Poželela sam noćas da ti šapnem, tiho, tiho, samo tebi...
Jutarnje rumenilo na mom licu obasjano je tvojim dodirom. Upalio si zvezde u mojim očima, dodirnuo baršun na mojim usnama, satkao mi haljinu svojim uzdasima, ogrnuo me plaštom svojih dodira.
Trčala sam bosa po rosi tvojih maštanja, kupala se naga u zracima tvojih snova, dodirivala nebeske vrhove snagom tvoje želje.
Poželela sam da osetiš titraje mojih stremljenja, da zaroniš sa mnom u dubine mora i okeana da
valovi zapljusnu obale moje žudnje.
Ti si Sunce koje greje moje telo, ti si Mesec koji blista u najludjim snovima, ti si Zvezda mojih stremljenja.
Budi lahor koji dodiruje moju kosu, budi povetarac koji se igra mojom haljinom, budi vetar koji me budi iz snova, budi oluja koja će me baciti u zanos, budi orkan pod kojim ću se smiriti.
Šapnuću ti tiho... tiho... ja nisam ja... ti nisi ti... ja sam ti u postojanju... prepuštanju... nestajanju...
Jedna od mojih današnjih brljotina
Udje tip i traži Aspirin, a ja kao da sam na pijaci, hvalim robu:
-Hoćete li za cirkulaciju ili onaj posle operacije srca, ili za prehladu sa C vitamninom, ili običan?
On se predomišlja kao seoska mlada, kao, ne odgovara mu, nijedan.
Za to vreme, vidim ja svog Boška Boškovića, onaj drugi, zašao mi iza ledja i uzeo mobilni.
-Šta ćeš to?
-Mobilni!
-Kakav mobilni, vraćaj to. To je moje
-Sad je moj.
Gledam ja, da li je blesav, ili mu nešto drugo fali. Sva sreća ne uze mi mobilni sa svim brojevima koje se spremam već 100godina da prepišem, nego neki trć-prć. Prošlo bi mu da mi nije uzeo i tašnu, kud je ostavih na recepturi. U tašni plata koja je zakasnila dva dana. Uhvatim ja tašnu za ručku. Vuče on, vučem i ja
-Pusti to
-Neću
Bezobraština jedna, nijedna, i tako povuci potegni, iščupasmo repu, nije nego pokidasmo tašnu.
Mogla sam da ga zadavim.
Kod mene osta kaijš, kod njega plata. Pomislih na ono jutarnje budjenje u ranu zoru, na sve ono što mi se podešavalo za petnest dana, i podigoh koleno. On vide moj pogled, moju rešenost i uhvati se kao ono fudbaleri kad se puca slobodan udarac… pa pobeže, a ja ostah na bojnom polju ponosno, posle Pirove pobede, sa pocepanom tašnom
Ulazim u garažu.
Kasnim, trčim prema kolima.
Znam da me one kamere snimaju sa svih strana, ne mogu ni nos da počešem, a baš me zasvrbio. Frkćem nosom, pravim grimase, baš me briga za kamere, zveckam ključevima provlačeći se izmedju stuba i kola koja su opet nakrivo parkirana.
Tog trenutka sam ga videla.
Stajao je izmedju stubova. Ako pogled može da hipnotiše, kao zmija žabu, on me je hipnotisao.
Ne dišem.
Gledam ga, gleda on mene.
Tajac
Manijak!
Nećeš mene, pomislim. Hoću da viknem, da pobegnem, da nestanem, da zovem u pomoć, ali samo stojim i gledam ga. Noge mi se zakovale za pod, ne mogu da se pomerim.
Neizvesnost.
Trenutak!
I tu se otkačim, počinjem da urlam. Skačem na haubu, ne mislim da ću je ulubiti, ne mislim na kamere koje to sve snimaju i kako će da mi se smeje ceo soliter. Gde baš danas obukoh suknju. Dižem je koliko god mogu. Podižem nogu, drugu... panično puzim ka krovu kola, prebacujem se na susedna kola, a on mali baksuz, pobeže. Uplašio se, derala sam se kao da je slon naišao, a ne mali, sivi miš
Delta Siti
Ulećem, kupujem naručene lukovice, cveće je kod mene i sad natrag u kola...
Ali toliko lepote mami.
Samo da gvirnem. Kakvi butici, probam milion stvarčica, sve bi ih ponela kući. Devojke su kao sa naslovne strane, visoke vitke, noge do vrata, obučene, boli glava, a tek parfemi... Muškarci koji ih prate, tek boli glava, kakvim samo ključevima zveckaju, a račune plaćaju sa milion kartica... [to bi rekli, svi puni kao brod...
Ako kupim tašnu i ešarpu, ne, kupiću onu bluzu i onu, i cipele, i one pantalone... i... pa za svaku stvarčicu potrošiću sve što sam zaradila za mesec dana... bež... bež.... AnaM
Kafica... uf...što je dobra...
Sad u kola...
Ijao... gde su?
Tu sam parkirala... ne, tamo iza ugla.... nema ih neko ih je „pozajmio“...ma nije kud će ovaj moj krš pored one lepote... jes, ali moja su puna benzina... Idem iza ugla... ne ovuda sam došla... što nemaju ono da im se zvizne kao kučetu pa da pište???
Nema ih...vredi li da plačem??? Pognute glave idem, a suzice se skupljaju... neću u bus... hoću moja kolica.... ura još jedna krivina...evo ih... sakrila se pored mečke koju je ogrebao jedan bloger... jučer... rekao mi.... verujem mu
Nisi se šalio? Dobio si mečku???
Dobih danas poruku.
Moram da odgovorim na 101 pitanje
Pitanja boli glava, ni sam Ajnštajn ne bi znao odgovore, a ja, bolje nećemo o tome. Dobro snašla bih se, tu su ona pitanja o meni lično, pa o mom poslu, a tu je i internet.
Gledam ja tekst, i čudom se čudim, ko li me to usreći danas. Čitam dalje.
Kraj je tek priča za sebe. To čudo ima da pošaljem na 48 adresa, svojim prijateljima. Gde li nadjoše taj broj?
Ako ne poošaljem, bolje da berem kožu na šiljak, dan preživeti neću, a svašta će mi se dogoditi u medjuvremenu... kad li pre??? Ne znam, sem jedne stvari, šta bi još moglo da me potrefi, ali...
Vidim ja svoh Boška Boškovića.
Nije da neću, poslala bih ja to. Ima samo jedan problem Ja imam 2-3 prijatelja, onako prava, oprobana, za koje bih u vodu i vatru, koje sam upoznala i u dobru i u zlu, 78, nemam. Znate li vi kolika je to gomila ljudi???
Nemam, i tačka...
Teško meni...
Ispadoše mi ove štrafte i ne daju da popravm tekst.... uf... već je počelo sa mojim nedaćama... nije 48 prijatelja nego 78...i nadje se još po koja greščica:)
Bolje da počnem da skupljam to 78-društvo...uf...uf...
Ponekad polako, umornim korakom otključavam vrata.
Znam da imam još stotinu obaveza, da moram da otrčim do grada, da bi trebalo da se javim prijateljici, da sam obećala danas da donesem nešto sa posla, da moram da vratim knjigu i završim nešto za posao kod kuće, da bi trebalo kupiti nešto za goste koji su se najavili na pet minuta, da bi trebalo protrčati krpom i usisivačem kroz kuću... računi, komšiski auto uparkiran da ne mogu da izadjem iz garaže, bolesna drugarica kojoj treba reč ohrabrenja...
I polako otvaram vrata, ti me nasmešen čekaš u fotelji.
Sve je drugačije, šaljem ti poljubac u letu i juriš pešadija...sve ću stići, osmeh je opet na mom licu.
Sinoć je grmelo, iznenadna oluja, čak je i grada bilo. Uletela sam u krevet, pokrila se preko glave i drhtala. Tvoje telo je bilo uz moje, zagrlila sam te, pritisla na grudi i šaputala svoje najskrivenije tajne, zaspala sam srećna. Ti si uvek tu kad si mi potreban.
Ujutro te nigde nije bilo, izgurala sam te iz kreveta i ostao si na podu. Gledaš me i smeškaš se. Ti se nikad ne mrštiš na mene. Trebalo bi da mi smeta što i kad zagnjurim glavu na tvoja ramena, i suze te kvase, ne kažeš ni reč utehe. Ipak,ti me razumeš.
Subota je... ura... spavanje... kuhinja... plin... voda... nesica... natrag u krevet.
Ti me čekaš. Smeješ se.
Da li te golicam?
Poverljivo ti šapućem šta sam sanjala.
Volim te. Znaš li koliko te volim?
Najviše na svetu!
Volela bih da mi ponekad skuvaš kafu, doneseš je u krevet, da kupiš novine ili spremiš doručak, ali znam da je to nemoguće, jer ti si moj mali, slatki, voljeni, plišani meca...
Ljubim te...
Odlazim, napuštam te.
Volim te, a ostavljam te.
Negde daleko, daleko od tebe, potražiću svoju sreću iako znam da bez tebe ona nikad neće biti potpuna. Zavaram sebe i druge da je to samo na kratko, da ću ti se vratiti, ali duboko u sebi znam, kad odem, otišla sam zauvek
Ne pitaj me zašto. Ti znaš. I nisam prva koja te je ostavila.
Ne šalji mi pesme koje će me potsećati na tebe.
Negde, daleko od tebe, kad me sve bude bolelo zbog našeg rastanka, slušaću
Imam jednu želju…
ili
daleko, daleko, srce mi je daleko...
Ima dana kada ne znam šta da radim,
ima noći kada lutam sam,
jer te volim tako ludo, neizmerno, da umirem…
Pored mene će neko da pije i razbija čaše, maštaću o Skadarliji, parkovima, Dunavu i Savi.
Moja deca će imati čudna imena, govoriće nerazumljivim jezikom, neće moći shvatiti moju ljubav…moja deca, neće biti tvoja deca, i to mi kida srce…
Vraćaću ti se povremeno, samo da bi još više ranila svoje srce, nanela si još više bola. Dolaziću da te vidim nadajući se da je tebi dobro.
Smejaću se i govoriti da mi je divno, da sam srećna, ali u mom pogledu biće večita tuga, kad nisam više tvoja, ne mogu biti ničija.
Odlaziću još ranjavija, još bolnija… ti nikad više nećeš biti bezbrižno moj, neću trčati parkovima, brati cveće, smejati se košavi koja se igra mojom suknjom
Kad sede vlasi pospu moju kosu, kad ruka postane nesigurna, kad moje telo više neće moći da radi za drugoga… vratiću ti se. Moliću te da mi oprostiš, da me primiš u svoje naručje.
Oprostićeš mi,zaboravićeš da sam te ostavila kad sam ti bila najpotrebnija, jer znaš da sam uvek, ma gde bila uvek samo tebi pripadala, jer ti si moj voljeni grad, moj Beograd. Nedostajaćeš mi svakog sekunda mog života
Nekad je mislila da o svemu zna najbolje.
Sebe je zamišljala kao ogroman ormar sa bezbroj fioka i u svakoj po neki dogadjaj spremljen. Neke fioke je pokušavala da zaboravi, da ih se nikad više ne seti, bile su njena bruka., ali neke je volela i ponosila se njima.
Svi, baš svi, su je poznavali.
Neki su je voleli odano, iskrenom ljubavi, neki su se pravili da je vole, ponekad su to dosta nevešto glumili, pričajući o nekoj njenoj fioci. Mnogi su se sa njom družili samo iz koristi. Kad bi je se zasitili, samo bi je odbacili bez trenutka kajanja.
One koji su je voleli obasipla je ljubavlju, darovala im najbolje od sebe, smešila se kad su je odvodili u krevet. Volela je svoje prve susrete sa nekim detetom, njegove zastrašene okice kad je prvi put ugledu, nepoverenje, ispitivački dodir. Medju decom je sticala prijatelje za ceo život.
Bili su joj simpatični oni koji su se pravili da je poznaju. U stanju su da naprave gaf koji bi se dugo prepričavao nekako obeležavao te ljude, jer su to ponekad bili više nego poznati u javnsti.
Opravdavala ih je, ne može se sve voleti. Nekog voliš, nekog ne, emocijama ne možeš naredjivati. Možda bi je ti ljudi voleli kad bi osetili njenu unutrašnju lepotu i snagu.
Razumela je i one koji su je trebali samo iz koristi. Dohvatili bi je, upili u sebe i jurili dalje, odbacivši je do sledeće prilike. Znala je da će se kad tad vratiti, i uvek su se vraćali, zgabili je jer im je bila potrebna.
Oni su je upoznali, znali su kad im je potrebna gde da je nadju. Bila im je oslonac u radu.
Dugo je bila sigurna u sebe, možda malo i presigurna. U zadnje vreme javila joj se konkurencija. Mislila je da je nezamenljiva, a onda se pojavio taj internet, ona je ipak samo knjiga.
Danas te nema.
Ne mogu da shvatim.
Sinoć smo bili zajedno, mislila sam nikad se nećemo rastati, a sad, nema te.
Godišnji odmor je nezamisiv bez tebe. Bilo kakvo uživanje, bez tebe postaje noćna mora. Ujutro ne mogu ni oči da otvorim, a da te ne dodirnem. Trebam te svakog trenutka.
Ti si moje dobro jutro i laku noć.
Noćas, sećam se...
Zatvorila sam oči, da te bolje osetim kako me dodiruješ po licu, miluješ moje usne, kliziš niz moje telo, prvo lagano, pa sve brže. Osećam te svakim delićem svoga tela... mmmmm... tako je ugodno...
Danas te nema.
Potrčala sam da te doirnem, pomilujem, da te osetim kao svakog jutra... nema te, uzalud te dozivam
Panika!
Ne umem da živim bez tebe, jednostavno ne umem.
Grozničavo okrećem telefone, mobilne. Nikad ne bih zvala prva, zbog tebe ruše se svi moji tabui. Ne mogu bez tebe, ne mogu.
Gde si?
Gde se skrivaš?
Kad ćeš doći?
Zašto nestaješ?
Gledam tvoje tragove po kući, i svugde te nalazim.
Na stolu cveće, umire bez tebe, kroz prozor Mesec se noću se smeši, zahvaljujući tebi. Svima nedostaješ. Gladna sam. Kako da utolim glad bez tebe?
Žedna sam. Frižider pun sokova, vina, piva, ne želim to. Hoću tebe, jer samo ti možeš da mi ugasiš žedj.
Bez tebe i rodna zemlja postaje pustinja. Okean me ne može zadovoljiti jer je prepun soli. Ti ne trpiš nikakve primese, ni dodatke, ti kao božanstvo, vodo, jedinstvena i čista, ti daješ život..
I šta sve uradi jedna puknuta cev u soliteru...
Kišne kapi slivaju se, niz okno.
Ne, to nisu suze, samo vam se pričinjava.
Tražim Mesečev zrak da mi pokaže put do zvezde na kojoj se sakrio moj mir. Moji nemiri govore da postojiš.
Mora da si negde.
Osećam da si tu, a nema te.
Krila moje mašte suviše su slaba da preletim Svemir i da te pronadjem.
Možda se skrivaš u vekovima daleke prošlosti, ili ćeš nastati u budućnosti kad mene ne bude za tebe.
Dolaziš u snovima.
Pokušavam da pobegnem od tebe, hladne planete skrivaju moje osećaje, a vrelina vulkana gasi se od moje strasti, Sunce tamni, navlači oblake da se sakrije od mojih želja.
Projurio si kao kometa kroz snove moga života.
Zapaliću!
Sagorećeš!
Nestaćemo!
Nikad neću biti tvoja.
Nikad nećeš biti moj.
Ne dele nas vekovi.
Ne deli nas svemir.
Naš susret je nemoguć, nikad te neću dodirnuti, poljubiti, zagrliti, pripadati ti.
Tako si blizu, a tako daleko...
...jer ti živiš na planeti ne koju nikad ne mogu doći... jer ona je... ona je... ona je kapljica krvi zarobljena u mom srcu.
Danas sam se probudila sa osmehom na licu, znala sam, biće super dan.
Casper mi je poklonila, svojim postom, izlet iznenadjenja na jahti.
Bila sam uzbudjena... ploviti Dunavom, a možda helikopterom prvo do mora gde je ukotvljena jahta. Mora da će na njoj biti i princ sa šampanjcem, škampima i gitarom, duboko sam srećna uzdahnula.
Mali problem je što nisam znala gde je jahta usidrena, pa šta da ponesem od garderobe. samo ću nešto malo, tri kofera će biti dosta za jedan dan... i neseser... šminka... i tašna... dve, za svaki slučaj... i suva hrana... za svaki sučaj... i neko pićence...za svaki slučaj
Helikoptera nigde, a jahta je izgledala ovako
Sliku princa bih pokazala, ali ne znam koju, onu pre nego što sam ga poljubila, ili onu posle... nikakve asocijacije na žapca, molim!
Moje kofere je odmah pobacao u Dunav, i bela ladja je zaplovila... bilo je divno... nešto se dogodilo sa mojim antilopskim čizmicama, jer je neka voda šljapkala unutra.
Princ mi je dao hamburger umesto škampa, on je pojeo moje sendviče, a kao piće sam dobila vodu sa obližnjeg jezera, kaže zdravo je. Vetra nije bilo, samo kišica koja je potpuno ispravila moju kosu pa sam izgledala kao miš iz rasola. Princu to nije smetalo, utrapio mi je vesla da ga vozim, a bio je razočaran što ne mogu istovremeno da sviram na gitari... dok je on petom udarao po nekom bubnju dajući mi takt za veslanje...uzvikujući: brže, brže...
Bio je to divan izlet, hvala Casper, samo bih te molila sledeći put kad nešto tako organizjuješ, kupi mi karte za bus, jer sam posle morala da nosim prtljagu princa, srećom je moju na vreme pobacao u Dunav
Skoro da zaboravim, dobila sam i cveće... ubrao je jedan lokvanj... platićemo kaznu što smo dirali zakonom zaštićene biljke, ali bilo je jako romantično, naročito kad je princ da ubere cvet, nekako nezgodno se okliznuo i završio u bari ne sa belim labudovima, nego patkama i guskicama koje su navalile na njega...
TRAZIM SAMO ODGOVORE.....
Kakve su boje tvoje oči?
Da li su kao nebo plavo?
Da li su kao jezero zelene?
Da li su crne kao noć?
Ili su bez boje, zamućene dok tonu u moje?
Kakve su tvoje usne?
Da li su meke kao somot?
Da li su pohlepne kao stranac?
Da li su zahtevne kao ljubav?
Ili su samo slatke u dodiru s mojim?
Kakve su tvoje ruke?
Da li su snažne kao u drvoseče?
Da li su nežne kao u devojke?
Da li su grube kao u neprijatelja?
Ili su samo ruke koje želim na sebi?
Kakva sam u tvojim maštanjima?
Da li sam nestašna?aa
Da li sam proračunata?
Da li sam neosetljiva?
Ili sam možda samo u nekog zaljubljena?
Organi
Koliko vredim?
Da ne kupih danas novine ne bih znala da u sebi nosim čitav kapital
Piše, svaki bubreg vredi 15000 EU, jetra 50 000, a srce čitavih pola miliona, ne dinara, nego EU. Da vidim sad one što su dali svoje srce... opala im drastično vrednost. Nisu mislili na vreme, šta da se radi.
Mozak ne procenjuju, računa se da mi koji smo ostali ovde, očito ga i nemamo. Ni oči nemaju neku vrednost, jer činjenica je da ne vidimo ono što ceo svet vidi.
O ušima i ne govorim, sve sami gluvaći...
Nego, uplaši me sledeći članak... tamo neki političar raširio ruke i kaže ne može ništa bez 200 miilona EU, u dinarima niko i ne računa, ne bi razumeli brojeve... I taj političar, što je raširio onako ruke, nema nameru da nekog zagrli, pre bih rekla da je krenuo po organe koji su mu još na raspolaganju...
Kako tvrde da crno tržište organa u Srbiji ne postoji, i da su bezobrazni oni mladići što su se slikali pre i posle operacije, pa se vidi da je bubreg ispario. Hoće to, često tako ispari neki organ, medicina još nije utvrdila zašto se to dešava...
I sad nešto mislim.
Ostaneš u besparici, odeš kod tih crnjaka i kažeš
-Evo uzmite od mene bubreg, a obraze vam dajem kao bonitet, vidim da ih nemate...
Stajala je na autobuskoj stanici.
Nezaintersovani je nešto grickala. Kad je naošao bus, samo se malo pomerila u stranu da je ljudi koji izlaze ne zakače.
On je došao iznenada, samo se stvorio ispred nje.
Odmah ju je ugledao. Počeo je da kruži , prvo u širokom luku, pa sve bliže. Malo joj pridje, pa se izamkne. Uplašio se gomile ljudi koja je izašla iz sledećeg busa. Nije ni pogledao koji je broj naišao, očito je tu bio samo zbog nje.
Uplašio, da ona ne ode zbog njih.
Ona je ostala. I dalje je nešto grickala, ali se videlo da je to poza, gledala je s vremena na vreme u njega, praveći se da ga ne primećuje.
Popravila je nešto na svom ramenu, zabacila izazivački glavu i zastala.
Imala je divne, ogromne oči.
On se ohrabrio, prišao joj je,pomilovao ju je, stavio svoju glavu uz njenu.Ona se malo stresla, pogledalaga stidljivo, a onda raširila jedno, pa drugo krilo, i poletela.
Srećan golub je poleteo za svojom golubicom... eno ih ne krovu... guguću...
Jedna draga osoba mi je predložila da objasnim šta kaktus znači u mom životu, i zašto ga se bojim. Dobila sam predivne slike, zamislite ih, nisam mogla da se odlučim koju da stavim, možda ih neko postavi umesto mene?
KAKTUS
Obično se ovakve priče pričaju sa početkom: jedna moja drugarica….ali AnaM je AnaM, i da nije bilo ove priče, ne bi bilo ni nje, pa zašto onda izvlačiti tu drugaricu?
Baka AneM je živela u jednom gradu na moru, zato verovatno more još uvek huči u mojim žilama.
Bila je izrazito lepa, vesela devojka, sva je bila sićušna kao porculanska figurica. Volela je da flertuje, ali nikako da naidje na onog pravog, svakom bi nalazila neku manu, a vreme je prolazilo. Tad nije bilo ovakvih ”otvorenih” veza, morao si da se “zatvoriš” u brak. Nikako toj Ani da dodje neki pravi prosac.
Žali se ona jednog dana svojoj prijateljici:
-Ne znam kako, ali sve mi se čini da nekog volim, a onda vidim da je to samo površno, i gledam drugog, pa opet isto. Skoro imam19 godina, a nikako da naidje pravi
-Ana, vidim da volis cveće?
-Da, puna je kuća cveća, i bašta, a u mojoj sobi imam divan kaktus, čak mi je skoro i procvetao.
-Pa zar ti ne znaš?
-Ne znam, šta?
-Nisi sujeverna?
-Nisam, o čemu se radi??
-U kući gde ima devojke ne treba da bude kaktus, po predanju on ne dozvljava devojci da se uda.
-Ne verujem u te gluposti.
-Možeš da veruješ, ali i ne moraš, tvoja volja.
Sedele su u sobi u kojoj je cvetao predivan kaktus. Moja ti se baka tad naljuti na taj kaktus ,(svoj temperament sam sigurno od nje nasledila), uhvati onaj kaktus, i zavrljači ga kroz prozor
Tras-bum
Ijao..... prolazio neki čovek i kaktus sa sve saksijom pravo njemu na glavu. Pade saksija, ali i čovek. Izlete moja baka na ulicu....ubi coveka...hitna...kola....bolnica....i naravno ode moja baka da se izvini čoveku.
Da li je bio mnogo udaren u glavu ili ne, ne znam, tek on ubrzo zaprosi moju baku, a ona čim je rodila moju mamu izbaci ponovo kaktuse iz kuce....na vreme.....
I tako je postala i AnaM
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
