« BeladonaM i telepatija | Main | Plave patofne »
Traženje nastavak 6.
6*
Noć
Budim se u košmaru. Ruke su mi ulepljene. Sve je masno oko mene, lepljivo. Da li je to krv. Da li umirem? Moja spavćica, posteljina, moje ruke, telo, kosa, usne....Usne? Slatko nešto, masno, smrdljivo... budim se naglo, da mogu sigurno bih skočila panično iz kreveta i pobegla. Ulično svetlo me obasjava, raščupanu, ulepljenu, palim svetlo iznad glave. Šta mi se desilo? Jesam li povredjena? Da li je opet bio udes? Ko je vozio? Ko?? Zašto??
Razgledam se, bela spavćica ima neke mrlje, ne nije krv, stavljam ruku na jastuk, lepi se, dodirujem čaršav, neke mrlje po njemu, a miris... Okrećem glavu i hvata me smeh, u noći odjekuje, komšije sigurno misle da sam ili nekog dovela ili pošašavila, treće nema.
Kako da se ne smejem.
Jučer na poslu, Branka mi je dala ideju za sve ovo.
-Znaš da rad na komjuteru isušuje ruke, i da moraš više da ih neguješ!
-Nisam znala, nekako mi to nema logike, ali ako ti kažeš...
-Da, da čitala sam u jednom časopisu
-Ti i tvoji časopisi, samo prepisuju jedan od drugog, a ako nešto pogrešno prepiše, ili prevede, belaj.
-Ana, ovo je ozbiljan časopis, samo za one koji rade na kompjuteru.
-Dobro, kupiću neku kremu za ruke, i mackaću se
-Ne može
-Kako ne može sad si rekla da treba da zaštitim ruke?
-Mora da se neguje i noću.
-Noću?
-Da, napravi se smesa, i ona deluje cele noći. Sutradan ruke kao nove.
-Dobro, znaš sastav?
-Znam
-Pucaj!
-Uzme se med i promeša sa maslinovim uljem. To se namaže na ruke, stave se rukavice, prvo hiruške, a posle tople vunene, i drži se cele noći.
Došla ja kući, setila se te njene smese, zabrkala je u jednoj šolji i namazala pred spavanje na ruke. Kako dosta nemirno spavam, šta nemirno, vrtim se kao čigra, ono bilo toplo. Kako i ne bi bilo toplo, centralno grejanje, plastične rukavice, i još odozgo neke skijaške. Ja zaspala, ono se zagrejalo i kako spavam zabačenih ruku, počelo da curi niz laktove, pa na ramena, spustilo se u kosu. Verovatno mi je u snu zasmetalo, pa sam trljala nos da sklonim onaj smrad od ulja, sigurno je bilo užeglo.Bila sam sva zamrljna, uleplena, slatka. Leeeeleee... na šta je sve ličilo, a tek ja....
Dva sata sam se ribala u kadi, maltene do zore, a ruke, iste kakve su i bile. Za posteljinu ću lako, ima da je gurnem u veš mašinu, ali šta da radim sa kosom? Mislim da je najbolje da se ošišam onako do nulerice...
***
Danas nisam mogla na poslu da gvirnem u blog. Nakupilo se mnogo, onda neki sastanak. Branka je samo uletela da popijemo kafu zajedno, i dan je jurio. Ponovo je uletela sa nekim kolegom, prevrtala oči davala mi neke znakove. Ništa nisam shvatila.
-Hoćeš li da idemo sutra u pozorište? Milan ima tri karte, njegov prijatelj ima neku obavezu? Mahala je pri tome rukama, pokazivala na Milana, pa na sebe. Mislim da sam shvatila, hoće da ide sama sa njim. Nešto mi se i nije išlo u pozorište. Volela sam nekad pozorišne pretstave, ali sad je to bilo pravo mučenje. Kao da su svi gledali samo u mene.
-Ne, ne mogu sutra, nešto sam drugo planirala.
Očito nisam dobro shvatila. Branka me namršteno pogleda, odmahnu glavom, i napravi grimasu da sam odmah shvatila da sam nešto zabrljala. Šta sad? Milan na to odvrati
-Ništa, kad ne možeš ni ti, daću sve karte kolegi koji me je pitao već ranije. Kome mogu da dam jednu kartu?
Ja sam ipak žensko, moja prijateljica je izgledala kao da su joj sve ladje potonule.
-Milane, šta se uopšte gleda?
-U Zemunu, Jadnici.
-Umirem da vidim tu pretstavu, karte su danima unapred rasprodate. Sve ću otkazati, samo da idem.
Branka je zasijala kao pun Mesec, Milan se osmehnuo, a ja sam se pomirila sa sudbinom. Neću umreti, to je ipak samo pozorište, a da budem iskrena, želela sam da pogledam tu pretstavu.
Čim sam došla kući otvorila sam računar. Dok sam se spremala, zasvetlio je ekran. Blogoye..... pravo na blog pesnika. Samo jedan stih
Poslaću ti vetar poljupca mog
Da skine znoj sa tela tvog
Poslaću ti titraj srca mog
Da uskladi ritam srca tvog
Poslaću ti dodir prsta mog
Da dodirne ti ledja i uspori noć
Poslaću ti odjek krika mog
Da utihne strah iz tela tvog
Juriš na privatnu poštu. Ima, mail od one devojke, neko nepoznat i Pesnik. Najradje bih sve prebrisala i pročitala samo njegov. Šta li mi piše?
Prvo pismo.
Devojka se zahvaljuje na poslanom tekstu, izgleda da je neka simpatična. Primetila sam njene postove, ima ime koje potseća na moje. Nadam se da će uspeti u životu. Raduje me kad ljudi imaju dobru sreću, kao da obasjavaju i druge svojim dobrotom.
Drugo pismo
Uf... ovaj malo preteruje, zar ne zna da administrator sve može da pročita? Sad mi je jasno što svaki čas nekog banuju. Kaže li se tako kad nekoga izbace? Nije važno kako se kaže, važno je što si ipak na neki način zaštićen na blogu. Sećam se jednom sam samo zamolila pomoć, i odmah mi je izašao u susret sam vlasnik, ili bar neko od njegovih saradnika. Poglavica? Dopadalo mi se da budem član tog plemena. Ipak jednog trenutka morala sam da napustim pleme. Nedostajalo mi je, naročito neki ljudi, moji papirnati prijatelji. Onda svako ko je želeo, našao je put do mene. Ja nikad neću napustiti svoje pleme, bar u srcu, ono će biti uvek moje. Možete otići ko zna gde, putovati, upoznati razne narode, imati bolji život, vaše pleme ostaje uvek u vama, u deliću vašeg srca, ali za utehu, kad jednom udjete u pleme, nikad ne možete otići iz njega, jer on uzme deo vas i zauvek mu pripadate.
Treće pismo
Pesnik.
Želim da te dodirujem
Ritam srca da smirujem
U tvom zagrljaju da nestanem
Da te ljubim i nikad ne prestanem
Naše vreme da učinim lepim
Tvoje korake k`o muziku da slušam
Tvoj ukus kao statkiš da okusim
Tvoje oči vekovima da gledam
Do kraja sveta nikome te ne dam
Stihovi! Samo za mene. Pravi pravcati stihovi koje je neko napisao misleći na mene, i poklonio ih samo meni. Mislila sam da ću umreti od sreće. Šta da mu odgovorim? Uvek imam odgovor na sve, sad sam nema. Počinjem da plačem. Ne znam kako, ni zašto, jednostavno suzica se stvorila u mom oku, zapekla me i skliznula niz obraz. Dobro da ne može da me vidi, mislio bi... ma, ko zna šta bi mislio. U svakom slučaju to ne bi bilo nešto dobro. Plakati nad stihovima! Ko je to još video?
Čudno, možeš čitati i čitati neke pisce, neke pesnike, ostaje ti sadržaj u glavi, prijatnost manja ili veća, i ako ti se dopadne nešto, potražiš još koji rad tog pisca, pesnika, i posle nekog vremena i zaboraviš šta si čitao. Ja drugačije čitam, ja vidim slikama, na mene ono što čitam utiče samo ako ga vidim kao slike, kao neki film. Ne, drugačije, kao da ulazi u mene i tu ostaje, uvek je tu, i kad ne mislim na te reči, one su negde u meni, i kad s vremena na vreme se reči pojave, dotaknu me samo delićem sekunde, potsete na svoju prisutnost, i nasmešim im se. Ovi stihovi su tako delovali, kao da sam uvek čekala da budu napisani, i samo je trebalo da se neko pojavi, sretne me, i pokloni ih.
Susretne?
Ne!
Ja ga nikad ne mogu sresti. On nikad ne može da mi pokloni te stihove, ja nemam prava na njih. Moram otići, odmah. Neću da više dolazim na njegov blog, neću da ga čitam, previše ga osećam. Ne želim to. Sutra više neću da čitam. Sutra? Zašto baš sutra da prekinem, još samo jedan dan. To nije mnogo, jedan dan, jedna pesma, i kraj.
Ko zna kako izgleda? Da li su mu oči crne, smedje, šta voli? Sigurno voli muziku. Kad takve stihove stvara, sigurno i komponuje, ili možda samo sluša muziku, voli da igra. Sigurno je dobar igrač. Ili sportista, voli da pliva. Da sigurno voli da pliva, mora da voli da pliva, svi vole vodu.
Šta mi je? Zašto je to važno šta on voli? Ja ga nikad neću videti, ne mogu se ni družiti sa njim. Šta bi rekao da zna da ne mogu da hodam? Zašto sam uopšte i došla na taj blog, zašto sam mu odgovarala na poštu. Nisam imala prava.
Naravno da hoću da on bude plivač, to je jedini sport koji je donekle prihvatljiv za mene. Voda.
Sport? Ako se ono batrganje po vodi može nazvati sportom.
Želela bih da bude drugačije, ali nije drugačije. Sad ću mu odlučno odgovoriti da ne želim da se dopisujem sa njim. Pišem, evo već pišem:
Pesniče, Tvoji stihovi su kao melem za moju dušu. Hvala ti za poklonjen osmeh, za dan kad sam osetila da stih može živeti.
Frrrrrrrrr...ode.
Šta sam to napisala? Ne liči na nešto što će on razumeti kao da ne želim da se dopisujem sa njim. Kako li će sad da reaguje? Neću ništa da mislim, ništa samo ću se na trenutak prepustiti snovima.
***
Danas idemo u pozorište. Branka se toliko raduje, a za mene je to pravo mučenje. Neki put zbog prijateljstva moraš učiniti i nešto što ti se ne dopada. Oblačim se u crno da budem što manje primećena. Crne pantalone, crni pulover sa perlicama, cipele. Milan će doći svojim kolima sa Brankom po mene. Objašnjavam mu proceduru ulaženja u pozorište sa invalidskim kolicima. Imam utisak da mu je neugodno, ali da ne može više natrag. Branka me gleda ohrabrujuće, samo što ne kaže: pusti ga, nije navikao. Imamo vremena do polaska. Branka predlaže da popijemo kafu kod mene, a ja izjavljujem da moram samo da gvirnem računar, da vidim da li ima neke važne pošte koju očekujem. To “važno” je bio možda tek neki stih pesnika, koji mi je sad bio stvarno najvažnija pošta. Na brzinu otvaram poznatu stranicu, gomila pošte, prelećem po njoj
Pesnik: Danas nemam stih, jurim u pozorište, gledaću Jadnike. Da li si već gledala? Mogli smo ići zajedno.
Kao da mi se plafon srušio na glavu. On ide u pozorište. Biće tamo, biće tamo. Videće me! Neću da idem.
-Branka, ne želim da idem u pozorište.
-Kako ne želiš? Samo ćemo popiti kafu i krećemo.
-Ne mogu da idem. Neko će me videti.
-Šta si ti ?Primadona? Naravno da će neko da vidi i tebe Ana, i mene, i ostale, ali svi idemo da vidimo postavku Jadnika. Ne želiš to?
-Naravno da želim, ali...
-Nema nikakvo ali, pij tu kafu i krećemo.
Progutala sam tu kafu, kao da sam je za vrat bacila. Seli smo u kola, Milan je dobro vozio, iako ja ne volim kad me neko drugi vozi, otrpela sam tu vožnju. Nekoliko puta sam se čvrsto uhvatila za držače na kolima. Neki vozači misle da ako u svakoj krivini umireš od straha, oni si reli vozači, retki su sa kojima sam baš volela da se vozim. Najzad stigosmo u Zemun, Milan je parkirao i krenuli smo u foaje. Ja sam morala da sačekam da svi udju, pa tek onda kad su se u sali već počela gasiti svetla lagano sam vozila moja kolica.
Razgledala sam ljude u foajeu. Ne nisam gledala kako su obučeni, nije me to bilo briga, nisam ni osluškivala njihove priče, slušala njihov smeh. Ne, tražila sam njega, Kako li izgleda? Sa kim je došao? Da li ću ga prepoznati? Nisam znala ništa, ni glas, ni stas. Svaki je mogao da bude on. Zamišljala sam ko bi mi se najviše dopao. Niko nije ličio na pesnika. Svi su bili nekako drugačiji. Kako pesnici uopšte izgledaju? Šta moraš da imaš da bi bio pesnik? Moraš li biti debeo, il možda mršav, da li mora biti visok, ili nizak, da li pesnici imaju plave oči?
Videla sam ga.
To je sigurno on.
Stajao je sam.
Srednjeg rasta, na izgled sasvim običan, ali imao je ono nešto. Zapisivao je u sveščicu, sigurno neki stih koji mu je upravo pao na pamet. Tako je bio mio, naravno da mi se dopao... moj pesnik. I drugačiji je od ostalih ljudi u foajeu, nekako sigurniji, kao da ga sva ta gungula ne interesuje. Odmah sam znala. Jednostavno sam ga prepoznala, bila sam sigurna da ću ga danas videti. Još jutros sam znala da će mi se nešto lepo dogoditi. To je to, videla sam pesnika, nije više papirnati, živ je. Sad će mi i njegovi stihovi biti bliži. Samo da me ne vidi. Ako sam ja njega odmah prepoznala, moglo bi se dogoditi da i on mene prepozna. Povučiću se malo više prema garderobi.
Branka me gura, dodiruje mi rame. Vidi ga, vidi, pokazuje mog pesnika, nešto mi šapuće.
-To je onaj poznati glumac iz Fracuske, došao je jutros iz Pariza da vidi našu postavku Jadnika.
Toliko o mojoj intuiciji.
Otišla sam do garderobe, po cveću koje je spremljeno za glumce može se oceniti kakva će biti pretstava, uspešna ili ne. Novinari to dobro znaju, i pogledaju, baš kao i ja prvo u garderobu.
Volela sam nekad da idem na premijere. Tad se iskupi ceo krem Beograda, svi koji misle da nesto znače, najmanje je pravih ljubitelja pozorišta, oni idu kasnije, manje pompezno, idu da gledaju samu pretstavu.
Na premijeru dolaze oni koji žele da budu vidjeni. Prvo dolaze glumci, koji prate rad svojih kolega, i što da ne, svojih suparnika. Nije lako doći do dobre uloge, treba dobro odmeriti svakoga, šta zna i koliko može. Onda dolaze političari, naročito ako su neki izbori blizu. Dolaze da budu vidjeni, ali i da se vide kako oni znaju šta je pozorište, i da treba i tu da daju svoj doprinos. Onda dolaze razni estradni umetnici, kaže li se tako? To su oni koji dolaze samo da budu vidjeni, i ako im je ikako moguće, potrude se da izadju što pre, jer pozorišni komadi znaju da budu tako dosadni. Oni obično blesnu jednu sezonu, pa se zaboravi i da su postojali, ali se trude da se vrate ponovo na zelene, grane, obično im to ne uspeva.
Tražila sam “svog pesnika” i u pauzi, muvala se onim kolicima kroz narod, mislim da su me svi, baš svi videli, nije bilo šanse da neko ne primeti moj ispitivački pogled. Sigurno me je video, sigurno, ali nije me, kao ni ja njega, prepoznao.
Otišla sam zadovoljna kući. Veče je bilo lepše nego što sam očekivala, nije bilo strašno kretati se medju ljudima.
Nastaviće se...
Komentari
uh! opet čekanje! ali i dalje mi se dopada
Prijatno!
I ako budem na kraju sveta,među ljudima,Traženje ću okončati,čitanjem,beše mi malo Greška.Pozdrav.
ANAM, nemas poverenja u samu sebe...
Ne bezis ti od pesnika, ti bezis od sebe..
Verovala ili ne...
Domaćice,
jedva se učantrah na blog, čeka te sutra posao:))
Jovane s, s,
Samo se čuvaj, već pišem nešto novo:))) Molićeš da prestanem:)
REne,
Pobegla bih ja od sebe,
ali mi je mnogo lepo sa mnom,
a glavna junakinja ovog romana ipak nisam,
pa može da beži:)))
Domaćice, narudjba izvršena...ide post:))))
.proslediću ti o prvom pisanju zapažanje,moju nameru da se upotrbi Greška..čućeš detaljnije.
Volim kritiku... i čekam:))
Ako je pohvala,bez kritike?
Nad poklonjenim stihovima se moze plakati...provereno :) Poz :)
.nesanice,prčitaj nekoliko puta sigurno nećeš plakati,..nevolim plač...
@Jovane,hocu, svaki put iznova i iznova...ali posle suza dodje i osmeh, uvek. Kao Sunce posle kise ;)
..laknu mi,nad osmehom..
Jovan s.s.
Ako je samo pohvala predložiću te u komisuju za dodelu Nobela:)))
nesanica,
Poklonjeni stihovi su napravili da počnem da pišem odgovore u stihovima... i da volim stihove.
Smatram da su oni napisani u trenutku išćupani iz same duše...
Jovane s.s. Nesanice,
Stihovi moraju da izazovu osećaje, inače nisu pravi.
Sa nima se smeje, plače, želi tuguje, nada, voli, osudjuje, oprašta...
Umeš ti i da daš mnogo pouke uz sve napisano u zadnjem redu..
Jovan s.s.
Neko mi je kazao da obavezno čita zadnju rečenicu u mojim postovima...ostalo samo ako je kratko:)))
Mislila sam da se to ne primećuje:)))
Sad sam ukapirala zašto post o virtuelnoj ljubavi. I ti se ložiš na pesnike AnaM? Zar i ti sine Brute???
:))
Занимљива улога овог песника, морам да приметим. И идем даље...***
| « | Oktobar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
