« AnaM pravi knedle | Main | Barbara 18 »
Barbara 17.
Posle dužeg vremena otputovala sam u Grad. Malo sam se bojala, kako će biti prvi put, ali preživela sam, i ja, i svi koji su mi dolazili u susret. Sretno sam vozila svoja nova kola, jurila po celom gradu sastajala se sa prijateljima, izlazila, bilo je kao nekad, ali i potpuno drugačije. Na momente sam opet bila ona vesela, neozbiljna, bezbrižna Barbara, ali se osećala već neka sigurnost u meni, kao da su me Mestašce i posao malo promenili. Trebalo je da ostanem nekoliko dana, ali već drugog dana sam se setila Mestašca, i kao da mi je pomalo nedostajao. Pitali su me da li imam društvo, da li izlazim, da li postoji neko naročit? Na sva pitanja odgovarala neodredjeno, ni sama nisam znala odgovor, a na zadnje sam pomislila na trenutak na Olivera, ali je brzo prešla preko tih misli, kao da se nisam usudjivala ni u mislilma da nešto fantaziram.
Topli dan, dogovor u gradu, i izašla sam da se nadje sa prijateljima. Trebalo je da ih sačekam sa kolima u centru, gde obično nije bilo mesta za parkiranje, samo će uskočiti u kola kod obližnjeg parkića i odjurićemo dalje.Naravno došla sam jedino ja na vreme. Sedela sam u kolima gledajući okolo da ne naidje neko ko će mi naplatiti kaznu što se toliko zadržavam na zabranjenom mestu. Ispred samih kola zaustavio se neki automobil, devojka je otvorila vrata, i veseli mali labrador, istrčao je u parkić. Jurio je nekog goluba koji bi samo prhnuo ispred njegove njuškice i sleteo malo danje, labrador bi opet doskakutao do njega i igra se nastavljala. Dotrčao je do neke devojčice, liznuo je, ona se nasmejala i pružila ruke ka njemu... i trčao je dalje.
Za to vreme, devojka u auto je nešto brljala po svojoj tašni, mladić je dao gas i odjurili su. Sigurno traže mesto za parkiranje, utom se mesto ispred oslobodilo, pogledala sam da li mi prijateljica Nada dolazi, ali nikog nije bilo, i brzo sam uparkirala kola. Okretala sam se malo, naravno, svi kasne, sela sam u obližnji kafić, naručila kafu i gledala kako se mali pas igra. Njegovih gospodara nigde nije bilo.
Najzad je stigla i moja prijateljica, sele smo pričale o svemu i svačemu, ostalih nije bilo, pa smo rešile da i ne idemo dalje. Kad negde smestim kola najsretnija sam da sedim tu, još uvek mi je problem parkiranje, i da bih kola uparkirala trebalo bi mi mesta kao za kamion sa prikolicom.
Pomalo se spustalo veče, već je bilo hladno. Mali pas dotrča do nas, stavi glavicu na šapice i nekako me tužno pogleda.
-Šta ćemo sad?
-Kako šta ćemo, idemo kući.
-Ne, šta ćemo sa psom?
-Da li je to tvoj pas, Barbara?
-Ne, ja nikad nisam imala psa, ko bi ga držao u soliteru, nije ni dozvoljeno sigurno, moji mi ne bi dopustili, a to je i mučenje i za životinju.
-Pa kreći onda, moram još nešto da uradim pre noćne smene.
-Samo ti idi.
Pomilovala sam psića, uzela ga u naručje, i kao neki lopov strpala ga u kola.
-Daćemo oglas u novine, i vratiti te gazdarici, ali bićeš moj nekoliko dana.
Ponosno sam došla kući, donela psa, i očekivala burnu reakciju, ali sve je dobro prošlo.Tata je samo rekao
-Mala labradorka? To su najverniji psi
Imam psa, imam psa, najmanje 2-3 dana, dok se ne javi vlasnik, biće moj.
Dala sam oglase u novine, lepila u parkiću obaveštenje i broj mobilnog, ali osim nekih šaljivdžija niko se nije javio.
Približavao se kraj produžnog vikenda i spremala sam se u Mestašce. Šta sam mogla, pas ide samnom. Svečano smo mu dali ime, naravno Lola, po jednom dragom psu koga je imala moja tetka. Ujutro sam se uspavala posle večeri provedene na splavovima.
Jedan mladić se budio na drugom kraju Grada u isto vreme, sinoć je bio na splavovima, i uspavao se. Mogli su se sresti i navečer, ali nisu, verovatno se nikad ne bi ni sreli da negde neko nije odlučio drugačije.
Telefonski poziv, jedan SMS i svako je odjurio u svom pravcu.
Ručak, pa kafica. I jedna i druga majka ih je požurivala, svaka u svom delu grada.
-Kreni već jednom, znaš da sad brzo padne mrak, a u onoj tvojoj nedodjiji možda i sneg, i što je trebalo uopšte kolima dolaziti po ovakvom vremenu.
Ali ko sluša majke? Mladić je zapalio cigaretu, pa još jednu, devojka je promenila garderobu, pa jos jednom.
Najzad su krenuli, svako svojim kolima, dve nepoznate osobe koje se nikad nisu srele, a išli su istim putem, jednim jedinim.
Što su dalje odmicali od Grada sve je bilo hladnije, zima još nije napustila taj kraj. Vetar. Reka se valja muljava, žuta od padavina, blata i kamenja. Brda kojim se probija gola do zemlje, tek pomalo zimzelenog drveća skriva golotinju planine. Stidljivo se crvenio ponegde ruj, povija ga vetar i čupa zadnje lišće ko zna kako zaostalo.
Hladno je kao da će opet sneg . Pevam u kolima, dobujem prstima po upravljaču. Mladić pali cigaretu, zvižduće. Ispred njega kola, u njima sama devojka. I večita igra počinje.
Pretekao ju je, pa joj smešeći se mahnuo, onda je propusti da ga predje, pa ponovo je pretekne, rukom pokazuje desno, pa gestom da pije.
Odmah sam ga razumela, ali moraće više da se potrudi.
Igra se nastavlja. Mladić rukom pokazuje pet, kod sledeće kafane, četiri. Smejem se i neodredjeno kimam glavom.
Prva pahulja proleće.
Zastoj. Pravi se kolona.
Gde li je sad? Pije mi se kafa, a izgledalo bi kao da je slučajno, viša sila. Zaustavljam se kod prve kafane. Naravno tamo je i on.
On nije bio takav, zašto je tog dana gledajući je u kožnim pantalonama sa visokim potpeticama rekao: Moj broj, to samo on zna. Sledeće je bilo: ti si sigurno moja krvna grupa. Prešla sam se, to nije neki mladić sa kojim bih popila kafu, sigurno jedan od onih Kazanova koji misle da su sve devojke guske koje čekaju samo njega. Prešao se ovaj put, nema kafice, idem dalje.
A on se već pokajao:
-Ako budem pre tebe u trećoj kafani odavde, popićemo kafu, oprostićeš mi i dajem ti fore, popušenu cigaretu.
Pa dobro i ja sam od krvi i mesa, mladić mi se dopada, nasmešila sam se i klimnula glavom.
I krenusmo. Ja polako, pila mi se ta kafa, mladić kao da vozi formulu. Jedna kafana, druga, krivina, i tragovi u snegu, ravni, pravo u reku. Kočim. Led. Kola mi se okreću, klize ka reci, panika me hvata, ali ipak se zaustavljaju na samoj ivici puta, tamo nema leda, zemlja ih je zakočila, izlećem iz njih, trčim, na samoj ivici nagnuta nad reku, kola mladića klize u mutnu vodu. Mladić preko volana. Gore na putu zaustavljaju se kola. Da li će stići na vreme? Kola sve više klize ka reci. Nemam snage da pomerim mladića, a kamoli da ga izvučem. Ja sam svemu kriva, šta mi je trebala ta jurnjava po ovakvom vremenu? Delići sekunde odlučuju, penjem se na zadnji deo kola i poležem po njima. Možda ih moja težina zaustavi da se ne survaju u reku.... i osećam kako klizi u vodu. Zatvaram oči, grčevito se držim za kola .....čini mi se da je večnost prošla i ruke...ruke koje me grabe, izvlače mladića mene, tresak i kola se gube u nabujaloj reci.
Drhtavica mi trese telo, mladić leži u nesvesti, mokar, bled, ali živ. Brzo okrećem broj Bolnice u Mestašcu, nije daleko
-Barbara ovde, imala sam saobraćajku, mladić je povredjen, hitno dodjite sa sanitetom. Ne, samo jedan je povredjen. Ja sam dobro.
Čini mi se da sam još držala mobilni i zahvaljivala se nebesima što sam u kraju koji je bio dostupan za vezu, a već se čula sirena saniteta. Sve se odigralo u sekundi, mladiću su imobilisali nogu, stavili ga u sanitetska kola i odjurili. Ja sam ostala sama na pustom putu, u noći koja se spuštala ne usudjujući se ni da pogledam svoja kola, a ne da sednem za volan. Drhtala sam kao u nekoj groznici, strašne slike su mi promicale pred očima. Samo sam stajala, gledala u mutnu reku, i mislila šta se moglo sve da dogodi, a onda se čuo tih poziv
-Barbara...
Kraj mojih kola stajao je Oliver. Ništa više nije rekao, u očima sam mu videla strah za ono što se moglo da dogodi, brigu, strepnju, i još nešto, ali nisam imala vremena da razmišljam, poletela sam mu u ispružene ruke. Čvrsto sam ga zagrlila i činilo mi se da tonem u neku sigurnost, izvesnost, u nešto što sam samo priželjkivla, a nisam osetila nikad.Grčevito sam se držala za njega, crpla neku snagu iz njegovog tela, i postepeno drhtanje, panika, strah, nestajao je. Ništa nismo govorili, samo smo stajali tu, na obali reke, i dok se mrak sve više spuštao, oko nas kao da se radjala nova zora. Mislila sam da mi se sad više ništa ne može dogoditi loše, u sigurnosti Oliverovog zagljaja bila sam najjača na svetu.
Polako smo krenuli ka kolima, Oliver je seo za volan, i krenuli smo napred, u Mestašce, u toplotu doma.
Iznenada je Oliver usporio, parkirao kola pored puta.
-Nešto nije u redu, pogledaću, sigurno se nešto otkačilo, grebe...
-Vozi dalje, počela sam da se smejem, sa zadnjeg sedišta izvukla se glava Lole, malo se nakrivila i pogledala u Olivera. Liznula je njegovu ispruženu ruku i prijateljstvo je sklopljeno.
Krenuli smo u Mestašce, sigurni da nas čekaju divni dani.
Dok smo mirno putovali nešto se dogadjalo. Od prvog čoveka u zemlji do zadnjeg belog mantila svi su probudjeni. Svi su obavešteni da se hitno jave na svoja radna mesta. Ne postoje ni odmori, ni slobodni dani, ni bilo kakav izgovor da se ne ko ne pojavi.
Nastaviće se
Komentari
Lola mi ostavi naj..utisak...pozdrav..
Volim pse, ne mogu da ga imam, ali ...pa ...želim ga, kao i sve što znaš da ne možeš imati:))
Barbara 17...joj...ja jos nisam procitala ni Barbara 1...Znam da mnogo gubim,ali ispravicu gresku...Moracu da uhvatim malo vise vremena pa onako,uz kaficu sve redom da procitam...Pozdravljam te
Dok grlica čita Barbare od 1 do 16, ja navijam za Lolu i Olivera...ma, znaš da sam navijački raspoložena :)
grlica
ne uzbudjuj se, čitaćeš drugi deo:)
Pozz
sanjarenja56
Moraću nešto da ursdi sa Oliverom, previše je zavodljiv, a Lola nikad neće biti moja, nema gde da stanuje:))
lako je Barbari...
Obozavam pse. Sve. Imam dva. Iskoristicu priliku koju si mi pruzila da nagrdim sve one "ljude" koji ostavljaju svoje pse po raznim parkovima, sumama i nedodjijama. Barbara na zalost nema mnogo, a i nije u mogucnosti da ih spasi sve.
P.S. U poslednje vreme najvise me rastuzi napusteni pas
mira kuglof
Dogadjaj koji sam opisala se stvarno dogodio, samo dok je Barbara mogla da zadrži malog labradora, AniM to nikad nije mogla:(
Labradori su preslatki!! Odmah bih ga uzela. Ona jurnjava je obećavala da će tako da završi... A Oliver... he, he čekamo nastavak.
Odlican nastavak. Slike su mi letele pred ocima ija sam na trenutak bila Barbara. Jedva cekam dalje...
Pozz
Ali AmaM ne bi uzela psa, pa ga onda sutnula na ulicu. Sigurna sam u to
poluuspavanka
da slatki su, jaki, verni, lepi, umiljati, slepo odani... ma samo da ga poželiš...:))
arevilo
Nadam se da nisi bila Barbara u trenutku kad je sedela na kolima da se ne prevrnu u reku... znaš to nije ni najmanje ugodan osećaj, pretpostavljam... a i bilo je hladno, vlažno, sigurno joj se pokvarila frizura:)
o napuštenim psima znaš štra mislim... nemam džabe tri kod kuće... a o Oliveru... e o njemu neću da mislim. čekaću da ti ispričaš
Prijatno!
kuglof
Ne ne bih ga ostavila. Možda zato i volim pse jer smatram da su vernost i ljubav ono što nas razlikuje od životinja... kad nas razlikuje....
domacica
Ne, ne znam šta misliš o napuštenim psima:)
Znam samo da vodiš besplatan azil u rangu hotela sa pet zvezdica za svoje ljubimce, i da se oni osećaju kao da su glavnokomandujući:)))
ili glavnolajući:)))
Ne, nisam imala slicna iskustva, taman posla da polomim jos ove moje nove nokte, pu-pu
Ali, htedoh reci da si pricu tako dobro napisala da sam se zestoko uzivela, kao da sam bila tamo.
Volela bih da ovu tvoju knjigu jednog dana imam sa posvetom i u krevetu je citam pred spavanjac
Pozz
he-he, ja znam da sam najvoljenija osoba na svetu. Kad dodjem kuci sa nekog puta (cak i kad sam otsutna par sati)ona skoci na mene, izljubi me, izgrdi sto sam je ostavila, ne odvaja se od mene i gleda me ocima punim ljubavi.Ima 7 godina i lici na labradora. Moj Oliver je negde u pozadini
Arevilo
Dobro, kad je objavim, bićeš druga osoba koja će je dobiti... prva je neko kome je obećan svaki prvi primerak objavljene knjige...do sada je dobio samo jednu:)))
mira kuglof
Dobro si prošla, nadam se da tvoj Oliver nije ljubomoran:))
...a ja da budem treća osoba koja će dobiti knjigu? Posle B. i arevila?
Barbara je humanista, pa nije ni čudno da je uzela Lolu.
Barbara pravi si čovjek. Kaandiduj se za predsjednika.
pozdrav
mira kuglof
naravno da voli Olivera, jer bez njega ne bi ni nje bilo:)
sanjarenja56
Možeš da budeš treća, ali B nije prvi koji dobija moje knjige:)))
mandrak72
Pobrkao si lončiće:))
Ili je Barbara humanista, ili je političar, nešto mi jedno sa drugim ne ide:))))
Koliko je ja poznam, i dalji tok radnje, teško da će biti političar:)))
Ako bi Barbara uslovila Olivera da mora i Lola sa njima,mislim ako bude,...nešto između njih..kako bi Oliver reagovao..
ha, pa ovde se pravi neki red za knjige! ajde, razmaknite se malo, neću večito da budem ona koja kasni!
Prijatno!
Jovan s.s.
Ima još jedna scena sa Oliverom i Lolom...ali to je za nekoliko nastavaka. Oni će se voleti... Oliver voli i ljude i životinje...ima čudnu ulogu, ma videćeš:)))znatiželjko...
domacica,
Ti bar znaš gde stoji knjiga, samo ćeš je uzeti...ako je štampam:)))
Nije meni za Olivera već Lolu..Barbara je nesumnjivo snalažljiva..
Što se tiče knjige,mogu čekati i doštampavanje...vanredno izdanje,tako sam i sam vanredan..
Претекла си ме већ коментаром, кад си рекла да ћеш морати нешто Оливеру да урадиш, хе, хе. Не сумњам. Грлим!***
Jovan s.s
Naravno, brineš za Olivera, muška solidarnost:)
Lola će se snaći, moram da je turim u još neki nastavak, tek da je ne zaborave:)))
Некако ми је, за мушко, мноооогоооо добар:) Где то има? Нема ни у бајкама, а ово ипак није бајка, има доста доживљаја неких које АнаМ познаје:)))
Ja bih za Barbaru glasao jer vidim da je pravi čovjek. Pardon žena. Barbaru za precjednika
pozdrav
Ух, умало да прескочим овај пост.
ОВАЈ! Који ми је заправо и омиљени. Напокон са Олиовером :)))
Hej, ovo sam vec procitala na drugom mestu:)
Ako B. nije prvi koji dobija tvoja knjige, da nije M ili O?
П.С. Кад је већ тако велико отимање, сачувај и мени једну!
Ево обећавам, платићу! :))
| « | Januar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
