AnaM

Barbara 6

Sve više sam se zagrevala da odem u Mestašce da radim. To mi se činilo tako idiličnim, malo mesto, svi se poznaju, znaju šta kome treba, priskaču jedni drugima u pomoć. Ne može ti se desiti da ne poznaš prvog komšiju na svom spratu.                  Uvek sam čeznula za nekim malim gradićem kućicom sa baštom, cvećem, onako da možeš nogom da izadješ iz kuće, a da ne predješ milon stepenica.
              Uvek se želi ono što se nema, ili što je možda nedostižno, a kad se dobije možda i nije kao u maštanjima.
              Koristila sam svoje dane  u Gradu jer je malo po malo, rešila sam da odem iz njega, pa sam se opraštala. Učila sam još za zadnje ispite, izlazila sa društvom, a Nada koja je radila bila je puna saveta.
            Nada je dežurla u nekoj noćnoj apoteci, uvek joj je trebalo novaca pa je zamenjivala i kad nije bila na redu. Jedne večeri, već dosta kasno, zazvonio je telefon u mom stanu.
                                      -Nada ovde, pomagaj!
                                      -Šta se dogodilo?
-Koleginica koja treba da radi noćas samnom, povredila se, a ne možemo da nadjemo zamenu, ja sama neću da radim, pa su dozvolili da dodješ da budeš samnom.
                                    -Ali, ja nemam pravo da radim samostalno.
                                    -Pitala sam, nećeš ništa da radiš, samo da mi praviš društvo.
                                    -Dolazim za dvadeset minuta.
           Kad navečer spokojno legnete u krevet niste ni svesni da počinje jedan novi svet, novi život tu oko vas, to su ljudi koji rade noćnu smenu. Dok skoro ceo grad mirno spava, oni imaju svoj radni dan, noćnu smenu. Znala sam da u apoteci svi moraju da prodju po nekoliko godina ta dežurstva, i to me nije privlačilo. Nekako uvek sam smatrala da je noć za spavanje, a dan za posao. Obično u životu ne bude onako kako bi mi želeli, ili kako smatramo da je normalno. I te večeri, a i kasnije, noć mi je postala normalan deo dana u kome se radi.
           Moje prvo noćno dežurstvo, bila sam uzbudjena iako ću samo statirati. Ponela sam roman da dok Nada radi nešto čitam, imali su i televizor u apoteci, ja sam uzela veliku čokoladu i sok, biće zabavno.
           E, nije tako bilo. Kad sam stigla Nada me je dočekala bolesna sa visokom temperaturom, gutala je sirupe, neke antibiotike, kuvala čaj.
                                  -Ništa ti ne brini, ja ću  sve da ti govorim.
                                  -Videla sam svog Boška Boškovića.
           Jedan sat kasnije Nada je spavala pod visokom temperaturom, pokrivena svim mantilima koje sam našla u apoteci, ja sam pogledavala stalno na sat da što pre prodje ta noć, molila se da niko ne dodje, a ako već i dodje da pronadjem to što treba. Srećom sam ranije često sedela sa Nadom, pa sam znala raspored lekova, i pomalo sam joj pomagala dok je imala nedeljna dežurstva, pa nije izgledalo tako strašno. Ipak me je hvatala panika kako ću se snaći.
Bio mi je neugodan osećaj što sam zaključana, sa bolesnom drugaricom, primorana da sedim tu, a ne mogu joj pomoći niti izaći ako bi bilo potrebno, jer ključ nismo imale, bilo je nezamisivo da neko zaključa dežurnu apoteku i ode, pa makar i umirao.
Nije dugo vremena prošlo, zvoni neko na dežurno zvono.
Otvorim ja prozorče, nije jedan troje, pružam ruku za recept, nemaju. Ja sva srećna, ovo će da bude lako.Visoki mladić, ošišan do glave, sa ožiljkom na licu, nekako sav četvrtast, ljut, sa sitnim svinjskim očicama, dreknu na mene:
-Proveri ovo, ima tačno 200grama, i pruži mi neku zlatnu kajlu.
            Njegov kompanjon samo strelja očima, sitan, mali, sav nekako sprčen, levom rukom mi pokazuje nož u nedrima, a desnom drži za lakat nekog grešnika koji treba da kupi taj lanac. Ovaj grešnik tvrdi da lanac ima samo180grama, ali ga niko ne sluša. Očekuju da ja presudim.
            Meni se noge skratile, od mojih 175cm visine nije ostalo ni metar, umirem od straha, samo da drmnu ona vrata....
            Mislim ja, mislim, okrećem se prema Nadi u pomoć, ma kakvi, ona zaspala. Što čovek nekad može da kaže glupost, i da ostane živ.
                                        -Nemam vagu.
                                        -Kako nema?
                                        -Odneli na popravku, sutra će da vrate.
-Dežurna apoteka nema vagu? Ne odustaje onaj četvrtasti sa ožiljkom.
                                        -Nema.
              Gleda me on, gleda, ali gledam ja i njega, ne trpćem, nije valjda lud da upadne unutra, nadam se ja.
             Odoše oni, a meni se povrati život.
                                       -Nado, drmam je ja
                                       -Neka, neka ...promrmlja ona u polusnu
              Ostavim je na miru, i počnem da gledam niz ulicu, neka kola projuriše, pokliznuše se na uglu, druga mile polako, približava se zora, sve je hladnije.
               Zvrrrrrrr, telefon. Bacam poglede prema Nadi, ništa. Ženski glas:
                                             -Molim vas šefa
                                            -Kakvog šefa u 2 sata noću?
    -  Meni se nešto strašno dogodilo, to mogu da kažem samo šefu.
                                             -Dobro, onda sutra, i već počinjem da spuštam slušalicu
                                             -Može i vama, ali me pažljivo saslušajte.
               Uzdahnuh ja, šta ću, saslušaću je. Sigurno joj nije lako kad je mene našla da se ispoveda:
                                              -Znate, ja sam bila na nekoj žurki
                                              -Da..
                                              -I tamo je bilo dosta ljudi, meni potpuno nepoznatih
                                              -Da...
                                              -Ja sam jedna jako fina žena, sudija, nikad ne pijem...
            Baš me briga mislim ja u sebi da li piješ ili ne piješ, čekam dalje priču, ali ona sve kao nešto zastajkuje, čeka podpitanja. Kad ja ćutim , ćuti i ona, kad se oglasim, ona nastavlja, dobro neka joj bude
                                              -Da
                                              -Noćas sam popila, ipak, nešto malo, skoro ništa
                                              -Da
                                              -Zar nećete da me pitate šta sam popila?
                                              -Šta ste pili?
             Poče ti ona da redja neka pića, za mnoga nisam ni čula, ali da je toliko popila i sokova bilo bi joj muka, ali ne uzbudjujem se previše, sigurno zna koliko može da popije.
                                             -Vidite, piće me je malo uhvatilo.
                                             -Ne vidim, ali čujem, sad ja opet hoću profesionalno da joj kažem šta da radi, da nije možda trovanje alkoholom.
                                             -Ne, nije to u pitanju.
                                             -Dobro, a o čemu se onda radi?
                                             -Ja sam se popela na sto.
                                             -Sada stojite na stolu? Zgranjavam se ja
-Ma ne, na žurki sam se popela na sto, i počela sam da se skidam, svi su skandirali, i ja sam nastavila.Otkopčala sam bluzu, dugme po dugme, lagano sam je skidala i bacila na pod, onda sam počela da skidam suknju, dugu, svilenu, uvijala sam se dok je ona klizila niz moje butine milovala mi kolena, i spustila se duž listova na pod.
                                              -Na sto, pretopstavljam?
                                              -Da, da, na sto, malo nestrpljivo nastavi ona
                                              -Znate ja nosim samo crni čipkani veš.
                                              -A da preskočimo to, pa nastavite šta je poenta svega.
                                              -Ne može, nećete znati pravo šta je bilo.
-Ajde teraj dalje, mislim ja valjda nema mnogo toga još da se skida.
              Imalo nemalo, pričala je još jedno pet minuta o svakom delu svog tela, grudima, kukovima, pokretima, milovanjima rukom, uzdasima, što će reći udavila me je načisto.
                                              -I?
              -Kako i, pa svi su uzeli mobilne i slikali me, ubiću se.
             Jao, mene panika uhvatila , gde da se ubije? Jeste da je napravila super glupost, ali da se ubije. Počnem ja nju da ubedjujem da to nije ništa strašno, da svakom može da se desi, da će se to zaboraviti za koji dan. Ne znam više šta da joj kažem, samo da se ne ubije.
                                              -Kako nije strašno, jeste li se vi slikali goli?
             Šta da joj odgovorim? Uf, što me oznoji ova žena.
                                              -Pa, ja se nisam slikala gola, nisam bila u takvoj prilici
                                               -A da li bi se slikali da ste u prilci?
                                               -U kakvoj prilici?
-Da ste na stolu, skidate se nagi, pred užarenim očima gladnih muškaraca koji vas gutaju pogledima?
                                            
-Znate šta, ne raspravljamo sad o meni i šta bih ja uradila, nego o vama da prevazidjete to što ste uradili.
                                            -Dobro, hvala vam javiću se opet.
                Što li će da se javi, mislim ja, ali idem da vidim kako je Nadi, a čini mi se da se neko približava dežurnim vratima.
                 Zvrrrrr dežurno zvono
                 Sad sam već hrabrija, kad sam onu trojicu preživela sve će biti lakše.
                Mlad čovek zvoni, očito malo veseliji, negde je dobro povukao  iz boce
                                              -Molim vas hranu za bebe.
                                              -Koju?
                                              -Pa, za moje dete
                                              -Koju hranu koristite?
                                               -Ne koristim ja, nego moje dete.
                                               -Kako se zove ta hrana?
                                              -Stalno pije istu.
                                               -Kako izgleda kutija?
-Pa šta izvoljevaš? Što lepo ne pitaš? Četvrtasta kutija na njoj piše 2
                                              -Piše li jos nešto?
                                              -Humana
            Dobi dete mleko, tatica posrćući zgrabi onu kutiju i ode da se opravdava nekoj mami gde je bio do sitnih sati.
             Zvrrrrr, telefon, sad mi je vec lakše idem da vidim šta treba
                                            -Molim, apoteka...
                                            -Molim vas, šefa...
              Odmah  sam prepoznala glas one žene, sudije.
                                           -Mi smo malo pre razgovarale, ne sluša ona mene nego nastavlja priču, jednog trenutka sam mislila da se neko možda šali pa pušta snimljenu traku, ali red reči je bio drugačiji. Pila je, ona i nastavlja skoro istu priču od malo pre, možda su druga pića , ali dodjosmo do stola.
                                        -I popela sam se na sto
- Lagano sam počela da otkopčavam bluzu, pa suknju, svi su bili oduševljeni mojim telom i ja sam nastavila....
                                       -Da
                                        -Skinula sam se potpuno gola
                                       -Da
                                       -Svi su uzeli mobilne i slikali me, sad ne znam šta da radim
                                      -Pa sad , kao prvo sidjite sa stola, rekoh ja i spustih slušalicu

          Kad se razdanilo, Nadi je bilo bolje, smejala se mojim doživljajima. Kaže da taj za hranu dolazi svako treće veče, već su ga zapamtili, radi treću smenu, pa svrati po mleko, a pre toga preko puta u kafanicu, jednom ga je žena usred noći gadjala što nije doneo mleko na vreme i dete ostalo gladno. Jedino je tada došao po neki flaster.
                                     -A što ne kupuju mleko danju?
                                     -Žena misli da je tako sigurnije da će doći na vreme kući.
    -Nije mi jasno da imaju bebu, a nemaju jednu kutiju mleka rezerve u kući
-A sudija, ona ti zove skoro svako veče, i ne slušaju je više, priča je svaki put malo drugačija, ali se svede na isto, nju je strašno sramota. Sve su pokušali, ali ona ustrajno zove.
-I šta ste preduzeli?
-Ništa ne vredi, kao navijena  je sa svojim pričama.
-To je najgore?
-Nije to ništa, samo da znaš kakvih sve manijaka telefonskih ima, što je najgore u stanju su da blokiraju telefon po sat ako nekom treba ne može da nas dobije. Ne vredi nikakvo spuštanje slušalice, ustrajni su.
-Znam, zvao jedan pa me pitao šta sam obukla, ja mu rekla da je pogrešio  broj, ovo je apoteka, ali sam ga se ipak otresla, smejala sam se sad nekako hrabrije kad je prosla noć
                                    -Šta si mu rekla?
-Neću da ti kažem, snadji se, sramota me je rekoh izigravajuci onu ženu sudiju
                                   -Budi drug, izludjuju nas
-Ništa naročito, kad me treći put zvao i pitao kakve gaćice nosim, a pri tom dahtao kao parna mašina, rekla sam,:
- Glasnije, ne čujem, možeš li , dete, malo glasnije, ne čujem dobro, ja sam ti pred penzijom, šta hoćeš, glasnije, ne čujem ja dobro, gaćice za bebe? Šta kažeš? Koji broj?
          Nada se smejala, a i ja sa njom, siroti manijak, da nas je samo mogao videti.

Nastaviće se

• Mart 2020 [1]
• Decembar 2019 [2]
• Jul 2018 [1]
• Jun 2018 [1]
• Mart 2018 [5]
• Februar 2018 [5]
• Decembar 2017 [2]
• Novembar 2017 [2]
• Jun 2017 [1]
• Jun 2015 [1]
• Maj 2015 [2]
• April 2015 [6]
• Mart 2015 [6]
• Februar 2015 [3]
• Januar 2015 [9]
• Decembar 2014 [2]
• Novembar 2014 [6]
• Septembar 2013 [2]
• Avgust 2013 [7]
• Jul 2013 [5]
• April 2012 [3]
• Mart 2012 [1]
• Februar 2012 [14]
• Januar 2012 [26]
• Decembar 2011 [11]
• Novembar 2011 [14]
• Oktobar 2011 [19]
• Septembar 2011 [10]
• Avgust 2011 [5]
• Jul 2011 [1]
• Jun 2011 [2]
• Maj 2011 [3]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [10]
• Februar 2011 [9]
• Januar 2011 [5]
• Decembar 2010 [8]
• Novembar 2010 [3]
• Oktobar 2010 [1]
• Septembar 2010 [7]
• Avgust 2010 [7]
• Jul 2010 [3]
• Jun 2010 [9]
• Maj 2010 [11]
• April 2010 [11]
• Mart 2010 [13]
• Februar 2010 [12]
• Januar 2010 [32]
• Decembar 2009 [24]
• Novembar 2009 [11]
• Oktobar 2009 [22]
• Septembar 2009 [11]
• Avgust 2009 [6]
• Jul 2009 [5]
• Jun 2009 [10]
• Maj 2009 [19]
• April 2009 [17]
• Mart 2009 [34]
• Februar 2009 [24]
• Januar 2009 [1]
• Novembar 2008 [7]
• Novembar 2007 [2]

• Generalna [167] 
• Domaći zadatak [22] 
• BeladonaM [16] 
• recepti [11] 
• TRAŽENJE roman [7] 
• Sinki [24] 
• Priče i novele AneM [58] 
• Tugovanke i plačike [34] 
• Razmišljanja i glupiranja [139] 
• Putovanja [7] 
• Karikature i vicevi [7] 
• Saveti AnaM [3] 
• VESTI [4] 
• Fotografije [14] 
• Humor [2] 
• 2019 [1] 
• Vanredno stanje [1] 

• 15.3.2020
• Semafor
• Sport...
• LIPA...
• Do pobede...
• Šah...
• Stže proleće...
• Samo smo ljudi...
• Muško-ženski pol…
• Ledeni talas...

• Pricalica
• Boki
• Behappy
• Casper
• Cicilly
• Domacica
• Unajedina
• Krilaandjela
• Mediterraneo
• Malaino
• Mira kuglof
• Mandrak72
• Mesecina
• Razmisljanka
• Roksana
• Sanjarenja56
• Suky