« Traženje nastavak 2 | Main | Traženje 4 »
3*
Noć
Sanjala sam te noćas. More... more i ti... osećala sam miris mora, jurili smo kroz borovu šumu, mirisi su se mešali... san se onda promenio... sedeli smo na obali... negde je svirala gitara... barke su se ljuljale... stavila sam glavu na tvoje rame... šapnuo si... šapnuo si... usne su ti se nagle da dodirnu moje... i probudila sam se...
***
Jutro.
Budim se sve, sve me boli. Zašto osećam tu nesnosnu bol? Zašto to ne može da nestane iz mene. Ne znam koja bol je teža, ona fizička, ili ona što duboko u mom srcu tinja, tinja, pa se rasplamsa, ispuni ga i ne da mu da živi, da diše, da ima neku radost, samo tuga ga ispuni, kao da je prikupilo sav jad ovog sveta u sebe, i kao da hoće da sačuva svu bol koja postoji, ljubomorno je držeći samo za sebe. Hoću li ceo život se sećati te noći?
Doručkujem bezvoljno, ne volim ujutro da jedem, i baš me briga što je to najvažniji obrok u danu. Ja jedem onu hranu, ona jede mene. Ma, baš me briga, idem da pijem moju kaficu, ljubim je u crno oko, pa ću onda da gvirnem na blog, možda je neko pročitao i dopalo mu se. Jao, a šta ako se nikome nije dopalo? Trebala sam da isključim komentare, tada niko ne bi mogao da me kritikuje, i ako nije niko ni čitao, ne bih to znala. Ko zna kad oni drugi uopšte i dolaze na taj blog, a šta ako niko danas i ne dodje, i nikome se i ne dopadne. Ma idem, pa kud puklo, da puklo.
Lakše je reći, nego učiniti. Danima sam umirala od dosade, danima sam čitala knjige, prevrtala kanale na TV programu, niko nije ni telefon okrenuo. Danas kad imam nešto u planu svi me zovu, dolaze, hoće da me negde vode ,možda je tako i bolje, kasnije ću otići na kompić, kasnije ću se razočarati.
Maser, dolazi uporno, neću da me dodiruje, maltretira. Rekli su mi da u mojim nogama nema života.
Zvrrrrrrrr... zvrrrrrrrrr...
To je on, uvek tako zvoni, kao da legne na to zvono, kao da cela zgrada mora da čuje da dolazi. Volela bi kad bi došao diskretno, provukao se samo pored ulaza da ga ne vide oni što stalno pilje gledajući ko ulazi u zgradu, kome ulazi, i koliko ostaje. Sad su stavili još i tu kameru, niko ne može da udje u zgradu, a da ga dobro ne razgledaju, i odmere sa svih strana. Mrzim tu kameru, mrzim masera, mrzim sad što će da me gnjavi, da mi priča bajke.
-O dobro jutro, kako smo danas? Jesmo li spremni za vežbice?
-Nisam, odgovaram mu namrgodjeno.
-O, nismo dobro raspoloženi! A ko nas je to naljutio tako rano?
Ne volim taj način razgovora kao da sam petogodišnje dete. Ali šta mogu da radim, on i dalje nastavlja u tom stilu, započinjući skoro svaku rečenicu sa O
-O, kako su danas nogice? Jesu li spremne za malo vežbica?
Htela bih da kažem da “nogice” nisu spremne ni danas, niti će ikad biti spremne za vežbanje, ali objasni ti to jednom tako upornom čoveku. Iz torbe vadi neke kutijice, kremice, sto nekih drangulija, sve to rasporedjuje na neko belo platno. Sprema se kao da će da izvrši operaciju mozga, a ne samo da mi malo masira nepokretne noge. Posle priprema koje su trajale čitavu večnost i monologa o svemu i svačemu, uglavnom o stvarima koje me nikad nisu i nikad i neće zanimati, najzad se nagnuo i počeo sa kako kaže” vežbicama”. Uzimao je jednu moju nogu, masirao je gledajući ozbiljno u moje lice, govoreći neprestano
-Osećaš li me? Osećaš li moje prste na listovima?
Nisam osećala ništa, ali on nije na to pristajao
-Znam da osećaš, to su samo kako neki lagani trnci, ali znam da ćeš uskoro osetiti više.Videćeš
-Nije to španska serija u kojoj svi na kraju progledaju, prohodaju, svi sretni i veseli, i kao da niko ništa loše nije ni učinio. Život je ovo, bre. Život. Ja sam nepokretna, i što se pre sa time pomirim, biće bolje, i za mene i za ostale.
-Znači, nisi se još pomirila sa sudbinom, kako kažeš?
Pogledala sam ga ispod oka vrebajući neki podsmeh, ne ništa nije time hteo da kaže dvosmisleno, rekao je samo ono što sam ja mislila , potvrdio je samo moje reči.
Ne nisam se pomirila, svaki atom moga tela borio se za povratak životu. U dugim noćima bih ispod pokrivača trljala rukama noge želeći da osetim i najmanji život u njima. Mogla sam satima da se naprežem da ih pokrenem samo jedan jedini milimetar. Jedan lekar je rekao da je funkcija očuvana, ma šta mu to značilo, i ja sam se uhvatila za tu slabašnu slamku nade boreći se, a ne priznajući da sam pobedjena. Nikad neću biti pobedjena, uvek ću se nadati da će biti bolje. Medecina napreduje, možda, možda baš neko dobije Nobelovu nagradu iz oblasti koja će mene i mnoge slične meni vratiti životu.
Leti sam odlazila na more, stavljali su me u morsku vodu koja mi je vraćala snagu, punila me nadom, i uvek sam mislila, treba mi samo mrvica, samo malo da se pokrenem... samo palac da mogu da pomerim napred-nazad. Ništa više nisam tražila, samo mali pomak nogom, ne, ne mora cela noga, list, stopalo, prst, jedan jedini prst, tražim li tako mnogo?
Izgleda da tražim previše, jer makoliko su sve više analize pokazivale da ima nade za mene, ja sam je sve više i više gubila.Uvek sam bila borac. Uvek sam odnosila pobede. Hoće li ova bitka biti preteška za mene. Beznadežna borba sa nemogućim?
Otišao je, ostavio me je izmučenu, a opet nekako zadovoljnu, borba nije prestajala, idemo dalje.Nije važno da li ću prohodati, da li ću ikad moći napraviti i jedan jedini korak. Želim samo da se vratim društvu. Onako pravo, da imam prijatelje, obaveze, da kažem neki put da nešto ne mogu ili mogu zato što to stvarno želim, a ne zato što se bojim da neću biti suvišna u nekom društvu i da me zovu samo zato što me sažaljevaju.
Najgori je osećaj kad ti neko pomaže zato što te sažaljeva, više volim grubo odbijanje nego sažalenje. Jednom ću napisati pesmu o tome.
Suze bola i premora od napornog vežbanja zamenio je smeh. Ja i pesme. Antitalent sam za stihove. U školi smo jednom dobili pismeni zadatak da napišemo pesmu, nije se moralo rimovati. Zastala sam. Pesma? Aha, ne mora rima! Nije važan sadržaj, samo kratki redovi i eto ti pesme. I dok su se svi znojili, pisali o zvezdama moru, patnji ja sam sklepala pesmu koju su svi zapamtili i dugo je posle recitovali, smejali se i bio je to verovatno jedini moj pesnički uspeh. Ne sećam se baš detalja, ali bilo je to ovako nekako
I TO JE LJUBAV
Stojimo na ušću dveju reka
Osećam miris tvoga tela
(Što se nisi okupao?)
Tvoje ruke grle moje telo
Izazivaš tihu jezu moje kože
(Zašto nisi otsekao nokte?)
Tvoje usne spuštaju se na moje
Obrazom me dodiruješ
(Zašto se nisi obrijao?)
Osećam tvoj vreli dah
(Zar baš moraš cigaretu da zapališ?)
Dok me grliš, posrćeš od strasti
(Mogao si manje da popiješ!)
Bila sam ponosna na svoj pesnički uspeh, ali oni koji su me voleli govorili su, nemoj molim te da pišeš pesme. I naravno, nisam pisala, a i gde bi ih pisala. Ko sad još piše pesme?
Spremala sam se na blog, da vidim svog prvenca kako je prošao, ali zvono kao zvono, došla mi je prijateljica koja nije bila kod mene još od svojih prošlih problema.
Ne znam zašto, ali prijatelji su često dolazili kod mene sa svojim problemima. Mislim da sam znala da ih slušam, a kako sam uvek bila kod kuće mogli su doći u svako doba i to su koristili i da bi me malo razonodili, a i da bi pobegli od svojih problema.
Branka nikako nije mogla da dipolmira. Stalno je govorila da ima još dva ispita, položila bi jedan, ili pola, ne znam kakvi su to ispiti od pola, ali su očito bili, i taman bi položola taj”pola ispita” oni, to su valjda neki profesori, dodali bi još jedan ispit. U prvo vreme sam se čudila, onda sam zajedno sa njom grdila te profesore koji dodaju ispite koje jadni studenti nisu ni slušali, a na kraju sam samo čekala da vidim koja je varijanta na redu, ona od pola, ili ona od položenog ispita. Ovaj put je bila mnogo gora varijanta. Njen otac je čuo da ona nije diplomirala, i da nije tačno da traži posao, nego da još mora da uči, i dolazio je po nju, jer da uči može i kod kuće, a kako nisu bili iz Beograda, Branki je povratak u provinciju, kako je zvala svoje mesto, bio grozan. Molila me je da kad dodje njen otac, ubedim ga da mi je neophodna njena pomoć i da ga nateram da je ostavi u Beogradu.
-Sve je to lepo. Lako ću ja to reći tvom ocu. Ali šta ako on kaže da ja moram te usluge da platim, ili nešto slično?
-Nemoj molim te da brineš, sve će biti u redu. Samo ovaj put da me ne odvuče kući, a taj jedan ispit ću položiti u najkraćem roku.
-Branka, pristajem, ali pod jednim uslovom. Kaži mi tačno koliko još imaš ispita?
-Pa znaš... jedan, i pola od onog što su mi dodali.
-Branka!
Srela se sa mojim pogledom, oborila glavu i prošaputala tiho da sam je jedva čula
-Osam.
-Osam?
-I dipolmski.
-Kako si mogla da nakupiš toliko ispita?
-Cela četvrta, sa treće se nešto našlo.
-Našlo se?
Počela sam da se smejem
-E jesi šašava. Ovako ćemo.
-Sve pristajem, samo da ne idem iz Beograda.
-Ti ćeš lepo da dodješ kod mene ujutro. Učićemo zajedno, ja ću da te ispitujem i teram da izadješ na ispite, a tvom tati ćemo ipak morati reći bar poluistinu.
I tako se završila ta epizoda. Brankinog oca smo žustro ubedjivale da mi je pomoć neophodna, da i ja imam još nekoliko ispita, pa ćemo učiti zajedno. Najteže je bilo kad je trebalo reći da ima malo više od jednog i po ispita. Poludeo je , vikao grdio, rekao da će da ode na fakultet i da isprebija sve profesore koji maltretiraju njegovo dete. Kako su samo smeli da dodaju tolike ispite.
Mi smo se stisle, ćutale, čekale da prodje galama, i na kraju kao svaki muškarac koji viče, kad se smirio, odveo nas je još na večeru da proslavimo odluke koje smo doneli.
Malo mi je bilo teško vratiti se ponovo na učenje, ali sa drugaricom nekako je išlo. Ona je stvarno krvnički učila, polagala ispit jedan za drugim, čak i sa visokim ocenama. Smejala se i govorila da sam gonič robova.
Dok je ona gruvala za ispit, ja bih sela za kompić, otišla na blog i uživala u društvu”papirnatih” ljudi, kako sam ih zvala.
Moj prvi post, o cigareti je prošao pristojno, neki su se nasmejali, neki su mislili da je glupo, ali nije niko rekao da baš ništa ne valja, i ja sam nastavila da pišem dalje.
Sećam se jedne večeri bila sam nešto sentimentalno raspoložena, mislila sam o moru. Pričala sam sa Brankom o nama, našim letovanjima, kako sam ja uvek obožavala more, i nekako samo po sebi, dogodilo se da ženu poredim sa morem. Na užas svih poznatih i nepoznatih, bilo je vreme kad se u vazduhu počne osećati proleće, kad vetar donosi nemir, i ja sam napisala pesmu:
TAJNA ŽENE I MORA
Žena je kao more!
Oluje su njeni osećaji!
Plime su njena ljubav!
Valovi su njena predavanja!
Morska pena je njena nevinost!
Uzmi moru oluju, dobićeš bonacu
Uzmi moru plimu, dobićeš baru
Uzmi moru valove, dobićeš tek jezero
Uzmi moru morsku penu, izgubićeš devojčicu
Ako samo stojiš na dalekoj obali
Nećeš osetiti silinu oluja
Nećeš osetiti plimu koja nadolazi
Nećeš osetiti snagu talasa
Morska pena će te tek dotaći
Imas li hrabrosti baciti se u morske oluje?
Imas li snage zaplivati kroz plime?
Imas li volje osetiti moć talasa?
Pa i onda, dok te morska pena bude zapljuskivala,
Da li će i jedna tajna, do kraja, biti otkrivena
Tandara broć, neće mi to proći, ali nešto sam se ipak nadala.
Na moje opšte razočarenje, ova se pesma nije nikome dopala, verovatno samo meni.
No i to je nešto. Rešila sam da ne pišem jedno vreme pesme. Ako i napišem pesmu, to će biti samo ako se smrtno zaljubim, onda pošašavim i sve mi izgleda lepo i lepršavo.
Ko će se u mene zaljubiti?
Gledala sam svoje noge, pokrivene nekim ćebetom, gurnula sam stolicu malo napred i stala pred ogledalo. Lice mi je bilo dosta pravilno, oči neobične žuto-zelene boje, koja je zavisila od haljine, ali i od raspoloženja. Neki su govorili da samo tigrice imaju takve oči, ne verujem, nikad se ne bih umiljavala kao mačka, pa onda iz potaje nekog ogrebla. Nos mi je bio kao nos, nema šta tu da se opisuje. Kad bih dobila koji kilogram, na obrazima bi se pojavile rupice kad se nasmešim, sad nisam smela da dobijam na težini jer su ruke morale da nose težinu tela. Moje ruke. Imam duge prste, prave prste pijaniste, nikad nisam svirala, to jednostavno nije bilo za mene. Kad su se delile veštine muzike, ja sam sigurno otišla da popijem kafu, zato sad dok u meni sve igra na prvi ton muzike, kad zinem.... a u meni tako lepo peva... peva, peva, ali samo u meni.
Nastaviće se...
Komentari
Baš lepo pišeš pesme, a prozu..sjajno. Mala, od tebe će izrasti veliki pisac!
Da, sigurno:)))))))))))))))
Ovo sam napisala pre dve godine, i posle one knjige koju sam objavila, mislila sam da treba i ovo... jer ni jedna nije autobigrafska... jedna drugu isključuju:)
Ja znam da nije autobiografska, ali mnogi će pomisliti da jeste. Ti odlično umeš da se uživiš u živote drugih i u situacije i da ih opišeš kao da se tebi događaju.
Hvala, pišem u prvom licu, pa zato tako izgleda..
Imam nameru da ovde objavim neke knjige koje sam pisala, naravno povremeno...
Postovi su ipak moja ljubav:)
Samo da ubedim Bokikojića da objavi ono što je on pisao... videla bi nadmetanje brat-sestra:)))
Pa sviđa mi se način na koji pišeš. Britko i uvijek duhovito bez obzira o temi posta. Neću davati ocjenu nisam ni učitelj ni kritičar, ali ću i dalje sa zadovoljstvom da čitam tvoje postove.
pozdrav
mandrak72
Dovoljno je da neko, ko piše kao ti, i primeti da postojim.
Ja sam zadovoljna:))
AnaM, baš znaš da iznenadiš... Malo mi čudan tvoj post, ne znam, kao da nisi ti...To je izgleda deo koji si skrivala od očiju blogera ? :)
Nastavak jedva čekam.
Primjetio sam da u komentarima mnogo često stihovima komentarišeš. Da li oni nastaju onog momenta dok pišeš komentar ili se nalaze u riznici koju čuvaš pod ključem i s mjerom doziraš.
pozdrav
poluuspavanka
Knjigu sam napisala pre dve godine, u pravu si, nisam tada bila ja, ja...
Drugačija je od prve objavljene:)
Blogeri na kraju sve saznaju:))) Opasnici!!!
mandrak72
U komentarima su stihovi onog trenutka napisani kad pročitam post. Ponekad ih sačuvam, ali uglavnom ne:))
Ne umem da pišem stihove, ali volim da ih čitam:))
sanjarenja56
Boki lepo piše, vidi se i po postovima, a napisao je i četiri knjige. Meni se jako dopadaju, ali ja sam pristrasna... trebali bi da blogeri presude:)))
Blogerima se dopada Bokijevo pisanje, već su presudili, anam.
AnaM, drago mi je da upoznam tvoje skrivene strane :)
Nisam znala da pišeš, to je divno!!
Sanjarenje,
Sad još da ga ubedimo da objavi svoje knjige:)))
poluuspavanka
Ako postoji način da ti pošaljem knjigu koju sam objavila, javi mi ga:)))
Samo toliko? Ne uspevam ga danima ubediti da pogleda ovo ili ono, tek mi juče uspelo, kako misliš da doprinesem ubeđivanju za objavljivanje knjiga??
Sad sam procitala sva tri dijela odjednom i jako mi se dopalo...Tvoj nacin pisanja a opet nesto drugaciji...Jako,jako lijepo...:)
sanjarenja56
Mislim da je to tebi lako:)
Pogledaj sa tim tvojim lepim crnim očima, (muški padaju na crne oči) i strogo naredi: Boki kakve su to knjige, na javnost da ih vidimo...
Mislim da ima jednu knjigu koju nikad nije završio... imala bih neke ideje za to:)))
Talas
Svaka pohvala od tebe mnogo mi znači... Ti nikad ne bi nešto pohvalio reda radi...
grlica
Hvala.
Ne brini, nije mnogo dugačko:))
A kraj je iznenadjenje:)))...
bar mislim:)))
AnaM, napisala si knjigu???
Svaka čast!
Ovaj odlomak je iz nje?
Ma ne moraš mi slati,
možeš objaviti neke lepe delove, biće mi drago da svi pročitamo...
AnaM, ti si stvarno poprimila nešto vanzemaljsko od one Beladone :)
Pričalice
Ovaje premijerno ovde:)))
Obajavila sam Grešku:)) Doći će i ona ovde na red, akom ne pobegnu svi blogeri:))
Nije teško pisati knjigu, to je samo malo duži post, a ti jako lepo pišeš prema tome....
mooram priznati da si jako brzo skontala copy-paste opciju.
a i priča mi leži.
znači - nastavi
Prijatno!
Хеј, па ти мени одговори овде и пре него што реч изустих, хе, хе... С киме ли си ме то заменила? Да ниси мало заљубишка, ха? Него, супер ти је ово писаније, а ја не бих била ја ако се не бих надала хепиенду. Хајде, Анамко, изненади ме. Настављај!***
domacica
To samo misliš da je bilo brzo:))
Nastaviću, pa ko preživi:))
pricalica
Нисам те са никим заменила, теби увек одговарам ћирилицом:)
Крај је тајна... видећеш... мислим да ће ти се допастеи, рачунам на тебе... не заборави шта сам рекла:
Псттт, то је тајна, немој је никоме открити:)))
Изненадићу те:))) више него што мислиш:))))
I tajne ljubavi imaju izdajice,izdaju ih skrivanja.
..Pozdrav.........Vvvveeeelliikkii....
Tajne mora se istražuju u tajnama žene se uživa.Uf,što bi ovde bilo revolta nekih od nas muškije.....
Jovane,
Tajne ljubavi su slatke male tajne, bolje je da ostanu tajne:))
A što me ujede za rame...
Погледај два поста изнад мог првог поста, ту где те питам са ким си ме заменила и видећеш да си неком одговорила на моје име. Ја дотле нисам писала, хе, хе.
А тајна је са мном сигурна и на вашару и на пијаци, не брини, раструбићу. Јер каква је тајна ако није јавна, зар не? хе, хе...****
| « | Oktobar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
