala moja tetka. Ujutro sam se uspavala posle večeri provedene na splavovima.
Jedan mladić se budio na drugom kraju Grada u isto vreme, sinoć je bio na splavovima, i uspavao se. Mogli su se sresti i navečer, ali nisu, verovatno se nikad ne bi ni sreli da negde neko nije odlučio drugačije.
Telefonski poziv, jedan SMS i svako je odjurio u svom pravcu.
Ručak, pa kafica. I jedna i druga majka ih je požurivala, svaka u svom delu grada.
-Kreni već jednom, znaš da sad brzo padne mrak, a u onoj tvojoj nedodjiji možda i sneg, i što je trebalo uopšte kolima dolaziti po ovakvom vremenu.
Ali ko sluša majke? Mladić je zapalio cigaretu, pa još jednu, devojka je promenila garderobu, pa jos jednom.
Najzad su krenuli, svako svojim kolima, dve nepoznate osobe koje se nikad nisu srele, a išli su istim putem, jednim jedinim.
Što su dalje odmicali od Grada sve je bilo hladnije, zima još nije napustila taj kraj. Vetar. Reka se valja muljava, žuta od padavina, blata i kamenja. Brda kojim se probija gola do zemlje, tek pomalo zimzelenog drveća skriva golotinju planine. Stidljivo se crvenio ponegde ruj, povija ga vetar i čupa zadnje lišće ko zna kako zaostalo.
Hladno je kao da će opet sneg . Pevam u kolima, dobujem prstima po upravljaču. Mladić pali cigaretu, zvižduće. Ispred njega kola, u njima sama devojka. I večita igra počinje.
Pretekao ju je, pa joj smešeći se mahnuo, onda je propusti da ga predje, pa ponovo je pretekne, rukom pokazuje desno, pa gestom da pije.
Odmah sam ga razumela, ali moraće više da se potrudi.
Igra se nastavlja. Mladić rukom pokazuje pet, kod sledeće kafane, četiri. Smejem se i neodredjeno kimam glavom.
Prva pahulja proleće.
Zastoj. Pravi se kolona.
Gde li je sad? Pije mi se kafa, a izgledalo bi kao da je slučajno, viša sila. Zaustavljam se kod prve kafane. Naravno tamo je i on.
On nije bio takav, zašto je tog dana gledajući je u kožnim pantalonama sa visokim potpeticama rekao: Moj broj, to samo on zna. Sledeće je bilo: ti si sigurno moja krvna grupa. Prešla sam se, to nije neki mladić sa kojim bih popila kafu, sigurno jedan od onih Kazanova koji misle da su sve devojke guske koje čekaju samo njega. Prešao se ovaj put, nema kafice, idem dalje.
A on se već pokajao:
-Ako budem pre tebe u trećoj kafani odavde, popićemo kafu, oprostićeš mi i dajem ti fore, popušenu cigaretu.
Pa dobro i ja sam od krvi i mesa, mladić mi se dopada, nasmešila sam se i klimnula glavom.
I krenusmo. Ja polako, pila mi se ta kafa, mladić kao da vozi formulu. Jedna kafana, druga, krivina, i tragovi u snegu, ravni, pravo u reku. Kočim. Led. Kola mi se okreću, klize ka reci, panika me hvata, ali ipak se zaustavljaju na samoj ivici puta, tamo nema leda, zemlja ih je zakočila, izlećem iz njih, trčim, na samoj ivici nagnuta nad reku, kola mladića klize u mutnu vodu. Mladić preko volana. Gore na putu zaustavljaju se kola. Da li će stići na vreme? Kola sve više klize ka reci. Nemam snage da pomerim mladića, a kamoli da ga izvučem. Ja sam svemu kriva, šta mi je trebala ta jurnjava po ovakvom vremenu? Delići sekunde odlučuju, penjem se na zadnji deo kola i poležem po njima. Možda ih moja težina zaustavi da se ne survaju u reku.... i osećam kako klizi u vodu. Zatvaram oči, grčevito se držim za kola .....čini mi se da je večnost prošla i ruke...ruke koje me grabe, izvlače mladića mene, tresak i kola se gube u nabujaloj reci.
Drhtavica mi trese telo, mladić leži u nesvesti, mokar, bled, ali živ. Brzo okrećem broj Bolnice u Mestašcu, nije daleko
-Barbara ovde, imala sam saobraćajku, mladić je povredjen, hitno dodjite sa sanitetom. Ne, samo jedan je povredjen. Ja sam dobro.
Čini mi se da sam još držala mobilni i zahvaljivala se nebesima što sam u kraju koji je bio dostupan za vezu, a već se čula sirena saniteta. Sve se odigralo u sekundi, mladiću su imobilisali nogu, stavili ga u sanitetska kola i odjurili. Ja sam ostala sama na pustom putu, u noći koja se spuštala ne usudjujući se ni da pogledam svoja kola, a ne da sednem za volan. Drhtala sam kao u nekoj groznici, strašne slike su mi promicale pred očima. Samo sam stajala, gledala u mutnu reku, i mislila šta se moglo sve da dogodi, a onda se čuo tih poziv
-Barbara...
Kraj mojih kola stajao je Oliver. Ništa više nije rekao, u očima sam mu videla strah za ono što se moglo da dogodi, brigu, strepnju, i još nešto, ali nisam imala vremena da razmišljam, poletela sam mu u ispružene ruke. Čvrsto sam ga zagrlila i činilo mi se da tonem u neku sigurnost, izvesnost, u nešto što sam samo priželjkivla, a nisam osetila nikad.Grčevito sam se držala za njega, crpla neku snagu iz njegovog tela, i postepeno drhtanje, panika, strah, nestajao je. Ništa nismo govorili, samo smo stajali tu, na obali reke, i dok se mrak sve više spuštao, oko nas kao da se radjala nova zora. Mislila sam da mi se sad više ništa ne može dogoditi loše, u sigurnosti Oliverovog zagljaja bila sam najjača na svetu.
Polako smo krenuli ka kolima, Oliver je seo za volan, i krenuli smo napred, u Mestašce, u toplotu doma.
Iznenada je Oliver usporio, parkirao kola pored puta.
-Nešto nije u redu, pogledaću, sigurno se nešto otkačilo, grebe...
-Vozi dalje, počela sam da se smejem, sa zadnjeg sedišta izvukla se glava Lole, malo se nakrivila i pogledala u Olivera. Liznula je njegovu ispruženu ruku i prijateljstvo je sklopljeno.
Krenuli smo u Mestašce, sigurni da nas čekaju divni dani.
Dok smo mirno putovali nešto se dogadjalo. Od prvog čoveka u zemlji do zadnjeg belog mantila svi su probudjeni. Svi su obavešteni da se hitno jave na svoja radna mesta. Ne postoje ni odmori, ni slobodni dani, ni bilo kakav izgovor da se ne ko ne pojavi.
Nastaviće se
Inspirisano komentarom Mire kuglof
Bilo je to na brdovitom Balkanu.
Tebalo je da završim spremanje knedli sa šljivama.
Gomilica pripremljenog krompira mi se učinila malom, pa sam dodala još. To još je bilo kolika je šerpa, a šerpa kao za iskuvavanje veša.
Dalje je išlo lako, natrpala sam jaja, brašna i brljala po tome, sve se zalepilo na prste i dlanove. Prstenje sam, srećom skinula, inače bi bile knedle garnirane.
Zastala sam, ide li tu mleko ili ne???
Uzela sam mleko, ispitivački ga pogledala da se konsultujemo. Mleko je ćutalo. Nagla sam kesu sa mlekom, malo mleka nikad ne škodi.
Biti il ne biti???
Koliko je to malo?
Frknula sam mleko, ono se izmaklo i sve tresnulo u masu krompira i brašna, bar da se po podu prosulo.
Nema veze, sad ću to da sredim. Dodavala sam brašno, pa dodavala, pa išla tri puta u špaijz po još. Masa je rasla i rasla, jedva se na kraju nekako sve steglo.
Novi problem.
One šljivice, brat, bratu pola kile samo su me potsmešljivo gledale. Juriš pešadija, trk po novu količinu u prodavnicu. Tamo šljive kao lubenice, a cena kao da su dijamanti.
Da ne davim, knedle nisu bile loše, po ukusu. Jeo ih je ceo soliter, dobili su po dve tri veličine fudbalske lopte, i po jednu malečku...
Kad sledeći put budem nešto slično pravila, pozvaću sve blogere, a biće i za još dva tri sajta...
Što reče Domaćica
Prijatno...
Barbara 16
Zima je polako gubila na snazi, možda sam se i navikla, ali više nisam imala onaj osećaj leda u sebi. Mestašce je bilo malo, ali se stalno negde išlo, obilazili su se bolesnici ili se zabavljalo, okolina je bila prava istoriska riznica, sve sam želela da vidim. Pomalo mi je bilo teško da čekam da me neko prebaci do mesta gde sam htela da idem. U glavi mi se polako okretala ideja o kolima. Kako bi bilo da učim da vozim, a posle ću već videti. Naravno sve se odmah zna u Mestašcu i mnogi su se ponudili da me podučavaju. Oliver mi je rekao:
-Ako stvarno želiš da naučiš kako treba, idi u školu kod profesionalca, a posle možeš da vežbaš sa kim hoćeš.
Mislila sam da je Oliver u pravu i upisala sam se u školu. Nije bilo tako lako kao što sam prvog trenutka mislila. Za svoj prvi čas sam bila više nego uzbudjena. Cele noći nisam spavala. Sutra, sutra ću sesti u kola, pojuriću drumovima, ceo svet će biti moj. Zamišljala sam kako drveće, u mojoj ludoj vožnji, počinje da liči na tarabu, a ja sa vetrom u kosi u nekom otvorenom kadilaku dajem gas.
Malo je drugačije bilo na javi.
Uzdrhtala u najnovijoj kožnoj suknjici, pojavila sam se na poligonu. Dobro sam pazila da uskladim boje bluzice i šala sa ostalim detaljima....što bi rekli baš sam se skockala.
-Zar, ti, ženska glavo, nemaš farmerke? prodra se moj instruktor, ne nije onaj princ iz snova, nego neki namrgodjeni brkajlija.
I onda je sve počelo...ovo je kuplung, ovo je gas, kočnica, ovde pritisni... ovde povuci... pričao je i pričao... a ja ? Ja sam samo slušala, na jedno je uvo ulazilo, na drugo izlazilo. Znam da je lako, koliko sam se puta samo vozila u kolima sa mamom i tatom, sa prijateljima, sa.... kao da je to važno. Muzike nije bilo u ovim neuglednim kolima, raspadnutih vrata, naprsle šoferšajbne, izlizanih guma, nešto je lupkalo pozadi... Toliko o kadilaku iz snova.
-Počinjemo iz druge brzine, prva nešto ne hvata-ništa mi to nije značilo.
Okret ključem... za divno čudo motor radi. Ko je to uradio? Ja ili instruktor, pojma nemam.
Sad ćemo pojuriti.
Kr..kr...kr... ne mrdamo, on nešto psuje, pominje celu familiju... ja čekam, čeprka nešto, tamo napred, za to vreme sam popravila šminku.
Probaj sad ti, lagano pusti kvačilo.
-Šta da radim?
Okretoh se ja ka njemu, sklonih nogu sa nečega tamo dole... ijaao, kad ti kola skočiše, kad počeše da se propinju,... da se tresu... kao bik na koridi... i tako iz nekoliko pokušaja, kretoh ja ipak. Nešto mi kosa ne viori na vetru, onom mom instruktoru se načisto digla na glavi, ali jurimo, sigurno 5 km na sat. Ja vrištim... pa ja vozim. Predjosmo tako jedno dvadeset metra, uz milion upozorenja: gledaj retrovizor, pazi levo, to ti slepi ugao ( šta li mu je to?) i još koješta.
Na sledećem času sam se pojavila u farmerkama, srećom. Počelo je pritisni nogom kočnicu, sad kuplung, ovamo nogu, onamo ruku, sad... ne znam šta sam uradila, sve sam slušala, ali jednog trenutka mi se noge našle prekrštene ispod volana, i nikako nisam mogla nazad da ih izvučem, i gurnem nogu na neku šipkicu što je on zahtevao. Šta mogu, noge su mi dugačke, sigurno nisu za ova kola.
Poludeo je.... urlao je da nikad nije tako nešto video... znala sam da sam pogrešila što sam obukla cipele sa buvljaka, ali mislila sam da se slažu sa šalom....
Izleteo je iz kola, dreknuo da je čas završen, i da će mi naći ženu instruktora.
Ne znam šta mu bi, a sve sam ga slušala. Bilo kako bilo, ja sam relativno brzo savladala tu veštinu, i položila ispit. Samo polaganje je bilo priča za sebe, kako su testovi na latinici, a polagali su neki koji su znali samo ćirilicu, pa su prvo učili slova, molila sam se samo da se ne izbrukam i ne padnem na testovoma.... nisam, ali učila sam više nego za diplomski....
Kasnije, mnogo kasnije, kad sam već uveliko vozila kola, srela sam svog instruktora, čak je jednom bio primoran da sedne u kola koja sam ja vozila, uhvatio se grčevito za ivice sedišta, vezao se svim kajševima, i nešto mrmljao u bradu, verovatno molitve. Vozila sam kako sam vozila, i kad je izašao, ponosno je rekao,
-Vidi se moj učenik, odmah sam znao da si izuzetak od ženskog roda, ja sam ti dao temelj vozačkog znanja. A, ideš li u Grad kolima?
-Naravno, kako bih drugačije?
-Mnogi ostavljaju kola na ulazu u Grad, a dalji idu taksijem.
-Ne zaboravite, ja sam bila vaš učenik, a to je nešto što nemaju svi.
Nasmejao se i zapretio mi prstom....
Nastaviće se...
Barbara 15.
Tog dana je bilo više posla nego obično, bila sam umorna i jedva čekala da sve završim i da odem kući, za vikend sam se spremala da otputujem u Grad, da obidjem staro društvo, a imala sam milon sitničica da još obavim. Na redu su bili rastvori za iduću nedelju, pipav, spor posao. Ja sam bila izrazito brza, šta god je radim to je u sekundi gotovo, kad sedim, sedim, kad radim, radim. To se odnosilo na sve osim na pravljenje rastvora. Znala sam satima da merim, polako, lagano, ne u gram, u stote delove grama, strpljivo, nikad mi ruka nije zadrhtala niti sam požurila. Kad sam radila u laboratoriji vreme je stajalo. Tada sam potpuno druga osoba.
I danas ...Haos! Zovu iz obližnje bolnice, odelenje trasfuzije. Hiruško odelenje ostalo bez krvi. Ima krvi, nije da nema, tamo ljudi nesebično daju krv i za svoje prijatelje, rodjake, i za ono, za svaki slučaj. Ima krvi, ali nešto nije u redu. Sve krvne grupe su nulte, to je nemoguće, nulta grupa je druga po učestalosti na našem terenu, a uglavnom je A+. A+ krvne grupe ima vise od 60% ljudi na našem području, skoro nemoguće je da su sve odredjene krvne grupe nulte.
Sela sam u kola, zavija sirena , bolnička kola jure ulicama malog grada, sklanja se narod, a ja u panici. Šta da radim? To nismo učili, nikad nisam radila do tada u transfuziološkoj laboratoriji. Onaj osećaj da svi u meni očekuju spas, a ja ne znam ništa... Kad smo polazili srela sam Sašu
-Gledaj da ne zabrljaš nešto, po običaju, doviknuo je.
-Kada sam ja nešto pogrešila na poslu, zabrljala kako kaže? Htela sam da ga pitam, ali sanitetska kola su već odjurila
Laboratorija
Presvlačenje
Mantil. Kosa ispod marame.
Sve izgleda kao u svemirskom brodu. Gde je greška? Ima li uopste greške?
-Ko je siguran u svoju krvnu grupu? Samo da proverimo da li je greška, pitam ja.
Neće, ili ne zna niko. Ja znam, ali ne volim da vadim krv, bojim se igle. Ma koje bojim, padam u nesvest čim mi se približe sa onom igletinom.Pre nekoliko dana sam se posekla, šale radi, ti isti ljudi su mi odredili krvnu grupu. Svi gledaju u mene, a ja vrtim pramen kose rukom i gledam u zemlju. I dok se ja predomišljam kao seoska mlada, poziv sa hirurgije:
Krv ....cito-hitno....A+...dve boce....
Šta sam mogla, stegoh srce, stisnuh se kao dve pare u džepu pružih ruku, a vene kao konopci, izvadi Rade krv, a ja dobih još i šamar da ne padnem u nesvest.
Svi čekaju, ubrzano radimo. Nulta krvna grupa. Ne valja, ja sam A+. Sa hirurgije zovu. Pacijent na stolu. Ljuta ja na fakultet i na diplomu i na onog ko mi ju je dao. Da krenem, pa šta bude. Izbacismo sve iz laboratorije.
Vaga.
Rastvor, po rastvor, sve ispočetka. Polako, precizno, na četvrtu decimalu. Ovo nije igra. Sad supstancu rastvoriti u normalnom sudu. Polako kap po kap. Jedna kap manje nije dobro, jedna kap više uzludan posao, sve iz početka. Sat kuca. Pacijent čeka. Polako, jedna kap pa mućkanje, opet jedna kap, u nedogled, sat kuca, jedna kap, mućkanje, da se rastvori. Čini mi se da sati prolaze.
Gotovo.
Prva krv A+, druga A+, sledeća....trči bolnicar na hirurgiju, nema više provere, radimo dalje. Sve je u redu. Našli smo grešku, opustila sam se i pogledala u nebo, a ono plavo, plavo, sunce blista, presijava se sneg i kao da je vatromet sunčevog spektra zahvatio i mene.
Nastaviće se
Problemi...problemi...
Rešila ja da gostujem na nekom sajtu. Rešila, ali odmah problemčić. Ne biste verovali, ali tamo već učantrana neka AnaM, a to nisam ja, i odmah me šutnulo.
E, nećeš, kažem ja.
Udarim AnaM1, ko velim moram da budem ja broj 1. Šipak, neće me opet.
Sad nastaje ta problemčina. Izabrati nik koji liči na mene. Nijedan nije baš, baš ja... nekako ne liči na mene...Razmišljala sam da okrenem, ispade ManA, to mi se uopšte ne dopada, kakva sad mane da još prikačim, dosta mi je ovih što imam.
Ako nekoima ideju, neka mi javi, inače ću duplo da davim na ovom blogu, pa vi vidite.
Barbara 14.
Brzo je život pošao svojim tokom.
Lako sam se uklopila u novu sredinu. Videla sam da nije sve onako kako sam zamišljala. Neprijatni su mi bili i susreti sa Sašom. Kad je video da se na njegova udvaranja ne osvrćem, govorio je da sam dosadna, nekomunikativna, i da se neću dugo zadržati u Mestašcu.Ovde sam došla samo dok ne nadjem nešto bolje, i sigurno ću se brzo da se vratim odakle sam i došla. Ustvari govorio je ono što je mislio za sebe. Niko tome nije ni pridavao previše značaja, pa me je ubrzo ostavio na miru.
Vratio se u svoje mesto iz porodičnih razloga, majka mu je bila bolesna, a kao jedinac bio joj je jedina uteha i pomoć. Nije mogao u Gradu da živi bez posla, a u Mestašcu su ga dočekali sa fanfarama. Iako su ga smatrali za poluboga, mrzeo je tu selendru kako je govorio, iz koje je potekao. Tu će biti samo privremeno, dok se ne oslobodi mesto koje očekuje u Gradu. Odmah je tražio specijalizaciju, ali nije mogao da dobije potvrdu sa svog fakulteta zbog slabog proseka.Za razliku od Olivera koji je slučajno došao tu da živi i nije imao nikakvih problema sa mestom boravka Saša je stalno maštao da ode u veliki grad. Govorio je da samo u velikom gradu postoji život, sve ostalo je samo životarenje. Čak i kad živiš tako, to može biti samo privremeno, i otskočna daska za dalje. Kad neko živi u Gradu, njegov život je ispunjen, ne treba mu ništa više. Sve će da uradi samo da ne završi u Mestašcu.
Saša, Barbara i Oliver. Tri lika, živela su zajedno jedno vreme u Gradu nesvesni jedan drugog, sad u Mestašcu. Tri lika, tri sudbine. Da li će se njihove sudbine ispreplesti? Da li će se umešati jedan drugom u živote, promeniti ih na bolje ili gore? Ili će, možda živeti jedno vreme jedan pored drugog, a onda opet krenuti svaki na svoju stranu? Ko bi to znao?
Razlikovali su se.
Saša je voleo da pije, po svoj prilici ni beli prašak mu nije bio stran, ali to javno nije nikad priznao niti se znalo. U javnosti se zgražavao kad bi neko i cigaretu upalio, a u osami svog doma....
Te noći je bio dežuran u bolnici i spavao je. Sestra ga je budila
-Doktore, imamo hitan slučaj, ustanite.
Okrenuo se samo na drugu stranu, te večeri je suviše popio.
-Kasnije, neka sačeka, nastavio je da spava.
Sestra je ponovo došla
-Doktore, hitno je , mladiću je sve gore, krvari.
Saša je nešto je nerazumljivo promrljao u polusnu i dalje je spavao.
-Doktore, dolazite, muška gruba ruka šofera, diže ga iz kreveta.
Polako se spremao kao da ima sve vreme ovog sveta. Za to vreme, povredjeni mladić je krvario, kad je najzad stigao lekar, mogao je da konstatuje samo smrt.
Kasnije Saša je pokušao da optuži sestru za nemar, kao nije dobro procenila situaciju, nije ga zvala na vreme, malo se o tome pričalo, neko je govorio i o tužbi koja će biti podignuta, ali malo mesto čuva svoje ljude, sve je ubrzo palo u zaborav, mladić nije bio iz Mestašca, i Saša je prošao nekažnjeno.
Jednog jutra na hiruškom odelenju vizitu je vodio Saša, Oliver je bio slobodan posle noćnog dežurstva. Sve je bilo nekako haotično kad je on vodio vizitu, ili bi neko zaboravio kartone, ili nisu stigli rezultati nekih pretraga, ili neko nije došao na vreme.
Saša je prišao jednom krevetu, pogledao pacijentkinju koja je imala bolove neodredjene u predelu stomaka, i samo rekao sestri
-Spremite je za hitnu operaciju, odmah posle vizite.
-Ne, ne može, to je pogrešna diagnoza, ona je dijabetičar, umešala sam se , kao i uvek ne razmišlajući.
-Molim? Kako se usudjuješ da se mešaš u moje odluke? Ko si uopšte ti?
-Ali sigurno znam, ona je stari pacijent, ovo je dijabetična koma, nije ileus, proveri laboratoriju.
Saša nije mogao dalje, suviše je ljudi čulo njihov razgovor. Hladan pogled, mirno sam ga gledala, savest mi je bila čista, nisam htela da se povučem, stekla sam neprijatelja. A neprijatelj u malom mestu….Bolje da sam odmah spakovala kofere i otišla. Saša mi je kasnije nasamo rekao
-Samo ćurka kao ti može da misli da je važnije spašavanje života te babe, od dovodjenja u pitanje mog dobrog glasa kao dijagnostičara.
Oliver je bio drugačiji, on nije znao za noć ili praznik, kad god bi ga pozvali odazivao se i pregledao pacijenta. Vidjali su ga da posle radnog vremena kolima ide u planinu, a gde nije bilo puta, išao je na konju ili pešice. Nije voleo da se o tome priča, samo bi mahnuo rukom i rekao da sve ide u rok službe. Bio je visok, toplih smedjih očiju, večito raspoložen za šalu ili neku vragoliju. U slobodnim časovima je slikao, ali tome nije pridavao neki veći značaj, sve što je radio smartrao je kao da je normalnim i ničem što se treba previše diviti. Imao je i on mana, kao svaki čovek, ali ako bi mu neko bio poveren, taj je mogao da bude siguran da će Oliver da uradi sve što mu je u moći.
Nastaviće se...
| « | Januar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
