Ko zna
Na vrhu brda stajao je kamenčić.
Bio je miran, spokojan, vekovima mu je tu bilo zagarantovano mesto. Nikom nije smetao, ali ni previše koristio. Jednostavno je stajao tu, grejao se na Suncu, umivala ga je jutarnja rosa, štitio ga je sneg od zima.
I kao što to u pričama biva ( što bi kazala naša draga Pričalica) jednog dana neko se pope na planinu. Gledaoje zalazak Sunca, vrtio rukom štap i u trenutku, ničim izazvan, bez ikakvih namera, jednostavno štapom odgurnuo kamenčić.
Mogao je kamenčić da se zaustavi, mogao je da se zadrži u šumi, ali on je poleteo nizbrdo.
Prvo se lagano kotrljao, pa sve brže i brže. Na početku staze bio je sam, a onda su mu se pridružili drugi kamečići, manji i veći . Jurili su sve brže, više ih nije ništa moglo zaustaviti.
Kao lavina su se kotrljali prema obližnjem naselju.
Možda se sruče na kuću iz koje se čuo veseli dečiji smeh i zauvek ga prekinu, a možda skrenu prepa potoku, zaustave mu tok, naprave jezerce,
Ko zna….
Možda se sve samo spusti do napuštenog starog rudnika.
Ko zna.
Baš kao u životu.
Jedan kamenčić gurnut u pravom pravcu može dovesti do nevidjene sreće, ili baciti nas na put bez povratka…
Ko zna…
Ležao je bled, malo okrenute glave ka prozoru. Visok hrast zaklanjao mu je nebo. Danima je ležao uprtog pogleda u jednu tačku, maleni komadić neba. Kad je pala noć, oči bi umorno sklopio, san nije dolazio. Grane su se ljuljale. Želeo je više od svega da dune vetar, da pomeri samo jednu granu i da vidi zvezde.
Doktor je samo projurio pored njega u viziti, okrećući se sestri
-Nema mu pomoći, prestao je da se bori, neće dočekati jutro.
I on je čuo presudu. Mislio je
-Samo da vidim zvezdu, samo jedan sekund da mi zasvetli, znam ozdravio bih. Siguran sam.
Vetar nije čuo njegove reči, umirio se. Negde visoko zvezda je sijala, predaleko za njega.
Polako je tonuo, nestajo, mirno telo postajalo je još nepomičnije. Dugi prsti koji su grčevito se držali za čaršav olabavili su se, napuštao je svet. Još poslednji pogled da baci na granu koja zaklanja nebo.
Oči mu se širom otvoriše. Osmeh zasija na licu, prvo mali, neprimetan, a onda se celo lice ozari.
-Zvezde, stotine zvezda.... Kako su lepe. Doktor se prevario, dočekaću zoru, još puno zora.
Krv mu je brže zastrujala, osetio je da se snaga vraća u telo, osetio je glad. Uzalud je zvonio sestri, nije dolazila. Zaspala je, mislio je, umorna je, stalno trči oko njega.
Kasnije, kad je Sunce uveliko obasjavalo svaki kutak bolesničke sobe, pitao je za nju.
-Leži u susednoj sobi polomljene noge. Da mi je znati šta je radila u sred noći na hrastu sa testerom u ruci???
Jauk galeba
Vetar ga nosi u tmnu beznadja
Strme ivice nad ponorom strahova
Skupljena krila obrušavaju ga u okean želja
Tišina kliktaja zalivena muzikom nestajanja
Nokti zariveni u dlanove
Slepo dozivaju nestajanje
Tamne ulice odzvanjaju vapajem
Kamen izbačen kotrlja se u vis
Vlažni zidovi natopljeni nirvanom
Puzećih uzdaha izgubljenog leta
Drvored oleandra nazire praskozorje
Let do zvezde ili sunovrat u nepovrat
Malo povijen pod naletima vetra, još više pod šamarima života hitao je na posao.
Žena ga je ispratila vikom da je ona najnesrećnija na svetu jer se udala za nesposobnjakovića koji nije u stanju da je za doček Nove odvede ni u Panbukovicu, a kamo li na neku Rivijeru.
Pokliznuo se na izlasku iz kuće na komadiću leda koji je opstao uprkos temeraturama +18
Čekanje busa je bio dodatni udarac i skupljenih ramena hitao je na posao sa samo desetak minuta zakašnjenja. Naravno šef je počeo da urla kao da je on lično kriv za globalna zagrevanja ili za potres u nekoj nedođiji.
Otaljao je nekako svoj posao, ogorčen na sve i svakog i krenuo kući u raj domaćeg ognjišta i na zagoreli ručak svoje bolje polovine.
Tog trenutka bio je manji od makovog zrna, da prođete pored njega, ne bi ga ni primetili, kao da nije imao ni senku, čak je i odraz u staklu izloga bio nekako mutan.
Zastao je sav nikakav, još samo da pređe preko ulice i kod kuće je.
Odjednom se ispravio, oči su mu se zasvetlile, obrazi zarumenili, osmehnuo se nadmoćno, i zakoračio preko zebre.
Laaagaaano je podigao nogu, ispod oka je posmatrao dežurnog policajca, spustio je na kolovoz.
Kolona automobila se zaustavila.
Jedan vozač je nestrpljivo dobovao po volanu, drugi je pružio ruku ka mobilnom, pa je trgnuo kao da se opekao.
Još laganije je spustio drugu nogu na put, polako, najlaganijim šetajućim korakom prelazio je ulicu nadmoćno gledajući sve te zabrektale luksuzne mašine kako pokorno čekaju da prođe.
Nije žurio, želeo je da prelazi satima , da uvek bude ovako, jer postao je neko ko je jako važan, pešak na zebri...
Uradimo svaki dan jedno dobro delo
Mačak je ležao opružen pod prozorom. Žmirkao je i zadovoljno preo. Čula se škripa snega pod koracima nekog prolaznika. Samo je otvorio oči, pogledao nezainteresovano , onda se zadovoljno protegao i nastavio da meditira. Da mi je znati o čemu mačori meditiraju???
Maleni vrabac je doskakutao do zatvorenog prozora. Provirio krpz staklo, kljucnuo dva tri puta po limu i odlepršao na granu. Bio je gladan. Nigde ni mrvice hrane, ni bubice, ništa što bi mogao da pojede. Vrabac kao vrabac, veselo je cvrkutao misleći o proleću. Ma, da mi je znati o čemu sanjare vrapci??
Onda je došla ona. Mislila je da je jako dobra. Sažaljivo je pogledala vrapca kako skakuće po zamrznutoj grani, pomilovala mačora i...
Bacila je mrvice hleba na sims jadnoj ptičici, ta ona čini samo dobra dela.
Ptica je doletela i počela brzo da kljuca po limenom simsu. Dobovalo je kao najlepša muzika. Prvo se stalno okretao ne vreba li od nekuda opasnost, a onda se opustio i zadovoljno jeo.
Ona je naravno htela i sobu da proluftira, da udje svež vazduh.
Mačak se nevoljno probudio, frknuo na nju, otvorio oči, a onda se zagledao u prozor. Jedan trenutak nije ni disao.
Onda skok i cap ca rap, vrabac je pokušao da poleti, ali perje se razletelo...
Mačak se opet zadovoljno protegao.
Na snegu je ostalo nekoliko pera, neki drugi vrabac je doleteo i počeo da kljuca preostale mrvice...
Dobra dela treba činiti, ili ne?
I šta je dobro delo, kome??
ON
Posmatrao ju je duže vreme. Nije kružio oko nje da je ne bi uplašio. Video je kako su prošli oni koji su hteli da je ulove, jednostavno je svaki njihov pokret videla u napred i pobegla bi pred nosem.
Onaj mladić se baš trudio da je uhvati, na kraju je hteo i da je udari. Govorio joj je da je dosadna, da ide od njega, čudio se kako je uopšte došla kad je ne želi. Onda je samo podigao ruku, ona kao da je to znala... fiiijuuuu i nestala je iz njegovog vidokruga da bi ga samo trenutak kasnije opet izazivala.
On neće tako. Spremiće joj zamku iz koje neće imati izlaza.
Biće njegova, njegova, samo njegova, zauvek, do smrti, a i posle .
Evo je ide, ne vidi opasnost, svetlost joj je zabljesnula oči, sad sad sad će pasti...
ONA
Volela je da izaziva. Neki su govorili da je dosadnica, neki su se bojali nje i onog što im može doneti.
Nije bila prava dama, ni neka čistunica, nije se libila ni najogavnijih mesta da svrati. Mnogima se gadio taj njen stav.
Neki put je bila luckasta, išla je tamo amo bez nekog pravog razloga, a onda kad bi se ustremila na nekoga, nije ga ostavljala na miru.
Volela je društvo svojih drugarica, veselo bi otišle na neko mesto, i ostajale dok ih nisu izbacili, što nije bilo ni najmanje lako.
Za nju kao da nije bilo nepristupačnih mesta. Sve je morala da vidi, svugde da se zavuče, sve da dodirne...
Imala je odličan vid, opasnost bi predosetila i videla u napred. Smejala se onom mladiću što je hteo da je udari, nije imao šanse. Videla je njegov zamah pre nego je on i bio svestan da će je udariti.
Svetlost joj je zasenila oči, poletela je napred i pravo u paukovu mrežu...
Što se više
branila, sve se više upetljavala, u lepljivu, meku, jaku mrežu, a on,
pauk, je već iz ugla zadovoljno se
cerekajući , krenuo ka njoj, maloj muvi...
ON
Stajao je sasvim napred.
Tamnno odelo, kravata zavezana nesigurnom rukom, bela košulja zavrnute kragne.
To nije on.
On je uvek nosio farmerke, majice i patike dva broja veće, smejao se očima, nestašnog čuperka na čelu.
Ko je ovaj čovek namrštenog lica na svečanom mestu, izdvojen od svih?
Ne, to ne može da bude on.
Crkva je bila ledena, tišina skoro opipljiva.
Šta radi tu?
Koga čeka?
Zašto?
Srce mu je dobovalo, mislio je da će ga svi čuti. Da bar može da se rukom uhvati za nešto, da se osloni o nekoga..
Bio je sam, tako sam, jedini čovek na svetu...
Ona neće doći laka koraka, nasmejana. Neće ga uhvatiti za ruku i lagano stisnuti. Ona neće biti kraj njega kad bude morao da izgovara te strašne reči. Daleko je, nikad je više neće videti. Pustio ju je da ode, i ona je otišla. Druga će stati na njeno mesto.
Ledena ruka ga je ščepala za srce. Druga... druga... druga ....odzvanjalo je u glavi, telu, zvuk se penjao negde visoko, visoko, do same kupole crkve i još dalje...
ONA
Stajala je na dnu crkve. Sama, drhtava, suznih očiju. Gledala je njegovu malo povijenu figuru. Mislilma je mrsila uvojak na čelu, želela da se okrene da mu još jednom vidi nasmejane oči.
Tu je, a odlazi.
Više nikad neće biti njen.
Grčevito je lomila prste, naslonila je vrelo čelo namermerni stub. Htela je da mu još jedno kaže samo jednu reč, da mu objasni, da je sve nesporazum. Htela je...htela je... Noge su bile kao od olova, nije mogla da se pomeri...Ruku je malo ispružila kao da hoće da zaustavi neminovnost... ispao joj je cvet na pod...trgla se nema prava. On nije više njen
Muzika se začula , smeh. Devojka nasmejana, vedra, u beloj venčanici podignute glave ide ka oltaru gde je On čeka...
Ne, htela je da vikne
Ne, hteo je da vikne
Čutali su
Okrenuo se, podigao pogled i ugledao je... Video je njene suzne oči... ruku, cvet...
Tras-bum
Pištolj
Na haljini mlade crven trag, postaje sve veći, širi se pretvarajući se u ogromnu mrlju. Ona pokušava nešto da kaže, hoće da vrisne, da zaustavi bol koj se ocrtava na licu, ali samo nemo pada..
On gleda ne razumevajući
Ona gleda nerazumevajući.
Njihove oči se susreću u nemom pitanju... imali još nade za njih???
Odlično...
Scena se ne mora da ponavlja.
Dobri ste bili...
Pauza pet minuta pa idemo na scenu ospred crkve
Sinki Autobus
Ona
Uletela sam u bus zakačila nekog čoveka kišobranom, otresla vlažnu kosu, i strovalila se na slobodno sedište. Pravo čudo da nije sve zauzeto. Udahnula sam duboko zagušljiv vazduh, pokušala da se orjentišem kroz zamagljene prozore i onda sam videla njega.
Gledao me je ispod oka. Lagano je kroz gužvu prilazio skrećući na momenat pogled.
Osećala sam kako me guta očima, gledala sam negde sa strane, kroz prozor ne bi li mu videla odraz u staklu.
Moram da izadjem . Šta da radim? Da li da samo prodjem pored njega, ili da se vozim do kraja? On je odlučio. Na sledećoj stanici je ušla gomila ljudi gurajući se sa onima koji su izlazili. Glupo je , više ga ne vidim, sigurno je izašao. Pripremila sam se za izlaz. Rukom sam se grčevito držala za šipku jer je vozač naglo zakočio. Mora da se tako osećaju majmuni viseći na granama drveća.
Ruka mi je skliznula po šipki, i osetila sam varnice.
On.
Njegova ruka dotakla je moju. Stidljivo sam se nasmešila, gledao je negde kroz mene, a onda spustio pogled i nasmešio se.
-Izlazite ili ne? Šta stojite na vratima kako kvočka na jajima? Proderao se neki piskav, histeričan glas.
-Izlazim
Nevoljno sam se okrenula, nigde ga nije bilo, izašla sam iz autobusa u hladan kišovit jesenji dan. Život je ponekad nepravedan, zašto ti autobusi toliko jure???
Sinki Autobus
On
Stajao sam u busu već umoran. Milio je kišnim ulicama kao da nikad neće stići na cilj. Danas nije bilo vreme za posao, premalo ljudi. I svi kao da su došli samo da pobegnu od mene.
Muškarac kome sam se lagano primakao ne gledajući ga, samo me je laktom udario u slabine i produžio ka prednjim vratima.
Onda ona žena sa milion torbica, najlon kesa, duvala je i gurala se kroz bus da su je svi gledali. Nisam ni pomislio da joj pridjem, osećao sam se kao na modnoj pisti.
Ona devojka, koja me je gledala, delovala je kao lagan plen, uletela je ne gledajući , treskala kišobranom i kvasila sve oko sebe. Svi su je mrko gledali. Ona me je odmah prozrela, video sam njen pogled u staklu, kao da je htela da mi kaže
-Samo probaj vriskaću da će se čuti do policije.
Pokušao sam da joj zavučem ruku u džep dok je izlazila, ali ona je svojom dotakla moju jasno mi stavljajući do znanja da nemam prodje kod nje.
Izašao sam iz autobusa da pogledam plen, pih sami penzioneri i studenti, u jednom novčaniku 20 dinara, u drugom karte za pozorište.
Ko sad još ide u pozorište???
Nema više poštenog sveta da nosi novčanike u spoljašnim džepovima pune novaca....
Možda je još neko od vas bio u tom busu?? Možda ima svoju priču???
Ostavite me na miru.
Ne pomažite.
Dovoljno se sam uvaljujem u probleme.
Brodolomnik je plutao na nekoj daski. Svuda oko njega je bila voda, bilioni litara morske vode, a on je umirao od žedji.
Iz Svemira se spusti Putnik kroz vreme, Zemljanin. Sažali se na umirućeg čoveka i dohvati sa svog broda čašu vode, i prisloni je ispucalim usnama.
Brodolomnik ga zahvalno pogleda, ne shvatajući ko je taj čovek i kako je uopšte došao do njega, popi vodu. Srce mu brže zakuca, prevrte oči, i izdahnu bacajući optužujući pogled na Svemirca.
Putnik oseti žar koja plamti kroz njegove vene. Na Zemlji je, vratio se toliko godina u prošlost da udahne vazduh svojih predaka..
Umirući, zadnjom snagom baci pogled na ekran. Dva tela, dva primerka ljudskog roda, odrasla u različitim vekovima, su opušteno ležala mrtvih očiju dok je na ekranu pisalo
Jedan je uzeo otrovnu, radioaktivnu trečnost, drugom su pluća izgorela u vazduhu sa previše kiseonika...
Budućnost očito nije ružičasta kako se nadamo...
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
