AnaM

Ljubitelj životinja
Izgleda da ja ne znam najbolje jezik kojim se služim. Na primer šta znači  LJUBITELJ ŽIVOTINJA?
Možda  je to onaj koji voli mladu prasetinu, reš pečenu, jare u blatu ili sočno teleće meso? Nešto mi ne liči. 

Ako voliš životinje  znači kuce i mace  čuvaš, hraniš i maziš, a ostale gric gric.

Hm...neće biti ni tako. Da bi voleo životinje moraš biti vegetarijanac.

Problem je rešen.
Nikako ne znam gde ja spadam.

Vegetarijanac nisam, obožavam mog mačora koji mi se bukvalno popne na glavu čim me vidi  u vrtu  na ljuljaški. Obilazim  radnje da mu nadjem hranu koju voli, puštam ga  da luta po bašti i dvorištu. Ustvari ne puštam ja njega, nego on meni dozvoljava da idem po njegovoj bašti i  budno me prati šta to brljam  po zemlji. Cveće obožava, naročito kad procveta pa skače da ga  raščupeta. U februaru juri mace, i onako zgodan ima uspeha, a i potomaka.
Volela bih da imam psa, ali  nema šanse...
Za ručak i ja mace se radujemo ribi, znači i mačke nisu ljubitelji životinja.
Ko li je onda??
Hmmm....??
Setila sam se.

Definitivno znam ko je.

To su one organizacije zaštitnika životinja. Oni se brinu za dobrobit pasa, maca, i naravno svih ostalih životinjka. Kad vide  psa lutalicu, nežno ga uhvate nekom mrežom kao za leptire, dok ovaj skiči,  ubace ga u kavez i  odvedu....

Kad sam bila mala  tata mi je kazao da pse lutalice odvode na prevaspitanje. Ne znam, verovala sam. Sad mi se sve manje dopada to prevaspitanje.
Pse i mace, lutalice, ali i one koje imaju dobre gospodare, koji brinu za svoje ljubimce, odvedu kod njihovog doktora, veterinara.  On ih, nadam se, uspava, a kad se probude,  shvate da su nekako izgubile i svoj pol.

Možda i ne shvate, ko bi ga znao.
Sada te životinje srećno žive  u svojim kavezima do kraja svog života.

Zemljotres
Noć, tamna noć, Turci selo zapališe u ponoć, kaže stara pesma. E, nije bilo tako...  Nešto pre dva sata, posle ponoći, kad pošten svet  je uveliko  po kafićima, nešto se zatreslo.
Kako ja ne spadam u takav  svet, ja sam blaženo spavala,  sve dok mi se knjiga nije zabila u glavu. Ko mi je kriv kad čitam debele knjige. Govorili su već da će me knjige doći glave, mislila sam da se to odnosi na  „oduševljenje“ čitaoca moje  stvaralačke mislije na ovom svetu.
Skočih ja na noge lagane, a luster, onaj fini,proizvodnja Meblo,  iznad kreveta, se malko spustio, tek da me dočeka treskom po glavi. Gledam ja onaj luster, pa knjigu, a sa poda mi se smeška neka  slika za koju sam bila sigurna da će izdržati sve peripetije, sama sam je stavila na zid...
Ljulja se sve ljulja, ja onako čkiljim i  razmišljam  da li je to u redu, ili sanjam...
Naravno, tu su sretstva informisanja, te ti ja otvorim TV, ne bukvalno, nemam ni glasa za pevanje, a parica još manje, a nemam ni  nekog blisgog rodjaka  domaćoj mafiji da me sponzoriše...
Na  programu neko diše i uzdiše, prevrću očima, vrište, i pipaju se koje kuda. Tu sam otkrila da moj soliter i nema tako aktivne, seksi stanare, nego da gleda porniće u sitne sate...
Pogledam na interfon, sve je mirno, niko se nije uzbudio i istrčao golišav u parkić.
Ujutro su lepo objasnili, da su sve službe bile na mestu, da je sve funkcionisalo kako treba, naravno delili su i solomonske savete. Meni se najviše dopao  za one iz solitera, koji stanuju na visokim spratovima... Nikako ne koristite lift, to može dovesti do tragedije, a stepenice prve stradaju, pa i da hoćete, ne možete da se poslužite njima.

To je za mene viša matematika, pa odustadoh od razmišljanja kako napustiti zgradu, možda poleteti, ali koliko god sam mahala krilima, ne mrdnuh sa mesta...

Pozitivne misli za sreću
Pod ruku mi je pala neka knjiga,  brljnuh po njoj, progtah je . Osnovna  postavka je bila da  moraš misliti pozitivno i  sve će ti se ostvariti.
Nije loše, i udarim u pozitivizam.
Imala sam slobodan dan i  u 6 ujutro me je probudio telefon, ali to se ne računa, jer sigurno  nisam sanjala pozitivno...
Kafica,  pozitivne misli u vidu kafe koja se puši  same naviru, ne moram ni da se trudim.
  Palim plin. Šipak, Nestalo plina. Nema veze,  tu je struja, mislim ja pozitivno.  Provrela voda, ruka automatski  uzima kutiju sa kafom... nešto je lagana. Pozitivne misli  za trenutak nestadoše, nema kafe. Trgoh se i  nasmeših. E, nećeš ti kafetino da mi pokvariš misli, tu je nesica. Malo je visoko, propinjem se da je dohvatim... frrrr, kutija se otvara i kafa se blaženo rasipa  po mojoj glavi i celoj kuhinji...
Krećem u  radnju , mleko i puter... mislena imenica, ali ja pozitivno mislim. Mleko menjam u  coca colu, a puter u kajmak. I nije neki doručak...
Polazim u garažu, komšija parkirao kola i otišao  na pet minuta, verovatno do Severnog pola, jer ga čekam već čitav sat.
Pozitivne misli usmeravam ka nečem realnijem i konkretnijem.

Mogu sve da poželim kažu u knjizi.

Princa na belom konju sam odmah odbacila, gde da mu parkiram konja, a tek da nadje posao. Na lotu, bingu, je takva  nameštaljka, da mi ni sve pozitivne misli sveta ne bi pomogle.
Lepo vreme, da znam poželeću lepo vreme. Samo šta je to lepo vreme? Rekoše treba kiša za  poljoprivredne radove, i to baš dobra da natopi zemlju, komšinica se sprema na more, treba joj bar nedelju dana  žestokog sunca, a onaj jadan grad što se davi u smogu, želi samo vetar.
Da poželim nezakrčene ulice, mesta za parking, zaposlenje svima koj hoće da rade,  dobre ocene u školama, nasmejane ljude na ulicama???
Znam, pozvaću sreću u  goste, neka ostane koliko  hoće i neka sama rešava probleme.

Da li će pomoći ili ne, nije važno

Pokušaću

Srećo, dolazi ovamo, odmah!!!

Žena je žena, muškarac, ipak samo muškarac

C I A je tražila nekoga da ga zaposli kao ubojicu.

Nakon svih provjera dosjea, intervjua i testiranja ostala su 3 finalista - dva muskarca i zena.

Za konačni test, agent CIA-e je doveo prvog finalistu do velikih metalnih vrata i dao mu pistolj.

"Moramo biti sigurni da ćeš slušati naša uputstva bez obzira na okolnosti.

U ovoj sobi naći ćes svoju ženu kako sjedi na stolici. Moras je ubiti!!!"

Čovjek je odgovorio: "Ma sigurno se šalite. Ne mogu ubiti svoju ženu."

Agent mu na to kaže: "Onda nisi pravi čovjek za ovaj posao."

Drugi muškarac dobio je isto uputstvo. Uzeo je pistolj i ušao u sobu. Ništa se nije čulo nekih pet minuta.

Tada izađe čovjek sa suzama u očima: "Pokušao sam, ali ne mogu ubiti svoju zenu".

"Onda nemaš ono što se traži", kaže mu agent. "Uzmi ženu i idi kući."

Najzad dodje red na ženu. Dobila je iste uputstva da ubije svog muža. Uzela je pištolj i ušla u sobu.

Začuli su se pucnjevi, jedan za drugim, zatim vrištanje, razbijanje, lupanje po zidovima.

Najzad poslije par minuta sve se utisalo. Polako se otvore vrata i izadje žena.

Brišuci znoj sa čela ona reče:

"Pistolj je bio napunjen ćorcima pa sam ga morala ubiti stolicom."

Doručak u travi

Uraaaa...provešću ceo dan u prirodi!

Praviću roštilj, pecaću ribu, uživati  na travi i drugovati sa prirodom.

Prvo sam kupila roštilj, malo je bilo komplikovano jer postoji milion vrsta, ali sam se odlučila za neki simpatičan sa crvenim nogicima i  sjajnim poklopcem

Kod mesara je bilo lakše, kazala sam da mi treba meso za roštilj  u prirodi. Kupila sam za doručak gomilu svakakvog već priredjenog mesa, a ribu ću upecati i roštiljati za ručak.

Nabavila bih ja i šator, ali kažu zabranjeno postavljanje... Ne možeš biti indijanac, ali dobro...

Izlet je ispao vrlo specifičan.

Mora da sam izabrala pogrešno mesto.

U toj šumi se nije imalo gde staviti utikač za roštilj, pa se meso pokvarilo. Ribu nisam pecala jer su svi imali gomilu udica, zauzeli neka mesta gde riba radi, ( šta li radi da mi je znati?)

Nije sve u hrani, naročito kad ima gomila restorana na sve strane. Sela sam na deku, zatvorila oči, prepustila se milovanju vetrića, i sanjarenju i ... skočila dva metra u zrak, nešto me je piknulo. Zagledala sam se u to neindentifikovano čudovište koje gmazalo po mojoj nozi. Imalo je na sve strane pipke, krilca, neke izrasline, kad sam zamahnula rukom, skočilo je i nestalo u travi.

Zagledana u leptirića nastavila sam sanjarenje, čitavih dvadeset sekundi, onda su naletele neke mušice, koje su imale pik na moje oči, uši, nos... branila sam se koliko sam mogla, za to vreme je horda mrava napunila moju torbu sladeći se čokoladom i odnoseći komade ko zna gde.

Sve sam istresla, otišla u restoran, saplela se preko neke gomile zemlje koju je neko čudo glavato gurnulo odozdo, pravo na mene. Obe smo se preplašile, ona je pobegla u zemlju, a ja na asfalt.

Rano popodne, leteća eskadrila je krenula prema meni. E, nećeš, pojurila sam u kola...

Uživala sam na izletu, prirodi, samo nisam primetila. Kod kuće sam osetila da mi jedino prija da stojim pod tušem, jer su me neke piknjice strašno svrbile, i dok se nisam izgrebla do krvi, nije prestajalo. Onda su se tu napravile neke papule tvrde...

Sve u svemu, izlet je bio za pamćenje...

One bubice  tako simpatično izgledaju u crtaćima...

Pozvali mene da idem na izlet, obići vikendicu u okolini.

- Nećemo dugo? Pitam ja za svaki slučaj, znam već kako prolazim na tim izletima.

Krenusmo, kako krenusmo, dokotrljasmo se nekim kolima koja su u svakoj krivini pokazivala nameru da podju pravo, a onda se u zadnji čas predomislila, pri tom su uzdisala i dahtala kao da im je to zadnje putovanje. Sretosmo neku Valeriju, koja nas je prezrivo pogledala idala gas. Put kao put, samo nam je jednom na mostu, kad je udario najjači pljusak pukla guma, ali sve je to normalno na izletu. Stigosmo u tu vikendicu, mokri do gaća, i sretni što ćemo se najzad opustiti.

Izvadiše odmah sve što smo doneli da jedemo, kao da smo krenuli na put oko sveta, pa izgladneli. Ja se opustila u fotelji i gledam drugara koji je raširio ruke na kauču i već se spremio da drema(zar to nije mogao ikomotnije kod kuće?) Moja drugarica u kuhinji sredjuje(kad smo pre napravili lom?)

Ijaaaao kad ti se ja prodrah, onako odjednom, ali kao da me deru. Pružila ja prst prema njenom mužu, urlam, on zinuo ništa mu nije jasno, dotrčala i njegova žena, pogleda ga pa ti skoči na stolicu pored mene i poče i ona da urla....

Gleda čovek,onako bunovan, ništa mu nije jasno, nijednu nije ni pipnuo, a one se deru, pomeri ruku, a ispod ruke.... miš....

Skočim ja sa stolice pa u hodnik da pobegnem u kuhinju, šipak, u kuhinji moja druga prijateljica zatvorila vrata i ne pušta me unutra..... a u hodniku miševi trče oko mene.... milion... ja uzela metlu, ali ne vredi da je uzjašim nešto ne funkcioniše, neće da poleti u vasinu kao na filmu.... moram to malo bolje da proučim..... a možda je metla bila i pokvarena...

Da ne duljim, postavljali cevi za vodovod, a miševi se rastrčali, kako je kuća bila prazna, oni se uselili i bilo im je lepo dok ih nismo uznemirili. Vratismo se mi kući pre nego što smo i pošli, a ja pred vratima izvedoh pravi strip-tiz, da se nije slučajno neki miš uvukao u torbu...

I nemojte više da me zovete na izlet, ja sam ti više za civilizaciju, ma kako to grozno nekom delovalo....

Dijeta

 Bacim pogled na blog, domaćica udarila neke recepte, sledi je nastasja. Probam, i baš ukusno, a one navalile da pišu svaki čas nešto zamamljivo.

Obukla je bikinac prošlogodišnji. Pogledam u ogledalo, nisam se baš oduševila.  Nije važno, to je ionako samo voda, dijetica i sve ide dole. Ma, i više ću, 10kg.

Prvo na frižider ono groktavo prase koje se javi kad god se otvore vrata, vaga na počasno mesto.

Prvo jutro vežbam čitavih dva minuta, a bicikl vozim i 600metra. Dovoljno za prvi dan.

U kući ništa slatko, kafica bez šećera, na ulje ću zaboraviti. Usta mi se sprčila od one gorke vruće kafetine bez mleka.. Naviknuću

Do ručka ništa, a za ručak list salate.

Večera, meni najvažniji obrok, jogurt sa 0% masnoće, više liči na vodu u kokoj je neko oprao ruke bez sapuna, ali... linija je najvažnija... Komadić hleba i mišu bi bilo malo. Imam pravo i na sir, nemastan, tvrd, više potseća na cepanicu, nego na hranu.

Idem u krevet da ne mislim o hrani. San, naravno erotičan. Sanjam kako jurim jednog škampa, a on skida košuljicu i viče, neću  a la parizjen, ja trčim za njim  sa tartar sosom u jednoj, a čašom pjenušca u drugoj ruci.

Probudim se okupana znojem i ponovo nastavim san, sad me juri pečeno prasence i peva, da su mi kupusova krila, pod krilima ćuturice vina, ja bih najlepša ptica bila, ili već nešto takvo.

Ujutro onako neispavana pogledam u kuhinju, a tamo ostaci šunke i prženih mladih krompirića... Ne verujem da je bio provalnik i još pržio krompiriće, a i na komodi su ostaci salate.

Ništa ponovo, ću...

Posle nedelju dana, ja dobila kilogram.

Neću više.

Jed3em sve po redu, i voće sam dodala, a kilogrami???

Definitivno sam sigurna da je lepše biti malo pikantna nego pokretna vešalicaedalo, nisam se baš oduševila.  nije

robinsAnaM

Preko sedam mora i sedam gora kuća mala, pa i nije baš mala ima devet spratova. U njoj stanuju  Vile i Veštice, vukodlaci, Svemirci , Liliputanci i Guliveri, i ostali tandrmoljci, jer  su se stanari pokupili ko zna po kojim pravilima.

Čuje se rok, jazz, narodnjaci, vežba operna diva, i čobanin Iva. Slave se svi mogući i nemogući praznici, rodjendani, a ponekad je neko usamljen, pa se dobro napije i napravi žurku.

RobinsAnaM  jednog lepog dana kreneu na put. Da li je izabrala pogrešnu barku, ili nije kupila kartu, tek izbaciše je na pusto ostrvo.

Pusto ostrvo, san svakog romantičara. Nažalost, robinsAnaM je previše za kompom i nije umela da uživa u lepoti prirode. Na ekranu sve se vidi mnogo lepše i bezbednije. Plavetnilo mora  je pokvario jedan ogroman jež koji ju je piknuo u petu, a ribu nije mogla uloviti štapom i ukosnicom ni slučajno. Vatra se nije htela upaliti kad je drvo o drvo trljala kao na filmu što rade, samo je dobila dva žulja koja su užasno pekla. Na pesku nije bilo nikakve hrane, još manje na drveću. Jestive životinje su možda postojale, ali su se dobro sakrile.

Bilo je nekoliko cvetova, ali  nije joj bilo do  te lepote, nisu se mogli pojesti.

Navečer je užasno zahladnilo, navalili su komarci odozgo i neke neindentifikovane bube odozdo.

Šator nije umela da napravi, još manje je naišla na sanduk pun stvari koje je more izbacilo. Ako mislite da se pojavio Petko, i sve stvorio, varate se... samo je hučala iz daljine  neka ptičurina.

Zašto to sve pišem???

Sinoć su u društvu postavili pitanje: koje  bi knjige poneli na pusto ostrvo?  Prezrivo su me gledali kad sam na ceduljici napisala:   uputstvo za pravljenje  splava, navigacija i ako može knjiga o signalima za pomoć...

Pitala sam da li umesto knjiga mogu dobiti sretstvo protiv buba, paket hrane i nož, ćebe.

Iskreno, ali stvarno iskreno, koje knjige biste vi poneli.

Saveti AneM

Kako voziti kola kroz  gužve

1. Najvažnije je biti mrtav `ladan, spreman na sve.
2. Kola moraju biti čuknuta sa svih strana(može i vozač), izgrebana da ulivaju strahopoštovanje
3. Prvo se da, desni žmigavac, da se zavara protivnik, a onda se sjuri na levu stranu.
4. Voziti lagano sa što više kočenja da se čuje škripa, tako se svi drže na pristojnoj udaljenosti od tebe.
5. Pronaći zaštitu nekog kamiona ili hladnjače, čijem se šoferu umilno nasmešiti, i onda kod svake gužve vraćati mu se
6. Pri ulazu na autoput, prvo naglo zakočiti da svi protivnici, to jest drugi učesnici u saobraćaju se zbune, onda zatvoriti oči i dati gas. Provereno, uspeva, garant.
7. Kad se već ubacite na autoput, kako ima više traka, da vam ne bi smetali ostali, dajte, a i ne mora, žmigavc i krenite svojom šklopocijom, na kojoj se vide tragovi svih mogućih i nemogućih sustreta sa ostalim učesnicima saobraćaja. Izaberite nekog sa zalizanom kosom koji se miluje po glavi, pogledava na sat, a kola mu srebrnasta, upravo izašla iz fabrike i zaletite se u njega. Kad on panično pobegne, komotno se raširite po autoputu, žensko mora da ima prednost, i tačka.
8. Nije loše ni ono kad se upale četvorke u sred vožnje, dobije se dragoceno vreme dok ostali ukapiraju da je to slučajno.
9. Ne trubiti nikako, nisam primetila da se to ikome dopada.
10. Isto tako ne vole kad im pokažete prstom na čelo ili zavrtite rukom, onako u krug, to ih baš razbesni. Neki učesnici, saučesnici, pokazuju i srednji prst, neki su pri tome prilično besni, ne znam šta time hoće da pokažu? Da su manikirali nokte, verovatno... Šta to mene briga, i ja sam oprala zube, treba li svima da se kezim???
11. Semafori imaju razne boje svetla. Kapiram, kad je crveno, čekaš, kad je tebi zeleno, kreneš, ali ono žuto mi ide na živce, obavezno mi napravi neku neprijatnu situaciju. Čudno, volim žutu boju, ali na semaforu je nepotrbna, ionako je ne tretiram... gaaaaas...
12. Ne ljubim ni one policajce previše, kao da su deca, sakrivaju se po nekim tutumišama, a posle nešto zakeraju, da su lepo stali da ih čovek vidi, nikad ne bih dala gas na ograničenju, a još manjo prešla preko pune linije, a nigde nisam ni žurila...
13. Kad se prodju svi užasi, onda dolazi najgore, parkirati kola. Uf...uvek mi je premalo mesta. Nadje se neka žrtva da mi pokazuje, maše nešto rukama, okreće ih po vazduhu, pokazuje mi dlanom gore-dole, pa nešto levo, desno, uopšte se ne trudim da ga razumem. Kad dotaknem druga kola branikom, znači ne može dalje, ako se čuje zvuk grebanja, znači da je doticanje bilo pravi klinč, treba dati pun gas, i otrgnuti se iz zagrljaja. Vlasniku tih kola objasniti uz smešak da se tvoja kola sama zatrčala, pustiti suzu i nadati se da je zgodan i da će te pozvati na kafence....
14. Ima još, ali stavili kamere u garažu, sad svaki put kad parkiram mora de se sat šminkam, presvlačim, nameštam osmeh na lice....uf, uf, nije lako biti šofer.

Za popodnevnu kaficu

1.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Jutros vozim na posao i imam šta da vidim - u traci pored mene žena vozi nov Focus, piči preko 80, s nosom u retrovizoru - šminka se.

Vratim pogled na put, al' đavola - žena napola prešla u moju traku i ne prestaje da se šminka. Utronjao sam se živ - ispadne mi mašina za brijanje na baterije i padne na burek koji mi bio na drugom sedištu, pa se sve zajedno otkotrlja na pod. Pokušam kolenima da ispravim volan, al' ispustim mobilni koji padne pravo u kafu, koja mi je bila među nogama. Ošurim se, mobilni crk'o i još prekinuh važan razgovor.

Izem ti žene vozače...

Danas sam sentimentalna. Sećam se davnih vremena, kako je to nekad bilo. A da je bilo bilo je.

 Moj prvi čas vožnje auta.

Cele noći od uzbudjenja nisam spavala. Sutra... sutra... sešću u kola, juriti cestama, drveće će u ludoj vožnji ličiti na ogradu, a ja sa vetrom u kosi u nekom kadilaku...

Na javi je bilo sasvim drugačije.

Obukla sam neku kožnu minicu da bude u skladu sa automobilom.

-Zar ti, ženska glavo, nemaš farmerke, prodra se, ne princ iz mog sna, nego neka gromada od čoveka, namrštenih obrva, još je nešto gundjao o damicama koje voze...

Na brzinu pokaza, kuplung,  gas, kočnica, pomenu  li neko kvačilo??? Nisam sigurna. Pritisni ovde, onde, sve sam ga lepo slušala, ali kola ni makac.

Kr...kr..kr...

Izadje on nešto da probrlja, i izjavi da se polazi iz druge brzine. Ništa mi to nije značilo.

Probam opet, pritisnem nogom neku motkicu, sve sam ga slušala, ne znam šta se desilo, ali noge mi se našle prekrštene ispod volana i nikako da ih provučem i pritisnem neku drugu motkicu. Lepo sam levom dala gas, i šta sad??

Poludeo je, urlao je da nikad nije tako nešto video, sigurno mu se nisu dopale moje cipelice.  Najzad smo krenuli...uraaaaaaaa... ja vozim... kosa mi baš i ne viori, biciklista me pretekao, a li ja ponosno, kao da sam u Monci, vozim...

Sve je dobro prošlo dok opet on nije pogrešio, stalno je govorio da gledam u ogledalo, kao da tako nešto moraš reći ženskici. I kad je na jednoj krivini viknuo, ogledalo, ja sam uzela torbicu i počela da ga tražim. Izgleda da nije trebalo ispuštati volan iz ruke. Tras-bum, i kola su se zaustavila na nekom drvetu, ko li ga postavi tu na sred puta??

Jedva sam čekala sledeći čas.

 Izgleda da sam prirodni talent za vožnju, jer  unstruktori svaki put izvlače drvce ko će sa mnom na vožnju...

Što iz čista mira život može da ti se napravi cirkus, da ne veruješ.

Sedim ja pošteno u kući, o bezobrazlucima i ne razmišljam, ugasila i TV, jer tamo golišavci koji skakuću  i uzdišu po krevetu,  kao da ih kolješ,  kao što je nekad bilo pružiti ruku  pri susretu.

I zvrrrrrrrrrrrrrrr...

-Zdraaaavooooo...donela sam ti poklon.

-Kakv poklon, nije mi rodjendan

-Nešto što moraš da imaš.

-Hm...

Unosi ona nešto ogromno, zamotano

-Tranta ranta raaaa.... Voila...

Ijaaaoooo, kad ne padoh u nesvest. Slika.

-Skini ove tvoje brodiće, Dubrovnik  i ostale brljotine, i stavi ovu sliku preko celog zida...

Trepćem ja, gledam sliku i ne znam šta da kažem. 

Lepo je meni tetka govorila, bolje prva uvreda, nego zadnja, ali meni neugodno. Slika kao za halu sportova, a na njoj  se raširila neka ženska. Odmah se vidi da je ženska, nema to neki kubizam, frtaljizam i ostali lizmi,gde je oko na jednoj stran, a šaka na drugoj, umesto glave cvet, a iz oka kaolje reka. Na ovoj, ženska  podigla ruke i ne samo ruke, kao da je na ginekološkom pregledu, samo što joj se creva ne vide... Uradjeno realno, ne može biti realnije, jedino da je živa pa da iskoči, ali onda bi sve bilo sitnije.

-Divno... cvrkuće prijateljica... žurim, javiću ti se...

Ona ode, a ja osta sa tom  ženskom. Gleda me ona onako potsmešljivo kako to samo umeju  ženske, a ja zbunjena, pogledala bi crnu kosu ili zavesu oko nje ( što li  bar krajičak ne stavi na sebe) ali sve mi pogled beži  u centar slike...uf...uf...

Zvrrrr....

Ja brzo preko one slike bacih ćebe,  dobro da je zahladilo pa mi bila pri ruci. Komšinica sa petog sprata.

-Šta to lepo ima kod tebe, aaaa...neka slika...

-Ne, ne može da se gleda dok ne bude na zidu...to je iznenadjenje moje prijateljice.

-Dobro, poslaću ti popodne muža da ti pomogne...

-Neeee, hvala neću da ga gnjavim, sama ću...

Ona ode, a ja ostah  sa slikom.

Javiću kako sam je stavila na zid...

 Ja dobila jutros meilom, vi posle podne na blogu:)

• Mart 2020 [1]
• Decembar 2019 [2]
• Jul 2018 [1]
• Jun 2018 [1]
• Mart 2018 [5]
• Februar 2018 [5]
• Decembar 2017 [2]
• Novembar 2017 [2]
• Jun 2017 [1]
• Jun 2015 [1]
• Maj 2015 [2]
• April 2015 [6]
• Mart 2015 [6]
• Februar 2015 [3]
• Januar 2015 [9]
• Decembar 2014 [2]
• Novembar 2014 [6]
• Septembar 2013 [2]
• Avgust 2013 [7]
• Jul 2013 [5]
• April 2012 [3]
• Mart 2012 [1]
• Februar 2012 [14]
• Januar 2012 [26]
• Decembar 2011 [11]
• Novembar 2011 [14]
• Oktobar 2011 [19]
• Septembar 2011 [10]
• Avgust 2011 [5]
• Jul 2011 [1]
• Jun 2011 [2]
• Maj 2011 [3]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [10]
• Februar 2011 [9]
• Januar 2011 [5]
• Decembar 2010 [8]
• Novembar 2010 [3]
• Oktobar 2010 [1]
• Septembar 2010 [7]
• Avgust 2010 [7]
• Jul 2010 [3]
• Jun 2010 [9]
• Maj 2010 [11]
• April 2010 [11]
• Mart 2010 [13]
• Februar 2010 [12]
• Januar 2010 [32]
• Decembar 2009 [24]
• Novembar 2009 [11]
• Oktobar 2009 [22]
• Septembar 2009 [11]
• Avgust 2009 [6]
• Jul 2009 [5]
• Jun 2009 [10]
• Maj 2009 [19]
• April 2009 [17]
• Mart 2009 [34]
• Februar 2009 [24]
• Januar 2009 [1]
• Novembar 2008 [7]
• Novembar 2007 [2]

• Generalna [167] 
• Domaći zadatak [22] 
• BeladonaM [16] 
• recepti [11] 
• TRAŽENJE roman [7] 
• Sinki [24] 
• Priče i novele AneM [58] 
• Tugovanke i plačike [34] 
• Razmišljanja i glupiranja [139] 
• Putovanja [7] 
• Karikature i vicevi [7] 
• Saveti AnaM [3] 
• VESTI [4] 
• Fotografije [14] 
• Humor [2] 
• 2019 [1] 
• Vanredno stanje [1] 

• 15.3.2020
• Semafor
• Sport...
• LIPA...
• Do pobede...
• Šah...
• Stže proleće...
• Samo smo ljudi...
• Muško-ženski pol…
• Ledeni talas...

• Pricalica
• Boki
• Behappy
• Casper
• Cicilly
• Domacica
• Unajedina
• Krilaandjela
• Mediterraneo
• Malaino
• Mira kuglof
• Mandrak72
• Mesecina
• Razmisljanka
• Roksana
• Sanjarenja56
• Suky