Traženje 11
***
Šta da radim?
Šta da radim?
Zove me sve češće, naši razgovori su sve prisniji.
Pričam mu svoje snove, želje, moje misli postaju njegove. Otputovao je na nekoliko dana poslovno, onda sam ja formalno pobegla na onaj simpozijum.
Bilo je interesantno. Srela sam nekog čoveka koji mi se učinio poznatim. Nisam mogla da se setim odakle ga znam. Sigurno neki poslovni partner. Gledao me je netremice. Ni on ne zna gde bi me smestio. Samo da ne pridje i ne počne da me ispituje, možda me zna iz društva sa D, on je uvek bio okružen gomilom ljudi. Prilazi mi sad sam gotova.
-Izvinete, gledam vas celo vreme. Znam da sam vas negde video, ali ne mogu da se setim gde.
-Verovatno negde, na mestu sličnom ovome.
-Ne verujem, retko idem na ovakve skupove, poslove obavljam drugačije, mislim da je ovo više zabava, nego posao. Došao sam i danas slučajno, prijatelj me je nagovorio.
-Ja nisam baš neupadljiva, sigurno bi znali da smo se negde susreli.
-Ne, niste obični, sigurno bih vas zapamtio, i ne mislim na kolica, zašto mislite da je to najupadljivije na vama? Meni se mnogo više dopadaju vaše rupice na obrazima kad se nasmejete.
-Iskreno, ni ja nisam oduševljena što imam uvek obezbedjeno sedište.
-Potsećate me na nekog koga poznajem, i ona ima taj vedar pogled na svet.
-Svako je onakav kakav je, ne može se promeniti.
-Videćemo se još, ostajem, do navečer, moram se vratiti u Beograd pre svečane večere.
-Bilo mi je drago da popričam sa vama, ja sam Ana.
Pružio mi je ruku. Njegova ruka dotakla je moju.Osetila sam udar struje. Neka toplina se razlila mojim telom. Uzviknula sam
-Splav!
-Šta splav, zbunili ste me.
-Nosili ste me na splav kad se stolica skoro zaglavila u snegu, a ja na silu pokušala da udjem preko uskog pontona. Skoro sam upala u reku.
-Sećam se, bili ste smrznuti, kao ptičica ste se privili uz mene. Drago mi je da smo se opet sreli.
Popodne smo se opet sreli u kafiću, mahnuo mi je rukom i seo za moj sto. Pričali smo kao da se poznajemo 100 godina, smejala sam se njegovim pričama, a on je slušao pažljivo o mojem poslu. Htela sam da mu pričam o prošlosti, zaustavio me je rukom
-Svako ima neku prošlost, bilo bi tužno da ni vi, ni ja nikog do sada nismo sreli u životu.
Vratila sam se u Beograd.
Sve se nastavilo tamo gde je stalo.
Sve, samo sam se ja izmenila. Počela sam sve više da mislim na pesnika. Noću sam maštala o našem susretu, zamišljala ga. Želela sam da mu kažem da nemam pravo, da ne mogu više da mu oduzimam vreme. Onda sam svaki put pomislila još jedan dan, još jedan poziv, još samo jedno veče da provedem u priči sa njim.
Htela sam da mu napišem da sam u kolicima, onda da mu kažem telefonom, ipak morala sam to reći licem u lice. Htela sam da vidim njegovu reakciju. Htela sam da vidim da li me može prihvatiti samo za druga, prijatelja, za bilo šta, samo da mogu i dalje da ga vidjam, da se samo ponekad javi, da mu čujem glas. Da li sam ja to zaljubljena? Može li se zaljubiti u glas, reči? Ne, samo sam previše usamljena, ne, nemoguće, nikad se ne bih mogla tako zaljubiti, osim toga ja nikad više neću nekog voleti. Ne bih mogla da podnesem da ponovo nekog izgubim.
Bilo je pitanje dana, sata, kad ćemo se videti.
Odugovlačila sam u beskraj, ali znao je sve o meni, sve, sem najvažnijeg. Kad sam mu rekla gde radim, kazao je da saradjuje sa mojom firmom. Nikad ga nisam ništa ispitivala, iz straha da ne pita to isto mene.
Ko zna, možda je oženjen, ima troje dece, ženu koja ga ne razume, svi oženjeni muškarci imaju ili ženu koja ih ne razume, ili ženu koja je bolesna. Jadne žene.
Sinoć, kasno, kad sam već htela da mu pošaljem poljubac za laku noć, rekao je
-Mirno sanjaj, i sanjaj mene, doćicu na kafu u tvoje preduzeće.
-Kad, u koliko sati, zvrcni mi kad budeš u holu, da te kafa dočeka vrela....
Panika, ali, imala sam plan. Branka će mi pomoći. Ionako ona mora da skuva tu famoznu kafu. Sutradan je bio 8mart.
Ko još slavi taj praznik?
Neće valjda doći sa cvetom?
Hoće.
Sigurno.
Definitivno ću ga sutra upoznati.
Mog pesnika.
Smislila sam plan. Dočekaću ga sedeći u onoj crnoj, kožnoj, radnoj fotelji. Branka će doneti kafu. Upoznaću ga, videću ga, dotaknuću mu ruku. Onda će me neko pozvati, kao imam neki sastanak, izviniću se, i on će otići. Neće biti čudno što ga ne pratim ni do vrata.
Sledeći put ću mu reći.
Sigurno.
Sledeći put.
Samo da ga vidim.
Do detalja sam izradila plan sa Brankom, nije mi promakla ni najmanja sitnica. Mora da se tako i vojskovodje spremaju pred bitku. Mrzela sam sama sebe. Ali morala sam da ga vidim. Jednostavno sam morala.
Nikad mi neće oprostiti.
Znate li kako izgleda kad dodje zadnji dan?
Kad znate da je zadnji dan?
Nikad ga više neću videti.
Nikad mi više neće pisati.
Mogu da zaboravim da postoji telefon.On me nikad neće više pozvati.
Zašto nisam odmah rekla istinu? Šta sam čekala?
Da li sam mislila na neki volšebni način ću ozdraviti?
Neću da mislim. Neću... Još sutra i onda ću mu reći sigirno.
Još samo sutra.
Nisam imala mira u kući. Izašla sam na zemunski kej. Ljudi su šetali, deca su trčala, svi su se smejali, radovali se. Svima je grejalo sunce, samo je u mom srcu bio led, neka ledena pesnica ga je šćepala i čvrsto držala. Nisam mogla ni da dišem.
Neprestano su u meni odzvanjale reči: Kako da mu kažem.... kako da mu kažem... kako da.... nisam nalazila odgovor. Nikad ga neću ni naći.
Bila sam žedna.
Ušla sam u neku poslastičarnicu da popijem sok. Usta su mi se sušila od straha da sutra nešto ne pokvarim, da on ne vidi.... da ne shvati da ne mogu da hodam...
-Ne vidjam vas dugo. Gde ste sad?
-Molim?
-Kažem ne vidjam vas na vašem radnom mestu, sigurno radite negde drugde.
-Sigurno ste me sa nekim zamenili.
-Ne, nisam, vas nije teško zapamtiti.
-Naravno, upadljiva sam sa ovim kolicima.
-Izvinite telefon. Da.... U redu...
-Idem ja sad, dovidjenja.
-Čekajte, što se odmah ljutite? Kažem da vas znam od ranije, pre nesreće. Zapamtio sam vas jer ste uvek bili ljubazni i pomogli ste mi jednom puno oko dece.
-Izvinite, malo sam nervozna.
-Dodjite opet. Doneli ste mi sreću. Danima pokušavam da izdam lokal, i sad kad ste vi ušli konačno su mi javili da pristaju na moje uslove. Vi donosite sreću.
-Da, ja donosim sreću.
U sebi sam dodala svima osim sebi.
Nastaviće se... ...
| « | Oktobar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
