AnaM

Traženje 3.
2009/10/17,10:40

 

3*

Noć

Sanjala sam te noćas. More... more i ti... osećala sam miris mora, jurili smo kroz borovu šumu, mirisi su se mešali... san se onda promenio... sedeli smo na obali... negde je svirala gitara... barke su se ljuljale... stavila sam glavu na tvoje rame... šapnuo si... šapnuo si... usne su ti se nagle da dodirnu moje... i probudila sam se...

 

***

Jutro.

Budim se sve, sve me boli. Zašto osećam tu nesnosnu bol? Zašto to ne može da nestane iz mene. Ne znam koja bol je teža, ona fizička, ili ona što duboko u mom srcu tinja, tinja, pa se rasplamsa, ispuni ga i ne da mu da živi, da diše, da ima neku radost, samo tuga ga ispuni, kao da je prikupilo sav jad ovog sveta u sebe, i kao da hoće da sačuva svu bol  koja postoji, ljubomorno je držeći samo za sebe. Hoću li ceo život se sećati te noći?

Doručkujem bezvoljno, ne volim ujutro da jedem, i baš me briga što je to najvažniji obrok u danu. Ja jedem onu hranu, ona jede mene. Ma, baš me briga, idem da pijem moju kaficu, ljubim je u crno oko, pa ću onda da gvirnem na blog, možda je neko pročitao i dopalo mu se. Jao, a šta ako se nikome nije dopalo? Trebala sam da isključim komentare, tada niko ne bi mogao da me kritikuje, i ako nije niko ni čitao, ne bih to znala. Ko zna kad oni drugi uopšte i dolaze na taj blog, a šta ako niko danas i ne dodje, i nikome se i ne dopadne. Ma idem, pa kud puklo, da puklo.

Lakše je reći, nego učiniti. Danima sam umirala od dosade, danima sam čitala knjige, prevrtala kanale na TV programu, niko nije ni telefon okrenuo. Danas kad imam nešto u planu svi me zovu, dolaze, hoće da me negde vode ,možda je tako i bolje, kasnije ću otići na kompić, kasnije ću se razočarati.

Maser, dolazi uporno, neću da me dodiruje, maltretira. Rekli su mi da u mojim nogama nema života.

Zvrrrrrrrr...  zvrrrrrrrrr...

To je on, uvek tako zvoni, kao da legne na to zvono, kao da cela zgrada mora da čuje da dolazi. Volela bi kad bi došao diskretno, provukao se samo pored ulaza da ga ne vide oni što stalno pilje gledajući ko ulazi u zgradu, kome ulazi, i koliko ostaje. Sad su stavili još i tu kameru, niko ne može da udje u zgradu, a da ga  dobro ne razgledaju, i odmere sa svih strana. Mrzim tu kameru, mrzim masera, mrzim sad što će da me gnjavi, da mi priča bajke.

-O dobro jutro, kako smo danas? Jesmo li spremni za vežbice?

-Nisam, odgovaram mu namrgodjeno.

-O, nismo dobro raspoloženi! A ko nas je to naljutio tako rano?

Ne volim taj način razgovora kao da sam petogodišnje dete. Ali šta mogu da radim, on i dalje nastavlja u tom stilu, započinjući skoro svaku rečenicu sa O

-O, kako su danas nogice? Jesu li spremne za malo vežbica?

Htela bih da kažem da “nogice” nisu spremne ni danas, niti će ikad biti spremne za vežbanje, ali objasni ti to jednom tako upornom čoveku. Iz torbe vadi neke kutijice, kremice, sto nekih drangulija, sve to rasporedjuje na neko belo platno. Sprema se kao da će da izvrši operaciju mozga, a ne samo da mi malo masira nepokretne noge. Posle priprema koje su trajale čitavu večnost i monologa o svemu i svačemu, uglavnom o stvarima koje me nikad nisu i nikad i neće zanimati, najzad se nagnuo i počeo sa kako kaže” vežbicama”. Uzimao je jednu moju nogu, masirao je gledajući ozbiljno u moje lice, govoreći neprestano

-Osećaš li me? Osećaš li moje prste na listovima?

Nisam osećala ništa, ali on nije na to pristajao

-Znam da osećaš, to su samo kako neki lagani trnci, ali znam da ćeš uskoro osetiti više.Videćeš

-Nije to španska serija u kojoj svi na kraju progledaju, prohodaju, svi sretni i veseli, i kao da niko ništa loše nije ni učinio. Život je ovo, bre. Život. Ja sam nepokretna, i što se pre sa time pomirim, biće bolje, i za mene i za ostale.

-Znači, nisi se još pomirila sa sudbinom, kako kažeš?

Pogledala sam ga ispod oka vrebajući neki podsmeh, ne ništa nije time hteo da kaže dvosmisleno, rekao je samo ono što sam ja mislila , potvrdio je samo moje reči.

 Ne nisam se pomirila, svaki atom moga tela borio se za povratak životu. U dugim noćima bih ispod pokrivača trljala rukama noge želeći da osetim i najmanji život u njima. Mogla sam satima da se naprežem da ih pokrenem samo jedan jedini milimetar. Jedan lekar je rekao da je funkcija očuvana, ma šta mu to značilo, i ja sam se uhvatila za tu slabašnu slamku nade boreći se, a ne priznajući da sam pobedjena. Nikad neću biti pobedjena, uvek ću se nadati da će biti bolje. Medecina napreduje, možda, možda baš neko dobije  Nobelovu nagradu iz oblasti koja će mene i mnoge slične meni vratiti životu.

Leti sam odlazila na more, stavljali su me u morsku vodu koja mi je vraćala snagu, punila me nadom, i uvek sam mislila, treba mi samo mrvica, samo malo da se pokrenem... samo palac da mogu da pomerim napred-nazad. Ništa više nisam tražila, samo mali pomak nogom, ne, ne mora cela noga, list, stopalo, prst, jedan jedini prst, tražim li tako mnogo?

Izgleda da tražim previše, jer makoliko su sve više analize pokazivale da ima nade za mene, ja sam je sve više i više gubila.Uvek sam bila borac. Uvek sam odnosila pobede. Hoće li ova bitka biti preteška za mene. Beznadežna borba sa nemogućim?

Otišao je, ostavio me je izmučenu, a opet nekako zadovoljnu, borba nije prestajala, idemo dalje.Nije važno da li ću prohodati, da li ću ikad moći napraviti i jedan jedini korak. Želim samo da se vratim društvu. Onako pravo, da imam prijatelje, obaveze, da kažem neki put da nešto ne mogu ili mogu zato što to stvarno želim, a ne zato što se bojim da neću biti suvišna u nekom društvu i da me zovu samo zato što me sažaljevaju.

Najgori je osećaj kad ti neko pomaže zato što te sažaljeva, više volim grubo odbijanje nego sažalenje. Jednom ću napisati pesmu o tome.

Suze bola i premora od napornog vežbanja zamenio je smeh. Ja i pesme. Antitalent sam za stihove. U školi smo jednom dobili pismeni zadatak da napišemo pesmu, nije se moralo rimovati. Zastala sam. Pesma? Aha, ne mora rima! Nije važan sadržaj, samo kratki redovi i eto ti pesme. I dok su se svi znojili, pisali o zvezdama moru, patnji ja sam sklepala pesmu koju su svi zapamtili i dugo je posle recitovali, smejali se i bio je to verovatno jedini moj pesnički uspeh. Ne sećam se baš detalja, ali bilo je to ovako nekako

 

I TO JE LJUBAV

Stojimo na ušću dveju reka

Osećam miris tvoga tela

(Što se nisi okupao?)

Tvoje ruke grle moje telo

Izazivaš tihu jezu moje kože

(Zašto nisi otsekao nokte?)

Tvoje usne spuštaju se na moje

Obrazom me dodiruješ

(Zašto se nisi obrijao?)

Osećam tvoj vreli dah

(Zar baš moraš cigaretu da zapališ?)

Dok me grliš, posrćeš od strasti

(Mogao si manje da popiješ!)             

 

Bila sam ponosna na svoj pesnički uspeh, ali oni koji su me voleli govorili su, nemoj molim te da pišeš pesme. I naravno, nisam pisala, a i gde bi ih pisala. Ko sad još piše pesme?

Spremala sam se na blog, da vidim svog prvenca kako je prošao, ali zvono kao zvono, došla mi je prijateljica koja nije bila kod mene još od svojih prošlih problema.

 Ne znam zašto, ali prijatelji su često dolazili kod mene sa svojim problemima. Mislim da sam znala da ih slušam, a kako sam uvek bila kod kuće mogli su doći u svako doba i to su koristili i da bi me malo razonodili, a i da bi pobegli od svojih problema.

 Branka nikako nije mogla da dipolmira. Stalno je govorila da ima još dva ispita, položila bi jedan, ili pola, ne znam kakvi su to ispiti od pola, ali su očito bili, i taman bi položola taj”pola ispita” oni, to su valjda neki profesori, dodali bi još jedan ispit. U prvo vreme sam se čudila, onda sam zajedno sa njom grdila te profesore koji dodaju ispite koje jadni studenti nisu ni slušali, a na kraju sam samo čekala da vidim koja je varijanta na redu, ona od pola, ili ona od položenog ispita. Ovaj put je bila mnogo gora varijanta. Njen otac je čuo da ona nije diplomirala, i da nije tačno da traži posao, nego da još mora da uči, i dolazio je po nju, jer da uči može i kod kuće, a kako nisu bili iz Beograda, Branki je povratak u provinciju, kako je zvala svoje mesto, bio  grozan. Molila me je da kad dodje njen otac, ubedim ga da mi je neophodna njena pomoć i da ga nateram da je ostavi u Beogradu.

-Sve je to lepo. Lako ću ja to reći tvom ocu. Ali šta ako on kaže da ja moram te usluge da platim, ili nešto slično?

-Nemoj molim te da brineš, sve će biti u redu. Samo ovaj put da me ne odvuče kući, a taj jedan ispit ću položiti u najkraćem roku.

-Branka, pristajem, ali pod jednim uslovom. Kaži mi tačno koliko još imaš ispita?

-Pa znaš... jedan, i pola od onog što su mi dodali.

-Branka!

Srela se sa mojim pogledom, oborila glavu i prošaputala tiho da sam je jedva čula

-Osam.

-Osam?

-I dipolmski.

-Kako si mogla da nakupiš toliko ispita?

-Cela četvrta, sa treće se nešto našlo.

-Našlo se?

Počela sam da se smejem

-E jesi šašava. Ovako ćemo.

-Sve pristajem, samo da ne idem iz Beograda.

-Ti ćeš lepo da dodješ kod mene ujutro. Učićemo zajedno, ja ću da te ispitujem i teram da izadješ na ispite, a tvom tati ćemo ipak morati reći bar poluistinu.

I tako se završila ta epizoda. Brankinog oca smo žustro ubedjivale da mi je pomoć neophodna, da i ja imam još nekoliko ispita, pa ćemo učiti zajedno. Najteže je bilo kad  je trebalo reći da ima malo više od jednog i po ispita. Poludeo je , vikao grdio, rekao da će da ode na fakultet i da isprebija  sve profesore koji maltretiraju njegovo dete. Kako su samo smeli da dodaju tolike ispite.

Mi smo se stisle, ćutale, čekale da prodje galama, i na kraju kao svaki muškarac koji viče, kad se smirio, odveo nas je još na večeru da proslavimo odluke koje smo doneli.

Malo mi je bilo teško vratiti se ponovo na učenje, ali sa drugaricom nekako je išlo. Ona je stvarno krvnički učila, polagala ispit jedan za drugim, čak i sa visokim ocenama. Smejala se i govorila da sam gonič robova.

Dok je ona gruvala za ispit, ja bih sela za kompić, otišla na blog i uživala u društvu”papirnatih” ljudi, kako sam ih zvala.

Moj prvi post, o cigareti je prošao pristojno, neki su se nasmejali, neki su mislili da je glupo, ali nije niko  rekao da baš ništa ne valja, i ja sam nastavila da pišem dalje.

Sećam se jedne večeri bila sam nešto sentimentalno raspoložena, mislila sam o moru. Pričala sam sa Brankom o nama, našim letovanjima, kako sam ja uvek obožavala more, i nekako samo po sebi, dogodilo se da ženu poredim sa morem. Na užas svih poznatih i nepoznatih, bilo je vreme kad se u vazduhu počne osećati proleće, kad vetar donosi nemir, i ja sam napisala pesmu:

 

 

TAJNA  ŽENE I MORA

Žena je kao more!
Oluje su njeni osećaji!
Plime su njena ljubav!
Valovi su njena predavanja!
Morska pena je njena nevinost!

Uzmi moru oluju, dobićeš bonacu
Uzmi moru plimu, dobićeš baru
Uzmi moru valove, dobićeš tek jezero
Uzmi moru morsku penu, izgubićeš devojčicu

Ako samo stojiš na dalekoj obali
Nećeš osetiti silinu oluja
Nećeš osetiti plimu koja nadolazi
Nećeš osetiti snagu talasa
Morska pena će te tek dotaći

Imas li hrabrosti baciti se u morske oluje?
Imas li snage zaplivati kroz plime?
Imas li volje osetiti moć talasa?
Pa i onda, dok te morska pena bude zapljuskivala,
Da li će i jedna tajna, do kraja, biti otkrivena

 

Tandara broć, neće mi to proći, ali nešto sam se ipak nadala.

Na moje opšte razočarenje, ova se pesma nije nikome dopala, verovatno samo meni.

 No i to je nešto. Rešila sam da ne pišem jedno vreme pesme. Ako i napišem pesmu, to će biti samo ako se smrtno zaljubim, onda pošašavim i sve mi izgleda lepo i lepršavo.

Ko će se u mene zaljubiti?

 Gledala sam svoje noge, pokrivene nekim ćebetom, gurnula sam stolicu malo napred i stala pred ogledalo. Lice mi je bilo dosta pravilno, oči neobične žuto-zelene boje, koja je zavisila od haljine, ali i od raspoloženja. Neki su govorili da samo tigrice imaju takve oči, ne verujem, nikad se ne bih umiljavala kao mačka, pa onda iz potaje nekog ogrebla. Nos mi je bio kao nos, nema šta tu da se opisuje. Kad bih dobila koji kilogram, na obrazima bi se pojavile rupice kad se nasmešim, sad nisam smela da dobijam na težini jer su ruke morale da nose težinu tela. Moje ruke. Imam duge prste, prave prste pijaniste, nikad nisam svirala, to jednostavno nije bilo za mene. Kad su se delile veštine muzike, ja sam sigurno otišla da popijem kafu, zato sad dok u meni sve igra na prvi ton muzike, kad zinem.... a u meni tako lepo peva... peva, peva, ali samo u meni.

 

 

 

Nastaviće se...

 

 

 

 

Traženje nastavak 2
2009/10/17,09:25

Traženje nastavak 2.

 

Noć.

Sanjam opet onaj dan. Kao kroz neku maglu, idem ulicom, nešto mi se lepo dogodilo, nešto jako lepo. Srećna sam. Hoću sa svima da podelim svoju sreću. Zovu me na kafu u kafić, ali ne, žurim, moram odmah da stignem ... da kažem....hoću svi da znaju... tako sam srećna.... Neko mi maše rukom, zove me.... Odmahujem glavom ... žurim.... Ruka me zove... Krećem, ka toj ruci... smejem se....

Budna sam i žedna žedna....

 

***

Jutros mi je prijateljica donela neki časopis, kaže ima s zgodnih članaka.

-Šta i ti se igraš na interenetu?

-Ne, ne igram se, samo gledam šta ima.

-Ja pojma nemam o tome, a i ne interesuje me, gledala sam neki film, to je mnogo opasna stvar.

-Ma, idi, kako može da bude opasna. Neće valjda da mi nešto skoči sa ekrana?

-Neće da skoči, ali ako kažu da je opasno, opasno je, možda zrači, da da, čula sam da zrači  i da se dobije kriva kičma, peckaju oči, i da trnu prsti i...

-E, gde ti ode, to je samo moja trenutna razonoda. Ja mogu da prestanem da sedim za ekranom kad god hoću. Nisam valjda narkoman, ili kako se već to kaže kompoman, ne , ne liči. Smejem se ja.

Moja prijateljica ode, a ja ostadoh da prelistavam časopis. Gledam slike, pokušavam da pročitam nešto, ali sve je tako isto, čini mi se ponekad da uvek čitam jedan te isti časopis, da se samo menjaju naslovi na koricama, datumi. Uvek je tu neki bombast naslov, nešto o nekom za koga sam čula, ili ne, ali mi je tako svejedno, da li je ona i deseti put promenila haljinu, ljubavnika, otišla na skijanje ili plivanje, prevarila sama sebe da je srećna ili ne.

Listam i pokušavam da ne nadjem nešto što će me potsetiti na onaj dan.

Neki put bih želela da negde otputujem, mislim da mogu pobeći od same sebe, znam gde god odem, moje misli će biti samnom, od sebe ne mogu pobeći.

Nešto o internetu, neke adrese, možda je to nešto što mogu potražiti i videti o čemu se radi. Kako su mi ono rekli, važno je naći pretraživač, pa onda ona tri w...i ceo svet je moj. E, jeste, a i da jeste, šta će mi ceo svet.

Što sam danas “nikakva”, ništa mi se ne mili, dodje mi da zapalim cigaretu, ne pušim, da popijem čašu nekog pića, odmah ću zaspati, a internet? Da, sve više se vezujem, ali nije to, to. Šta ovo piše? Možete naći prijatelja, ljubav, vezu, za dan, za dva, za ceo život. Kakve su to gluposti? Naći prijatelja. Prijateljstvo traži drugo, moraš biti blizu, slušati njegove, on tvoje priče, razgovarati o svojim problemima. Ja nikad ne bih mogla reći neke stvari nepoznatoj osobi, ma, koje nepoznatoj, ni poznatim ne mogu reći mnogo toga šta me muči.

Nekako mi se čini da sve stoji u meni, sramota me je da priznam i sama sebi, kad bi samo mogla da sve to nekako izručim i da sve podelim sa nekim, kao kod ispovednika. Ali, da li imamo pravo da svoje probleme iznesemo tek tako na videlo? Čini mi se kad bih sve sa nekim podelila da bi možda meni i bilo lakše, ali da bi taj kamen samo prebacila na drugu osobu. Koja filozofija!

Neki put mi se čini da sam uvek ista, da se nisam ništa promenila, ljudi oko mene kažu da zračim pozitivnom energijom, kažu da sam uvek vedra i nasmejana... kad bi znali... kad bi samo znali. Na oko izgleda da mi je sve potaman, nasmejana sam, uvek spremna na šalu. Duboko u meni sakrivena od svih pogleda u samo srcu skrivena je tajna. Ni sama ne znam šta se sve dogodilo onog dana.

Potiskujem loše misli, okrećem se kompjuteru.i kuckam, kuckam.... Poznanstva. Koga li mogu tu da upoznam? Koga mogu da nadjem u virtuelnom svetu, kad  nemam slobodu kretanja ni u ovom svetu?

Nalazim neki sajt, kucam nick, šifru, svoje osnovne podatke. Otvara se prozor ekrana, stotine imena  obicnih i čudnih jure ekranom. Koga tražim, šta ja uopšte i mogu da ponudim? Zaustavljam se na nekim slikama, i polako, polako, kao i u životu, počinjem da komuniciram sa nekim ljudima koji su ko zna gde, ko zna kako izgledaju, koga imaju ili nemaju.

Bane, počinje neku diskusiju, neodredjeno. O meni ga sve interesuje, o sebi ne daje nikakve podatke. Ali pišem mu mail, za mailom. Malo po malo i on mi priča o svom životu, pravom ili izmišljenom, zar je važno?

Ne to nije za mene idem dalje. Blog?

Zastajem, opet ono ukucavanje podataka. Ana...da biću Ana, šta nedostaje tom imenu. Naravno ne prihvata.... AnaM evo ga... može, rodila se upravo AnaM... neka joj je sa srećom. Živela...

Daću joj ono što ne mogu sebi, daću joj doživljaje, strahove, smeh, daću joj novi život.

Samo malo da vidim kako drugi pišu, da se ne zaletim... Da ovo je zgodno, ha ha ha ...što ovaj smešno piše... ovo mi se ne dopada, nekako turobno. Ova sirota devojka pati. Vidi i ova pati, ova tuguje za izgubljenom ljubavi.

Čudno, mislila sam da sam ja sa svojim nepokretnim nogama najnesretnija devojka na svetu. Šta bih dala da mogu da potrčim, šta bih dala da se onaj dan nije nikad ni dogodio? Mora da je ta ljubav nešto grozno... kad toliko boli. I zašto ne postoje samo sretne ljubavi? Onako, on sretne nju, ona sretne njega... zagledaju se, zaljube, zavole, i žive srećno do kraja sveta... da malo čudno i neverovatno zvuči...

Mislim da je greška čekati perfekciju u životu, ako suviše čekaš može ti se dogoditi da život prodje, a da je ne dočekaš. Štimaš, štimaš, a kad naštimaš, vidiš da nije onako kako si zamislio, jer i ti si se u medjuvremenu  promenio.

Šta da ja pišem? Nešto što mi se dogodilo? Ne, to nije interesantno. Da pišem o tragediji, o bolnici, o njemu? Da pišem kako sam najtužnija na svetu, kako patim... kako jedva čekam da padne mrak pa da idem u postelju, u san da zaboravim??

Ne, neću, to nisam ja!

Pisaću onako kako bih živela da mogu.

Pisaću pesme. Kako li se pišu te pesme? Mora da je mnogo teško. Pesma mora da te dodirne u srce, da osetiš kako je pesniku tog trenutka... Ne pesme se moraju doživljavati srcem, dušom... Pisaću prozu. Hmmmm, post o smešnim doživljajima, AneM?  Zvuči neozbiljno, ne biće ovako: Nešto staro nešto novo.... možda?

Ma kao da je naslov važan. Krenimo...

Znam šta ću, pisaću doživljaje iz onog života, iz života pre nego se dogodilo to što se dogodilo. Da li to može biti nekome interesantno? Ko zna mogu da probam pa šta ispadne.

Da napisaću neku pričicu koja bi mogla biti i poučna, ma, ne neću...napisaću kako patim za izgubljenom srećom, kako nikad nisam zaboravila onaj dan kad se srušio i uništio ceo moje svet. Pisaću o svojoj nesreći da opomenem druge da se čuvaju, da paze, da ne uništavaju sebe i druge.

Samo malo da vidim šta drugi pišu na tom blogu.

Kad malo bolje pogledam, svi su nesrećni, nešto im je teško, pa naravno zato i dolaze da tu pišu.

Ne, ja neću nikad da priznam istinu. Nikad neću reći da sam povredjena, bolesna, neću da me sažaljevaju. Možda će mi onda govoriti u tim komentarima da sam dobra, da odlično pišem, naravno niko nije toliko okrutan da povredi invalida. Pisaću kao da imam svu sreću ovog sveta, kao da sam najsrećnija. Pa ja i imam sunce na dlanu, ja imam zvezdu u očima, ja imam  osmeh na licu, ja imam život. Neki nisu imali tu sreću.

Prvi post:

 

VRAGOLASTA SAM DANAS

 

A pije mi se i kafica

 

Mmmm, kakva noć! Znam, znam, bilo je.... Zašto ne priznaš, vec jednom da ne možeš bez mene. Pokušavaš da me ostaviš, zaboraviš... zameniš, ha ha ha dobar vic, ti ne možeš bez mene i moga tela.

Gde god kreneš, ja sam sa tobom, i u dobru i u zlu. Na poslovnim sastancima samo misliš da li će ti dozvoliti da me uvedeš u salu. Kasnije kad treba proslaviti neki uspeh, ili zaliti tugu zbog neuspeha, ko je uz tebe? Samo ja, uvek verna.

Sex, možeš li ga zamisliti bez mene? Dok iscrpljen ležiš pored najlepše žene sveta, samo misliš na mene. I dok se ona mazno gura ka tebi, ljubi te grli, želi još, samo je odurneš želeći što pre moje telo, ne njeno, moje. Može te ne znam kako zadovoljiti, lepotica od koje zastaje dah, žena koja te voli, ne ništa nije važno, sve ćeš odbaciti i poželeti mene. Poželeti? Ne uzećeš me pred njom, jer ja sam ti važnija od nje.

Ujutro čim otvoriš oči, tražiš me.

Volim kad tvoji prsti dotaknu moje vitko, belo telo, kad me dodirneš usnama, pališ me i gorim, obavijam tvoje telo svojim mirisom, upijam ti se u sve pore, jurim tvojim krvotokom, ti ne možeš više bez mene.

Svi osećaju moj miris na tebi.

Uživam kad me dodiruješ, malo me stiskaš, pa prevučeš prstima po celom telu, duboko uzdahneš kad ti dotaknem usne, gorimo istim plamenom.

Znaš, pomalo si i grub, kad me se zasitiš odbaciš me i ne misleći uzimaš drugu, koju isto tako željno dodiruješ kao mene. Nudiš me svojim prijateljima, bez imalo ljubomore, čak i nekim ženama, mrzim to.

A žene, one su jos gore, nabadaju me na neko drvo, posipaju mirisima, prinose svojim namazanim ustima, i kao ne interesujem ih, bace me.

Volim sa tobom da se muvam po kafićima, sećaš li se kad su nas skoro izbacili iz aviona kad si me se zaželeo nasred Tihog okeana, nisu mogli, bili smo daleko od kopna. Kad su te zatekli samnom, kao neki dečkić si pocrvenio, zbunio se, uživala sam.

Pokusavaš da me ostaviš, i onda kad te pitaju za mene, kažeš : Ne, nikad više, ali tačno u sat znaš koliko smo dugo rastavljeni, pa kažeš dvadeset dana i 6sati, ili trideset dana i 8 sati. Jednom si izdržao bez mene skoro godinu dana, a onda u krizi, koga si se setio? Naravno mene.

Kao neki manijak ujutro si me tražio pored kreveta, u kupatilu pipajući da dohvatiš peškir, mahinalno si pružao ruku ka mestu gde sam uvek stajala. A kafa? Obožavao si da piješ kafu, naravno samo samnom, i nju si ostavio. Čula sam te kako kažeš, kafa je samo crna vodica bez njenog dodira.

Ljubomoran si kad me vidiš sa drugim, pre neki dan, naravno opet si me ostavio, kad si me video sa jednim dečkićem, opaloi si mu šamar, a malo posle skoro si me oteo od jednog čoveka u kafiću. Ponašaš se nemoguće

U zadnje vreme mi baš ne ide najbolje.

Izbacuju me sa mnogih mesta, ne dozvoljavaju me na službenim mestima. Čula sam da čak i nagrade daju onima koji me ostave.

Tvrde da loše utičem na zdravlje.

Mrze me i oni koji me nikad nisu ni dotakli.

Zašto?

Pa ja sam samo mala bela cigareta

 

Napisala sam , poslala, šta će sad da bude?

Imam tremu, ali, niko i ne zna da sam to ja, pa napisala sam AnaM, ih, ko je to, neki nik izmišljen u trenutku....

 

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu