AnaM

U šumi gužva, sprema se slavlje, važan datum se približava.
 Sad, neke hoće da slave 8 mart, neki 9 mart. Poneka životinjka pljuje po 8-mom, poneka po 9-om, ali kad razmislim,  ni jedan nije  ko zna šta doneo životinjkama.  I jedni i drugi  su očekivali više, a dobili, šta su dobili. Nadali se pobedi i kiti cveća, ali  lija , zečica, i  lasica dobile po cvet, cvetkovića i  nisu očekivale, sam došao. Verovatno se nisu dobro  formulisale svoje želje, šta ćeš, ženska pamet, a i muška je tu negde.
Da bi zavladao  mir u šumi, predlažem da se  umesto ovih nezgodnih datuma, slavi 9 maj... tad je bar neka pobeda doneta...

Preko sedam gora i sedam mora  nalazila se šuma. U njoj su srećno živele sve životinje.  Sunce  je sijalo, vetar ćarliao, travica se zelenila, ma divota...
Odrasle životinje su po ceo dan čitale novine,  pijuckale kaficu, a uveče gledale  rialiti šou...i to ne jedan, ona pipkalica od televizora je omogućavala da skaču sa  kanala na kanal bez prevelikog zamaranja.
Nekad su se zlopatili, išli na posao, po ceo dan radili, na brzinu nešto pojeli( hranu koja nikako nije zdrava), uveče  čitali neku knjigu. Sad je to sve samo daleka, pomalo zaboravljena prošlost.  Manje više ni jedna životinja ne radi, a ono malo što radi svaki dan se nada otkazu.
Ostali, većina, ako su nešto i radili, to je bilo slaganje nagomilanih računa koje su im slali neki bezobraznici. Računi su se gomilali, svaki mesec je bilo po neko iznenadjenje i povećanje, ali životinje se u te brojeve i nisu previše razumele... Nekad je prihod bio jednak rashodu,a ostalo bi još ponešto za crne dane. Onda su  u šumi na svakom drvetu osnovali nekle kućice koje su navodno davale povoljno  parice. Neki se natociljali na lizing i povoljne kredite, pa sad ližu  hladan kamen, jer nemaju ni za so. Ljubazne veverice i mrmoti u tim kućicama im i dalje obećavaju kule u vazduhu, povoljne kredite i  ostale olakšice. Poneka životinja od tih olakšica dobije  infarkt, ali  ima još dosta ovaca za šišanje.
Najpovoljnija varijanta je kupovina kola  na kredit... u stilu, kupiš jedan otplatiš dva, a zbog neplaćene tri rate, oduzmu ti kola. To je mnogo dobro jer imaš mogućnost da stalno voziš nova kola.
Povoljna je kupovina i  stana, možda još bolja. Kupiš stan, otplaćuješ ga ti i tvoja pokolenja, i praunuk nema više problema. Ne znam samo šta se dogodi ako tvoj sin reši da se ne ženi??? Piše i to na ugovoru, ali tako sitno da  običnim mikroskopom  se ne vidi, a teleskop se u šumi pokvario...
I tako srećni ljudi u srećnoj šumi životare, a dokle će ne znam??? Možda neki baksuz dodje pa sve pokvari, počne da gradi fabrike, oživi poljoprivredu, navali na izgradnju kuća i puteva... i upropasti mir  šumskim životinjama. Kako izgleda sada, neće skoro...

AnaM u policiji, sabajle…

Zora… Sad očekujete romantično sunašce, vetar koji ćarlija, miris sećanja, tragove sna...
Nije bilo tako.
Jutro je osvanulo odvratno maglovito, hladno, zimsko, onako baš antipatično.
Vetra nije bilo, naravno, jer  bi odneo maglu.
 Zima je  bila, jer neugodne stvari se uvek rade po  groznom vremenu.
Dosta davljenja sa uvertirom.

Istekla mi dozvola vozačka.  Setila se baš da nadje datum.  Novi propisi stupili na snagu  odmah posle dočeka Nove godine.  Nije važno, sad ću ja to  časkom da uradim.
 Policija,  i ja hrabro udjem zverajući gde je ona kutijica  iz koje uzmeš broj, pa sedneš i čekaš.
Izgleda da je to prevazidjeno, šta ću, nauka  napreduje.  Stanem ti ja u red i brojim.  Ispred mene  osam ljudi (moraću na lotu da igram taj broj) I čekam... čekam...  još uvek čekam...
Svi se okupili oko  šaltera, a iza njega ženska  glava telefonira. Ranije si mogao da gurneš glavu i da se prodereš, sad mala rupica, jedva okom da gvirneš...
Još uvek čekam,  prolazi prvi sat, napredujem, sad  je samo osam ispred mene, ali je  dotična šalteruša se izgleda pomirila sa momkom,  jer  je počela da guguče na telefon...
Na istom šalteru primaju  lične karte, pasoše,  izdaju sretnicima te iste papiriče,  slikaju... i mire se sa momkom.
Ovo ipak nije Rat i mir, pa da nastavim preskačući  zgodice iz reda, kao, mladi su  nevaspitani  i raspušteni, matori  samo  zakeraju  i guraju se, svako može da kaže da je trudan pa da ide preko reda, ako ne možeš da čekaš, a ti idi kući pa lezi...a bilo je i oštrijih, poslaću mejl gradionačelniku, lako je njima da nas zajeb... sa tolikim platama, u političare idu najnesposobniji zato nam tako i ide...
Kad se pomirila išlo je brže. Udjoh najzad i ja,  već,  posle tri sata čekanja.
Sedoh ja onako na ivicu stolice, da je nešto ne uvredim, pa da me vrati... Nije vredelo, odmah sam videla da sam nešto grešna, prvo  sam izgrdjena kakvo  mi je to prezime da pošten čovek ne može da ga napiše (  što jes, jes, tri puta sam morala da joj spelujem).   Sa papirima sam joj doskočila, sve sam imala i kopije, i overe, ali slikanje...
Sedoh ja u neku komoricu, i sad će da me slika. Ja se malo onako nasmeših da ne budem kao kreten na slici, ali  nije mi dala, nisam mogla ni kosu da popravim da ne leti po kancelariji, o ogledalu i da ne pričam. Ništa  tešim se ja  da i onako pričaju da su na dokumentima iz Srbije sve  neke rugobe, pa što i ja da otskačem od ostalih...  

Očito nisam umela da sednem na stolicu, jer me je dva puta opomenula da sednem, verovatno sam bila previsoka za onu rupicu iza koje je digitalna kamera...  I tad  se seti onaj brljivko da je pozove  te ti ona udari u plač... Šta da kažem, nagrdi me da nisam mirna jer sam valjda prsnula u smeh setivši se čarli Čaplina  i njegovog slikanja...
Sve u svemu, vozim sad  mesec dana na papirče... dok stigne dozvola, verovatno sa  Sev pola kad toliko putuje. Inače, policaj koji me je zaustavio  gleda ono papirče, gleda, pa pita gde mi je slika. Njega  nisu još obavestili o novim dozvolama...
Kad sam izašla iz policije sunce nekako mutnjikavo, , nije bilo srećno što me vidi, to može samo u pesmama, a zna se kakav sam ja pesnik, nego zima, pa počelo da propada  negde tamo iza... valjda da spava, kao što spavaju i odgovorni za  nove vozačke...

Ura.
 Danas  važna  vest na TV, otvara se  Armani u Beogradu.
 Ja mislila da je već  otvoren.  Ili je vest bajata, ili moj TV pobrljavio pa preskače.
Zbogom  Kinezi,  buvljak...

  Odoh ja  kod Armanija da kupim pristojne krpice.
Moja  prijateljica   bila.

Na sva pitanja  samo odmahuje  glavom.  Na pitanje šta je sve kupila,   skrenu razgovor i pokaza mi jedan prst.

Ne znam šta joj to znači???

Prvi dan posle praznika

Jutro.
 Čarlija vetrić,  viori snežić,  maglica  se uvija… i ostale tandrmoljaste, romantične prirodne  pojave.
Krenem  ja po toj romantičnoj  postprazničnoj lepoti u prodavnicu po hleb.  Šta da se radi, onaj hleb od pet dana mi dosadio..
Provirim  kroz prozor,  nataknem na sebe pola ormara,  debeli je minus…  i veselo pevušeći  ( ma nije, grdila sam  što je led pa sam  skoro poljubila  crnu zemljicu).
Ništa  mi ne može pokvariti raspoloženje.  Niko nije radio za praznike, pa  se oprašta to malo klizavice…
E šipak… ipak je neko radio
Političari i oni koji nam kroje kapu.
Možda I nisu radili, nego sve to rešili ranije, kao muzičari pa  samo puštaju pesmu,  po pesmu.
Nije da zakeram, ali ove mi se pesme nisu baš dopale…
Udjem u samoposlugu, a ono narod trči.  Pomislih prvo neki nagradni maraton.   S jedne strane trče one Maxuše sa papirima I menjaju cene,  a sa druge strane naivni potrošači jure pre njih na rafove sa  još ne promenjenim cenama.
Naivci…
Kad dodješ na kasu,  oni već ubacili cene u  svoje kompiće…  džaba si trčao…
Nešto mi  nije jasan ovaj zakon o zaštiti potrošača,  jer I ranije je bilo, cena na artiklu je jedino  važeća…
Tako po novom zakonu,  baš me lepo zaštitiše,  dobro sam imala karticu, inače bi mi pola korpe  oduzeli…  dogurah I ja do kase.
Romantična novogodišnja šetnja,  po snežiću,  veselim pahuljicama  i  dečici  koja mašu  ručicama, završila  je  u stanu kad sam pogledala račun,  otkucala mi tri artikla koje uopšte nisam kupila.
Nešto  nije post u mom stilu,  vaj,  aj,  dočekaću maj…

Biće bolje, a što se tiče poskupljenja, uvežbali smo to više puta. Ovo mu sad dodje kao ispit...nadam se završni...

Sretna vam  Nova godina,
 svima koji zalutate na moj blog,
 I onima drugima koji su mudri pa ne zalaze kod mene…

 Komentar Tanjani bio predugačak, pa sam ga izdvojila u post. Baš je za ovo hladno decembarsko jutro.

Stigao jučer infostan račun. Izgleda da mi je srce zdravo, nisam dobila infarkt. Pridružio mu se kovertić sa računom telefona, i mali slatki  račun , sa pozdravom od elektrodistribucije.
Lepo sam ih smestila pored računa  za kablovsku, i održavanje zgrade.
Dobro sam ulazna vrata zgrade zatvorila, ali me nešto lupilo po glavi...  izveštaj da se donese 600 dinara za garažu ili će kola izbaciti napolje. Okrenem telefon i pitam zašto za celu godinu naplaćuju kad sam redovno plaćala  garažu da se moj ljubimac ne smrzna.

-Kakva cela godina, to je za decembar, malo smo povećali.

Nešto mislim, da li ja ne umem da raspodelim  svoja primanja, pa neko preuzeo tu odgovornost? Ne znam, ali biće da je tako. 

Nema veze, u novinama piše da je inflacija samo 11%, a treba verovati ono što piše u novinama, nije  to blog pa da se pišu koještarije.

Nisam očito ekonomski stručnjak, ali izračunavanje  te inflacije me potseti na ono: ti jedš kupus, ja meso, u proseku  jedemo kupus sa mesom...

...a nekad su  u ovo doba poštanski sandučići bili puni Božičnih i Novogodišnjih čestitki...

AnaM  Djuri... vidiš da sam slaba i bespomoćna

Jutros je osvanuo ledeni dan. Sunce izašlo, ali kao da nije. Teško mi je, preteško, ali ja sam borac.

Pokušala sam da otvorim prozor, ali, zavesa  je zapela, sad tužno visi na prozoru, jer ne mogu da  se popnem na stolicu da je zakačim. Moj nokat, moj jadni nokat,  tamno crven kao krv, se slomio. Zašto, pitam se, zašto??? Kome sam šta zgrešila? Uvek sam bila  našminkana, doterana, poznaju me sve radnje sa firmiranom  robom, a onda ovo... Kako ću sad  medju ljude?

Neka, patiću sama u tišini i miru  svoje sobice...

Pogled na  ogledalo. Vrisak. Oh, šta se desilo sa mojom kosom??? Nijansa, ljudi moji, nijansa. Od dečijeg plavog, sa prelivima tandara broć, postala je tandara broć sa prelivima  dečijeg plavog.

Ovo je suviše .

Sudbino, nemilosrdna, zašto si se na mene okomila??

Sedim nema, plačem, a suza nema.

 On??' Gde je sad on??' Zašto nije tu da me teši, mazi, pazi?? Avaaaj...otišao je nikad ga više neću videti. Nebo je bez zvezda, oči bez suza, a ja bez pekmeza za  užinu. Ah ah, ah...

Zvrrrr...

-Ah, da li je on?

Ne, mene niko ne voli, ja nikoga nemam, o sudbo kleta....

-Halooo, ne  nisam promukla, danas patim. Svega mi je dosta, pitam se dokle, dokle dokle??? Povući ću se od sveta i zauvek prepustiti čitanju, kompu, i  malo TV, gledaću i Farmu i Šeherezadu, i  Opstanak i  sve serije, neka se zna da patim, slaba i nezaštićena...

-Halo, šta kažeš?? Gde se ide?? Putujemo??? Čekaj me, gotova sam za pola sata.....

Ura....  patiću sutra, samo da me Djura stavi medju  nežne bespomoćne...

Nagrade  i lutrije

U horoskopu mi stalno piše da ću dobiti nagradu.
Što da ne verujem?
Verujem... doći će i mojih pet minuta, moram jednom dobiti, do sada nisam. Sad kad malo razmislim, nije da nisam, dobila sam ako se to računa.
Pisala ja neke pričice, objavljivala ih u jednom listu (baš neću da kažem u kojem i da ih reklamiram). Verovatno se nekome dopalo, a možda i nije, ne znam. Bilo kako bilo, ja dobila nagradu
Da me je samo bilo videti, nadula se ja kao žaba, svima pričala da me je cenjeni  list objavio i  dao još i nagradu.  Sad nagrada je bila u vidu knjiga, ja  od kada su Feničani izmislili novac, više volim taj primitivniji način, ali što kažu, poklonjenom konju u zube ne gledaj.
Prodje jedan mesec, prodju i dva, ja se unervozila, svi me pitaju za nagradu, a ja samo zbunjeno sležem ramenima. Stisoh petlju i pozvah redakciju. Ljubazni ženski glas zacvrkuta
-Niste dobili? Nemoguće
-Moguće, kad vam kažem. Nego nezgodno mi ime, pa možda...
-Proverićemo
Šta su proverili, ne znam, šta je nezgodno još manje, tek posle mesec dana, opet ona meni cvrkuće
-Niste dobili? Nemoguće. Proverićemo, i za nedelju dana sigurno stiže.
Meseci prolaze, ja više i ne zovem, ali podsvesno se nadam, možda je baš iduće nedelje ta fatalna nedelja kad mi stiže nagrada
Za svaki slučaj,tom listu ne šaljem više  moje pričice, to kao da ih kaznim. Sigurno pate...

Novac
Prljavi, gadan novac. Oni koji ga vole su sitne duše,  ne znaju prave vrednosti života. Samo pravi ljudi se dižu iznad želje da  šuškave  novčanice pune njihove džepove.
Naravno ja sam iznad  tog prozaičnog pokazatelja  moći.
Pravi ljudi gledaju sa prezirom to bedno materjalno  sretstvo kojim neće oplemeniti dušu.
A onda sam otišla u Veneciju...
Bla bla bla...
Kreni  negde bez novca, možeš dizati nos  koliko hoćeš, ali osim zvezda i meseca, slabo da ćeš šta videti.
Satima sam hodala, buljila u izloge Armanija, Bulgari,  Lancom, koga briga za njih i firmirane krpice.  Ja nisam snob.  Sad ruku na srce, neke stvari su me pogodile direkt u srce, onako kao prva ljubav, ali moj novčanik se podrugljivo nasmejao i ja sam dostojanstveno jezdila dalje, naravno,  uzdah, tužan pogled, se ne račuma...
Idemo dalje
Ulaz na Bienale, samo 25 Eu, sitnica... onda gondola. Gondola je 150EU. Za to dobiješ i bocu šampanja, valjda da se povratiš od cene. Gondolijer nije uračunat, on samo vozi,  značajno se smeška, i moraš ga vratiti  neraspakovanog... on  evriće ne vraća.
Milion kanalića, mostića, radnjića,  tornjića i ostale lepote se mora pregledati u jednom danau. Spavanje na klupi u parku je u Veneciji nemoguće, a ulice su im mnogo tečne i uzburkane, nezgodne za  izigravanje klošara, pa se sve  mora videti u jednom danu.
Grogi sedoh  da popijem malo mineralne... dotuče me načisto, bez bakšiša  4EU. Kad je bal, neka je sa muzikom, i naručih kolač...  Ne pitajte...
Slikanje je bilo badava, te se ja vratih sa milion slika... kupujem loto...

Išla bih opet.

Venecija je ipak jedina na svetu...

Ako neko misli da će biti govora o ljupkoj brzoj životinji, bolje da ne čita dalje.

Gazela, vitka, brza, ljupka... Hm...verovatno zato su  mostu dali to ime.

Na ulazu  na autoput kod Studenjaka, trebala bi da stoji tabla: Ostavite nade vi koji ulazite.

Krenem ja letnji dan do podne ka Nišu. Naravno, najbrže je autoputom... jes možda u bajci.

Prvo se krene ka Novom Sadu, pa se onda ide malo ka Zagrebu, kad se potpuno upetljaš po ulicama i bulevarima koji menjaju  imena  kao žena gaće, zavisno od momentalne politike ( rojalisti još ne dobiše ni sokače u Novom Beogradu)

Ubaštrah se ja nekao na taj autoput. Posle jedno pola sata vožnje mahnuh ponovo mojoj kući, nije mi odmahnula, verovatno me nije prepoznala onako razbarušenu i izbezumljenu.

Tri kolone se pretvore u dve, pa onda opet u tri, pa naglo u jednu.... Vrlo specifično rešenje rekonstrukcije  sa orginalnim rešenjem popravke mosta.  Da bi zabava bila bolja i neizvesnija,  svaki dan  se dva puta menjaju pravci kretanja vozila.

Naravno, policaj čeka da AnaM kroz neko selo  gde svaka dva sata naidje automobil, napravi prekršaj. Što će reći, saobraćajna je na godišnjem, možda i nije, ali deonice koje se popravljaju, mudro izbegava...

Posle sat dva, kad ste prešli čitava  tri kilometra, raspalite brzinu, Gazela je predjena i možete dalje punom brzinom od 40km na sat...

Savet za prolazak  Beogradom:

Ako već morate da sledećih dva po planu, ili četiri meseca što je izvesnije, prodjete kroz Beograd,

1. ni slučajno ne sedajte u nova kola. Što su starija i izgrebanija, lakše možete dokazati svoje pravi prvenstva onima koji su naivni pa voze po nekim zastarelim propisima.
2. Ponesite suvu hranu, u količinama za dva dana. Apetit raste kad se nervirate.
3. Iako je zabranjeno po nekim propisima koji su napisani za one koji ne prolaze kroz Beograd, obavezno ponesite kutiju, dve sedativa
4. Naoružajte se prskalicama ako idete noću, pa ih bacite u kritičnoj situaciji. Dok se onaj zabezekne misleći da mu je pukla guma ( bolje da se odmah ubije ako se to desi) vi se lepo  provučete iz svoje  spore u njegovu kolonu kojom se juri 10 na sat.
5.  Zadnje i  ne najmanje važno. Šta ste navalili da idete kroz Beograd  kolima? Kupite čamac pa se puštajte Dunavom i Savom

Badava sam se brinula, orlovi poleteli da pronesu slavu. Leteli leteli, avionom, naravno, i tras-bum, pravo u Afriku.

Zna se da orlova nema u Africi i jadničci nisu se snašli.

Nacija je zabrinuta bila da li će i kao osvetititi se za tri četiri rata Nemačkoj, pa joj promaklo da ima tu još timova.

Svi su krivi što su izgubili, GANUli su me kako su trapavo igrali, samo im je falila kofica sa peskom pa da dokažu svoju zrelost.

Nacija se podelila na naivce koji veruju da će ovi nekoga da pobede, tamo na jugu Afrike, i na realce koji se nadaju u Coca colu da dobiju besplatne ulaznice, za finale, da bar neku vajdu vide od svetskog prvenstva...

Pita me komšija (6 godina)

-Teto, za koji tim igraju ove čike?

-Za reprezentaciju Srbije.

-Ma, ne to, nego za koga igraju kad nije svetsko prvenstvo??

I nebo plače, kiša rominja, sve se rastužilo, a ja kod glavnog beogradskog policaja zbog vozačke.

Natuknem neko kapče na glavu da mi se ne pokvari frizura, pola sata nameštam pramen da gviri kao slučajno. Pognutih ramena, nekako tužno ušetah kod policaja.

Na svim šalterima gužva, na mom gde oduzimaju dozvole, nikog.

U Beogradu ima milionče, dva ljudi, od toga neka je milionče vozači. I svi savesno voze, samo ja drumski kabadahija. Rastužih se ja, a i onaj pramen se nekako opusto, više dodje kao glista koja se sprema na pecanje, nego nestašni čuperak.

Neka dva mladića me na ulazu upitaše gde je banka, da uplate neki tandrmoljak, a ja onako samo mahnuh rukom u pravcu banke.

Izvadiše dosije, kao da sam bacila atomsku na Hirošimu i Nagasaki u isti dan, ili da sam lično onaj Laden. Oni mladići što imaju ledja kao trokrilni ormar upitaše očima da li idu u dobrom pravcu, i ja naravno kimnem glavom.

Pogledam po onom narodu, vide oni da sam jedina na tom šalteru, i što su ti ljudi, odmah počeše da me gledaju drugačije. Oni se guraju da dobiju  dozvole, a ja kao aristokrata, sama.

Sigurno su mislili da sam neki bos, a nisam bosa, imala sam čizmice koje malo propuštaju vodu, ali mogu još. Oni policaji su sigurno videli one trokrilne, pa misle moje obezbedjenje i osetih se nekako važna uzmuvaše se oko mene.

Izlazim ja, a narod se došaptava.. .vidi je nema srama... došla sa obezbedjenjem... ko zna kojoj mafiji i klanu pripada...

Uuuuu...  uf... uf... meni nezgodno, došla busom, a oni kao slučajno gledaju kako ću da odem. Zaustavila bih ja taxi, da ne kvarim utisak, ali nisam pri parama, a i neki taxi iz prvog svetskog rata na redu... od mene se očekivalo da udjem u neka zatamljena kola sa neprozirnim staklima, ili bar neki džip.

Stvoriše se tu i oni trokrilaši i ja pobedonosno izadjoh.

Nema veze što nisam narko bos, pet minuta sam bila faca, famme fatale... i lepo..  stvarno, baš mi se dopalo...

 Onako sa visoka pogledah u onu sirotinju što se gura na šalterima, jes’ da su oni dobijali dozvole, a ja dala svoju, ali nema veze, to niko ne zna...

I onaj čuperak ne liči više na kišnu glistu, ispravio se i zatalasao... i hrabro krenusmo u kišni dan... peške naravno...

• Mart 2020 [1]
• Decembar 2019 [2]
• Jul 2018 [1]
• Jun 2018 [1]
• Mart 2018 [5]
• Februar 2018 [5]
• Decembar 2017 [2]
• Novembar 2017 [2]
• Jun 2017 [1]
• Jun 2015 [1]
• Maj 2015 [2]
• April 2015 [6]
• Mart 2015 [6]
• Februar 2015 [3]
• Januar 2015 [9]
• Decembar 2014 [2]
• Novembar 2014 [6]
• Septembar 2013 [2]
• Avgust 2013 [7]
• Jul 2013 [5]
• April 2012 [3]
• Mart 2012 [1]
• Februar 2012 [14]
• Januar 2012 [26]
• Decembar 2011 [11]
• Novembar 2011 [14]
• Oktobar 2011 [19]
• Septembar 2011 [10]
• Avgust 2011 [5]
• Jul 2011 [1]
• Jun 2011 [2]
• Maj 2011 [3]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [10]
• Februar 2011 [9]
• Januar 2011 [5]
• Decembar 2010 [8]
• Novembar 2010 [3]
• Oktobar 2010 [1]
• Septembar 2010 [7]
• Avgust 2010 [7]
• Jul 2010 [3]
• Jun 2010 [9]
• Maj 2010 [11]
• April 2010 [11]
• Mart 2010 [13]
• Februar 2010 [12]
• Januar 2010 [32]
• Decembar 2009 [24]
• Novembar 2009 [11]
• Oktobar 2009 [22]
• Septembar 2009 [11]
• Avgust 2009 [6]
• Jul 2009 [5]
• Jun 2009 [10]
• Maj 2009 [19]
• April 2009 [17]
• Mart 2009 [34]
• Februar 2009 [24]
• Januar 2009 [1]
• Novembar 2008 [7]
• Novembar 2007 [2]

• Generalna [167] 
• Domaći zadatak [22] 
• BeladonaM [16] 
• recepti [11] 
• TRAŽENJE roman [7] 
• Sinki [24] 
• Priče i novele AneM [58] 
• Tugovanke i plačike [34] 
• Razmišljanja i glupiranja [139] 
• Putovanja [7] 
• Karikature i vicevi [7] 
• Saveti AnaM [3] 
• VESTI [4] 
• Fotografije [14] 
• Humor [2] 
• 2019 [1] 
• Vanredno stanje [1] 

• 15.3.2020
• Semafor
• Sport...
• LIPA...
• Do pobede...
• Šah...
• Stže proleće...
• Samo smo ljudi...
• Muško-ženski pol…
• Ledeni talas...

• Pricalica
• Boki
• Behappy
• Casper
• Cicilly
• Domacica
• Unajedina
• Krilaandjela
• Mediterraneo
• Malaino
• Mira kuglof
• Mandrak72
• Mesecina
• Razmisljanka
• Roksana
• Sanjarenja56
• Suky