Traženje nastavak 7.
7*
Noć
Noćas sam spavala bez budjenja. Nije bilo košmara. Zabačene ruke, dubok san, sanjala sam more, mirno, bez talasa, mirno kao ogledalo, Sunce i Mesec su se smenjivali, a vetra nije bilo.
Kao da je kiša otišla daleko od mene. Nekoliko puta mi se na obzorju pojavio nepoznati lik, ali nije bežao, nije ni prilazio, samo je stajao okrenut prema meni. Osetila sam neku sigurnost.
***
Radila sam već danima, navikla sam na svoj posao. Nije to bila samo administracija kako sam zamišljala., radila sam nabavke materjala i prosledjivala ga dalje. To je bio dosta dinamičan posao, nisu verovali da ću se moći uklopiti. Nisam ni ja. Posao je tražio dosta putovanja, komunikacije sa ljudima, nije se sve moglo da zavši telefonskim razgovorom.
Rešila sam da pokušam, samo jedan mesec, pa kako bude. Napravila sam plan. Nisam radila teren potpuno sama, kolega koji je radio samnom, pristao je da napravim projekt koji će obuhvatiti i njegovo kretanje, važno je pokriti ceo teren. Nije lako, neka mesta jednostavno nisam mogla da pokrijem, bar sam tako u početku mislila. Kolega se ponudio da samo on putuje, a ja da sve rešavam u kancelariji. Nije išlo. Ljudi su hteli da vide sa kim rade. Počela sam da putujem, prvo je neko išao samnom, a kasnije sam se ohrabrila i išla sve više sama. Nisam se bojala posla, bojala sam se da se nešto ne desi kolima, pa da ne mogu dalje. Dovoljna je i najmanja sitnica da me blokira. Zasad je išlo. Videćemo kako će biti dalje. Što sa duže radila, samopuzdanje mi je bilo jače.
Vratila sam se u Beograd, ponosna što sam obavila posao za taj mesec, kao da sam dobila Nobelovu nagradu.
Branka je uletela kao oluja.
-Idemo popodne na splav, pa krstarenje Dunavom i razgledanje Beograda sa brodića.
-Gde idemo?
-Pa kazala sam ti. Vodi nas Milan.
-Neka vodi tebe. Šta ću vam ja?
-Ide još jedan par, i ti, lepše je kad je veće društvo, osim toga ja i Milan nismo par.
-Niste, ali kao da jeste, neću da idem i izigravam peti točak.
-Hoćeš, ideš. I peti točak je neki put više nego neophodan.
-Neću
-Hoćeš.
I to hoćeš-nećeš je završilo mojom potpunom predajom. Naravno nije bilo sve kako je rekla Branka. Bila je to tipična nameštaljka, jer se kao slučajno pojavio još jedan mladić, koji se celo veče cerekao i pričao neke gluposti.
Trebali smo krenuti u 17h na ručak, koji je bio pripremljen na splavu, pa onda to famozno krstarenje. Pogledala sam kroz prozor kancelarije, jer sam te subote radila. Metereolozi su najavili pljuskove snega. Nikad do tada nisam čula taj izraz. Sad mi je bio potpuno jasan. Prošli dani su bili relativno topli za februar. Sad se nebo natuštilo, počeo je da duva neki ledeni vetar, i sneg je počeo da pada kao da je neko uzeo i prosuo sve odjedanput, pa se smirilo, vetar je oduvao nanesen sneg, i ponovo se sve sručilo zabelevši grad. Što smo izabrali dan za krstarenje.
Radila sam do 16h, i već sam ih videla kako mi veselo mašu iz kola. Do tog trenutka uopšte nisam razmišljala kako ću se kolicima popeti na splav. Na trenutak poneo me je posao sve sam zaboravila, i bila sam ponovo zdrava.
Pomislila sam na pesnika, ne znam zašto, ali poželela sam da ide samnom na splav. Pisao mi je kako je bio u pozorištu, kako mu se pretstava dopala, opisivao neke scene. Izgledalo je kao da smo zajedno išli. Rekao je da ćemo se uskoro videti i da ćemo ići zajedno. Nisam znala šta da mu odgovorim. Njegovi stihovi su već postali deo mene. Mogla sam da prekinem ili da se pojavim pred njim. U svakom slučaju morala sam da objasnim.
Bilo mi je neobično što nikad nije zatražio moj broj telefona. Ne znam kako bih postupila, verovatno bih mu poslala. Mogao je da pošalje svoj broj, i da meni ostavi da odlučim da li da se javim. Očito je želeo samo da se dopisuje na blogu, da prati moje postove, i da piše pesme.
Spustila sam se liftom do kola. Samo što sekire nisu padale, prava pravcata oluja, trajala je nekoliko minuta i sve je opet prestalo.
Milan je parkirao kola na Ušću, krenuli smo polako ka splavu, vetar je duvao, bilo mi je hladno sedeći u kolicima, ali sam bila dobro umotana, pa sam mislila da ću se u toplom brzo ugrejati. Pokušala sam kolica da nateram na uski prolaz ka splavu, nije moglo. Gledala sam bespomoćno. Putem je nailazio neki čovek, povio se pod naletima vetra, široka ramena, podignuta kragna jakne, čvrst hod. Odmah je ocenio situaciju.
-Treba pomoć?
-Ne možemo na splav kolicima.
To sam rekla više nego stidljivo, bilo me je sramota što pravim stalno neke komplikacije, samo da je mostić bio malo širi, mogla sam proći, samo desetak centimetra. Onaj čovek me pogleda, uze me u naručje i krene ka splavu. Preko ramena samo dobaci Milanu
-Nosi ta kolica.
Osetila sam u njegovom naručju neku sigurnost, toplota njegovog tela počela je da me zagreva. Brzo smo stigli, prebrzo, malo se sagnuo samnom, laktom otvorio vrata i ulazeći u salu pitao me
-Gde ćemo?
-Ne znam da li su stolovi rezervisani. Ja volim da sedim uz prozor i da gledam Dunav
-Onda ćemo tu i da sednemo.
Spustio me je na stolicu, dočekao Milana i društvo, pomogao mi da se smestim u svoju stolicu. Sve je radio nekako brzo, sigurno, dok si dlanom o dlan, pozdravio se i krenuo. Bilo mi je žao, želela sam da ostane još malo sa nama. On se samo osmehnuo, i otišao. Sad je bio tu, sad ga više nigde nije bilo. Pomislila sam sigurno je negovao nekoga ko je bio u kolicima. Zato ima tu sigurnust, spretnost. Osetio je da mi je neugodno.
Veče je bilo prijatno, ali sneg nije prestajao da pada, prava vejavica na momente. Svi smo izjavili da je lepše sedeti tu za večerom, pijuckati domaće vino i pričati, nego se lomatati brodićem po Dunavu. Ima dana, biće lepšeg vremena, pa ćemo ići.
Posle večere smo prešli u drugu salu, doneli su gitaru, harmoniku, počeli smo da pevamo, bilo je to jedno prijatno veče.
Pomislila sam na onog čoveka što me je nosio na splav, bilo bi lepo da je ostao sa nama, ali očito mu se nismo mi dopadali, ili ga je negde neko čekao. Kroz misli mi je prošao stih “mog pesnika”, nasmešila sam se i podigla čašu nazdravljajući mu ko zna gde.
Kući sam došla kasno. Malo sam bila umorna, vrtelo mi se u glavi, očito dugo nisam pila alkohol. Bojala sam se da me sutradan ne boli glava. Vino je bilo dobro, kažu domaće, glava me nije bolela, i novi dan je mogao da počne. Čim sam otvorila oči, odmah sam uključila računar. Da li je pisao?
Nastaviće se... ...
| « | Oktobar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
