« AnaM virtuelna ljubav | Main | Traženje 9. »
Traženje nastavak 8
8*
Noć
Vraćaš mi se u noći. Trčim, trčim ti u susret, tvoj lik je predamnom, ali u trenutku kad hoću da te dodirnem poznate crte lica se menjaju, tvoj osmeh nestaje i samo oči... oči.... gledaš me, pozivaš sebi, pružam ruke... sve si bliže.... mogu da te vidim... smejem se i zovem te... okrećeš se kao da me ne prepoznaješ... polako kroz vazduh plivaš... nestaješ... rasplinjuješ se... ne.. nemoj... ne... ne idi... potreban si mi... potreban do bola... Šta sam uradila da si otišao? Zašto me nisi poveo sa sobom?
***
Budim se u znoju, suve oči pune suza koje ne mogu da se izliju, zamršena kosa na jastuku, prsti grčevito stiskaju jastuk, nokat se lomi, ne mogu više, ne mogu.... zašto mi niko ne pomogne? Kad bih samo mogla da zaplačem da svu tugu kroz suze istočim. Gledam plišanog mecu na fotelji, smeška mi se kao da kaže, nisi ti tako loše, tako se naprosto dogodilo, imaš mene. Grabim ga i pritišćem na grudi, greje me toplina njegovog krzna, sve ga jače stežem kao da samo on može da oseti kako se osećam.
Opuštam se polako, ne drhtim toliko, i kao da nisam sama na celom svetu, naravno da nisam, imam svog mecu. Još čvršće ga stežem, da li bi me voleo kad bi znao šta se dogodilo.
Moj meca.
Da li bi me voleo?
Ljubim njegovu njuškicu, smešim se u noći, moj meca. Mora da zna istinu. Šapnuću mu.
Sećam se onog dana, dana koji je zauvek promenio moj život, i ne samo moj.
Volela sam D. Nekako se sve odvijalo po nekom redu. Prvo sam završila školu, pa se zaposlila, onda je on naišao, pogledali smo se i znali da smo stvoreni jedan za drugog. Počeli smo da se družimo kao drugovi, dopadale su nam se iste stvari, isti filmovi, muzika. Smejao se mojim nespretnim pokušajima da naučim da sviram gitaru. Ruke su mi bile kao drvene, grčila sam prste jedne ruke, panično gledajući u drugu šta sad ona treba da radi.
-Opusti prste, Ana. Nemoj tako. Pusti je da te vodi.
-Ko da me vodi? Ne može, vidi kako je teško.
On se smejao, uzimao gitaru u svoje ruke. Onaj nepokorni drveni, sa nekim žicama instrument, u njegovim rukama kao da je oživeo. Nežno ju je držao, dotakao žice, one su se pod njegovim prstima uvijale, treperile, ispunjavale, začuli su se akordi i muzika se razlila. Malo je reći muzika, dotakao bi je samo i ona je postala nešto drugo, malo bi se nagnuo, povio ledja osmehnuo mi se i zapevao, više prošaputao, nekoliko reči. D je imao glas od koga sam se gubila. Kad je govorio reči su me milovale, ali kad bi zapevušio, baršunasti glas je izazivao jezu, želela sam da ga večito slušam. Imao je čuperak na čelu koji se nestašno pomerao kad je svirao, želela sam da ga dodirnem, poljubim, on bi zabacio glavu, onaj čuperak bi zaigrao, i ja sam osetila da me nešto bocka u grudima.
Kako sam ga volela.
Nikad nije pevao punim glasom, nije hteo da peva drugima, samo meni. Smejao se i govorio da se njegove pesme jedino meni mogu dopadati. Svirao je poneki put satima. U kasnim večernjim satima uzimao je gitaru, zagledao se negde u daljinu, i prepustio maštanjima.
Smejao se kad sam rekla da sam ljubomorna na gitaru. Ja sam uvek bila ljubomorna. Koliko god sam se borila protiv toga, moja ljubomora je izbijala. Nisam ništa govorila, ali kad bi neka devojka bila suviše bliska sa njim, mene je to bolelo. On je uvek bio okružen devojkam, one su ga izazivale, voleo je da se šali sa njima.
-Ludice, to je samo zabava. Znaš da ja samo tebe volim.
-Ne znam ja ništa, ti ... ti si zagrlio onu devojku, videla sam.
-Ti si samo ljubomorna, znači da me voliš
-Videla sam slike sa zabave gde ti sedi u krilu.
-To je samo poza za slikanje. Ti si mi sve, i najvažnija u životu, ludice moja ljubomorna.
-Nisam ljubomorna, nisam, neću da se tako ponašaš, neću da flertuješ sa svakom suknjom koja prodje pored tebe.
-Nije sa svakom suknjom, ona je imala farmerke. I to ti samo diže cenu. Sve me žele, a ja hoću samo tebe.
-D, kako ne razumeš, boli me tvoje takvo ponašanje, u redu ja sam ljubomorna, priznajem, ali ineresuje me, šta bi ti uradio da ja sednem nekom muškarcu u krilo, ili da ga pred svima zagrlim, poljubim, ili odem u drugu sobu da malo popričamo izvan društva.
-To bi ti bilo zadnje što bi učinila.
-Kako misliš?
-Ti si žensko. Žena mora da bude uvek na mestu, da se ponaša kako se od nje očekuje.
-A šta su one druge devojke? Muškarci?
-Malena, diskusija je glupa, dodji da te poljubim, ti si jedina žena na svetu za mene.
Da, bila sam ljubomorna na njegove flertove, a njemu je to sve bilo smešno. Možda da je bio drugačiji, ne bi ga volela, on, ne bi bio on. Govorio mi je stotinu puta na dan da me voli, verovala sam mu. Očekivao je da to kažem i ja njemu. Ja sam govorila, ali ne na način na koji je očekivao.
-Volim te, Ana, volim te do neba. Koliko ti mene voliš
-Isto toliko.
-Koliko?
-Do neba.
-Šta do neba?
-Pa, to, što pitaš.
-Koje to što pitam? Voliš li me?
-Da, naravno.
-Ja te volim, Ana.
-I ja tebe.
-Zašto onda to ne kažeš?
Nisam mogla da prevalim te reči preko usana, jednostavno nisam mogla. Igrali smo tu detinjastu igru nadmudrivanja, i taman je mislio da ću reći te čarobne reči, ja sam okretala sve na šalu. Zašto mu tada to nisam rekla? Sad bih vikala iz sveg glasa, sada, kad nema ko da čuje.
Bila sam sigurna da ga volim. U noći sam maštala o njegovim dodirima, zamišljala šta bih volela da radim
Bio je moj princ iz bajke. Imao je sve što sam želela da ima. Svaka žena bi bila srećna sa njim. Ulivao je onu sigurnost, ono što se i očekuje od muškarca. Imao je solidan posao, voleo je društvo, bio zabavan, pristojnog ponašanja. U njegovom društvu je bilo zabavno. Bilo je samo pitanje trenutka kad ćemo odlučiti da živimo zajedno. Sve je išlo kako treba, malo po malo, ali svi su nas već gledali kao par. Kad se pozivalo društvo, zvali su nas oboje, ili nijednog. Tako smo i dolazili, našli bi se negde u gradu, kao oluja upadali u društvo, obrušivši se svojim smehom, pričama, vicevima, doživljajima. Nama se uvek nešto dogadjalo, možda zato što smo oboje toliko voleli život, koristili svaki trenutak, dotakli, svaki moment, ispitali ga, prepustili svojim čulima, iskoristili. Mi smo jednostavno živeli život, burno, ludo, spektakularno. Od svake sitnice koja nam se dogodila mogli smo da ispredemo čitavu priču.
Ako mi je nešto i smetalo, to je bilo tako zanemarljivo da sam zaboravljala, odmah. Uostalom, kamen spoticanja je bila samo moja ljubomora koju sam gutala, i na koju se on smejao govoreći uvek da preterujem, jer on je muškarac, njima je dozvoljeno više. Ljutila sam se tada, pućila usne, okretala glavu, udarala nogama o pod, durila se kao neko dete.
-Neću to da slušam. To nije istina, svi mogu da se ponašaju na isti način. Ja mogu da budem gora od tebe, ja jednostavno nemam potrebu da flertujem ni najmanje sa drugim.
Uzimao je tad moju glavu u svoje ruke, prinosio lice svojem, ljubio nežno oči, a onda mirnim glasom kao da govori nešto sasvim obično govorio
-Da samo posumnjam da me prevariš, ne mora da bude istina, samo moja sumnja, zdrobio bih ti glavu rukama.
Bojala sam ga se tada. On bi se nasmejao, gledao moje oči ukočene od straha
-Ludice, šalio sam se. Nikad ti ne bih naudio.
Nisam volela te njegove šale. To se retko dogadjalo, ali dogadjalo se. Osetila bih tada gorak ukus u ustima, gledala ga tražeći istinu u njegovim očima. Tih trenutaka, njegove oči su za mene bile nepoznanica, bile su to oči nekog drugog čoveka.
Voleli smo da putujemo, jurili bi kolima, zaustavljao bi mi se dah, adrenalin se lučio, vikala sam: brže, brže....i on je samo pritiskivao pedalu gasa. Pošli bi negde bez cilja. Jednostavno bi jedan od nas rekao
-Lep je dan, šteta da smo ovde. Imaš kakvu ideju?
Sećam se ja sam predložila da idemo na kafu u Arandjelovac. Nisam ni izgovorila rečenicu do kraja, već je držao kvaku u rukama i ključeve kola. Ja sam bila spremna. Padala je ledena kiša, opominjali su da se bez preke potrebe ne izlazi iz kuće, još manje putuje.
-Hoćeš da se vratimo?
-Ana, krenuli smo, šta ima više da se o tome priča. Misliš li da smo jedini putnici na autoputu?
I pritisnuo je gas do daske. Ja sam zatvorila oči i uživala.
Došli smo brzo u Arandjelovac, upali u neki lovački restoran. Neki lovci su se vratili iz lova sa ulovljenim divljim veprom.Bilo je kao u nekoj nestvarnoj priči. Htela sam da izadjem iz kola, pošla rukom da otvorim vrata, ali on je već bio tu. Otvorio mi je vrata kao nekoj, princezi, pomogao da izadjem, pridržavao da se ne okliznem na snegu. Bio je onaj neusiljeni kavaljer koji se uvek nadje, tiho, nenametljivo da pomogne. Njegova ruka je uvek bila spremna da me pridrži, dohvati nešto, podigne tešku stvar. Njega nisam morala ništa da pitam, pogadjao je svaku moju želju unapred.
Zastala sam u visokom snegu. Crvena krv je obojila snežne pahuljice, razlivala se po belini i kao neki potok slivala niz stepenice. Sve je bilo poprskano krvlju. Na vrhu stepenica, kao na nekom podijumu ležao je divlji vepar. Bio je ogroman, veličanstveni primerak divlje životinje. Oči su mu bile širom otvorene kao da hoće zadnjim pogledom u svom životu da upije lepotu šume, prirode, možda neke jele, ili veverice koja nestašno skakuće sa grane na granu. Možda je njegov pogled bio uperen i u lovce koji su ga opkolili. Gomila ljudi, pasa, naoružana puškama ustremila se na njegovu slobodu, na njegovu snagu, na njegov život. Nije mogao da pobedi u toj neravnopravnoj borbi. Unapred je bio osudjen.
Na njegovom telu videle su se mnogobrojne rane. Ko zna koliko su morali da pucaju da skrše njegovu snagu. Ljudi neki put znaju da budu tako okrutni. Za njih je to sve samo zabava. Sad su stajali tu, smejali se i slikali. Jedna slika, dve, desetina, stotine, film, treba ovekovečiti ubistvo... ne oni su to zvali lov. Muškarci vole da love. Zašto moraju pritom i da ubijaju?
-D, volela bih negde drugde da odemo. Ne bih mogla ovde da jedem.
-Potražićemo neki drugi restoran. Verujem da ti ovde ne bi bilo prijatno.
-Znaš, i meni se čini da je bolje da odemo negde drugde, ne mogu sada da jedem.
Nije se prepirao, govorio da je gladan, jednostavno je znao da ja ne mogu tu da ostanem. Otišli smo dalje, našli prijatan restorančić i pokušavali da zaboravimo malopredjašni prizor. D je znao da ja ne odobravam nikakvo nasilje, da se užasavam i strogog pogleda, a ne nečeg jačeg.
Kasnije smo otišli u neki kafić, pili kafu, merkali kolače, i neke zamamne torte sa puno fila. Dve devojčice su se igrale sa lutkom, neka žena je došla po naručenu tortu, jedan mladić je nestrpljivo gledao kroz prozor i stalno pogledavao na sat, onda mu se lice ozarilo i ubrzo je neka slatka devojka ušla u kafić, nagla se nad mladića, bučno ga cmoknula i skidajući jaknu nastavila bujicom reči da objašnjava zašto je zakasnila. Zabacivala je rukom dugu kosu, sva rumena od trčanja, smejala se i popravljala mu kragnu. Bilo je tako prijatno popdne, poželela sam da ostanemo tu u ugodnoj toploti, prijatnoj okolini.
Kasnije, mnogo kasnije, taj prizor sam stotinama puta ponavljala. Sećala sam se onog divljeg vepra, čini mi se da i sad vidim svaku kapljicu njegove krvi. Lica onih lovaca, nasmejana obesna, nakrivljenih zelenih lovačkih šešira, proganjaju me u snovima. Vidim one devojčice, ženu koja je došla po tortu, vidim devojku kako zabacuje kosu i ljubi mladića, samo njega ne mogu da se setim. Želela bih da se setim njegovog lica, kose, ruku, bilo čega, ali ne mogu, vidim samo devojku koja ga zaklanja, vidim i njegovu kragnu koju ona popravlja, ali njegovog lika ne mogu da se setim. I ne znam zašto mi je to toliko važno.
-Ana, žedan sam, naručiću pivo.
-Ti nikad ne piješ kad voziš, i šta će ti to pivo. Uzmi neki sok, ili još bolje malo vode.
-Ne pije mi se sok. Pije mi se baš pivo.
-Meni je svejedno šta ćeš da piješ, ali moramo da se vratimo u Beograd večeras, kako ćeš da piješ?
-Ana, šta sad to treba da znači, ako sam rekao da sam žedan i da mi se pije pivo, ja ću da ga i popijem. Još kad bi imali crno pivo....
-Ne verujem da ćeš ovde naći tvoje pivo, i u Beogradu se teško nalazi.
-Baš zato i verujem da ga ovde ima, malo ga kupuju.
-Ako ga malo kupuju, može biti staro, još će ti biti muka.
-Šta je tebi danas? Ne znam te takvu, stalno ti nešto smeta.
-Ne volim da voziš kad nešto popiješ.
-Prvo ja ne vozim kad pijem, a drugo, nikad u životu nisam napravio kolima ni najmanji prekršaj. Da samo ogrebem kola, otišao bih u policiju i vratio dozvolu. A ne kao neki.
-Šta hoćeš time da kažeš ?
-Priznaj, koliko si imala prekršaja kolima, sudara, grebanja kolima, prolaska kroz crveno, i da ne nabrajam dalje.
-Nisi u pravu, ja vozim kako vozim, a nikad nisam prošla kroz crveno. Šta mogu kad mi se učini da su kola malo uža i da se mogu ugurati u neki prolaz, a ona ne mogu, pa ja onda dodam gas, zatvorim oči i pomislim možda ipak prodju, i ona se meni za inat ogrebu.
-A kamion?
-Njega priznajem.
-Šalim se ti dobro voziš kola, samo je opasno sa tobom se voziti. Devojko, imaš li neko crno pivo?
Prekide D našu priču, oktrete se devojci za šankom. Nažalost, bilo je piva, i to baš crnog.
-Donesi odmah dve boce.
-D, ja neću da pijem to pivo.
-Nije za tebe, ja sam žedan.
-Ali...
Nastavio je da pije, da naručuje to pivo kojeg nigde nema, samo je moralo da se nadje u tom kafiću, kud i svratismo u njega.
-D, piješ već dugo, biće previše.
-Neću više, krećemo. Mala, dodji da platim.
-Znaš li ti Ana, da je pivo samo kod nas i u Španiji proglašeno za alkohol, u svim ostalim zemljama svrstano je u kategoriju hrane. Tako se i porez plaća na njega, kao na hranu. Zamislimo da smo sad u Grčkoj, ili Fracncuskoj, ne u Švajcerskoj, da sad smo u Švajcerskoj.
-Neću ništa da zamišljam, mislim da je krajnje vreme da krenemo kući.
Platio je to pivo, krenuli smo, ustvari pošli ka vratima. Vrata se otvoriše, dva mladiće hrupiše unutra, pogledaše D i počeše da ga tapšaju po ramenima, da ga udaraju, da se grle i rukuju, smeju. D me je ponosno pretstavio
-Ana, moja devojka.
Vratili smo se za sto. Mladići nisu hteli da piju pivo, još manje kafu. Sva nesretna sam gledala kako donose za sto neko piće u malim čašama. Prvo jedno, pa još jedno, pa... prestala sam da brojim. Kad sam već mislila da ćemo krenuti, u kafić je ušao vlasnik sa gitarom, kad je video D, strpao mu je onu gitaru u ruke.
Prvi put sam čula D kako peva punim glasom, nazdravljao mi je, smešio se i pevao, pevao. Sneg je počeo da pada, pahuljice su lepršale, lepile se na prozore, vetar ih je nosio, a mi smo uživali do duboko u noć. Društvo je počelotek kasno polako da se rasipa, dok nismo ostali samo mi i vlasnik kafića
-Ostanite da prenoćite, pa se sutra vratite u Beograd.
-Ne mogu. Imam važan sastanak rano ujutro. Ana, polazimo.
-Ja bih ipak ostala, kasno je, možemo rano krenuti pa ćeš stići na sastanak.
-Ne, ne volim ujutro da ustajem i jurim kolima. Polako ćemo.
-Klizavo je nemojte da jurcate, nema gužve na putu, ali ima i nanosa snega.
-Ne brini, ja ću da vozim.
Pozdravili smo se, ja sam navukla neku kapu na glavu, i kad smo izašli dočekala nas je vejavica. Skoro sam trčala do kola, brava se zaledila, jedva smo otvorili vrata. Htela sam da udjem na sedište pored vozača, D me je pozvao
-Dodji ovamo, ti ćeš da voziš
-Kako misliš ja?
-Pio sam, ne mogu da vozim, sve mi se vrti u glavi.
-D, da se vratimo i prenoćimo negde?
-Ne, ti ćeš da voziš.
-Uvek govoriš da sam loš vozač, da ne znam ni u rikverc da vozim, kažes da ne bi seo u kola gde ja držim volan.
-To je šala, ako si prešla kilometražu kao da si tri puta obišla oko ekvatora, možeš da voziš pravo, i ne treba da ideš u rikverc.
-Meni se ne vozi, nisam sigurna, grdićeš me.
-Ne brini, ja ću ti pomagati.
-Ali...
-Ana, loše mi je ne mogu da vozim.
Pogledala sam ga, bio je bled, crni podočnjaci, zamršena kosa.Uzdahnula sam, sela za volan i počela da se borim sa mećavom, kolima, ali najviše sa D. Imala sam dugi vozački staž, bila sam sigurna u svoju vožnju, naučila sam da vozim u jednom planinskom mestu, i za mene sneg ni poledica nisu bili problem. Problem je bio D. Stalno je vikao opominjao me, grabio volan. Nije hteo da se veže da bi bio sigurniji ako treba da iskače iz kola. Pravio me je nervoznom. Pokušala sam da ne obraćam pažnju na njega, vozila sam lagano, kilometri su se smenjivali, na kraju je i D malo zadremao. Sad sam se opustila, vozila sam autoputem, činilo mi se da već osećam miris grada, u daljini su se videla svetla. Još malo, još samo malo i doćićemo na cilj.
I onda sve se desilo u trenutku.
Iz suprotne trake neko se okliznuo, probio bankinu, kola su se vrtela na putu, primicala su nam se brzinom, okrenula sam lagano volan, skoro sam već izbegla dramu, klizila sam prema mreži, pa onda opet lagano okrenula volan, za divnio čudo slušao me je, izbegnuću nesreću. Tog trenutka D se probudio, video šta se dešava, zgrabio volan sa strane i snažno ga okrenuo na svoju stranu, kola su poletela po ledu, jurila su zarivajuće se svom snagom u ona druga kola. Kao u nekom usporenom filmu gledala sam šta se dešava, sad je sve bilo u redu, a sad laaaagaaanooo, laaagaaano nestaaajem, nestaaajeeem.... zvuk lomljve... udar... škripa metala o metal... staklo... i mrak... mrak... mrak....
Nastaviće se... ...
Komentari
Uh, tačno sam znala. Čim sam čula za onog vepra u krvi, sve mi je bilo jasno...
Užasno.
I on je stradao...
A ona je ostala...
Jbg.
.jutro je pametnije od noći,rekoše..ponoviću čitanje sutra..poz..
poluuspavanka
Ne zaboravi u sledećem broju je tvoj pesnik, a na kraju iznenadjenje:)))
Jovan s.s.
već je kasno, idem da pomeram satove:)
Laku noć
E bas si me ubila ovom pricom.
poluuspavanka
Dobro jutro, Sinoć sam morala naglo da prekinem blogovanje zbog reale:))
casper
Kako to da shvatim?:)
...prvo , ljubav je samo reč i ništa više...ljubav se uvek isto čita i piše...ruka u ruci je već nešto drugo...
-drugo, alkohol i nesreća idu ruku pod ruku...alkohol prosto priziva nesreću
pa ovo će još prerasti u krimi priču sa ljubavnim krajem! nemoj da dugo čekamo nastavak
Prijatno!
sanjarenja56
Najoštrije osudjujem ljude koji piju i voze kola.
Kad vozim ne jedem ni salatu sa sirćetom.
Ko ima pravo da drugome napravi nesreću???
Domaćice,
kraj se približava,
a onda ću da te stavim na muke:)))
Док сам читала, сетих се оног твог поста с гитару... Питам се имају ли везе? ***
pričalice,
У овом роману сам користила постове које сам раније писала... зато си нашла сличности:)
Неки дожављаји, као они у Арандјеловцу су истинити, несрећа није...
Нека, само ти пиши, то је све сасвим како треба да бидне... ***
pricalica
Пишем док не досадим, срећом близу је крај:)
Slutilo je na zlo. Snijeg, vepar, krv i alkohol. To u kombinaciji ne daje obar rezultat.
pozdrav
poluuspavanka
Искрено, нисам планирала, али ти си слична једној мојој пријателјици која сврдла сврдла док не исврдла шта хоће:)))
AnaM ja čekam :)
Obećala si mi pesnika i ja sad ne mogu da dočekam :)
poluuspavanka
Nemoj sad da se buniš i tražiš još:) :))))
Pesnik ti je stigao.
Malo stidljivo, ali tu je:)
| « | Oktobar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
