« Traženje 3. | Main | Traženje 5. »
4*
Noć
Magla je obavila grad. Uvlači se u parkove, dotiče prolaznike, šunja se mostovima, njeni pramenovi obavijaju prolaznike. Vidim te ideš, žuriš, skoro trčiš prema meni, na Brankovom si mostu. Kako je dugačak. Hoćeš li imati snage da dotrčiš do mene? Pošla bih ti u susret, ali ne mogu, pružam ruke, ka tebi. Ti trčiš, leluje ti telo u magli, moje pružene ruke, podićiću se... podići... što više trčiš sve si dalje od mene... tvoja senka nestaje... postaješ sve manji i manji... nema te... magla.... budim se u suzama... nema te...
***
Jutro
Umorna se budim, prebacujem se u stolicu, guram je u kuhinju i palim plin. Voda. Kafa. Žedna sam. Tako sam žedna . Ulazim u kupatilo. Okrećem se po kući. Pijem vrelu kafu, i kotrljam se pravo na komp. Nemam volje nizašta drugo. Postao je moja zavisnost, moj pogled u svet, postao je moj svet. Kažu mnogi da je navika na njega kao na neku drogu, kad jednom počneš ne možeš odustati, možda, ništa mi više nije važno. Mislim na tebe, na one dane. Pišem ti pismo koje znam da ne možeš pročitati, ne možeš, ne jer nećeš, ne možeš, jer...
PISMO NEKOM KO GA NEĆE PROČITATI
Poželela sam noćas da ti šapnem, tiho, tiho, samo tebi.....
Jutarnje rumenilo zore na mom licu obasjano je tvojim dodirom. Upalio si zvezde u mojim očima, dodirnuo baršun na mojim usnama, sastkao mi haljinu svojim uzdasima, ogrnuo me plaštom svojih dodira.
Trčala sam bosa po rosi tvojih maštanja, kupala se naga u zracima tvojih snova, dodirivala nebeske vrhove snagom tvoje želje.
Poželela sam da osetiš titraje mojih stremljenja, da zaroniš samnom u dubine mora i okeana, da valovi zapljusnu obale moje žudnje.
Ti si Sunce koje greje moje telo, ti si Mesec koji blista u najludjim snovima, ti si zvezda mojih stremljenja
Budi lahor koji dodiruje moju kosu, budi povetarac koji se igra mojom haljinom, budi vetar koji me budi iz snova, budi oluja koja će me bacati u zanos, budi orkan pod kojim ću se smiriti.
Šapnucu ti tiho, tiho... ja nisam ja.... ti nisi ti... ja sam ti u postojanju.... prepuštanju... nestajanju...
Nisam mogla više da pišem, mislila sam dugo, dugo na onaj dan. Neki put sve u životu podje dobro. Koga to naljutimo, šta to uradimo da se odjednom sve sruši i da nestane kao da nikad nije ni postojalo? Koji je to moćnik koji nam ruši živote, ili možda sudbina? Kažu sve je zapisano u knjizi sudbine, i sve se sa nekim razlogom dogadja. Kad nam je dobro, na sudbinu nikad ne pomislimo, kad je loše, okrivljujemo je za sve.
Pila sam dugim gutljajima kafu, poželela sam da zapalim cigaretu, ali nikad nisam pušila, nisam ih ni imala, kako bi izgledalo da sad probam? Bez sumnje glupo, a i ne verujem da bi mi bilo lakše od toga, naročito kad bih počela da kašljem. Počela sam sebe da zamišljam kako uzimam dugu cigaretu palim je, i kašljem, kašljem, ona mi ispada iz ruke, pada na pod, progori moj novi pulover, i to mi je postalo tako smešno, da sam sama počela da se smejem. Neki put je dovoljna i najmanja glupost da me otrgne od teških misli.
Danas su dolazili po mene. Kontrole u bolnici. Nisam volela te dane, ih volela, mrzela sam svaki dodir sa belim mantilima. Nisam želela da izlazim na ulicu, gde su me pratili sažaljivi pogledi, još manje da idem na one kontrole, gde su me boli, pipkali pitali po milijoniti put da li nesto osećam, onda snimali, gurali tamo-amo po hodnicima, i na kraju samo zakazali ponovu kontrolu. Svaki put je bilo isto.
Želela sam da idem u grad, da kupujem po buticima, da probam cipele, kako sam nekad volela da kupujem cipele, one sa visokom petom, pa svih boja. Nikad mi nije bilo dosta cipela, kad god bih izašla u grad vraćala sam se sa parom novih cipela. Kao da sam znala da neću dugo moći uživati u hodanju. Dolazila bih kući, obula nove cipele, stala pred ogledalo i okretala se igrala uživala.
Ne, gotovo je sa samosažalenjem, bolovanje je zaključeno, za dva dana se vraćam na posao. Kako li ću se uklopiti? Da li ću se snaći na novom poslu? Nikad nisam volela tu papirologiju, a sad će mi to biti posao. Ma, neću da mislim o tome. Radiću to i gotovo. Kad sam birala šta ću da učim išla sam u školu koja mi daje mogućnosti da radim razne poslove. Sad se pokazalo to dobrim.
Ujutro je došla Branka, sva puna novosti, položila je neke ispite brže nego što je mislila, i sad je dobila neki staž u preduzeću gde ja radim
-Divno, bićemo zajedno.
-Kako misliš zajedno? Misliš radiću u tvom preduzeću?
-Mislim zajedno, onako kako sam rekla, zaključili su mi bolovanje, počinjem u ponedeljak, a iz preduzeća su mi javili da imam novu pripravnicu, nadam se da si to ti.
Obe smo bile uzbudjene, Branka što počinje da radi, a ja što ću opet izaći medju ljude.
Blog sam malo zapostavila, čim se nešto počne dešavati u živom svetu, on malo mora da sačeka. Moji papirnati prijatelji će se obradovati kad čuju da radim. Uf... ne vredi, niko ne zna da sam paralizovana, niko i ne veruje da mi nešto nedostaje. Na blogu je nekako sve drugačije, tamo su svi uspešni, dobri, nasmejani, dobronamerni, nemaju probleme osim ljubavne, ma, sam med i mleko, malo ću da gvirnem, da ostavim neki post, tek da me ne zaborave.
To moje gvirkanje, otišlo je na sate, srela sam gomilu papirnatih prijatelja koje sam volela da čitam
Primetila sam i jedan novi lik koji je pisao samo pesme. Nik mu je bio neobičan, sigurno ga nije dugo smišljao, jednostavno je osećao da je to on. Mora da je pun samopouzdanja. Po niku sam ga i primetila, svi imaju neka bombasta imena, on je napisao samo Pesnik. Znači da mu nije važno ime nekog drugog, hteo je da kaže ono štoa oseća, da je pesnik. Pesma je neobična, nekako me je dirnula.
BOLI, DOK ODLAZIŠ
Odlaziš
Nestaješ
Svakim trenom
sve si dalje
i dalje...
Nista više
ne mogu
Da uradim
Da te
Na tom putu
Zaustavim...
Put zvezda
Meseca
Odlaziš
zauvek
U nepovrat...
Ostajem
I znam
Ostavljaš mi
Ljubav
I sećanja...
Zadrhtala sam, ostila sam te stihove kao deo sebe, kao da sam ih ja sama napisala. Oni su se rodili u mojem srcu, mojoj duši, bili su deo mene. Na trenutak sam se vratila u onaj dan, a onda sam zatvorila oči terajući tugu iz srca.
Neki ljudi sa nekoliko stihova više kažu nego neko sa čitavim rečenicama. Možda mi se samo to čini. Ipak ću obratiti pažnju na njegove stihove, nekako su mi bliski, volela bih da znam tako da pišem. Možda sam samo euforična zbog novog izazova. Uvek volim da se nešto dešava, nešto brzo, odmah, sad, ne volim da čekam. Dodje mi da sutra odem na posao da vidim kako će izgledati.
Šta da obučem?
Večno žensko pitanje. Možda da odem ipak u farmerkama? Šta vredi, moram pantalončine, kako da idem sa suknjom, ionako ću biti u stolici, neće me niko ne videti.... a da obučem onu crvenu bluzu, ili ne, bolje crni pulover... ili.... definitivno je težak izbor. Kako da se našminkam? Ko zna kako su tamo ostali? Možda se niko i ne šminka pa ću delovati glupo sa nekom teškom šminkom. Možda da samo stavim ruž na usta, i malkice maskare... kap parfema, parfem hoću sigurno, volim da se oseća na meni... možda...
Ceo dan sam mislila šta da obučem, kako da se našminkam, i na kraju sam se panično setila glavnog : Kako ću uopšte doći do posla? U Beogradu su retke zgrade koje imaju prilaz invalidskim kolicima. Šta ako dodjem pred zgradu i ostanem pred njom? Da li ima lift? Da li sam ja možda smeštena u prizemlju?
-Branka, idi odmah u preduzeće, ispitaj kakva je situacija, i da li ja uopšte mogu da udjem tamo.
-Što si paničarka, ne znam te takvu. Bila sam, ima lift, kancelarija ti je na drugom spratu i ima prilaz, možeš ući. Zadovoljna? Dali su ti i mesto za parkiranje kola. No problems, kažem ti
Odahnula sam, a onda opet panika.
-Znaju li da dolazim? Znaju li da ne mogu da hodam gore dole svaki čas? Moraju mi donositi materjal u kancelariju.
-Ti kao da si u srednjem veku. Imaš kompjuter i sve uskače samo.
Branka se smejala, a ja sam se malo smirila. I kad bih duboko udahnula, otvorila usta da nešto kažem, ona bi samo mahnula rukom
-Smiri loptu.
Šta sam mogla, smirila sam loptu. Bile smo prijateljice, do skoro sam ja njoj pomagala, sad sam se okretala za njenu pomoć. Ne volim da sam ovisna o nekome, nadam se da će se situacija brzo stabilizovati.
Ujutro sam opet gvirnula na blog, onaj pesnik se opet javio, novom pesmom.
Tebe niko da mi dira ne smeTi si lepota svake moje pesmeTi si razlog zašto se budimI da živim zato se trudimTvoje usne mi vraćaju dahTvoj dodir mi ubrzava korakA dušu si mi uzela sa srcemA dala mi tvoju da me budi trncemDa osetim da sam živI da život nije sivLjubim te divna vrela pahuljice
Kao da je nekako drugačija pesma nego ona jučer, kao da nekome nešto poručuje.
Šta li on radi ovde? Kako li izgleda? Da li je večito namrgodjen, ili ume da se smeje? Po pesmama izgleda neki strog čovek, ne bih volela da ga naljutim. Ma, i ja preterujem, šta mogu da zaključim iz dve pesme? Ko li će mu ostaviti komentar? Da li se i drugima dopada kao meni? Da li je kao svi ostali, sad će potrčati u privatnu poštu, svim ženskim likovima ostaviti istu poruku, i čekati koja će da zagrize udicu. Sećam se kad mi je drugarica pisala da je dobila istu poštu kao ja. Zašto li bar ne izmeni red reči? Ne, pesnik nije takav, pa nikome nije ostavio ni komentare, on je pravi pesnik... sigurna sam.
Milion pitanja, ni jedan odgovor. Uvek je tako.
Videćemo, videćemo...
Moram priznati zainteresovao me je, ko zna da li je uopšte primetio moje postove. Baš sam u zadnje vreme pisala sve same gluposti. Htela sam da budem interesantna, a sad... ne sigurno me nije primetio, nije ni jednom ostavio komentar. Pa... nikome ne ostavlja komentar, baš sam smešna.
Nastaviće se...
Komentari
Koliko li ti tražiš,traženja, ???..ja se uzdam u tebe,traženja su tu..pozdravljam te..
..knjigu oću....žao mi pominjati,moram,nadoknadiću materijalne troškove,nisam grebara..
Jovane s. s.
Ne brini, poslaću ti knjigu, samo da mi Sanjarenje kaže kako:)
Ovo traženje je druga knjiga:))... i ima ih ,nastavka, ja mislim 12...sem kraja koji je specifičan. Zasada samo pričalica zna kakav je kraj, pošto kaže da ona "dobro" krije tajne:)))
Tajna jeste u knjigi,pročitanoj..neću da pitam nikog,oću sam..
Evo čitam i čekam kraj. Dobro ukomponovani detalji "sa bloga" sa temom. Nadam se da ćeš objavljivati sve do kraja. Da nećeš izostaviti kraj.
pozdrav
Tako lepo pises.Cisto.Srcem.I lagano pronalazis put do mog srca.
Zelim ti od srca da pronadjes ono za cime tragas...
Znam da hoces.
Prijatno sam iznenadjena saznanjem da si napisala knjigu.
Svaka cast!
Jovane s.s
a ako i dalje ostane tajna?:))
mandrak72
Znaš kod mene nije ništa obično, pa neće ni ova knjiga.
Naravno da ću je objaviti do kraja, već je napisana,
ali imam jedno iznenadjenje...
i ti si tu negde...
nadam se:)))
unajedina
Hvala, drago mi je ako može da se čita.
Znam po sebi, za neke knjige jednostavno izjavim da su dosadne ili nezanimljive:))
casper
Kad bi ti sastavila sve one predivne postove koje si napisala, bilo bi mnogo više od jedne knjige...
talas
Pisac???
Ja???
:))))
eh vi pisci što u delovima objavljujete...
zagolicate maštu i prekinete. ajde življe sa tim nastavcima
Prijatno!
Domaćice,
Dobro, dobro, evo, sutra, može?:)
Sad je deo koji govori o...pa tako o nečemu...mora da nešto piše kad ima toliko reči:)
Da li je sutra četvrtak??
Nije sutra četvrtak, i ja bih nastavak! A kako je mandrak tu, a mi nismo? Hmmm...dobro, de, daću mandraku prvenstvo!
Jesam li ja to ušao u neku knjigu. Onako kao mačak Tošo. Jupiiii. Hvala.
pozdrav
Наравно, ја и пола Србије, не секирај се, Анамко. Идемо даље, хе, хе... Да видим како то изгледа бити на послу, па да...****
| « | Oktobar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
