AnaM

Barbara 50
2010/03/27,17:13

Barbara 50

 

 

       Setila sam se svojih priča na Internetu sa mladićem po imenu Stiv. Stalno me je nešto ispitivao, po nekoliko puta istu stvar. Mislila sam da je glup, da je zaboravio šta sam mu je rekla, ili da ima toliko tih kontakta da više ne zna ni šta govori, ni kome govori. Njegova ideja je bila da se premestimo sa Kopaonika i odemo na “sigurniju” planinu, naravno, bili smo sad bliži njegovoj bazi, ma gde se ona nalazila. Lepo sam mu  sve ispričala, i ko ide, i kad ide i kako idemo. Čudila  sam se kako zna neke stvari o meni, srodna duša, kakva sam ja glupača ispala. Nudio mi je posao u nekoj laboratoriji sa odličnom zaradom.Tada je mislila da se sigurno zarekla i napisala mu da radi u laboratoriji, sad mi je bilo jasno, ko zna sa kim je sve kontaktirao i došao do podataka o meni kao što je od mene svašta saznao o drugima. Bila sam užasnuta.

Smejao se kad sam rekla da me ne intersuje nikav honorarni posao.

-To ne bi bio honorarni, nego redovni, doduše ne plaćamo sve doprinose i ne bi bila prijavljena, ali ako ti je toliko stalo, doprinose možeš i sama da plaćaš, to bi i onako bila samo kap od sume koju sam spreman da ti platim.

      Nešto je rekao da sam uvek bila svojeglava i da nikad nisam umela da izaberem pravo, ali ni tada, ni sada nisam shvatila na šta je mislio. Nekako je bio previše opsednut tom pričom o novcu na netu, ipak je to trebalo biti neobavezno ćaskanje. U šta se sad to pretvorilo, nisam mogla da verujem , samo sam u sebi ponvljala: To se ne dogadja, to se ne dogadja, probudiću se iz ove more...

      Noga me je jako bolela, položaj u kome sam bila  bio je više nego neugodan, ali osim fizičkog bola, osećala sam i strah, strah koji me je ledio. Dotakla sam  rukom u predelu srca, kucalo je tako jako da sam mislila da se čuje napolju. Čelo mi je bilo orošeno znojem panike, vilice se kočile. To više nije bio strah od nečeg neizvesnog, to je bio užas koji nisam mogla da savladam. Grlo mi je bilo suvo, nisam mogla da gutam, disanje je bilo otežano. Svi imamo neki prag do koga možemo da idemo, a onda kad je čaša prepuna, dovoljna je samo jedna kap, da se prelije i pucamo. Tu kap upravo sam dolila u svoju čašu, tresla sam se u groznici, nisam smela ni da se okrenem ni da pogledam svoje sapatnike. Znaju li gde su, znaju li šta ih čeka?

     Neka užurbanost.

     Jedan čovek je uleteo u prostoriju i počeo da navlači kapke na podrumske prozore. Atmosfera je po mogućnosti bila još groznija, ako je to uopšte moguće.

Neka škiljava sijalica je osvetljavala podrumsku prostoriju, na poljskim krevetima bleda lica, nemo su gledala, ili zatvorenih očiju prepustila se sudbini. Svi su bili vezani lancima za zid, jedan čovek neodredjenog životnog doba pao je iz kreveta, lanac se zategao i on je visio obešen na njemu, bio je u nesvesti, a po opštem izgledu kraj mu se približavao. Na susednom krevetu prepoznala sam mladića koji me je udario po gipsu trčeći hodnikom.

-Hteo sam da ti donesem Coca-Colu

                                    -Znam, i očekujem da je uskoro i doneseš

                                -Sve me boli. Danima sam vezan, ne mogu da se pomerim.

                                -Jesi li povredjen?

-Ne, imam nešto retko, pa traže da se novac donese unapred, čuo sam jučer dok su pričali, ne znam o čemu se radi.

                                -Sigurno nisi dobro čuo, ili razumeo

-Ne znam, mnogi se vraćaju u sobu polumrtvi, neke više nikad ne vidim, ja sam najduže ovde, šta li ja to imam?

       Gore se nešto dešavalo. Miloje je nervozno sedeo u nekoj nazovi kafanici. Nekoliko stolova, mali bar, imitirali su kafanu na putu, ali nije bilo nikakve reklame na putu ni na ulazu, očito nisu očekivali goste da dodju tu da se odmore i okrepe. Filip udje u kafanu, samo su se pogledali. Iza Filipa, policajci, počeše da ga ispituju.

                                -Gde je Barbara i devojka?

                                - Ne znam o čemu govorite?

                                -Vidjene su da ulaze u tvoja kola.

                                -Ja sam ovde sam, vidite da nikog nema.

       Bacao je poglede prema baru. Filip  ga je celo vreme posmatrao, uhvatio je njegov pogled, malo zastrašen, prema baru. Zaobišao je sto, ušao u bar i ramenom snažno gurnuo zid, jednom, pa još jednom.

                               -Šta to radiš?  uzviknuo je uplašeno Miloje, vukući ga za ruku.

Filip gurnu još jednom zid, nešto krcnu, popusti i zid se odvali otkrivši improvizovanu operacionu salu. Devojka je još bila na stolu, u nesvesti, zadnji drhtaji života napuštali su njeno telo, izdisala je.

                              -Papiri! Viknu Filip, znao je kako se pliva u tim vodama. Nekad je bio povezan sa grupom narkodilera, ali se brzo povukao. Ako se povukao to ne znači i da je zaboravio njihov način rada. Barbara mu se dopadala, kad ju je upoznao bio je unapred spreman da je povredi. Ona nije bila iz njegovog sveta, ali nije joj želeo smrt, ili nešto jos gore, ona je imala posebno mesto u njegovom životu. Grubo je uhvatio Miloja za okovratnik stegao ga i udario.

                                 -Gde je Barbara?

      Miloje je bio jak, izuzetno jak muškarac, ali snaga ne ide uvek sa hrabrošću. Filip grubo uhvati Miloja za okovratnik, desnom pesnicom udari ga po vilici, začulo se krckanje kostiju. Filip je nastavio da ga udara, Miloje je pokleknuo, kukavica, nije se branio, samo je zaklanjao glavu rukama dok ga je zasipala kiša preciznih udaraca. Mlaz krvi iz slomljenog nosa i Miloje poče da puzi:

                                    -Rečiću, sve ću reći

       Filip je sa nekoliko udaraca postigao više, nego što bi sve ispitivanje u policiji. Miloje rukom pokaza dole.

                                -Gde je Barbara? upita Filip još jednom

                                -U podrumu, sa ostalima.

       Čula  sam da neko silazi stepenicama u podrum, prvo sam videla samo patike, pa ivice farmerki, sa zebnjom je čekala da se posetilac pokaže, to je sigurno Stiv, ali nešto mi je bilo poznato, a onda sam vrisnula:

                                 -Stiv…Filip…..

                                  -Pssssst.... Ne viči, ja sam tu, niko ti neće ništa da uradi,.... ne boj se sve je gotovo,.... čvrsto me je zagrlio, stavila sam glavu na njegovo rame i jecala.  Nije bilo važno ko je on, da li je ličio na Olivera, da li je to što želim možda Filip, ili Oliver ništa nije bilo važno, samo ta sigurnust koju sam osećala u njegovom zagrljaju, i suze, prvi put posle dugo, dugo vremena napuniše moje oči, zamutiše ih i izliše klizeći niz obraze, jecala sam plakala za sobom , za onim što se dogodilo, za Oliverom od koga sam se opraštala, plakala sam plakala i nisam mogla da se zaustavim.

                                    -Gde je devojka? Upitala sam ga posle tiho

                                    - Ona umire, sagnuo je glavu Filip, za nju je prekasno

                                    -A bubrezi? 

                                    - Kakvi bubrezi?

                                    -Njeni, sad su je operisali.

       Vreme je jurilo, pitanja su upućivana pogrešnim ljudima, nisu donoslila rezultate. Policajci su ispitivali polumiruće ljude koji ni sami nisu previše znali.

        Vreme je letelo, devojka je umirala.

         U daljino se čuo zvuk helikoptera koji je odlazio. Odnosio je dragocene organe u nepoznatom pravcu, ljudi kojima su oteti, umirali su. Užas i nemoć bili su opipljivi. I Filip preuze stvar u svoje ruke. Preskačući po dve stepenice, istrča ispred kuće. Policajci su Miloja uvodili u kola, jedan mu je pridržavao glavu da se ne udari o krov kola, kad dolete Filip. Nije ništa govorio, šćepao je Miloja ispred policajca, povukao ga napred, i počeo da udara, pesnicama, nogama, po glavi, telu, bio je kao zahuktala lokomotiva, pokušali su da ih razdvoje, Filip nasrnu još jače. Miloju je pukla arkada, krv je lila lice se zacrvenilo, oko zatvorilo, samo je držao ruke i branio se od novih sve jačih i jačih udaraca, na kraju je ničice pao na kolena pred Filipa koji ga je pitao vičući, udarajući ga ponovo i ponovo:

                                     -Izvadjeni organi….bubrezi?

                                     -Helikopter! i pokaza glavom put neba.

         Neka kola se zaustaviše iza ugla, neko je iz njih izašao, i kad vide policiju pokuša da se vrati, a Miloje ozaren uzviknu:

                                       -Stiv!

         Tek sad je nastala gužva, nije se znalo više ko koga juri ko se sa kim bori, Filip je bio kao razjaren tigar, šta li mu je davalo toliku snagu? Barbara je spasena, da li je on to zaljubljen u nju pa hoće da se pokaže? Ubrzo je i došljak bio savladan. Pocepane košulje, razdrljen stajao je pred svojim žrtvama, besno gledajući prema Miloju koji ga je izdao:

-Nikad se nisam ni trebao da pouzdam u tebe, nisi sposoban da vodiš ovako ozbiljan posao.

 Za njega je to bio samo posao. Posao koji je donosio novac, sve  ostalo nije bilo važno.

-Doktore, morao sam, nisam ja sve ovo zamislio, ja sam ti samo pomagao, ti si sav novac uzimao za sebe.

                               -Ćuti, budalo, prosikta Stiv

          Barbara se trgla  na zvuk njegovog glasa, prepoznala ga je.

-Ti?! Zar je moguće da si to ti? Kako si mogao, kako si  samo mogao  da tako nešto radiš?

-Davno sam ti rekao, ja tražim samo najbolje za sebe. Pogrešila si što mi se od početka nisi pridružila, mogli smo da imamo sve, ne, više ti se dopala ona budala koja te je na kraju i izdala.

-Saša, kako možeš tako da govoriš? Kako možeš posle svega da mi pogledaš u oči?

           Da, to je bio Saša, večita mora mog života. Uvek kad mi  je bilo teško, on se našao da to učini još gorim. Postoje ljudi koji  umesto da pomognu, ili bar daju moralnu podršku, uvek nadju način da te gurnu jos dublje užvajući pri tom. Jednom ja Saša rekao: ja znam gde je ko najslabiji, šta mu je slabost i to koristim u pravom trenutku.

Za to vreme policija je organizovala helikoptersku poteru za organima. Jedna ekipa je primorla helikopter da se spusti u dvorište obližnje bolnice, druga je umiruću devojku vozila. Svi su jurili. Sirene su zavijale, sanitetska kola su dolazila po bolesnike iz podruma.

          Neki su bili na listi čekanja kao potencioni davaoci organa, ti su odamah odvezeni kućama. Drugi su ostali bez nekog organa, bubreg, oko, ti su morali u bolnice na kontrole, terapije i čekao ih je dug i mrkotrpan oporavak. Oni treći, kojima su uzeti vitalni organi, nikad se neće vratiti svojim kućama.

         U maloj bolnici radili su čudnu operaciju. Hirurg koji ju je radio za tu operaciju je znao samo iz knjiga i sa predavanja, zdrava devojka snažnog organizma koja je u jednom trenutku postala težak invalid, i organi za koje se ovaj put nije moralo strahovati da li će ih organizam prihvatiti.

A  Saša? Kakvu je on ulogu u svemu imao?  Saša je sve pokušavao da ode iz Mestašca, da pobegne iz selendre, kako je uvek govorio. Kad nije mogao da dobije nikakvu specijalizaciju u Gradu, zaposlio se u nekoj manjoj privatnoj bolnici. Svakodnevno je bio u prilici da čuje šta bi sve bogati pacijenti dali za neki organ. Tu je radio i Miloje kao tehničar. Sve je počelo slučjno, neko je tražio srce, te noći su doveli teško povredjenog čoveka u saobraćajki, nije bio davaoc organa, ali Saša je sa porodicom nastradalog, apelujuci na njihovu humanost uspeo da se dogovori da dozvole davanje organa. Nekoliko potpisa i operacija je uspešno obavljena. Za to je više nego bogato nagradjen. Sledeći put nije bilo davaoca, ali.... Miloje je ima ideju. Od ideje do njenog sprovodjenja nije trebalo mnogo. Zainteresovanih je bilo sve više, davaoca organa sve manje. I Saša je došao na ideju da opreme malu operacionu salu u koju će dovoditi otmicom dobijene ljude. Tu će izvršiti neophodne analize i ...

Tako je krenulo. Prvo su uzimali beskućnike, neke lutalice, pa autostopere, ali posao im se razgranao, sve više i više je trebalo organa. Saša je širio mrežu svojih saradnika. Pored Miloja koji je izigravao kvazi kompozitora, u igri je bila i lažna slikarka Olja. Ona je slobodno lutala, raspitivla se za ljude koji nisu imali porodice, ili nekog ko bi odmah se dao u potragu za njima.

            Saša je najviše lovio po Internetu. Prosto je neverovatno šta sve ljudi pričaju potpuno nepoznatim osobama, kakve sve podatke o sebi daju. A što je najvažnije uglavno  su to usamljeni ljudi koji su bez kontakta sa ljudima u svojoj okolini, pa i ne govore koga su i gde upoznali, šta im je predložio. Kad nestanu, to se dugo ne primeti

          Tako je sve počelo. A kraj?...

Sve će mirovati dok ponovo neko ne sastavi takvu grupu i ne krene na ko zna koji način da nabavlja organe, ”robu” koja je jako cenjena na crnom tržištu.

           Još jedna epizoda mog života je završena, pomislila sam, ali sam se varala, kako sam se samo varala!!!

Sutra KRAJ

Autobuščenje treći dan
2010/03/27,10:24

Treći dan autobuščenja

 

Već sam iskusna, znam da moram da krenem dva sata ranije  pa makar to bilo i 200 metara. Skockala sam se, stavila onaj moj skupoceni parfem za retke prilike, uzela dokumenta i  krenula.

Čudni su ljudi, stalno grde gradski prevoz, meni se baš dopada.

Čvrsto držeći tašnu pod rukom, zapevala sam iz sveg glasa. Volim dok vozim da pevam, zamišljam da sam čuvena pevačica. Neki su me čudno gledali, a i izmicali su se od mene. Mora da nije uobičajeno da se peva u gradskom prevozu. Kad razmislim, ne sećam se da sam čula nekog da peva.

 

Četvrti dan autobuščenja

Potrčala sam za busom, šta me briga što je crveno, dozvolu su mi već uzeli.

Gde li se samo stvori policaj?

 Mora de je čučao iza nekih kola. Baš da vidim kako će da mi uzme dozvolu? Možda to i nije loše. Kad mi uzme pešačku dozvolu, vozačku su već  uzeli, sigurno će da mi obezbede kola sa vozačem.

Kad razmislim, dobro je ispalo.

Šipak, ovaj neće dozvolu za pešačenje, nego ni manje ni više  5000. Paz da ti ne dam, odakle mi tolike pare, i još u tašni, sve mi uzeli oni taksisti prva dva dana. Okrenem se i odem, on me pojuri, dere se i pišti kao da ga kolju, ali ja brža. Pucaću, viče. Hoćeš, kad bi smeo, odmah bi te u bajbok što si prekoračio ovlaščenja.  Zabavno je biti pešak, onaj policaj odustao posle 50metara, ja mu se isplazila, a on preti rukom.

Nastaviće se

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu