Nasmejano, sunčano jutro. Uzimam svoju torba-kolica i krećem u nabavke. Nedelja je, ali ipak malo ljudi na pijaci.
Uzimam krompir, konzerve ribe, još samo da svratim u apoteku. Dugi red, ljudi na radaljini 1m čekaju. Brzo izlaze. Sretstva za dezifenkciju nema. Sve je brzo rasprodato, jer po zakonu o zapaljivim materjama u koje spada alkohol, količine zaliha su minimalne.
Klaj klak stižem u stan. Telefon cvrči, komšinica pita da li ću je primiti.
-Dolazi, popićemo kafu.
-Ne, samo da donesem tortu ako jedeš iz poslastičarnice.
Glupo pitanje, tortu ne jedem samo iz kontajnera.
Ulazi sa alkoholnom maramicom seda, i pričamo o ugodnom događaju.
Ceo dan sedim za kompjuterom ili za ekranom televizora očekujući razvoj situacije.
Predviđa se nešto strašno, nije preki sud, ah da zatvaranje granica, vojska na ulicama, zabranak kretanja i ko zna još šta.
Panično grabim jaknu i trčim u apoteku. Zatvorena, u samoposlugu. Zatvorena. Panika dostiže kulminaciju, Zaboravljam da je nedelja.
Navečer slušam vesti ne baš prvi put u životu, ali…
Gotovo je, dobila sam skoro nanogicu, ni kriva ni dužna.
Deke i bake neka nađu nekog od 15, 16 godina da im kupi što mi je potrebno. Gde da nađem uslužnog tinejđera, ne kažu.
Nastaviće se, nadam se ne dugo
Idem ja, stoji on.
Gledam ja njega, sigurno i on mene.
Sad će da mi samo migne pa da krenem dalje, ali on kao zaliven, ni da trepne.Čekam ja, čekaju i ostali, a on ništa.
Zagledah se ja u daljinu, prepustih se slatkim mislima. Ne, ne, ne fantaziram o zimskom skijanju, još manje o letnjem tu sam već šampion u padanju. Razmišljam o nimalo romantičnom izlogu koji je malo pre privukao moju pažnju. U njemu komadina torte bila bi dovoljna celoj jednoj školi, a i meni bi bilo dosta. Odolela sam, ali ako ovaj ne migne, vraćam se… Baksuz mignu, promeni se i ja da poletim preko ulice, ali gotovo, prodje dodeljenih mi deset sekunde.
Opet ja čekam sa svojim sapatnicima usporenim kao ja. Hm…sad ću u trkački položaj, niski start. Gledaju me prolaznici, neki i pomalo sažaljivo, ali se ja ne dam…Savila sam kolena, povila glavu, napeto gledam i…
Mignu on, zaletih se ja i škrip.
Skoro me pogazi auto čiji je vozač isto tako mislio da mu je dosta vremena dok se odlučim preći…
Ne bih ja čekala nikad da mi neko migne pa da krenem. Šta si oni zamišljaju, ko sam ja.
Ne reci nikad, nikad. I nad majstorom se nadje majstor… Za mene je to samo jedan maleni, majušni semafor…
Volim sport.
Volim natjecanja, borbu i pobedu.
Na kraju ono delenje pehara… Uživancija.
Od malih nogu znala sam da ću uspeti, samo treba odabrati pravi sport. Čuči negde u meni pobednik.
Prvi pokušaj plivanja završio je katastrofalno. Umesto onih elegantnih stilova, sve se pretvorlilo u ronjenje, i pljuvanjem one gadne vodice. Brzo plivam, ali moj stil zovu održavanje na vodi. Ljubomorni su sigurno.
Skakanje u vodu definitivno nije bilo za mene. Kako god skočim ,upadnem na noge, uši se zagluše, ili pljusnem na trbuh, a to boli. Oni ljudi koji se mirno sunčaju budu pošpricani od glave do pete deru se kao da ih frigaš na ulju.
Kraljica sportova, atletika, deluje možda preanbiciozno za mene.
Trčanje mi je dobro išlo, ali rezultat nije bio sjajan. Imala sam dobro vreme, tako reći olimpijsko, samo mi je tu smetala metraža. Važno je vreme, govorili su na početku. Posle se ispostavilo da odlično vreme koje sam postigla i nije tako odlično, jer sam trčala 100 metra, a vreme je bilo za 1500.
Svašta…
I ono skakanje sa i bez motke nije bilo briljantno. Čuj, molim te troskok. Ja sam skočila još bolje sedmoskok i zaplivala potrbuške po pesku. I opet ništa. Niko se ne divi rezultatu.
Svi sportovi sa loptom su čudni.
Shvatila sam osnov. Postoje dva tima i jedna lopta koje se moraš osloboditi. Guraju jedan drugome sirotu loptu, nogama, rukama, batinom na koju je razapeta mreža. Videla sam neke sa kacigom na glavi, rukavicom kao za majmuna velikom i palicom kojom gađaju ili već nešto tako, loptu. Jedan je zgrabi, pa trči, a ostali bulje za njim.
Očito je najvažnije pravilo, moraš se lopte osloboditi. Kog’ je vraga uopšte uzimaju.
Konjički sport mi se dopadao, ali moji mi nisu hteli kupiti konja.
Nisam bolje prošla ni u mačevanju. Brat je uzeo sablju dede, muškarac, a ja sam kao ženskica uzela kutlaču. On je vrištao i jurio podignutom sabljom. Uplašila sam se i zatvorila oči i počela isto tako vikati i mlatarati varjačom. Pobednik je bila mama, koja nas je bez diskusije razoružala, izgrdila, a kolateralna šteta je bilo suđe koje nam se našlo na putu.
Ostao mi je šah.
To kao smiruje živce. Pokušala sam nije da nisam, ali kad posle trećeg poteza o kojem sam razmišljala sat i pol čula šah-mat, bacila sam one figuretine sa sve kraljicom, kraljem koji nije bio kavalir, topovima, lauferima i onom sitneži pionskom, o zid, a tablu sam šutirala dok se nije raspala. Sad niko neće da igra samnom šah. Kažu da sam temperamentna. Zar je to mana??
Ako neko zna sport u kome me vidi, molim da mi javi.
Smeši mi se pehar samo ne znam u čemu.
Taj pobednik što čuči u meni, mnogo je duboko, nikako da izađe van.
Bio je lipanj.
Mesec je po meni dobio ime.
Možda slučajno, možda namerno, ali sve se dogodilo tog meseca.
Sunce je pržilo tog dana. Raširila sam grane, lišće je titralo, štitila sam svojom senom neke ljude koji su žučno raspravljali. Iz dečijeg vrtića čuo se žagor dece i glas vaspitačice. Neko je pokušao da parkira auto u moj hlad, niz ulicu prolazio je traktor. Malo dalje grupa ljudi čekala je autobus.Sve je bilo uobičajeno.
Bila sam lepotica sela.
Kažu da moji rodjaci žive nekoliko stotina godina, pa sam ja mlada sa svojih šezdesetak. Bila sam u vrtu, a onda nekim planom ulepšavanja sela pomerili su ogradu i stigla sam na ulici, a da nisam se ni pomakla sa mesta. Postala sam društvena, a ne privatna i mislila sam da sam napredovala prema onim sirotim stablima voćka koje su ostale u voćnjaku. Stablo mi je debelo, jedro, lipa sam od onih starih sorti, domaćih, koji dugo žive i postaju sve raskošnije i raskošnije.
Raširila sam grane na sve strane. Moji cvetovi u proleće, u lipnju, širili su miris, opojan, slatkast, miris koji izaziva sanjarenje u noći… U vrelim letnjim danima u mom hladu su se odmarali oni koji su došli po decu u vrtić. Golubica je svila gnezdo u mojim krošnjama, a mačak je znao da se zaleti sa ograde na grane.
Meca je volela da se slika samnom u pozadini, tako je slika bila lepša.
Ako bi se neko malo zakašljao, odmah su mu ponudili moje plodove za čaj i čudili se što nije nabro i osušio kad je bilo vreme.
Svi su me voleli, skoro svi.
Činila sam dobro ljudima, a ništa od njih nisam tražila.
Ja sam dobrica, koja nikome zlo i ne pomisli. Krila sam mnoge tajne koje su šaputali zaljubljeni pod okriljem mojih grana, služila sam kao mesto sastanka poslovnim, zaljubljenim, ljudima koji se trebaju naći. Samo bi rekli u sedam pod lipom, i znala sam, doćiće kod mene.
Postala sam obeležje tog prigradskog mestašca.
Zašto su ljudi došli jednog dana sa nekim mašinama, sekli mi granu po granu, ranjavali drvo, srž moga života? Bolelo je. Grane su padale, još nezreli plodovi prosipali su se neobrani i polako venuli. Lišće je prvo pokleklo. Ostalo je samo drvo, a onda je lagano, kao u nekom filmu i ono leglo na ulicu.
Zašto ste me ubili?
Bila sam zdrava, činila samo dobro i mogla sam još godinama živeti.
Danima je dolazila golubica tražeći svoje gnezdo. Stala bi na žicu, gledala negde izgubljeno i gukutala tužno. Da li je nekoga dragog izgubila? Možda se neki tić nije povukao na vreme, možda njen golub ne zna naći puta do svog gnezda. Nadam se da negde gradi novo gnezdo, negde gde ljudi ne ubijaju prirodu, ne mrze je, nego je neguju…nadam se…
Zelenilo napušta gradove. Ostaje beton.
Ljudi, možda će vam taj beton, asfalt i sve što radite doneti kiseonik koji dišete. Ne znam.
Možda je sad lepše, ali ja sam samo drvo ne razumem vas…
Možda jednom dodje neko vreme u kome ljudi shvate da su deo prirode i ako je unište, uništiće i sebe…možda…
Na početku prve utakmice beli mačak Ahil iz Emitaža izvukao zastavicu pobednika.
Pogodio.
Zlobnici kažu da je ruska zastavica bila premazana slaninom, ali ne tvrdim ništa, nisam ni primirisala na TV-u
Sad svi gledaju utakmice, grizu nokte i boje se rezultata.
Albi, beli mačak sa Avale, će da menja Ahila, ne zbog pete, nego jer je bolji prorok. Uvek pogodi kad je meso za ručak, a ribe namiriše iz trećeg dvorišta.
Poručuje svima na blogu, ako hoćete da pobedite, hitno šaljite prema svojim mogućnostima.
Može sve iz mora, sve vrste mesa sa tavana i iz mesnice, a za brikete jedino rezultat nerešeno. Pa sad gledaj šta ćeš Albiju doneti, navijaču.
Povrće, voće, i drugu zdravu hranu uzmite si komotno sami, da bolje navijate.
Pa sad ja rekla, Albi potvrdio, nemoj posle nisam znao…
Čudna je ta igra. Ima svoja pravila, a opet mnogi misle da mogu ih nekako zaobići.
U samom početku deli nas na crne i bele, na pione i laufere, kraljice i topove.
Najjača figura,dama, skakuće gde hoće i kako hoće, komanduje svima i svi se boje da im se približi. Ona vlada dok vlada, a onaj tunjavi kralj, kao cupka u mestu, tamo vamo. Svi mogu da padnu, ali kralj je jedan. Kad on capne sa table, možeš samo ponovo zaigrati, ako imaš snage. Svi ga kao čuvaju, dive mu se, ali bi rado zauzeli njegovo mesto.
Gde je tu ravnopravnost, demokratija pitam se ja. Zašto ne bi svi bili isti, ili zašto kraljica ne bi bila u nekoj partiji glavnija, važnija od svih?? Svi se nje boje, a ona sva važna misli da je još važnija i da bi partija bila izgubljena da nje nema.
I to pravilo da i pion može biti bilo koja figura. Idite, molim vas, da li je to pošteno?? Zna se ko je za što naučen i čemu služi. Ako si laufer, ne možeš biti konj. Ako postaneš konj, gubiš osobine laufera. Ne može i konj i laufer. Neke figure to nikad ne shvate ili shvate prekasno, pa nije ni čudo šta budu izbačene sa table.
Rokada nije ni roken rol, ni roknem te, ali zna doneti glavobolje učesnicima igre.
Sve u svemu, gadan je taj šah i ko ne zna pravila, bolje i da ne počne igrati.
Govorimo još uvek o šahu, zar ne…
Jučer u 17.15 stiglo proleće.
Planirala sam doček uz roštilj u parku sa buketom ljubičica, nešto lepršavo, bar šal oko vrata i osmeh.
Došlo je, nije da nije, ali ljubice nisu odgovarale, više visibake i visideke, onako bele pa hladne.
Počelo je stidljivo, kao tek da se pozdravi sa zimom. Sram ga bilo, prevarant.
Od roštilja ni R.
Smrzoh se u zimskoj opremi. Klupa me je tužno pogledala, neko drvo palo u nesvest na broj stupnjeva, a auto nije mogao ni gvirnuti…
Jutros neki sumnjivi zvuci, tišina. Gvirnuh i skoro padoh u krevet ponovo. Trljam oči proletnje, a i one nisu više zelene nego se izbečile na ovakvu sliku
Proleće, slikam ti se u tvoje vreme, pojma nemaš kako treba da se obučeš.
Oni sirotani od pre neki dan, što su se smrzli, danas stavili kapice i dogovaraju se gde da pobegnu na kavicu.
Izgleda da je pritisnulo gumb za pogrešni kat…
Što bi rekli profesori. Dobro dobro, vidi se da si nešto radio, ali dodji ponovo za koji tjedan.
Postoje tri vrste ljudi:
1. Uče iz tuđih grešaka, oni su pametni
2. Uče iz vlastitih grešaka, oni su mudri
3. Ne uče ni iz jednih, ni iz drugih, oni ostaju vječne "budale"....
Ulazim u bus. Samo jedno mesto slobodno, a ja idem tri stanice. Pojurim kao da me goni horda Tatara. Bićeš moje, htedoh mu uzviknuti, ali neću da konkurencija ne čuje. Iste namere imao je jedan gospodin koji je ipak bio gospodin i odustao još u startu. Na mesto se nameračila je i neka mladja ženskica, ali držala je onu pipkalicu u ruci i nije imala šanse.
Pobedonosno sedoh i gledam kao sa prestola okolinu. Običan svet, nemam na kome ni odmoriti oči, a o nekom maštanju ništa. Onako sa strane pogledah osobu do mene. Interesantna. Muško, ili žensko ??
Kosa srebrnasta, može biti muško rano dobilo srebrni ukras. Može biti i žensko koje pokriva sede boji dečije plavo ili nordisko srebrno…
Dole hlače. Nema tu muško, ženske, traperice su traperice, što bi se reklo unisex, mada su više bez sex.
Sad ću pogoditi, cipele. Ženskice nose sa petama, a muškići onako komotne da mogu potrčati za busom ili nama. Šipak, ko li izmisli te tenisice??
Na rukama rukavice od Kineza, a tu nema muško, žensko, samo jeftino.
Naidje kontrola karata. Aha, sad ću znati kad progovori. Glas može biti ženski alt, ali i neki tenor. Ni tamo ni vamo. Da zapeva nešto znala bi da li je Figaro ili Karmen, ali neće…
Aaaaa, izadje na mojoj stanici. Hod, tu se nećeš maskirati, i krenem ja za njim/njom. Hoda nije da ne hoda, ali… Krupni koraci kao energičnog muškarca, a možda je to i neka ženskica sišla sa planine pa zadržala taj planinski hod.
I moja znatiželja na kraju dostiže vrhunac. U susret mu ide neki prijatelj, smeši mu se širi ruke. Najzad ću saznati ko je.
-Saša, pa gde si ti, sto godina se nismo videli.
Saša, ko li mu dade to ime??
Definitivno sam odustala. Nema šanse, a i baš me briga, tešim se.
Prolaze pored kafića, pored kladionice, pored slastičane, i ja već ljuta idem svojim putem.
Kad…
Šoping centar.
-Idemo gledati, stigle su proletnje cipele…
Najzad, odahnuh…
Zna se koji pol živi da bi kupovao, a koji pol samo protrči kroz radnje kao da je na koridi pred razjarenim bikom…
Ledeni talas…
Kako se grijati u ove ledene dane??
Taman krenulo proleće, kad ti se zima razbesni, vidi se da je ženskog roda, i pusti ledeni talas.To mu dodje ne kao more, valovi, nego nekako odozgo. Nisam baš neki ljubitelj skijanja, plivanja i gutanja vode koja se gura, ali tek ovaj zimski val što mi je antipatičan.
Ne pita on mene za simpatije, nego gleda kako bi me gurnuo po ledu da ispitam debljinu snežnog pokrivača konkretno, izvesnim delom svoga tela.
Onaj vetar se razduvao kao da mu život od toga zavisi, baca na trotoar kape, šalove, najlon vrećice, sve što zgrabi iz kontajnera za smeće koji niko ne zatvara, ove tanušne, manekenskog tipa, jednom reči, što stigne, kao neki sexualni manijak. Probao i mene, ali nije imao šanse.
Pokazah zimi dugi nos i uleteh u kuću na centralno grijanje, ljubim radijatoru svako rebro.
Blaženo se smestih u fotelju I prepustih TV reklamama, grickanju zabranjene hrane i pijuckanju, neka bude za blog, vitaminskih sokova. I nešto mislim, nije lako onima bez centralnog. Oženjenima I vezistima je lakše, griju se telo uz telo, još ako neko pri tome struže drva, ili narodski rečeno hrče, milina.
Za slobodne imam nekoliko grijućih predloga.
Varijanta kafić nije loša. Udjete u kafić, naručite čašu mineralne i ljubite se sa njom jedno pet sati.
Varijanta gradski prevoz kad se u špicu uleti u prepun autobus može biti opasna. Svega tu ima džeparoša, ljubomornih muževa koji ne shvataju da se lepiš na njihovog partnera jer si štedljiva osoba, pa pene ko bikovi na koridi.
Varijanta telefonski brojevi je dosta zgodna. Ako ste na vreme preneli sve brojeve u mobitel, sad možete zvati neku staru ljubav i predložiti joj zajedničko zagrevanje… Kažite joj/mu kako je ljubav vašeg života, da od kada nije pored vas vama je hladno oko srca, a to se ovih dana proširilo i na čitav stan. Cvrkućite da još ima nade, da nije sve propalo i tako pričajte sve ono što godi drugoj strani. Ako vas na kraju pozove da svratite, za vas nema zime, a ako ne...šta da vam kažem, okrenite sledeći broj...
Ko voli, može cepati drva,nabaviti ugalj, pelete, brikete, trošiti elektriku, ali za taj novac bolje je otići na skijanje u Alpe.
Vatrena ljubav najbolje i najlepše grije. Možda, ali preporučujem pored tog ljubavnog grijanja uključiti još neko neromantično grijno telo…
Širok izbor je na nama… a možda i nije
Kažu biće,
a kad će i da li će
ne zna se... sneg...Pametna ženskica ništa ne može. Trepće okicama i bespomoćno gleda čekajući pomoć snažnog, jakog, mudrog muškića. 
|
Ptica koja sedi na grančici nikad se ne plasi da će grančica pući.
Ne zato što nema povjerenja u granu, već zato što veruje u vlastita krila.
Uvek verujte u sebe...."
Pismo jedne 83-godišnje bake će vam biti korisnije od saveta psihologa
Baka je navodno pismo napisala i poslala svojoj prijateljici, a čak i ako je izmišljeno, uštedeće vam godine sazrevanja i skupljanja životnih pouka. Vrlo je praktično i otkriva kako napraviti razliku između važnog i nevažnog.
"Draga Berta,
Više čitam, manje brišem prašinu. Sedim u dvorištu i divim se pogledu, a korov u bašti me više ne nervira. Provodim više vremena sa svojom porodicom i prijateljima i manje radim.
Kadgod je to moguće, život treba da bude obrazac prijatnih iskustava, a ne izdržljivosti. Sada pokušavam de prepoznam te trenutke i cenim ih.
Umorna od svih koji ne razumeju šta je anksioznost, rešila je da objasni najjasnije moguće
Ne štedim ništa - koristimo dobar kineski porcelan i kristal za svaku posebnu priliku kao što je gubitak jednog kilograma, ispravna sudopera ili prvi procvetali irisi.
Nosim moj dobar sako na pijacu. Moja teorija je da ako izgledam uspešno, mogu da potrošim 28 dolara na jednu malu kesu sa namirnicama. Ne štedim svoj najbolji parfem za specijalne žurke, nego ga stavljam za prodavce i službenike u bankama.
"Jednog dana" i "uskoro" gube vrednost u mom rečniku. Ako je vredno da nešto vidim, čujem ili uradim, želim da vidim, čujem, uradim odmah.
Ne znam šta bi drugi uradili kada bi znali da neće biti ovde sutra, što svi uzimamo zdravo za gotovo. Mislim da bi nazvali članove porodice i nekoliko bliskih prijatelja. Možda bi pozvali i nekoliko bivših prijatelja da im se izvine i sruše ograde svađa iz prošlosti.
Ja volim da ih zamislim kako izlaze u kineski restoran na večeru ili na neku hranu koju najviše vole. Samo nagađam- nikada neću znati.
One male stvari koje nisam završila bi me razljutile kada bih znala da su mi sati odbrojani. Bila bih ljuta što nisam napisala neka pisma koja sam nameravala da napišem ovih dana. Bilo bi mi žao što nisam svom mužu i roditeljima dovoljno često govorila koliko ih volim.
Jako se trudim da ne štedim, ne zadržavam, ne odlažem bilo šta što bi unelo smeh u život. I svako jutro kada otvorim oči, kažem sebi da je to nešto posebno. Svaki dan, svaki minut, svaki udah je dar.
Možda je naš život postao drugačija pesma od one koju smo zamišljali. Ali dokle god smo ovde, i dalje možemo da plešemo."
Izvor: Noizz.rs
| « | Jun 2023 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | ||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
