Barbara 10
Vreme je odmicalo, prihvatila sam posao u Mestašcu i pomalo se spremala za odlazak. Spremila sam oproštajno veče, bilo je veselo, svi su se pitali kako ću se snaći u Mestašcu, prvi put tako daleko i sama
-Ko vam kaže da sam sama? Tamo je pet hiljada stanovnika, samnom, biće ih pethiljadajedan.
-Dobro Barbara, a ljubav?
-Ostavljaš li nekog ovde?
-Hoćeš li nam često dolaziti?
-Odmah pošalji brojeve telefona!
Pitanja su pljuštala sa svih strana, ja sam se samo tajanstveno smeškala.
-Da ostavljam nekog, pročitaću vam pismo koje sam mu napisala.
Tajac, svi su iznenadjeno gledali. Koga ostavljam? Znalo se da nemam neku ozbiljnu vezu, više su to bila flertovanja, drugarstva, niko za koga bih rekla da je posebno važan.
Pročitala sam pismo:
Moji papiri su stigli.
Odlazim.
Napuštam te zauvek.
Volim te, a ostavljam te.
Sa tobom mi je bilo lepo, ali vreme je da krenem dalje. Nikad te neću zaboraviti, zajedno smo bili ceo moj život, ali sad je došao kraj.
Ne šalji mi pesme sa kaldrme Skadarlije tipa
Ima dana kada ne znam šta da radim
Ima noći kada nemam sna
Ja te ljubim tako ludo neizmerno
Ja te ljubim ali ne znam što
I kad jecaji violina zaparaju moja čula ja ću te se setiti, ali možda će tada neko drugi biti u mojim mislima u mom srcu kao ti sada. Nemoj biti ljubomoran, iako tebe volim sada, moje srce ne može biti večno tvoje, jer ja odlazim.
Vraćaću ti se, znam, ti ćeš me uvek oberučke primati i voleti, pokušavaćeš da me vratiš natrag.
Nedostajaće mi moji prijatelji i ti ćeš preko njih me zvati.
Nemoj, pusti me da budem srećna, pusti me u novi život, pusti pticu iz kaveza da raširi svoja krila i poleti slobodno.
Nikad te neću zaboraviti jer ti si bio moja prva ljubav. Sećaću se tvojih parkova svake klupe, sećaću se tvojih reka, proleća i zime. Znam da nikad neću više biti dete, mlada, bezbrižna, ali odlazim.
Možda ne nadjem svoju sreću, možda ti se pokajnički vratim, ali sad, sad me pusti da odem mirno, jer ti si moj jedini, moj dragi, moj voljeni Grad
Nastaviće se
BARBARA 9.
Nova Godina se približavala, praznična euforija se već oseća. Grad se kiti, sijalice na sve strane, raznobojni ukrasi, jelke, samo se čeka dan kad će se sve upaliti, kad će početi da blista i svetli.
Ko zna da li će biti snega, ili će možda sve biti zaledjeno. Uvek mi se nekako činilo da novogodišnji praznici nisu pravi ako nije sve belo.Volela sam te Božične i novogodišnje praznike, sve je nekako svečano, sve se čini da je nešto drugačije, i da će od Nove godine sve biti bolje. Posebno sam se radovala jer je to bio nekako i kraj jednog dela mog života, i početak nečeg novog. Imala sam već sve u planu za to veče, naravno, u Gradu u poznatom drustvu. Osećala sam da i taj dan, bolje reći ta noć je deo mog opraštanja sa Gradom.
Jedne večeri se panično javila Nada.
-Barbara, treba mi tvoj savet.
-Naravno, u čemu je problem?
-Ja sam se pomirila sa Sašom, i treba nešto da mu kupim za poklon da stavim pod jelku, ali nemam nikakvu ideju.
Pala sam u iskušenje da joj kažem da kupi bokserske rukavice, ali sam se u zadnji čas zaustavila i samo rekla :
-Dodji kod mene pa ćemo se već nečeg da se setimo.
Nije prošlo puno vremena Nada je zvonila. Sad je trebalo prvo saslušati priču, kako je Saša divan, kako je pokajnički došao, molio da se pomire, i kako je sad sve u redu. Volela sam je i znala sam da moram da je saslušam, prihvatim da ona voli Sašu, na kraju, ako se njoj dopada, šta se to mene tiče.
-Da li se on najzad zaposlio? Da li je počeo specijalizaciju?
-Ne nije, ima neke probleme.
-Probleme?
-Nema prava na specijalizaciju, suviše mu je nizak prosek ocena.
-Nemoguće, meni je rekao da ima samo jednu devetku
-U tome i jeste problem, ima samo jednu devetku, ali ostale ocene su šestice, a ne desetke kako je pričao.
Već mi je bilo dosta Saše, ali šta sam mogla? Neki ljudi petljaju i lažu i kad treba i kad ne treba. Šta li mu je samo značilo da priča da ima odličan prosek na fakultetu, da se svi grabe za njega. Kad tad, istina ispliva na površinu, kako se ono kaže? Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve odaju.
-Vidiš, ni sama ne znam šta da ti predložim da mu kupiš, ne poznam ga da bih znala šta voli.
-On sve voli.
-Gde ćete imati tu jelku? U njegovom stanu?
-Ne u mom, Saša je predložio da se useli kod mene, jer je ostao bez stana, a toliko me voli da ne može da se razdvoji ni trenutak od mene.
-Dobro, sad da razgovaramo o poklonima, a o Saši ti najbolje znaš. Možda kravata, ranije su svi muškarci nosili kravate, pokloniš mu još jednu, on je pogleda, zgrozi se, i baci je na gomilu, smejala sam se
-Ne, to nikako, on je sportski tip, a sigurno ne zna da veže kravatu.
-Znači kravata otpada. Knjiga! To je najlepši poklon, možeš ga svakom da je daš. Svi vole da čitaju, možeš izabrati neku oblast koja interesuje Sašu i kupiti knjigu o tome, ili, koga on pisca uopšte voli?
-Ne znam, jednom mi je rekao da ne voli da čita, a kupuje ih samo da bi ih stavio na policu da bi mu soba izgledala intelektualno. Sve se bojim da mu je važnija boja korica, nego pisac i sadržaj knjige
-Znači i knjiga otpada. Znam! On je iz Mestašca, kroz koje protiču tri reke, sigurno voli pecanje. Kupi mu neki pribor za pecanje.
-To uopšte ne dolazi u obzir, rekao mi je jednom da su žene glupe za pecanje i da ne razlikuju morsku ribu od rečne, a o pecanju se izjasnio kao o razbibrigi za penzionere.
-Ne znam meni se pecanje dopada, i nema nikakve veze sa zanimanjem pecaroša. Čudan je taj tvoj Saša. Šta on uopšte voli?
-Novac.
-To mu ipak, ne možeš pokloniti.
-Znam, poviče Nada, kupiću mu dezodorans.
-I nije ti nešto orginalno, ali ako misliš da će mu se dopasti...
Kasnije , mnogo kasnije, priznala mi je da joj je bacio taj dezodorans na glavu, vičući da ga je sigurno neki muškarac zaboravio kod nje i sad ga njemu poklanja.
Barbara 8.
Posete teretani su imale i svoje posledice. Jedno popodne sam se taman opustila sa knjigom u ruci, već mi se učenje popelo na vrh glave, željno sam čitala najnoviju knjigu: Opojni miris tulipana, pisac mi nije bio nepoznat, pisao je zanimljivo, u zadnje vreme bio je vrlo popularan, drugačiji nego pisci na koje sam navikla, bila je to knjiga o životu, mamila mi je suze, navodila na razmišljanje, kao da me je upravljala ka nečem boljem, bila je i napeta, već sam počela da živim sa njenim junacima, kad
Zvrrrrrrrrrr, telefon.
-Molim?
-Branka ovde, možeš li hitno da dodjes do mene?
Branka stanuje nekoliko solitera dalje, ni jedna, autobuska stanica, ali nikad me ne zove da hitno dodjem. Slična je meni, kad se nešto dogovorimo, ne zna se koja će pre stići. Lepa visoka crnkica, izdvajala sam je od ostalih drugarica, jer je uvek bila vedra, nasmejana. Za nju problemi nisu postojali, sve je rešavala u hodu.
-Šta je to bilo tako hitno? Gde gori?
-Dolaze moji, i treba da se premešta nameštaj.
Ja da premeštam nameštaj?
-Drugarice, ti sad ideš u teretanu, sigurno si nabacila neku snagu, ne ideš valjda samo da gledaš one nabildovane? smeje se Branka
-Oprala sam kosu, čitam knjigu, da li je hitno?
-Mogu da sačekam da se kosa osuši, javi kad krećeš, imam tortu.
Nije morala dva puta da kaže.
- Zvrcnuću kad krenem, ali računaj dvadeset minuta najviše, i otseci tortu da bude van frižidera dok stignem.
Branka se smejala.
-Znala sam da nećeš odoleti mojoj torti.
Za razliku od mene koja sam kuvarica strava i užas, Branka je bila super domaćica, njene torte, pune fila, mamile su me kao droga.
Znači, Juriš, pešadija!!!
Fen u ruke, knjiga će malo da sačeka, presvlačenje, i pravac torta. Znalo se da obožavam torte, one kremaste, sa šlagom i puno čokolade, pa lešnjak, orasi, bademi.... Koliko volim slatko trebala bih da imam sto kila. Ponela sam joj knjigu koju je tražila, malo mog premaza za koji sam bila ekspert i komad pite koji je ostao od ručka i krenula. Čudno je to, uvek sam više volela slatko, a znala sam samo da spremam slane specijalitete. Sigurno sam ono slatko toliko lizala dok se spremalo da je izgubilo svaku meru pa nije ispalo kako treba.
Dugo nisam dolazila do Branke, i zgranula sam se na ulazu. Njen soliter je bio kao u nekom malo otmenijem kraju, tu su stanovali oni koji nikog nisu poznavali, a njih su svi znali i svi su tvrdili da su neki rod, ili bar prijatelji.
Ispred ulaza prava pijaca, vrti se roštilj, miriše kobasica, peku se pilići, izneli pivo u gajbicama, pije se na sve strane, tamo prodaju mladi luk i paradajz, sa druge strane neka žena iznela jaja i zaklane piliće. Sigurno neko nešto slavi, a mali mu stan, nema ni novaca da ide u kafanu.Probih se ja nekako do samog ulaza, zvrcnuh na interfon, otvoriše se vrata, i u oblaku dima uplovih u kuću.
-Kakav je to cirkus kod tebe?
-Kakav cirkus?
-Ne može da se udje u zgradu od ljudi koji nešto prodaju, kupuju, kao na pijaci.
-Ne staj mi na muku, to je tako već danima, neki privatnik otvorio privatni biznis, pa našao ispred mojih vrata da radi.
-Auuuu, znači stalno će tako?
-Pusti sad to, da popijemo kafu pa da navalimo na nameštaj.
-Ja sam mislila da se šališ.
Kafu nismo popile, prvo ćemo da se malo umorimo, a onda uz torticu mi i ne treba nešto.Trebalo je iz neke majušne sobice prebaciti dušek sa francuskog kreveta u drugu sobu
-I nije ti neki posao, samo zato si me zvala?
-Čekaj da krenemo.
Taj majušni dušečić imao je dvesta kila, a nema gde da se uhvati. Čučnula ja sa jedne strane, ona sa druge, udje i u ormar da joj bude lakše. Gura ona, vučem ja, ali dvesta kila, je dvesta kila. Navlačile smo se tako jedno pola sata, pomerile deset cantimetra, onda sam se ja setila da bi mogle da ga okrenemo, povuci-potegni, prevrte se ono ogromno čudo od dušeka. Ja sedoh na pod umirući od smeha, Branka upade u ormar i načisto se zaglavi, a dušek? On je najzad krenuo u željenom pravcu. Krenuo dušek i sad, kad bi neko došao helikopterom pod prozor da ga samo malo gurne, začas bi bio na svom novom mestu, ali nigde kao za inat helikoptera, pa ti nas dve nastavismo natezanje još pola sata.
Kad je dušek seo tamo gde je trebalo, bila je na redu jedna mala komodica, nema šta da je vidiš, ništa u nju i ne može da stane, ne znam šta će joj uopšte.To je tek bilo pravo čudovište. Ne bi verovali, malo, a nabijeno kao da je od olova, mora da je nekad bilo u vlasništvu Karadjordja, jer svi ostali likovi iz istorije su mi nekako sićušni da bi mogli pomeriti tu komodu.
Navalismo obe na jednu stranu, guramo iz petnih žila, neće baksuz ni milimetar da se pomeri. Setim se ja, podmetnemo nekako tepih na parket ispod komode, kako? To je priča od pola sata. Dizale smo, vukle, gurale, a komoda žilava, ni da se pomeri. Na kraju nam je ipak nekako pošlo za ruku da je malkice pomerimo, kad je krenula, bilo je lakše. Izgurasmo tu komodu, okrete se Branka po sobi, gleda i sve nekako ustima okreće.
-Znaš, ja mislim da ne treba više ništa da pomeramo, lepše je ovako.
Naravno da sam se odmah složila, a kad smo se zavalile na fotelje, pa torta, uf lepote...
Kad sam odlazila htela sam da kupim jedno pečeno pile, ali nisam iz solidarnosti sa Brankom i stanarima ugroženog solitera.
Nastaviće se
Barbara 7.
Sneg se smirio, ulice su očišćene i rešila sam da koristim blagodeti velikog grada dok sam još u njemu.
Obišla sam nekoliko teretana, pogledala uslove koje su nudili, ali sve je bilo otprilike isto. Odlučila sam se za teretanu najbližu svome stanu. Malo sam pogledala levo-desno, ali to je bilo to. Uplatila sam tretman uz trenera dok se malo ne naviknem i vidim kako se radi na tim spravama, koje su kao i svaki aparat, u meni izazivale paniku.
Prvi dan je bilo interesantno, išla sam na neku probu kondicije, testiranje, trčala sam, skakala, trener je nešto beležio, računao, značajno kimao glavom, a onda išao do računara, tamo opet nešto kuckao, opet značajno kimao glavom, i onda došao do mene, ozbiljna lica
-Hmmmm, moćićemo nešto da uradimo, zapuštena si, zapustena, ali potrudću se.
Pogledala sam kritički svoje telo, nije nešto naročito, ali nije ni tako loše, nemam nameru da konkurišem za mis Univezum, samo malo da vežbam.
-A šta to meni , kao nedostaje?
-Pa nije da nedostaje, ali može bolje, može bolje...
-Dobro, ako je tako , krećemo, uzdahnula sam, misleći nisam ni znala da sam fizički zapuštena, ali ako tako kaže... koji je to izraz...
I zakazaše mi termine treninga, posle podne prve nedelje, a kasnije kako budem imala slobodnog vremena. Bacila sam još jedan pogled na salu u kojoj su se preznojavali moji budući saborci, i krenula da udahnem još malo vazduha bez kontrolnog disanja, bez obaveze da mi neko broji koliko sam se zadihala ili napravila koraka i kojom su brzinom ti koraci.
Svi su se čudili šta ću u teretani, ljudi imaju neke neobične misli o sportskim aktivnostima, ili morate doneti najmanje zlatnu, eventualno će se pomiriti i sa srebrnom medaljom na svetskom prvenstvu ili olimpjadi, ili morate imati trideset kilograma telesne težine viška. Sve ostalo ne ulazi u okvire normalnog mišljenja o vežbama u teretanama. Kako ja nisam nije ulazila ni u jednu ni u drugu kategoriju, i jednostavno sam htela da malo vežbam to je bilo neuobičajeno.
Počelo je vrlo interesantno, mladići nabildovanih mišića su se odmah producirali da pokažu sve šta znaju, a oni malo punačkiji, počeli su sa jačim opterećenjima da vežbaju.
Koprcala sam se po onim grdnim mašinama, trčala po traci, vozila bicikl, rastezali su me po svim mogućim i nemogućim spravama, ali bilo je zabavno.Trener mi je doneo bocu sa nekom reklamnom vodom, i naredio da stalno pijuckam. Voda je bila ukusna, ali ne volim da pijem vodu u toku dana. Ja toliko vode ne popijem za mesec dana, kako da strpam u sebe dva litra vode i još da se tu lomatam, tehnički je to nemoguće.
-To ti je velika greška, moraš da piješ najmanje dva litra dnevno, a kad vežbaš, puno više.
Rešila sam da poslušam i tu njegovu naredbu, skakutala sam po spravi pa pijuckala vodu, pa odmor, pa opet skakutanje, i tako u krug
-Diši!
-Dišem, kako mogu da ne dišem.
-Ne dišeš već dvadeset minuta, ja te samo gledam kako ne dišeš.
Pokušavam da mu objasnim da je to nemoguće da ne dišem dvadeset minuta, da bi to značilo da sam neki medecinski fenomen, ali on me nije uopšte slušao, samo je vikao
-Diši, opet ne dišeš!
Disala sam kao parna mašina ili kao one žene što se vežbaju za porodjaj, ali nikako da ga zadovoljim .
Kad je već po ko zna koji put rekao da ne dišem, sela sam na pod i počela de se smejem. Sat vežbanja je začas prošao, radovala sam se već sledećem.Tako je sam vežbala dva puta nedeljno, mišići mi se nisu upalili, oslabila i nisam nešto, nije ni trebalo, a i kondicija nije postala za svetskog prvaka, ali dobro sam se osećala.
Sledeći trening je bio u četvrtak u 17časova, jedva sam ga udenula u obaveze koje sam imala. Zna se da sam po prirodi tačna, i to od onih koji već nerviraju svojom tačnošću, ljudi se prosto isprepadaju da ne zakasne kad treba samnom da se nadju.
Krenem ja u teretanu, taman je bilo vremena da brzim korakom stignem tačno u 17časova, ali...telefon, mobilni SMS, vrata, zvono, jesu li ljudi još nešto izmislili da cvrči? Sve je zvonilo u isti tren.
Naravno dok sam sve otvorila, pogledala odgovorila, vreme je samo jurilo...
Izjurim ja na vrata, jurim na crveno kao bik na koridi, stićiću na vreme. Na semaforu neka kola me skoro zgaziše, preti vozač rukom, a on kao trokrilni ormar još onako namrgodjen, iz očiju mu vrca plamen. Mahnem ja njemu rukom, znate ono, ko te šiša prevrnem očima i nastavim da jurim. Potrčao bi i on zamnom, ali ne može, sad je njemu crveno. Smejem mu se ja i odjurim. Htela sam da mu se isplazim, ali srećom nisam.
Uletim u teretanu...
Garderoba...
Jednom rukom skidam farmerice, drugom pulover, navlačim trenerku, patike, vraćam se po peškir i u jedom dahu uletim u salu.
-Izvini, tvoj trener je odsutan, morao je hitno da otputuje, ali dolazi drugi. Idi na traku da se zagreješ.
-Mogli ste bar da me obavestite, da se dogovorimo da li pristajem na drugog trenera.
-Sve ti je to isto, svi imaju ili školu ili neki kurs, i pokazaće ti kako se vežba.
-Da, da, gunjdjam ja, ali više što sam se umorila od trčanja, nego što sam ljuta na promenu trenera.
I tako, besna kao puška na sebe, što sam jurila bez potrebe, trčim po onoj traci kao da me goni krdo bikova, podigla ugao kao da se penjem na Himelaje i čujem glas
-Ej, ti lakše malo, čekaj prvo da se zagreješ.
-A odkada smo to mi na ti? Ko si ti da mi izdaješ naredjenja?
Okrenem se ja , i malo je trebalo da padnem sa one trake, novi trener, trokrilni orman. On me pogleda malo iznenadjeno, naravno odmah me je prepoznao.
-A, gospodja žuri, okrete on onu traku na jos veću brzinu.
-Ja sam bar došla na vreme, a ne kao neki koji kasne.
-Ko kasni? Ljutnu se on na mene
Verovatno onaj ko nije još ni trenerku obukao, nego je u sali u farmericama.
Sad se on još više naljuti, onu traku namesti na još jače.
Ja tvrdoglavica jurim po onoj traci, makar mi to bilo poslednje u životu. Završi se to trčanje na Himelaje, i to kojom brzinom, i kretosmo mi po spravama. Raščereči me prvo na neku kao na ginekološkom stolu, u drugoj mi nabi glavu u neke mengele, a opterećenje, boli glava. Gledam ja one njegove ručerde kao u orangutana, ali neću da pisnem. Lomatam se ja , a on kao neki baksuz ni da mrdne da se malo odmorim.
U zao čas stavi mi ruke na ledja, da vidi kako rade mišići. Prsti mu na mojim lopaticama, a dlanom obavio cela moja ledja, osećam svaki njegov prst, i neka čudna toplina poče da struji mojim telom, ali izgleda da oseća i on moje mišiće, jer nešto poče da se preznojava, sve briše peškirom lice, sigurno mi mišići rade dobro.
Ja sam prestala da se preznojavam, uhvatila sam ritam, a on...
Inače, tu je bilo dosta zabavnih ljudi. Neka mladja žena objašnjava mi da ne vredi brzo trčati, lagana šetnja je najbolja za liniju, nije dobro kako ja radim.
-Naučiću tek sam počela.
-Ne, ne valja tako, ja sam ovde preko godinu dana, sve znam, samo mene slušaj.
Gledam je ja, gledam, pa ponovo bacim pogled. Oko nas sve ogledala, svi zidovi su u ogledalima, ne samo da sve vidiš na svom telu, nego mi se čini da vidim i svoje misli. Gledam ja nju tako i mislim, vidi li ta žena sebe? Imala je viška, brat, bratu pedeset kilograma. Njoj nije bilo dosta, nego kaže meni
-Mogla bi da smanjiš malo ....pa zastade...sad ona mene gleda kritički, hmmmm, pa možda grudi.
-A šta nedostaje mojim grudima?, uvredih se ja,
-Pa, nisam tako mislila, ali već kad nešto radiš da promeniš.
Šašave li žene, šta ima da menjam, ja sam ja, takva kakva sam.
Bila je i jedna mnogo slatka devojka, pevačica. Ona se lomatala po svim spravama, više nego ja. Onako mala crnkica, krupnih očiju, svima se dopala, uvek nasmejana vedra. Ona je pričala da sad za pevanje nije dovoljno imati glas, jos važniji je stas, lomatanje, ona doduše kaže igra, ali to je to.
Muškarci su mnogo simpatični, svi se nekako više trude kad ih neka ženskica gleda, a mora se priznati, ima stvarno zgodnih. Ima i onih koji pokušavaju da uvuku stomak, ne dišu, ali posle par minuta, se izduvaju kao balon. Većina misli da je dovoljno da trčkaraju tu sat-dvai ima da izgledaju super.
Pored same teretane mesara, a u njoj samo što nema od ptice mleko, dobro, nema ni ptice, ali zato sve moguće i nemoguće djakonije od mesa, prste da poližeš. I sad ti prodji pored nje, onako pun neke vodurine kojom su te zalivali i nemoj, ako možes da svratiš u nju. Naročito oni sa malo većom kilažom, su je redovno obilazili.
Svratila i ja jednom.
Padala je kiša. Ljudi nervozni sa onim kišobranima, jedan stavio svoj kišobran nekom u cipelu, ovaj urla, drugi zakačio kosu nekoj ženi, a ona došla od frizera, nalakirala se pa izgleda kako Madam Pompadur. Kako je on zakači kišobranom, ceo onaj toranj na njenoj glavi opasno se naheri, sad joj kosa liči pomalo na krivi toranj u Pizi, srećom ona to ne vidi.
Red odmiče, a ja pratim konverzaciju, i nekako mi čudna.
Prva mušterija, mladja neka žena:
-Imate li suve nogice? Imam sveže grudi pa da pomešam.
Zamišljam ja tu scenu i umirem od smeha, u sebi naravno.
Sledeći je bio još drastičniji:
-Imaš li brizle, ili bar malo mozga?
Namršti se mesar
-Nema
Sledeća mušterija, neka vrc-vrc damica:
-Jaaaao, imaš li svinjsku glavu, teleće nogice i svinjslke uši?
Nisam izdržala, prsnula sam u smeh
-Kako bi izgledao kad bi to sve imao, zgrabih neke teleće šnicle i istrčah iz radnje, pa uleteh u teretanu da popijem kafu i da se odmorim od smeha.
Sama sala je bila prijatna, prozračna, svi se nekako trude oko tebe, imala sam utisak da sam došla kod nekog u posetu, a ne u bezličnu teretanu. Imali su i neki kao kafić, ali se nisam tu obično zadržavala jer sam bila večito kratka sa vremenom. Sad sam sela uzela kafu i trebalo mi je pola sata da dodjem sebi, zamišljajući onog sirotog mesara kako smo ga lepo opisivali.
Nastaviće se
Barbara 6
Sve više sam se zagrevala da odem u Mestašce da radim. To mi se činilo tako idiličnim, malo mesto, svi se poznaju, znaju šta kome treba, priskaču jedni drugima u pomoć. Ne može ti se desiti da ne poznaš prvog komšiju na svom spratu. Uvek sam čeznula za nekim malim gradićem kućicom sa baštom, cvećem, onako da možeš nogom da izadješ iz kuće, a da ne predješ milon stepenica.
Uvek se želi ono što se nema, ili što je možda nedostižno, a kad se dobije možda i nije kao u maštanjima.
Koristila sam svoje dane u Gradu jer je malo po malo, rešila sam da odem iz njega, pa sam se opraštala. Učila sam još za zadnje ispite, izlazila sa društvom, a Nada koja je radila bila je puna saveta.
Nada je dežurla u nekoj noćnoj apoteci, uvek joj je trebalo novaca pa je zamenjivala i kad nije bila na redu. Jedne večeri, već dosta kasno, zazvonio je telefon u mom stanu.
-Nada ovde, pomagaj!
-Šta se dogodilo?
-Koleginica koja treba da radi noćas samnom, povredila se, a ne možemo da nadjemo zamenu, ja sama neću da radim, pa su dozvolili da dodješ da budeš samnom.
-Ali, ja nemam pravo da radim samostalno.
-Pitala sam, nećeš ništa da radiš, samo da mi praviš društvo.
-Dolazim za dvadeset minuta.
Kad navečer spokojno legnete u krevet niste ni svesni da počinje jedan novi svet, novi život tu oko vas, to su ljudi koji rade noćnu smenu. Dok skoro ceo grad mirno spava, oni imaju svoj radni dan, noćnu smenu. Znala sam da u apoteci svi moraju da prodju po nekoliko godina ta dežurstva, i to me nije privlačilo. Nekako uvek sam smatrala da je noć za spavanje, a dan za posao. Obično u životu ne bude onako kako bi mi želeli, ili kako smatramo da je normalno. I te večeri, a i kasnije, noć mi je postala normalan deo dana u kome se radi.
Moje prvo noćno dežurstvo, bila sam uzbudjena iako ću samo statirati. Ponela sam roman da dok Nada radi nešto čitam, imali su i televizor u apoteci, ja sam uzela veliku čokoladu i sok, biće zabavno.
E, nije tako bilo. Kad sam stigla Nada me je dočekala bolesna sa visokom temperaturom, gutala je sirupe, neke antibiotike, kuvala čaj.
-Ništa ti ne brini, ja ću sve da ti govorim.
-Videla sam svog Boška Boškovića.
Jedan sat kasnije Nada je spavala pod visokom temperaturom, pokrivena svim mantilima koje sam našla u apoteci, ja sam pogledavala stalno na sat da što pre prodje ta noć, molila se da niko ne dodje, a ako već i dodje da pronadjem to što treba. Srećom sam ranije često sedela sa Nadom, pa sam znala raspored lekova, i pomalo sam joj pomagala dok je imala nedeljna dežurstva, pa nije izgledalo tako strašno. Ipak me je hvatala panika kako ću se snaći.
Bio mi je neugodan osećaj što sam zaključana, sa bolesnom drugaricom, primorana da sedim tu, a ne mogu joj pomoći niti izaći ako bi bilo potrebno, jer ključ nismo imale, bilo je nezamisivo da neko zaključa dežurnu apoteku i ode, pa makar i umirao.
Nije dugo vremena prošlo, zvoni neko na dežurno zvono.
Otvorim ja prozorče, nije jedan troje, pružam ruku za recept, nemaju. Ja sva srećna, ovo će da bude lako.Visoki mladić, ošišan do glave, sa ožiljkom na licu, nekako sav četvrtast, ljut, sa sitnim svinjskim očicama, dreknu na mene:
-Proveri ovo, ima tačno 200grama, i pruži mi neku zlatnu kajlu.
Njegov kompanjon samo strelja očima, sitan, mali, sav nekako sprčen, levom rukom mi pokazuje nož u nedrima, a desnom drži za lakat nekog grešnika koji treba da kupi taj lanac. Ovaj grešnik tvrdi da lanac ima samo180grama, ali ga niko ne sluša. Očekuju da ja presudim.
Meni se noge skratile, od mojih 175cm visine nije ostalo ni metar, umirem od straha, samo da drmnu ona vrata....
Mislim ja, mislim, okrećem se prema Nadi u pomoć, ma kakvi, ona zaspala. Što čovek nekad može da kaže glupost, i da ostane živ.
-Nemam vagu.
-Kako nema?
-Odneli na popravku, sutra će da vrate.
-Dežurna apoteka nema vagu? Ne odustaje onaj četvrtasti sa ožiljkom.
-Nema.
Gleda me on, gleda, ali gledam ja i njega, ne trpćem, nije valjda lud da upadne unutra, nadam se ja.
Odoše oni, a meni se povrati život.
-Nado, drmam je ja
-Neka, neka ...promrmlja ona u polusnu
Ostavim je na miru, i počnem da gledam niz ulicu, neka kola projuriše, pokliznuše se na uglu, druga mile polako, približava se zora, sve je hladnije.
Zvrrrrrrr, telefon. Bacam poglede prema Nadi, ništa. Ženski glas:
-Molim vas šefa
-Kakvog šefa u 2 sata noću?
- Meni se nešto strašno dogodilo, to mogu da kažem samo šefu.
-Dobro, onda sutra, i već počinjem da spuštam slušalicu
-Može i vama, ali me pažljivo saslušajte.
Uzdahnuh ja, šta ću, saslušaću je. Sigurno joj nije lako kad je mene našla da se ispoveda:
-Znate, ja sam bila na nekoj žurki
-Da..
-I tamo je bilo dosta ljudi, meni potpuno nepoznatih
-Da...
-Ja sam jedna jako fina žena, sudija, nikad ne pijem...
Baš me briga mislim ja u sebi da li piješ ili ne piješ, čekam dalje priču, ali ona sve kao nešto zastajkuje, čeka podpitanja. Kad ja ćutim , ćuti i ona, kad se oglasim, ona nastavlja, dobro neka joj bude
-Da
-Noćas sam popila, ipak, nešto malo, skoro ništa
-Da
-Zar nećete da me pitate šta sam popila?
-Šta ste pili?
Poče ti ona da redja neka pića, za mnoga nisam ni čula, ali da je toliko popila i sokova bilo bi joj muka, ali ne uzbudjujem se previše, sigurno zna koliko može da popije.
-Vidite, piće me je malo uhvatilo.
-Ne vidim, ali čujem, sad ja opet hoću profesionalno da joj kažem šta da radi, da nije možda trovanje alkoholom.
-Ne, nije to u pitanju.
-Dobro, a o čemu se onda radi?
-Ja sam se popela na sto.
-Sada stojite na stolu? Zgranjavam se ja
-Ma ne, na žurki sam se popela na sto, i počela sam da se skidam, svi su skandirali, i ja sam nastavila.Otkopčala sam bluzu, dugme po dugme, lagano sam je skidala i bacila na pod, onda sam počela da skidam suknju, dugu, svilenu, uvijala sam se dok je ona klizila niz moje butine milovala mi kolena, i spustila se duž listova na pod.
-Na sto, pretopstavljam?
-Da, da, na sto, malo nestrpljivo nastavi ona
-Znate ja nosim samo crni čipkani veš.
-A da preskočimo to, pa nastavite šta je poenta svega.
-Ne može, nećete znati pravo šta je bilo.
-Ajde teraj dalje, mislim ja valjda nema mnogo toga još da se skida.
Imalo nemalo, pričala je još jedno pet minuta o svakom delu svog tela, grudima, kukovima, pokretima, milovanjima rukom, uzdasima, što će reći udavila me je načisto.
-I?
-Kako i, pa svi su uzeli mobilne i slikali me, ubiću se.
Jao, mene panika uhvatila , gde da se ubije? Jeste da je napravila super glupost, ali da se ubije. Počnem ja nju da ubedjujem da to nije ništa strašno, da svakom može da se desi, da će se to zaboraviti za koji dan. Ne znam više šta da joj kažem, samo da se ne ubije.
-Kako nije strašno, jeste li se vi slikali goli?
Šta da joj odgovorim? Uf, što me oznoji ova žena.
-Pa, ja se nisam slikala gola, nisam bila u takvoj prilici
-A da li bi se slikali da ste u prilci?
-U kakvoj prilici?
-Da ste na stolu, skidate se nagi, pred užarenim očima gladnih muškaraca koji vas gutaju pogledima?
-Znate šta, ne raspravljamo sad o meni i šta bih ja uradila, nego o vama da prevazidjete to što ste uradili.
-Dobro, hvala vam javiću se opet.
Što li će da se javi, mislim ja, ali idem da vidim kako je Nadi, a čini mi se da se neko približava dežurnim vratima.
Zvrrrrr dežurno zvono
Sad sam već hrabrija, kad sam onu trojicu preživela sve će biti lakše.
Mlad čovek zvoni, očito malo veseliji, negde je dobro povukao iz boce
-Molim vas hranu za bebe.
-Koju?
-Pa, za moje dete
-Koju hranu koristite?
-Ne koristim ja, nego moje dete.
-Kako se zove ta hrana?
-Stalno pije istu.
-Kako izgleda kutija?
-Pa šta izvoljevaš? Što lepo ne pitaš? Četvrtasta kutija na njoj piše 2
-Piše li jos nešto?
-Humana
Dobi dete mleko, tatica posrćući zgrabi onu kutiju i ode da se opravdava nekoj mami gde je bio do sitnih sati.
Zvrrrrr, telefon, sad mi je vec lakše idem da vidim šta treba
-Molim, apoteka...
-Molim vas, šefa...
Odmah sam prepoznala glas one žene, sudije.
-Mi smo malo pre razgovarale, ne sluša ona mene nego nastavlja priču, jednog trenutka sam mislila da se neko možda šali pa pušta snimljenu traku, ali red reči je bio drugačiji. Pila je, ona i nastavlja skoro istu priču od malo pre, možda su druga pića , ali dodjosmo do stola.
-I popela sam se na sto
- Lagano sam počela da otkopčavam bluzu, pa suknju, svi su bili oduševljeni mojim telom i ja sam nastavila....
-Da
-Skinula sam se potpuno gola
-Da
-Svi su uzeli mobilne i slikali me, sad ne znam šta da radim
-Pa sad , kao prvo sidjite sa stola, rekoh ja i spustih slušalicu
Kad se razdanilo, Nadi je bilo bolje, smejala se mojim doživljajima. Kaže da taj za hranu dolazi svako treće veče, već su ga zapamtili, radi treću smenu, pa svrati po mleko, a pre toga preko puta u kafanicu, jednom ga je žena usred noći gadjala što nije doneo mleko na vreme i dete ostalo gladno. Jedino je tada došao po neki flaster.
-A što ne kupuju mleko danju?
-Žena misli da je tako sigurnije da će doći na vreme kući.
-Nije mi jasno da imaju bebu, a nemaju jednu kutiju mleka rezerve u kući
-A sudija, ona ti zove skoro svako veče, i ne slušaju je više, priča je svaki put malo drugačija, ali se svede na isto, nju je strašno sramota. Sve su pokušali, ali ona ustrajno zove.
-I šta ste preduzeli?
-Ništa ne vredi, kao navijena je sa svojim pričama.
-To je najgore?
-Nije to ništa, samo da znaš kakvih sve manijaka telefonskih ima, što je najgore u stanju su da blokiraju telefon po sat ako nekom treba ne može da nas dobije. Ne vredi nikakvo spuštanje slušalice, ustrajni su.
-Znam, zvao jedan pa me pitao šta sam obukla, ja mu rekla da je pogrešio broj, ovo je apoteka, ali sam ga se ipak otresla, smejala sam se sad nekako hrabrije kad je prosla noć
-Šta si mu rekla?
-Neću da ti kažem, snadji se, sramota me je rekoh izigravajuci onu ženu sudiju
-Budi drug, izludjuju nas
-Ništa naročito, kad me treći put zvao i pitao kakve gaćice nosim, a pri tom dahtao kao parna mašina, rekla sam,:
- Glasnije, ne čujem, možeš li , dete, malo glasnije, ne čujem dobro, ja sam ti pred penzijom, šta hoćeš, glasnije, ne čujem ja dobro, gaćice za bebe? Šta kažeš? Koji broj?
Nada se smejala, a i ja sa njom, siroti manijak, da nas je samo mogao videti.
Nastaviće se
Barbara 5
Nada je radila u nekoj apoteci, i dogovorile smo se da se nadjemo kod nje na poslu, a posle da krenemo u neki kafić. Saša je trebao da se pridruži kasnije. Uzalud sam govorila da mi se Saša ne dopada, Nada je prekljinjala da izadjemo zajedno.
-Zašto ti se ne dopada? Tako je simpatičan.
-Kad mi je zadnji put dao ruku na odlasku, bila je vlažna, hladna, kao da sam uhvatila ribu, a ne ruku muškarca, onda je brzo ispustio moju ruku kao da ću da ga ujedem. Kad mi neko pruži ruku, obično ga ocenim, ne znam možda grešim, ali od tog prvog dodira mnogo mi zavisi. Nikad se nisam, dosad, prevarila, obično te taj prvi utisak ne vara. Kasnije , kad upoznaš čoveka, promeni se mišljenje, ali kad-tad vidi se da je prvi utisak najvažniji. Ne dopada mi se i gotovo.
Došla sam, po običaju rano u apoteku, ali Nada nije mogla još da izadje, pa me je zamolila da se javljam na telefon dok ona ne završi neki posao. Zašto da ne, pomislila sam, to je bar lako.
Zvrrrrrr.....
-Molim? Ženski glas, panično viče
-Muž mi se dere.
-A zašto viče?
-Pa on je ćelav, sedeo je u fotelji i ja sam mu prosula kafu na glavu.
Sad sam se vec zabrinula i počela sam da postavljam profesionalna pitanja, da li je nešto otišlo u oči, da li je iskočio plik, kolika je površina opekotine.
-E, nije se derao dok sam mu sipala kafu na glavu, nego posle.
-Kad posle?
-Pa kad sam ga lečila.
-Kako?
-Sipala sam mu kuhinjsku so na ranu.
-Aman, ženo, ne izdrzah ja, a zašto so?
-Pa so se stavlja na rane.
-So na rane?
-Jeste, čitala sam u narodnim pesmama da su Turci stavljali so na rane.
-Da ih muče, ne da ih leče, jeknuh ja, pokušavajući da objasnim.
-A, jesi li sigurna ti u to?
-Nado, zar je ovako stalno?
Nada se samo nasmeja:
-To je bledo šta nam sve pričaju, moraš češće doći da udješ u štos.
-Hvala, moj san je još uvek laboratorija, pa makar išla i u Tanganjiku da radim.
Dok smo pričale počeše da dolaze SMS poruke od Saše, navalio je da dodjem sama, a Nada da se snadje.
Samo sam odgovorila da dolazimo za pola sata, i nisam htela da diskutujem o njegovim predlozima, sve manje mi sa dopadao.
Kad smo se našli za pola sata, bila sam kratko sa njima, a onda ih napustila da se snalaze sami kako znaju. Saša me je besno pogledao dok sam odlazila, a Nada se zahvalno smešila.
Kasnije mi je pričala da je Saša divan, po ceo dan mu je slala poruke, zivkala ga telefonom, a on se držao kao da je princ od Velsa. Jedan dan je došla kod mene sva uplakana sa ogromnom modricom na ruci i rekla je da se udarila na vrata. Drugi put je molila da prespava kod mene, jer ne sme kući. Kad je došla videla sam da jedva hoda, ustrajno sam je pitala da mi kaže šta se dešava, ali nije htela, ili možda nije smela. Tvrdila je da je bila uautobusu koji je naglo zakočio, pa je pala i udarila se. Primetila sam da u zadnje vreme stalno ima neke nezgode, ali ona nije reagovala na moje reči.
Posle nekoliko dana plačući je opet došla i rekla da je Saša raskinuo sa njom, da ima drugu devojku i da joj ne da ni stvari koje je ostavila kod njega.
Kako sam uvek bila suviše brza, odjurila sam u stan kod tog Saše, nije bio kod kuće, ali me je primila njegova nova devojka. Imala je tamne naočale u kući, i to obične, bez dioptrija. Jedna ruka je imala ogromnu modricu, koja se videla kad joj se malo zavrnuo rukav. Dok sam uporno zvonila,sigurno je na brzinu je sklanjala neki lom, jer se čula neka lupnjava, jedva je otvorila vrata, i to samo malo otškrinula, spremajući da ih zalupi na jedan moj pogrešan korak.
-Odmah da si mi dala sve moje stvari, ili ću da zovem policiju.
-Ne smem, ljutiće se Saša
-Dobro, uzela sam mobilni i počela da okrećem brojeve.
-Stani, nemoj, uzmi sve šta je tvoje.
Pokupila sam Nadine stvari u torbu, zatvorila rajfešlus i uzdignute glave prošla pored malo uplašene devojke.
Nadam se da nikad više neću sresti ni tu devojku, ni Sašu.
Nada je napisala za moj ukus najgluplje pismo Saši, objasnila mi je da on misli da ga ona još uvek voli, ubedjivala sam je da ga ostavi na miru, ali, ubediti zaljubljenu ženu u nešto što ona reši da uradi....nemoguće.
Napisala je:
Saša, Stavila sam srce na dlan i dala ti ga. Kucalo je u ritmu tvojih pogleda, kucalo je samo za tebe. Mislila sam , želela sam da tako bude dugo, dugo.
Ti znaš šta se desilo. Jednog trenutka si mi bio sve na svetu, moj san moj život, sve.
Onda se nešto dogodilo, niko nije kriv, ništa nisi uradio, niko novi se nije pojavio u mom životu. Trenutak i srce na dlanu mi je zadrhtalo. Trenutak, i ti si nestao iz mog života. Ne volimo se više. Ne želiš više da me vidiš.
Bio si mi sve, a sad si počeo da nestaješ, tvoja slika da bledi, tvoje reči ne dolaze do mene, ti više nisi moj, ja više nisam tvoja.
-Nado, kako ti nije ništa učinio, ta udarao te je da nisi mogla do kuće da dodješ.
-Barbara, to da nikad nisi rekla više, Saša je divan mladić koji me obožava, ne dozvoljavam ni tebi, ni bilo kome drugom da ijednu jedinu reč kaže protiv njega. Nikad me nije udario, a i da jeste, imao bi pravo, jer sam uvek ja bila za nešto kriva, nisam htela sve da ga slušam, a on je tako dobar. Znam da je sve ovo samo trenutna kriza i da me voli.
Šta sam mogla na to da joj odgovorim?
Nastaviće se
Barbara 4
Uvek sam tačna, ako se reklo u 17h, možete biti sigurni da ću u to vreme da budem na tom mestu. Nekako mi uspeva sa svim haosom u prevozu, sa obavezama koje imam, možete po meni sat da navijete. Kao da imam neki sat u glavi, ili možda malo sreće, jer i kad zakasnim, ostali zakasne još više....
Da li je to bilo dobro ili ne, ko zna, ali ja sam takva, uzmi ili ostavi, i ljutim se na sve koje je moram da čekam.
Znalo se, ako zakasniš, videćeš već izdaleka mene kako šetam oko obližnjih radnji, kao gledam izloge. Jednom me je drugarica pitala zašto ne stojim na mestu gde smo se dogovorile.
-No, samo mi još to treba, da svi znaju da mi neko nije došao na vreme i da izigravam Penelopu. Treba da mi se smeju što me je neko ispalio, ko će verovati da mi drugarica kasni? Kad ona dodje, svi koji su me sažaljivo gledali već su davno otšli.
Tako je bilo i ovaj put.
Prva sam stigla. Volela sam taj kafić. Bio je blizu moje kuće, dolazilo je uglavnom isto društvo, Sve je u njemu bilo udobno. Stolovi su bili mali, dovoljno razmaknuti da možete da prodjete pored njih, a da ne porušite sve oko sebe. Bašta je bila okružena zelenilom, jeste da je u proleće to bilo leglo komaraca, ali bar je lepo izgledalo. Unutra je uvek bilo neko prigušeno svetlo, senke su igrale po zidovima, bilo je na stolovima uvek nekih grickalica, pepeljare su bile izbačene, a osoblje je bilo nasmejano kao da ste došli u posetu, a ne u kafić. Naručila sam kafu, opušteno je pijuckajući, prepustila sam se mislilma. Naravno, šta ću da mislim nego o nekim prošlim dogadjajima, šta bi bilo, da je bilo...Slovenci imaju poslovicu: Ki bi da bi, svi bi Kranjci, grofi bili.
Da sam , da nije, odoh ja u prošlost do obdaništa.
Nema ništa u prošlosti, još sama pijuckam kaficu i kad bi?.... A možda?... Ipak da?...
Odoh ja u budućnost. Razmišljam ja o svakakvim glupostima koje bi mogla, ili koje sam već uradila, a do mene dopire razgovor nekog para za susednim stolom. Htela ili ne čula sam svaku reč.
On je pričao o nekom izletu na kome su bili, kako je bilo lepo, kako je društvo bilo u štimungu, bla, bla, bla....Na svaku njegovu rečenicu, ona je pričala neku svoju priču, kako treba da na vreme nabave karte za neki koncert... kako joj je prijateljica nesretno zaljubljena... kako mora da, bla, bla, bla....Svako je pričao svoju priču, on u prošlosti, ona u budućnosti.
Niko nije slušao onog drugog, zanesen svojim mislima, maštanjima, o prošlosti, o budućnosti, kao da je to sad važno.
Zastadoh u mislima, uvek mislimo o prošlosti, ponekad o budućnosti.
A sadašnjost?
Trenutak u kome smo sada? Da li sam sada , ne u prošlosti, ne u nekoj neizvesnoj budućnosti, da li sam sada sretna? I odlučih, od ovog trenutka živeću samo u sadašnjosti. Ne interesuje me šta će mi doneti budućnost, ili sudbina u koju mnogi veruju, šta je prošlo, prošlo je. Važan je samo trenutak u kome smo.
Pogledah prema mladom paru, i pomislih maštajte, sanjajte, budite sve što zaželite, život je samo jedan i samo je jedna šansa da ga proživiš i budeš zadovoljan, a ona je u sadašnjosti. Osetih ruku na ramenu i začuh glas prijateljice Nade
-Izvini, Barbara, kasnim...
Ruka na mom ramenu bila je od nekog mladića koji se smešio:
-Ja sam Saša, tvoja prijateljica je mislila da imamo nešto zajedničko što će te interesovati.
-Skidaj tu ruku sa mog ramena, da ti moja ne bi završila na obrazu.
-Oho, ala smo temperamentni, dopadaju mi se takve devojke.
-Ali meni ne, takvi kao ti.
Imala sam uvek taj osećaj prvog vidjenja. Kad nekog upoznam odmah znam da je ovakav ili onakav, kasnije se to boljim upoznavanjem promeni, pa neko ko mi je bio antipatičan postane mi drag, ili obratno, ali kad tad ono moje prvo mišljenje se pokaže da je bilo tačno. Tako je bilo i sa tim Sašom, nije mi se dopao, i gotovo, nije, pa ma šta mi Nada govorila za njega.
Dve osobe sudbinski povezane su se susrele, a nisu ni slutile to. Sve je samo izgledalo kao slučajan susret mladih. Ali nije bilo tako
-Ne ljuti se odmah, nastavi moja prijateljica Nada, Saša je lekar koji je iz mesta koje ti je dalo onu ponudu za posao. Bila si jako zaintersovana, čak si rekla i da ćeš je prihvatiti, činilo ti se idiličnim početi život u malom mestu.
Saša je bio srednjeg rasta, zgodan, tamnih očiju, dugih prstiju, na jednom je nosio neki prsten, pečatnjak, tamne malo kovdjave kose, koja je pokazivala nameru da napusti u skorije vreme vlasnika. Bio je pun sebe i priča o sebi. Čudio se Barbari da želi da ode u Mestašce da radi, zar pored Grada gde ima stan, društvo, toliko zabave, da se zakopa u selendru. On lično, ne bi se nikad vratio. Taj deo svog života je zatvorio, ne pada mu ni na kraj pameti da se zakopa negde na kraju sveta.
-A šta ti radiš uopšte ovde? Upitala sam ga
-Zujim, i tražim neki posao koji bi odgovarao mom vidjenju posla, smejao se, možda malo rada, a puno para, a ako ne bude ništa tako, produžiću neku specijalizaciju.
-Ti si lekar, koja te oblast interesuje?
-Mene interesuje samo da budem što dalje od Mestašca, koje davi, i naravno nešto što ima dobru perspektivu.
-Mogli bi da se nadjemo, da ti pričam o Mestašcu, ako si ipak i pored mog upozorenja rešila da prihvatiš tu ludost.
-To ipak nije tvoja stvar, ne poznaješ me, i ne znaš šta ja želim.
-Čim te čovek pogleda, odmah mu je jasno šta želiš.
Nije objašnjavao šta misli pod tim, ko zna šta si umišlja, malo mi je čudan, kao da nije iz našeg društva, večito je na nekom oprezu. Taj izgleda ni samom sebi ne veruje, a kamoli nekom drugom...
Ne dopada mi se nešto kod tog mladića, nekako je sve previše olako shvatao, ali videla sam Nadin preklinjajući pogled.
-Dobro, možemo se u troje naći, ako hoćeš.
Nije mu baš bilo pravo, ali pristao je.
-Dogovorićemo se, izmenjali smo brojeve telefona.
Nastaviće se
Barbara 3
Sa autobusa sam skrenula pešice kroz park, da malo ispružim noge i kao da popravim kondiciju, i da se malo nadišem vazduha. Zelene jele povijale su se pod snegom, na stazama utabanim od mnogobrojnih prolaznika sneg je izgubio svoju prirodnu boju, više je bio kremkast, na nekim mestima boje čokolade, a bilo je i dosta klizavo. Jurim ja kroz park, više, po ivicama, gde je trava, i naravno duboko dišem da iskoristim vazduh parka.
Dobro, i nije bilo neko disanje, vazduh je bio nekako pun smoga. Automobili su jurili malo dalje ulicom, neki ogromni teretnjak se zaglavio , pa samo brekće, obilazi ga autobus koji ispušta neki sivo-beli dim, ali sve u svemu, ono što je i uobičajeno u to doba dana kad svi negde žure.
Prolazim park, još ulica dve i stižem.
Dolazim ja do zgrade.
Interfon.
Zvonim.
-Udji, procvrkuta ona i otvori vrata.
Udjem ja i: STOP! Na vratima lifta cedulja od pola metra-NE RADI.
Nije važno, mislim ja, krenem ka drugom liftu.
-Ne može, otseče neki namrgodjeni brkajlija, usred zime u majici, a ona natopljena znojem, a on se puši kao konji u zaprezi, i sve reži na mene, gleda da se slučajno ne provučem i udjem u njegov lift. Kako je njegov, nije mi jasno, ali on tako kaže, zna verovatno čovek. Ponovo ti on dreknu na mene
-Ne može, selimo, a kauč zaglavio u liftu pa blokirao i susedni lift.
Nema veze, i krećem ja ka četvrtom , poslednjem liftu.
Pogadjate?
Da, u pravu ste: gvozdeni lanac-ne radi do daljnjega, ma šta to značilo.
I krenem ja , a naviknuta na moj prvi sprat, na trećem već, počnem da ubrzano dišem, prestajem da skačem po dve stepenice, nego onako, elegantno idem jednu po jednu. Posle šestog, idem nekako sitnije, ne vrckam po stepenicama, a dah mi sve isprekidaniji. Posle desetog, gledam dole i mislim šta mi bi da krenem, a onda vidim prodje žurno pored mene neki dekica sa dve prepune torbe sa pijace, prešla me i mlada žena sa detetom od tri godine u naručju.
Besna na sebe i svoju kondiciju, zadnjih nekoliko spratova opet preskočem po dve stepenice. Srećom, koleginica me je dočekala otvorenih vrata, sa gomilom pitanja o ispitu
-Pričaj! Kako je bilo?
- Da li je strašno? Opet žaba?
-Jesi li položila? Šta si dobila?
Jezik mi do poda, dahćem, pokazujem prstom na šećer i med.
Ona sve pripremila i smeje se. Uvežbala da joj polumrtvi dolaze na vrata.
Zavalalila sam se u fotelju, udobnu, široku, na sred sobe, jedino što je bilo veliko u tom stanu. Iz nje se pružao pogled na ceo stančić, sve je bilo nekako minijaturno, mali stočić, male stolice, male lampe koje su se nadnele na isto tako malu komodu. Na podu je bila neka krpara na koju sam se ja uvek saplitala, ali je Nada tvrdila da je to velika dragocenost, jer ju je tkala joj njena baka, i to od nekih krpa, i svaki red je bio druge boje, a svaka boja je imala priču kako je nastala. Jedna je bila od neke suknje u kojoj je prvi put njena mama srela njenog tatu, druga je bila od spavačice njene babe, treća od bluze neke tetke, čuvene pijanistkinje koja po celoj Evropi gostuje, čitava istorija porodice u krpama. Ja sam se uvek smejala što gazi po svojoj istoriji, bolje reći po istoriji porodice, dobro da to nije stavila na zid umesto porodičnog stabla.
Dobro, vredelo je, sad će me kafa povratiti u život. Nado, kuvaj kafu ako misliš da preživim ovo penjanje
-Kafa? Pa zar nisi donela? Jao, ja zaboravila da ti kažem, nemam kafe.
Pogled ne ubija, zar ne?
Ali, vidik, hvatam se ja kao davljenik za slamku. Sad ću da gledam sa njenog balkona, vidi se do pola Srbije, i još malo dalje... Namestila se ja na fotelju, Nada ode da smandrlja neki čaj, opustila se ja posle svih užasa što su mi se dogodili tog dana, i kao zagledah se u daljinu...
A ono, spustili se neki oblaci, stan visoko, kao da smo u avionu, ne vidi se ni pet metara. Nadi smešno.
-Danas se nećeš nagledati Dunava i Grada, ovi oblaci su možda još i romantičniji, a ja se nešto mislim da sam umesto kod drugarice, došla kod druga, mogla bih da kažem da sam bila sa njim u oblacima, ovako....
Ništa, udahnuh, i ostala nam je bar priča, a tu nema šta da se pokvari, čak ni opasnost da naidje neko nepozvan, jer popeti se sad bez lifta, ne verujem da bi neko eksperimentisao.
Posle ne kafe, puno priče, jos više smeha, donesoh odluku, sledeći put se nalazimo u kafiću u prizemlju, a pod hitno krećem na vežbe u teretanu.
Nada mi se smeje
-Nije to ništa, kod nas liftovi uvek štrajkuju, nećeš valjda da odustaneš sad kad smo počele da se družimo.
-Znaš Nado, možemo da se nalazimo kod mene, ili negde napolju, možemo da se družimo koliko god hoćeš dok ne otputujem, ali da se lomatam po ovim tvojim spratovima, ne dolazi u obzir.
-Znam, kad nekom kažem na kome sam spratu, samo me sažaljivo pogleda.
Nastaviće se
Barbara 2
Ujutro me je probudila čudna tišina, skočila sam iz kreveta. Kao da sam na nekoj drugoj planeti, pustoj, bez zvukova. Jedan pogled kroz prozor. Sve je bilo belo, koja idila, ali trebalo je na vreme stići do centra grada. Nema divljenja snegu, belini, čarima zime.
Brzo sam otrčala u kupatilo, tuširanje, šminkanje. Prethodno veče sam pripremila sve šta ću da obučem, naravno svoju sretnu suknju. To je bila već istorijska suknja, neodredjene boje, nekog materjala koji je mogao da se nosi i zimi, a sa malo dobre volje i leti. To je jedina suknja, od početka mog školovanja, jedina garderoba za polaganje ispita. Ništa mi ne vredi znanje, ako ta suknja nije na meni. Pogledala sam još jednom kroz prozor, pa svoju suknju konstatujući da po ovakvoj vejavici nema šanse da izadjem bez pantalona. Samo sam duboko uzdahnula, promenila garderobu, i na brzinu spremila kafu. Grlo mi se steglo, jedva da sam mogla da progutam koji gutalj. Šta mogu, tremaš sam i nikakvo znanje ili neznanje sa tim nema veze, jednostavno svaki put kad idem na ispit , umirem od straha. Mislim da sam najjadnija na celom svetu, da se samo meni dešavaju užasi, i jedva čekam da sve to prodje.
To je samo jedan mali, malecni ispit, sve će biti dobro. Znam. Mora. Biće.
Izašla sam iz kuće, u lice me je tako udarila košava, da sam skoro sela, fijukala je niz ulicu noseći pahuljice, koje bi u nekoj drugoj prilici verovatno izgledale veselo, idilično. Sad sam se samo jos jače zavila u šal, nabila kapu na glavu, gurajući svoju plavu kosu što dublje, naočale sam još na izlasku iz kuće skinula i gurnula ih u džep, i žmirkajući nastavila probijanje kroz vejavicu.
Krenula sam ka autobuskoj stanici, ali već iz daljine me je muka uhvatila od gomile ljudi koja cupka i gleda u pravcu iz koga se nikako nisu pojavljivali autobusi. Iz odlomka razgovora čula sam da nema nikakvog prevoza vec duže. Šta sam mogla, samo da duboko uzdahnem, bacim još jedan čeznutljiv pogled na praznu taksi stanicu, i krenem peške.
Sve je išlo kako-tako do mosta, ali tu je brisao vetar, jednog trenutka mi se učinilo da će me baciti na pod. Držala sam se panično za ogradu. Pogled prema reci koja se valjala ispod mosta. Samo sam se stresla.Tako mi i treba kad neću da nabacim neki kilogram, nego brojim svakom zalogaju kalorije, sad mi treba sidro da me košava ne oduva u reku. Zamućena reka, sa santama leda koje su plivale niz njen tok, jurila je negde valjajući neko drvo, praznu bocu kisele vode, i ko zna šta još bačeno kilometrima dalje. Uz obalu su se ljuljali čamci, poneki zakovan ledom, poneki okružen travom, komadićima drveta, i otpadom. Setila sam se svoje sinoćne želje da napada sneg tako veliki da sve zaveje. Što ja mogu da imam ideje! Sa druge strane, želje mi se i ne ispunjavaju često, pa nije morala ni ova.
Sneg je počeo rano da pada veče pre ispita, jednog trenutka poželela sam da tako jako napada, da sve bude zavejano, i da ne mogu da odem sutradan na ispit. Taj praktični deo iz fiziologije sa anatomijom, nije da nisam naučila, ali da ne izvučem neko nezgodno pitanje... Zgodnih pitanja i nema, ne volim taj predmet i gotovo. Da mi daju da biram pitanja za praktični deo, ne znam šta bih izabrala, sve grozota do grozote.
Čudno, ali uvek nam se ispune želje koje i nisu prave želje. Tako i meni, ta glupa želja, napadao je toliki sneg da je bio blokiran saobraćaj. I šta sad? Ako ne odem propada mi rok. Briga njih da li je sneg pao ili nije, ako nisi došla, nema te, ni roka.... Nije mi se ta želja morala da ispuni.
Dok sam hodala kroz vejavicu, samo sam se molila da mi ne padne nešto strašno na ispitu, možda mi se i ta želja ispuni.
Ko je polagao ispite zna za taj osećaj kad stojiš ispred vrata i čekaš da te prozovu, čini ti se da ništa ne znaš, čudiš se sebi šta ti bi da dodješ, a onda u trenutku se sažališ sam na sebe i misliš da si najjadniji na svetu. Zaboraviš da si dane i noći proveo nad knjigom, da si sve prošao ko zna koliko puta da je nemoguće da ništa ne znaš, i čini ti se da si najveća neznalica na svetu.
Minuti se vuku, pogledavam se sa sapatnicima, i onda ko zna posle koliko vremena velika vrata se otvaraju, strašni sud počinje.
Polako prilazim stolu, pružam ruku ka ceduljama, iza svake neki novi užas.
-Koju da uzmem? Ovu? Ili možda ovu? Ne neću ovu, sva je izgužvana, ko zna ko je sve pao zbog nje. Da brojim? Eci, peci, pec...
Drhtava ruka uzima ceduljicu.
-Znala sam, znala sam, Žaba!
Svi su znali kako se panično bojim žaba, kako sam se uvek izvlačila da ne radim te vežbe, ali šta da se radi, sudbina.
Ona ili ja, pomislih i hrabro prilazim ogromnoj kanti. Otvaram je. Žabetine me pogledaše, brzo zatvoram poklopac. Ma, šta ima da me gledaju, žaba, kao žaba, ponovo otvaram poklopac kante, naglo spuštam ruku ...kre...kre...i još brže je izvlačim.
-Ne mogu, stvarno ne mogu, očiju punih suza obratila sam se asistentu.
Ovaj samo prevrnu očima, otvori kantu, izvadi neku ogromnu kreketušu i stavi je u moju ruku.
-Dekapituj je, otseci joj glavu.
Nije da neću, u levoj ruci žaba u desnoj makaze.Treba da joj otsečem glavu. Gleda ona mene, gledam ja nju, opet gleda ona mene, prinosim ja polako makaze njenoj glavi, sad ću, evo sad ću, širim makaze, sve su bliže žabinoj glavi i i i cvrc, uljigavi se ona žabetina skoči mi iz ruke, a ja za njom, skače žaba ja preko stolova za njom.... Ruše se neke stolice, preturismo stalak sa epruvetama pun kiseline, žaba odlete na ulicu, a ja u sledeći ispitni rok.
Da ne duljim prodje i tih petnest dana niti sam učila niti nisam, opet ja na ispit. Nemoj samo da bude žaba, šta bilo drugo, samo ne žaba, molim se ja u sebi. E, nije bila žaba, nego krvna slika. Treba da se ubodem u prst, da izvadim krv sebi i da uradim analizu. Nije teško, znam, ali kako da dodjem do te kapljice krvi? Uzmem ja iglu, čačkam, čačkam po prstu, nikako da podje krv. Prilazi mi asistentkinja.
-Šta je sa tobom? Gde je zapelo?
-Bojim se, ne smem da se ubodem u prst.
-Daj ruku, pruži prst.
Uze iglu, čvrknu me po prstu, do nokta me zabode, čini mi se. Krv neće da podje, načisto sam se ohladila, ja počeh da plačem, asistentkinja se pripremi ponovo da bode. Naidje tu odnekud profesor, sažali se na mene.
-Ko je to hrabar?
-Šta je bilo, ne dopada ti se baš izbor?
-Ne samo ne mogu da se ubodem
- Prošli put ti žaba došla glave, a sad će tvoj prst.
-Da vidimo, ima li nešto u toj tvojoj glavi, ili je sve samo poza?
-Da probamo sa nečim gde neće stradati ni žaba ni ti.
Ja se uplašila, ne dišem, šta li će sad da bude?
Dade mi drugo pitanje, pitao me je sve i svašta, mislim da nije ostalo ni jedno jedino pitanje koje nije dotakao, ali ja sam znala, drugo je pričati, a žaba je žaba, da ne govorim o tome da mene, živu, živcatu bodem, i ja položila.
Sva srećna krenem kući, udjem u autobus, i stavim ruku u džep, kad unutra nešto vlažno, mokro, ljigavo. Koje li me sad muke spopadoše? Vrisnem ja usred autobusa, kao da me kolju, izvadim ruku, a u njoj žaba. Urlam ja, ali žabu ne ispuštam, valjda mi se zgrčila ruka. Videlo društvo kako histerišem, pa da se našali. Na sledećoj stanici izbaciše i mene i žabu iz autobusa.
Sad treba otrčati do koleginice i ispričati uz kaficu kako je bilo. Ona stanuje na samoj obali Dunava, na milionitom spratu nekog solitera, moj izgleda kao neka mala smešna kućica kad se poredi sa njenim. I njen soliter ima pogled, prava milina, već se radujem, i kafici i pogledu, a tek priči....
Nastaviće se
Barbara1
Da li ste nekad bili zimi u velikom gradu?
Naravno da jeste. Onda znate, to je sve kao u svakom malom mestu, ali i potpuno drugačije.
Hladno je, a i nije, klizavo je, a i nije, pada sneg, ali i ne pada. Zima je, a i nema zime. U velikom gradu sve je malo drugačije. Nema seoske idile, sve belo, u stilu sneg je pokrio breg.
Lepršaju pahuljice, pokrivaju travu u parku, prave snežni pokrovač po ulicama, ali sve je to samo trenutak. Nema tu nekih snežnih padina gde se možete sanjkati, skijati, ne, odnekud se odmah stvore neke čudne mašine, sve to stružu, guraju , negde nose, da slučajno ne bi primetili kako je zima stigla i u vaš grad.
A onda, duva košava, nije da ne duva, natera vas da se dobro uvijete, umotate, natučete nešto na glavu, malo se povijete boreći se sa njom, ali duva, duva, pa prestane, a ako ne prestane, vi ste već stigli gde ste krenuli, i pobegli ste joj...
Nekako se i ne oblačite toplo, jer gde god krenete, toplo je, a i pošli ste sa toplog mesta. Neki put čekate sat-dva prevoz, zaledite se, ma, koje zaledite, misli vam se smrznu. Ali kad prevoz dodje, obično neki rasklimatani autobus, tako je ugodna gužva da se odmah ugrejete u naručju nekog neznanca.
U takvom jednom gradu, ceo život je živela Barbara. Smatrala je za potpuno normalno da joj treba dnevno 2-3sata za prevoz sa jednog mesta do drugog. Kola nije imala, a problemi parkiranja su bili suviše veliki da bi joj i pomoglo da ih je imala. Glavni prevoz je ipak bio gradski bus.
Barbara stanuje u soliteru, centar perspektivnog trgovačkog razvoja grada. Soliter ima hiljadu spratova, na svakom hiljadu prozora, a iza svakog prozora krije se neki novi lik. Pa, baš se i ne krije! Sve se zna o svakome, i šta voli, i šta ne voli, šta kuva, ko mu dolazi, kad slavi, šta slavi, da li voli cveće ili možda životinje, jednom rečiju sve.
Svaki problem stanara solitera se preživljava zajednički. Ako jedan ima neki problem, imaju ga svi, to ne najbolje vidi kad neko reši da ruši zidove i pokušava da od 50 kvadrata stana, napravi opet 50, ali da izgleda kao da ih je 150. Ne verujete? To je svakodnevna pojava u svim soliterima
Soliter je ustvari selo kod koga nisu kuća do kuće, nego kao da je došla neka neman iz svemira, pokupila seoske kućice, redjala ih jednu na drugu, sve dok joj nije dosadilo, onda je rukom obrisala tu kućetinu, izbacila sva dvorišta i bašte, malo je udarila da ostanu zajedno sve kućice...i to je to. Negde joj je ispod prstiju nešto malo promaklo, pa na nekom soliteru se vidi i po neki balkončić, na kome obično sede ljudi gledajući čeznutljivo u daljinu.
Ta ista neman, verovatno je tako pokupila i ljude, pa tako u istom soliteru slušaju muziku puštenu na sav glas, i onaj čuveni pijanista, i onaj džez trubač i onaj što sluša samo turbofolk, i onaj što voli srce-parajuće romanse i....ko zna ko još. Ne brinite, ima i sretnih, neki stariji stanari polako gube sluh.
Možda jednog dana ta ista neman opet zaluta u našu galaksiju, pa baš na našu planetu, pa u naš grad, pa u naš soliter, pa...zašto da ne? Šta se smejete? Verovatnoća je izvesna.
E, onda ćemo opet dobiti male kućice, stavićemo ih u živopisni predeo i imaćemo bašte pune lala-tulipana, ljuljačka će se njihati na povetarcu, imaćemo povrtnjak i voćnjak, i soliter će biti najlepše mesto za stanovanje.
Dotada, Barbara će živeti u soliteru, ovakvom kakav su izmislili, ko zna ko, i ko zna kad.
Možda joj se dopada, možda i ne, ali uvek je živela sa gomilom stanova oko sebe i smatra da je to normalno. Na kraju, ko je potpuno sretan sa mestom svog stanovanja?
Te godine zima je bila izuzetno hladna, živa se spuštala do -20, ali za Barbaru to i nije bio neki problem večito je negde jurila. Ispiti su joj bili u završnoj fazi, po ceo dan je učila, onda navečer negde izlazila, i dani su brzo prolazili. Imala je veliko društvo, stalno je neko imao poneki zanimljivi predlog, a ako ništa drugo, izlazili su do obliznjeg kafića, smejali se do duboko u noć. Njen stan je bio prava železnička stanica i stalno je neko dolazio i odlazio.To je bila divota, taman da se malo odmori od učenja i napravi pauzu.Ti prijatelji i prijateljice su bili deo njenog sveta. Bez njih bi život bio užasno dosadan.
Nastaviće se
3.
Blistava osmeha, elegantna, u pratnji nekog prijatelja, prilazila mu je šaljući poljubac kroz vazduh.
Dalje je sve išlo vrtoglavom brzinom, nestala su vikend pecanja muža, na poslu je volšebno primećena njena sposobnost, vratili su se poznanici koji su ko zna zašto otišli od neuspešne žene. Počela je da živi punim životom.
Zvrrr.zvrrr...
Neko je pozvonio na vrata, nosač pizze pruži joj kutiju i uredno vrati novčanicu 1$
Ona se tajanstveno nasmeši, gurnu novčanicu u neku vaznu misleći: vreme leti, trebaće mi za dvadesetak godina...
Kraj
Zvrrr...zvrrrr...
Neko je pozvonio na vrata, nosač pizze pruži joj kutiju i uredno vrati novčanicu od 1$
Oči joj zasvetliše... setila se...
Kad je diplomirala zaklela se da nikad neće potrošiti novčanicu od 1$, čuvaće je za crne dane...
Još jedan pogled na ogledalo...
Taj dan nije kucnuo, lupao je na vrata njenog života preteći da ga potpuno uništi.
Ko je ta žena što je pakosno gleda, ko je ta aljkavuša, nesretnica???
Juriš pešadija.
Oči su joj blistale poznatom strašću, usne se ovlažile, pesnice malo stegle, grudi isturile.
Počela je da vadi novčanice iz starih knjiga, iz vazne, ormara, veša, nekih davno ne korišćenih tašni sa svih mogućih i nemogućih mesta.
Poslala je poruku na radno mesto da se razbolela, mužu da je otišla u banju na oporavak. Zastala je kod trećeg SMS-a, nije imala kome da ga pošalje, nikog nije briga za nju.
Možete li da zamislite šta može od žene da napravi dobra volja, gomila novaca, garderoba, kozmetičar, dijeta, frizer...
Za mesec dana dolazi iz banje
Javila je mužu da je čeka u njihovom nekad omiljenom restoranu Moskvi, na proslavi rodjendana.
nastaviće se
1..
Stajala je pred ogledalom.
Ko je ova osoba što je gleda neprijateljski?
Oko očiju i usana bore, zapuštena iskrzana, neuredna kosa znala je i za bolje vreme. Ruke ispucalih noktiju, malo povijena, izbačenog stomačića. Neuredna kućna haljina, razdrljana na grudima pokazivala je majicu sumnjive čistoće, zarozane čarape i stare cipele proglašene za papuče, zaokruživale su sliku.
Samo su oči ostale iste, krupne, tamne, kao noć.
Sad su gledale u tu nepoznatu četrdesetogodišnjakinju i sećale se mlade devojke koja je nekad ušla u tu kuću, nasmejana, vedra, duge kose koja je viorila na vetru. Rupice na licu, elegantne haljine i ponosno podignuta ruka sa upravo dobijenom diplomom.
Pogleda na sat, ponoć se bližila kad je dobila SMS od muža da će i ovog vikenda biti službeno otsutan. Znala je dobro gde ide i kod koga.
Šta, šta da uradi?
Kako da vrati vreme?
Može li se to uopšte?
Očajno je gledala u svoj odraz u ogledalu.
Za mesec dana je proslava njenog 40-og rodjendana, a ona izgleda kao da ima 100godina.
Nastaviće se...
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
