AnaM

Početna strana / Arhiva / Fascikle / Linkovi / summary / Manage /

Nestrpljenje...

2017/12/19,13:41

Ne volim da čekam, ne volim pa to ti je. Tačnost je moja mana, jer uvek stignem prva.

Naručujem neke stvari.

-Kad mogu da dodjem??

-Ostavite broj telefona, biće brzo gotovo.

-Daću vam i fiksni i mobilni.

-Dovoljno je mobilni, poslaću vam poruku za desetak minuta da je gotovo.

Čekam devet minuta, a onda počnem da piljim u mobitel…

Deset minuta. Ništa.

Čekam još pet minuta, ono akademskih 15 više nije moderno. Ništa.

Čekam pola sata.

Da li da zovem??

Neću, završava. Sada će me pozvati.

Pomeram plan koji sam imala za kasnije. Čekam.

Tresem mobitel, pipkam ga i proveravam. Možda nisam čula kad je stigla poruka. Stavljam ga na najjače, na drmusanje i da ima postavila bih i trubu. Ne reaguje.

Da nisam nešto pokvarila i sad ne čujem ništa. Ponovo proveravam. U medjuvremenu mi stižu neke poruke, brišem. Joj, da nisam pobrisala ovu što čekam??

Sad ću je pozvati.

Zvoni, ne javlja se. Zovem fiksnim. Ništa.

Zovem ponovo mobilnim, isključen broj javlja mi neki antipatičan ženski glas.

Sat. Dva sata.

Iznervirana počnem mahati krpom kroz kuću, brišem prašinu, i obaram neku glupu čašu koja se nalazi na putu. Brišem pod, kupim staklo, osluškujem. Ništa

Zovem već besna kao puška. Videće ona svog Boška Boškovića. Ništa.

Satima kasnije. Zovem. Ništa.

Kasno posle podne na rubu živaca, bacam ćuteći telefon, grdim tehniku i odlazim vlastitim nogama proveriti da li je gotovo.U radnji me čeka vlasnica

-Gde ste vi?? Velika je gužva, ali vaše je gotovo. Što niste došli??

Okrećem se, gledam po radnji, kod nje nikoga, samo njeno začuđeno lice što nisam došla ranije.

Da li neko zna kakva je kazna ako nekoga zadaviš??

Medjunarodni dan korupcije

2017/12/10,14:05

Anketa u novinama povodom dana korupcije… Slavi li se taj dan ili??
Davanje mita je kažnjivo po zakonu i za onog ko daje i za onog ko prima. Naravno da nikad nisam dala mito, a nažalost nisam bila u prilici ni da ga primim.
Krenem ja tako lagano preko ulice. Nigde žive duše. Prelaz za pešake je na 50m, ali nema nikoga ni automobila ni pešaka…i krenem ja…
Fiiiiiiiiijuuuuuuuuu…
-Zviznu li ti ili mi se učini??
Okrenem sa onako usporeno, kad iskoči policajac sa nekom sveščicom. Traži pare. Pokušah onako tužno da ga gledam. Ne reaguje. Pare, pa pare, navalio. Šta da radim, otvorim novčanik, ali nema dosta.
-Daj šta imaš, i ne pišem prijavu.
I šta uraditi?? Uze on sam iz novčanika.
Ne dajem ja mito.
Aerodrom. Više volim putovati autom zbog prtljage, ali… Meri onaj tip „ prtljagicu“
-5kg viška.
Opet ja tužno gledam. Šta da izvadim, i gde sa tim??
-Dobro, nije to strašno, daj 20EU, i teraj.
Gde da teram nije rekao, ali ja izvadih teatralno 20Eu, koji nestadoše brzinom munje. I moj kuferić ode u neku rupu…
Ne dajem ja mito…
Nećemo o doktorima. Od krvi sam i mesa, ne znaš šta će da te pogodi za 5minuta, a ko zna ko sve čita blog.hr.
Uostalom, oni ne primaju mito, postoji tačna tarifa koliko je za što, mesto u bolnici, pregled kod specijaliste bez čekanja, i tako ti tandrmoljci.Kad je život u pitanju,naših dragih, dali bi sve. To nije mito, samo izraz zahvalnosti.
Ne dajem mito…
Zato volim restorane. Sedneš kao čovek, naručiš ono što voliš da jedeš, popiješ koliko hoćeš,muzika ti svira pesmu hoju poželiš, čeka te taxi za povratak. Na kraju dodje kelner, platiš, i daš bakšiš,onako, od srca, i milo ti… Sretni i ti i on.
Ne dajem mito…
A ti??

AJVAR

2017/11/27,09:15

Ajvar je jelo.
Stoji u tegli i servira se uz pečenje.
Ženski rod deli se na dobre domaćice, ajvaruše, i one koje ga ne znaju napraviti. Ne bih priznala da ne znam napraviti to crveno, pekmezasto, ljutkasto i priznajem vrlo ukusno čudo, ni slučajno. Onako, izdaleka, pitam kako se pravi i kompjuterski ubacujem podatke u mozak. Peče se paprika, ljušti i ukuva sa uljem dok ne nestane voda.
To je lako. Kupim ja tu papriku, ispečem malo nju, više svoje prste. Oljuštim sve crno, a bilo ga je poprilično i počnem kuhati. Sat, dva, tri, voda izvire iz one smese kao da je u šerpi gejzer. Prska okolo, zid liči na mural nekog slikara budućnosti. 7kg paprike se stislo taman za jednu majušnu teglicu.
Za ručak iznesem slavodobitno ajvar na sto. Probam jednu žličicu, paše uz pečenje. Tako, malo po malo, skoro svaki dan liznem tog ajvara. Susjeda mi negde posle Božića kaže da oni već sve pojeli, a ja se čudim, meni trajala do Uskrsa jedna tegla, a svaki dan jeli… Posle shvatim, ne pravi se tako ajvar.
Sad više ne pitam nego gledam.
Posle nekoliko godina rešim da se upišem u te ajvaruše. Prvo sam danima obilazila paprike, crvene, jedre, ravne.
Kupujem.
Pečem satima, smučio mi se život. Kažu mora se raditi s ljubavlju. Pokušavam se zaljubiti u paprike, napinjem iz petnih žila. Gledam ih zavodljivo kroz trepavice, osmehujem se, uvlačim stomak, a isturim prsa, zabacujem kosu, zavodim ih na sve načine. One me gledaju kao krava mrtvo tele, ne raguju, a i ja nikako da se zaljubim u tu gomilu crvenog užasa koja pravi haos u kuhinji.
Teram dalje.
Ma dostičiću vrhunac kulinarstva, napraviću ja tebe. Gledam ih neprijateljski. Nećeš milom, biće silom.
Sve to treba staviti poklopljeno u neku šerpetinu da prenoći. Naravno, nemam tako veliku, pa trpam u male, sve koje imam. Dva dana jedem suhu hranu ili iz zamrzivača.
Ono crvenio čudo se sleglo.
Sad ga cedim.
Ni za to nemam dovoljno sudova. Probala na vešalice od kaputa, spada paprika. Probala sa cediljkama za testeninu, čaj, male, proćiće zima dok se ocedi. U zlo doba ocedi se…
Kuhanje.
Što ću, kupim šerpetinu za kuhanje. Kuham, sat, dva, mešam, opet kuham, mešam kuham, mešam. Najzad gotovo.
Ponosno trpam u tegle i u špajz.
Kad smo počeli jesti, jedna tegla jedan dan… i ode zimnica dok si trepnuo.

Svi imaju taj ajvar, samo ja ne.
E, nećeš.
Mogla sam birati kupiti u radnji ili na pijaci.
Kupim gotov ajvar u radnji. Računam, bar znam ko ga je pravio. Neka kontrola, kakva takva, je tu. Kasnije pročitam u novinama da ima sve spremno, samo da počne. Čeka se tek tri, četiri godine, ali samo što nije počela raditi ta famozna laboratorija za kontrolu namirnica.
Otvaram teglu kupljenog ajvara. Ono nešto meko, vodnjikavo, neslano, nepečeno, da platiš da ne moraš jesti.Da nije crveno, nego neke druge boje, na primer braon, asocijacija bi bila nezgodna. Bilo mi malo čudno što je tako jeftino. Ma biću ove godine ajvaruša, pa kud puklo da puklo.
Ajvar izručim u šerpicu, dodam ulja, soli, ljute paprike i mešaj. Za divno čudo, dok sam varjačom mešala i igrala čačača ono gotovo.
Za večeru došli gosti.
Iznela sam pečene prasetine i ajvar. Oduševili se. Ajvar položio ispit. Postala sam ajvaruša,sve dok ne priznam da nije moje remek delo.
Ne znam da li zbog odojka ili ajvara, tek pitaju kad ću opet praviti večeru.

Slavija...

2017/11/20,10:26

Ako je nekome dosadno, ne zna kako bi se zabavio, ili misli da su mu sve ladje potonule, neka krene na novu Slaviju.

Novotarije vežbaju mozak i treba uvek nešto novo učiti.

Time se bavio projektor saobraćaja, jer ko autom udje u prvi krug ne može iz njega više izaći... prednost imaju oni koji dolaze spolja. Ne, nije bojte se, nije ovo Danteov pakleni krug, manje ih je.

Fontani nećete prići, šta vi zamišljate, kvariti tu lepotu oko koje je iskopan jarak kao oko srednjevekovnih dvoraca.

Opšte poznata stvar je da pešaci prave gužvu gde god se pojave. Najbolje bi bilo iskoreniti taj soj, ali tvrdoglavo neki neće da kupe najnovije modele automobila koji im se izdašno nude po sajmovima, a gundjaju i na prevoz busom, pa idu pešice. E, neće više. Preko Slavije nije planirano da se pešači. Nigde prelaza ni zebre. I sve je mnogo bolje.

Razgledanje Slavije uvrstiti u turističke ponude Beograda, pod hitno. Lepo turistički autobus uskoči na prvi krug, iz fontane pevica svira hitove, a prska vodica da rashladi usijane glave.

Nije šo je naše, pa da se hvalim, ali tako nešto nema nigde u svetu!

Krenimo...

2017/06/11,17:49

Put može biti kratak.

Poneki je i dug.

Prav, ili pun serpentina, put je samo put do cilja, i svaki počinje samo jednim korakom...

Krenulo nam...

2015/06/04,11:33

Srbija je treća u Evropi po aero zagadjenju.

Opa, industrija nam krenula