« AnaM gleda Mikelandjela | Main | Traženje 3. »
Traženje nastavak 2.
Noć.
Sanjam opet onaj dan. Kao kroz neku maglu, idem ulicom, nešto mi se lepo dogodilo, nešto jako lepo. Srećna sam. Hoću sa svima da podelim svoju sreću. Zovu me na kafu u kafić, ali ne, žurim, moram odmah da stignem ... da kažem....hoću svi da znaju... tako sam srećna.... Neko mi maše rukom, zove me.... Odmahujem glavom ... žurim.... Ruka me zove... Krećem, ka toj ruci... smejem se....
Budna sam i žedna žedna....
***
Jutros mi je prijateljica donela neki časopis, kaže ima s zgodnih članaka.
-Šta i ti se igraš na interenetu?
-Ne, ne igram se, samo gledam šta ima.
-Ja pojma nemam o tome, a i ne interesuje me, gledala sam neki film, to je mnogo opasna stvar.
-Ma, idi, kako može da bude opasna. Neće valjda da mi nešto skoči sa ekrana?
-Neće da skoči, ali ako kažu da je opasno, opasno je, možda zrači, da da, čula sam da zrači i da se dobije kriva kičma, peckaju oči, i da trnu prsti i...
-E, gde ti ode, to je samo moja trenutna razonoda. Ja mogu da prestanem da sedim za ekranom kad god hoću. Nisam valjda narkoman, ili kako se već to kaže kompoman, ne , ne liči. Smejem se ja.
Moja prijateljica ode, a ja ostadoh da prelistavam časopis. Gledam slike, pokušavam da pročitam nešto, ali sve je tako isto, čini mi se ponekad da uvek čitam jedan te isti časopis, da se samo menjaju naslovi na koricama, datumi. Uvek je tu neki bombast naslov, nešto o nekom za koga sam čula, ili ne, ali mi je tako svejedno, da li je ona i deseti put promenila haljinu, ljubavnika, otišla na skijanje ili plivanje, prevarila sama sebe da je srećna ili ne.
Listam i pokušavam da ne nadjem nešto što će me potsetiti na onaj dan.
Neki put bih želela da negde otputujem, mislim da mogu pobeći od same sebe, znam gde god odem, moje misli će biti samnom, od sebe ne mogu pobeći.
Nešto o internetu, neke adrese, možda je to nešto što mogu potražiti i videti o čemu se radi. Kako su mi ono rekli, važno je naći pretraživač, pa onda ona tri w...i ceo svet je moj. E, jeste, a i da jeste, šta će mi ceo svet.
Što sam danas “nikakva”, ništa mi se ne mili, dodje mi da zapalim cigaretu, ne pušim, da popijem čašu nekog pića, odmah ću zaspati, a internet? Da, sve više se vezujem, ali nije to, to. Šta ovo piše? Možete naći prijatelja, ljubav, vezu, za dan, za dva, za ceo život. Kakve su to gluposti? Naći prijatelja. Prijateljstvo traži drugo, moraš biti blizu, slušati njegove, on tvoje priče, razgovarati o svojim problemima. Ja nikad ne bih mogla reći neke stvari nepoznatoj osobi, ma, koje nepoznatoj, ni poznatim ne mogu reći mnogo toga šta me muči.
Nekako mi se čini da sve stoji u meni, sramota me je da priznam i sama sebi, kad bi samo mogla da sve to nekako izručim i da sve podelim sa nekim, kao kod ispovednika. Ali, da li imamo pravo da svoje probleme iznesemo tek tako na videlo? Čini mi se kad bih sve sa nekim podelila da bi možda meni i bilo lakše, ali da bi taj kamen samo prebacila na drugu osobu. Koja filozofija!
Neki put mi se čini da sam uvek ista, da se nisam ništa promenila, ljudi oko mene kažu da zračim pozitivnom energijom, kažu da sam uvek vedra i nasmejana... kad bi znali... kad bi samo znali. Na oko izgleda da mi je sve potaman, nasmejana sam, uvek spremna na šalu. Duboko u meni sakrivena od svih pogleda u samo srcu skrivena je tajna. Ni sama ne znam šta se sve dogodilo onog dana.
Potiskujem loše misli, okrećem se kompjuteru.i kuckam, kuckam.... Poznanstva. Koga li mogu tu da upoznam? Koga mogu da nadjem u virtuelnom svetu, kad nemam slobodu kretanja ni u ovom svetu?
Nalazim neki sajt, kucam nick, šifru, svoje osnovne podatke. Otvara se prozor ekrana, stotine imena obicnih i čudnih jure ekranom. Koga tražim, šta ja uopšte i mogu da ponudim? Zaustavljam se na nekim slikama, i polako, polako, kao i u životu, počinjem da komuniciram sa nekim ljudima koji su ko zna gde, ko zna kako izgledaju, koga imaju ili nemaju.
Bane, počinje neku diskusiju, neodredjeno. O meni ga sve interesuje, o sebi ne daje nikakve podatke. Ali pišem mu mail, za mailom. Malo po malo i on mi priča o svom životu, pravom ili izmišljenom, zar je važno?
Ne to nije za mene idem dalje. Blog?
Zastajem, opet ono ukucavanje podataka. Ana...da biću Ana, šta nedostaje tom imenu. Naravno ne prihvata.... AnaM evo ga... može, rodila se upravo AnaM... neka joj je sa srećom. Živela...
Daću joj ono što ne mogu sebi, daću joj doživljaje, strahove, smeh, daću joj novi život.
Samo malo da vidim kako drugi pišu, da se ne zaletim... Da ovo je zgodno, ha ha ha ...što ovaj smešno piše... ovo mi se ne dopada, nekako turobno. Ova sirota devojka pati. Vidi i ova pati, ova tuguje za izgubljenom ljubavi.
Čudno, mislila sam da sam ja sa svojim nepokretnim nogama najnesretnija devojka na svetu. Šta bih dala da mogu da potrčim, šta bih dala da se onaj dan nije nikad ni dogodio? Mora da je ta ljubav nešto grozno... kad toliko boli. I zašto ne postoje samo sretne ljubavi? Onako, on sretne nju, ona sretne njega... zagledaju se, zaljube, zavole, i žive srećno do kraja sveta... da malo čudno i neverovatno zvuči...
Mislim da je greška čekati perfekciju u životu, ako suviše čekaš može ti se dogoditi da život prodje, a da je ne dočekaš. Štimaš, štimaš, a kad naštimaš, vidiš da nije onako kako si zamislio, jer i ti si se u medjuvremenu promenio.
Šta da ja pišem? Nešto što mi se dogodilo? Ne, to nije interesantno. Da pišem o tragediji, o bolnici, o njemu? Da pišem kako sam najtužnija na svetu, kako patim... kako jedva čekam da padne mrak pa da idem u postelju, u san da zaboravim??
Ne, neću, to nisam ja!
Pisaću onako kako bih živela da mogu.
Pisaću pesme. Kako li se pišu te pesme? Mora da je mnogo teško. Pesma mora da te dodirne u srce, da osetiš kako je pesniku tog trenutka... Ne pesme se moraju doživljavati srcem, dušom... Pisaću prozu. Hmmmm, post o smešnim doživljajima, AneM? Zvuči neozbiljno, ne biće ovako: Nešto staro nešto novo.... možda?
Ma kao da je naslov važan. Krenimo...
Znam šta ću, pisaću doživljaje iz onog života, iz života pre nego se dogodilo to što se dogodilo. Da li to može biti nekome interesantno? Ko zna mogu da probam pa šta ispadne.
Da napisaću neku pričicu koja bi mogla biti i poučna, ma, ne neću...napisaću kako patim za izgubljenom srećom, kako nikad nisam zaboravila onaj dan kad se srušio i uništio ceo moje svet. Pisaću o svojoj nesreći da opomenem druge da se čuvaju, da paze, da ne uništavaju sebe i druge.
Samo malo da vidim šta drugi pišu na tom blogu.
Kad malo bolje pogledam, svi su nesrećni, nešto im je teško, pa naravno zato i dolaze da tu pišu.
Ne, ja neću nikad da priznam istinu. Nikad neću reći da sam povredjena, bolesna, neću da me sažaljevaju. Možda će mi onda govoriti u tim komentarima da sam dobra, da odlično pišem, naravno niko nije toliko okrutan da povredi invalida. Pisaću kao da imam svu sreću ovog sveta, kao da sam najsrećnija. Pa ja i imam sunce na dlanu, ja imam zvezdu u očima, ja imam osmeh na licu, ja imam život. Neki nisu imali tu sreću.
Prvi post:
VRAGOLASTA SAM DANAS
A pije mi se i kafica
Mmmm, kakva noć! Znam, znam, bilo je.... Zašto ne priznaš, vec jednom da ne možeš bez mene. Pokušavaš da me ostaviš, zaboraviš... zameniš, ha ha ha dobar vic, ti ne možeš bez mene i moga tela.
Gde god kreneš, ja sam sa tobom, i u dobru i u zlu. Na poslovnim sastancima samo misliš da li će ti dozvoliti da me uvedeš u salu. Kasnije kad treba proslaviti neki uspeh, ili zaliti tugu zbog neuspeha, ko je uz tebe? Samo ja, uvek verna.
Sex, možeš li ga zamisliti bez mene? Dok iscrpljen ležiš pored najlepše žene sveta, samo misliš na mene. I dok se ona mazno gura ka tebi, ljubi te grli, želi još, samo je odurneš želeći što pre moje telo, ne njeno, moje. Može te ne znam kako zadovoljiti, lepotica od koje zastaje dah, žena koja te voli, ne ništa nije važno, sve ćeš odbaciti i poželeti mene. Poželeti? Ne uzećeš me pred njom, jer ja sam ti važnija od nje.
Ujutro čim otvoriš oči, tražiš me.
Volim kad tvoji prsti dotaknu moje vitko, belo telo, kad me dodirneš usnama, pališ me i gorim, obavijam tvoje telo svojim mirisom, upijam ti se u sve pore, jurim tvojim krvotokom, ti ne možeš više bez mene.
Svi osećaju moj miris na tebi.
Uživam kad me dodiruješ, malo me stiskaš, pa prevučeš prstima po celom telu, duboko uzdahneš kad ti dotaknem usne, gorimo istim plamenom.
Znaš, pomalo si i grub, kad me se zasitiš odbaciš me i ne misleći uzimaš drugu, koju isto tako željno dodiruješ kao mene. Nudiš me svojim prijateljima, bez imalo ljubomore, čak i nekim ženama, mrzim to.
A žene, one su jos gore, nabadaju me na neko drvo, posipaju mirisima, prinose svojim namazanim ustima, i kao ne interesujem ih, bace me.
Volim sa tobom da se muvam po kafićima, sećaš li se kad su nas skoro izbacili iz aviona kad si me se zaželeo nasred Tihog okeana, nisu mogli, bili smo daleko od kopna. Kad su te zatekli samnom, kao neki dečkić si pocrvenio, zbunio se, uživala sam.
Pokusavaš da me ostaviš, i onda kad te pitaju za mene, kažeš : Ne, nikad više, ali tačno u sat znaš koliko smo dugo rastavljeni, pa kažeš dvadeset dana i 6sati, ili trideset dana i 8 sati. Jednom si izdržao bez mene skoro godinu dana, a onda u krizi, koga si se setio? Naravno mene.
Kao neki manijak ujutro si me tražio pored kreveta, u kupatilu pipajući da dohvatiš peškir, mahinalno si pružao ruku ka mestu gde sam uvek stajala. A kafa? Obožavao si da piješ kafu, naravno samo samnom, i nju si ostavio. Čula sam te kako kažeš, kafa je samo crna vodica bez njenog dodira.
Ljubomoran si kad me vidiš sa drugim, pre neki dan, naravno opet si me ostavio, kad si me video sa jednim dečkićem, opaloi si mu šamar, a malo posle skoro si me oteo od jednog čoveka u kafiću. Ponašaš se nemoguće
U zadnje vreme mi baš ne ide najbolje.
Izbacuju me sa mnogih mesta, ne dozvoljavaju me na službenim mestima. Čula sam da čak i nagrade daju onima koji me ostave.
Tvrde da loše utičem na zdravlje.
Mrze me i oni koji me nikad nisu ni dotakli.
Zašto?
Pa ja sam samo mala bela cigareta
Napisala sam , poslala, šta će sad da bude?
Imam tremu, ali, niko i ne zna da sam to ja, pa napisala sam AnaM, ih, ko je to, neki nik izmišljen u trenutku....
Komentari
Mnogo ti dobro ovo Traženje, čita se u dahu...i tako li nastade anam?
Draga ANAM, rekao bih jedan iskren, autobiografski post.
Opet o internetu. Inernetofobija? Zelim da se "igram" na njemu ali se plasim onih ljudi sa druge strane ekrana, ko zna kakvi su, ko su, kakve su im namere, sta zele od mene? Da li da me pokradu, sekvestriraju, osramote, ozaloste, unesrece...?
ANAM, svi u zivotu nesto glumimo. I na netu takodje. Zelimo da izgledamo bolji nego sto jesmo. Ni u zivotu ni na netu ti nisi sigrna. Ljudi po nekada prozive i ceo zivot zajedno, jedu za istim stolom, spavaju u istom krevetu, imaju iste prijatelje i decu - a ipak se ne poznaju. To shvate tek nakon 20-30 godina zivljenja zajedno...
Sve u zivotu je neka vrsta lutrije, od toga se ne moze uteci.
Nemoj da mislis da su oni sa druge strane obavezno losi ljudi. Ne zaboravi da si i ti za njih sa one strane ekrana....
Ne smemo uvek biti kukavice prema zivotu. Ko nabije taj dobije. Rizik stvara kpital.
Internet sluzi najvise da upoznamo SAMI SEBE. Niko ne voli da o sebi cuje lose stvari. Na internetu je to vrlo moguce jer smo ekranom skriveni jedno od drugog, pa mozemo reci sta nas je volja, a bez neposrednih posledica. U realnom zivotu nisam siguran da bi mi u oci rekli ni 10% onoga sto su mi na netu mnogo puta sasuli u lice.
Ovde na blogu svi smo ljubazni jedno prema drugom, pazimo da se ne povredimo, vracamo uredno jedni drugima komentare...Cim se malo zatalas povrsina, svi se unervoze. Zato blog nije povoljan da sam sebe upoznajes. (Forumi su bolji.) Nekada ne znas zasto ti neko odgovara: da li zato sto tako misli ili iz fer-pleja.
U svakom slucaju ne treba imati toliko straha od ljudi sa druge strane ekrana.
Rizik poznavati ih nije nista veci nego od onih koje upoznas u zivo, na ulici.
Ja bih rekao da je i manji.
Jer, ako na netu mozes catirati sa nekim satima, danima i mesecima i nisi kadra da "procitas" osobu sa kojom catiras - i ne zasluzujes nista dobro. To isto bi te snaslo i da nekog poznajes u zivo gde se obicno manje prica, a vise radi.
Raspisah se ja...
Evo nesto za tebe:
http://www.youtube.com/watch?v=74999895SMM
AnaM... eto ovi talasi cine da smo bliski. Hmmm... da li su ovo i moje misli. Svi trazimo odgovore, sebe, smislao zivota. Trazimo... I ponekad nadjemo ... pa opet trazimo... Da li je zivot trazenje???
AnaM, rado si prihvacena jos od rodjenja.
Ne umem da glumatam ni u realu, ni ovde.
Ne sazaljevam ljude, koliko god im sudbine bile teske, trudim se da razumem i da recima pomognem da shvate da proslost ne mogu menjati, ali da buducnost jos uvek imaju.
To vazi i za mene i za sve ostale blog prijatelje.
Ovaj post, koliko god ti htela da deluje konfuzno, deluje vrlo iskreno i vrlo hrabro.
Svaka cast tebi!
Mislim da si na dobrom putu. Naravno da uvijek ima onih koji su ovdje nešto drugo od onoga što u stvari jesu u životu, ali vjeruj mi da ima i onih koji su ovdje mnogo više saznali o sebi. Svjesno ili nesvjesno otvaramo teme, poligone za razmišljanje. Razgovore.
I to je OK. Pristojnost je potrebna uvijek i ne samo ovdje. Naravno da nije kukavičluk ulaziti u škakljive rasprave. Mi smo ti koji odlučujemo. O tome šta ćemo napisati, objaviti i prokomentarisati.
Ovo mjesto smatram za moj kutak na kome mogu da se relaksiram, nasmijem, pa ako treba i da budem tužan. Sami biramo.
Koliko ovdje možemo tražiti. Koliko možemo naći. Mnogo.
Ja vjerujem u ljude. Vjerujem upravo u ono što govore iz razloga što možda mnogo toga neće reći otvoreno, a ovdje ipak imaju malu dozu tajnosti.
Uvijek se može pobjeći.
Ne znam za druge, ali evo dok ovdje pišem otvaram poneke kutije odložene sa mnoštvom emocija, sjećanja, smijeha. Neke stvari jednostavno su se urezale u pamćenje i postoji dobar razlog da ih pamtimo. Mnoge od tih stvari mnogo godina kasnije dobijaju na težini i važnosti. Kao i u životu mnoge stvari razumijemo mnogo kasnije, neke možda nikad.
Ma koliko bilo virtuelno i ovo je život. Zar mnoga prijateljstva koja su ovdje sklopljena nisu dobra potvrda svega toga.
"Pisaću kao da imam svu sreću ovog sveta, kao da sam najsrećnija. Pa ja i imam sunce na dlanu, ja imam zvezdu u očima, ja imam osmeh na licu, ja imam život. Neki nisu imali tu sreću."-u pravu si život je dar. Jako vrijedan.
drugarski pozdrav
Malo si zbunila društvo...autobiografija nije sasvim tačna...
Можда није тачна аутобиографија, али јесте АнаМ, драга Сањарења. Има ту ње још како. Читам те радо, Анамко. Идем даље да видим куд јездиш.***
| « | Oktobar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
