AnaM gleda Mikelandjela
Turci zaseli na Balkanu pet vekova, a Mikelandjelu je trebalo čak šest da stigne do Beograda. Nema ljutiš, Rafael i Leonardo još ne kreću. Mora da smo neki mnogo kulturni ljudi kad nam to i ne nedostaje.
Zasada stigla dva crteža, orginali.
Samo dva detalja za sliku, noga deteta, i glava žene.
Krenulo je, krenulo...
Gužva baš i nije neka za gledanje, ali...
Meni se dopalo, volela bih da je bilo više, ali ko mene pita.
TRAŽENJE
Prvi nastavak
1.*
Znate onaj osećaj potpune sreće?
Trenutak kad bi zagrlili ceo svet?
Da li je moguće da sam toliko srećna?
Ne, ja samo sanjam i sad ću se probuditi, sve će nestati... niko ne može da bude toliko srećan, Bogovi ne mogu sve dati jednoj osobi.... a kad bi i dali... čime sam ih zadužila da to budem baš ja??? Sad ću zatvoriti oči i onda ću ih brzo, brzo otvoriti.
Ne, to nije san. Da je san želela bih da se nikad iz njega ne probudim.
1***
Sedim u stolici. Gledam negde, ne vidim ništa. Možda nemam ni misli... samo tako sedim, prozor je otvoren, proleće stidljivo proviruje kroz grane šlive pred mojim prozorom. Hoće li uskoro da procveta? Možda će se prvo zazeleneti stablo koje se vidi kad se nagnem prema držaču stolice.
Nebo.
Tako je plavo. Nema ni oblačka na njemu. Volim oblake. Volim kad jure nebom, potsećaju me na konje u trku, na decu u igri, na brod u buri. Uvek zamišljam da letim, mahnem rukama, i postajem laka, lagana, kao ptica, i letim letim daleko, daleko do mora, do plaža, letim nad planine, do samog vrha, dotaknem večiti sneg, zagnjurim lice i ohladim vrelo čelo.
Danas nema nikoga. Ne zvoni telefon. Svi imaju neke obaveze, neki posao, osećam se tako sama, kao da sam jedini čovek na svetu. Samo ja ništa ne moram, imam sve vreme ovog sveta. Sve vreme? A šta da radim sa njim?
Mogu da gledam TV, sve filmove znam već napamet. Da čitam neku knjigu? Nikad ne možeš da pročitaš sve, ali kao da ih sve znam. Bezvoljno uzimam jednu, pa drugu, čitam samo odredjene stranice, po drugi, treći, stoti put, kao da samo tu mogu da nadjem nešto što tražim, a ne znam šta. Da nešto pletem? Zašto? Nikad neću to obući. Možda da pletem za nekog drugog? Nekom poklon? Od mene niko ništa ne očekuje, ja više nikom nisam potrebna.
Ponekad poželim da samo još jednom osetim da me neko voli, zbog mene, samo zbog mene, poželim da sam nekom neophodna, da baš mene voli najviše na svetu.
Sati prolaze, neki put jure, ponekad dan kao da nikad neće završiti. Još malo će noć, zavući ću se u krevet, i zaspati. San je jos jedino što je ostalo isto posle onog dana. Ne neću da mislim o tome, brzo, brzo, telefon, brzo ću nekog da pozovem, samo da ne mislim o tom danu.
-Cao, Ana ovde. Šta radiš? Oh, izvini u gužvi si. Ne, ništa mi ne treba, samo sam mislila, ako si slobodna da malo pričamo. Važi. Drugi put.
Sirotica, uvek je u gužvi, sad joj dolaze još i gosti , ostaće nekoliko dana, naradiće se.
-Cao, Ana ovde, samo da te pitam da li imaš vremena za priču? Ne, ništa ne trebam. Dooobro, čućemo se.
Danas nemam sreće, svi su u nekoj žurbi. Osećam neku dosadu u sebi, kao neka zmija se privlači, sve je bliže, panika me hvata. Kad bi se bilo ko javio, bilo ko, makar neko da pogrešno okrene broj telefona. Niko.
Kompjuter stoji u uglu sobe. Ne znam ništa da radim sa njim. Dobila sam slobodan pristup njemu, onog dana.
Igrice?
Zašto da ne.
Pritišćem dugmence, nešto tandrče, pali se. Čekaj sad treba ovde da se pritisne, šta li mu je to? Nema veze... evo ga... bravo Ana. Uf...ova mi je igrica dosadna, i ova, možda ova?? Ovu ću. Treba da mišem pritisnem desno?
Nije.
Izgleda levo treba.
Ura.. .uspela sam.
Dva sata igram, nikako da dodjem do nekog kraja. Imaju li ove igrice uopšte kraj, ili ću ceo život da skakućem iz nivoa u nivo. A da pritisnem ovde? Auuuuu.... šta sam sad uradila? Juri kao ludo. Frrrrr.... igra je gotova.
Kako gotova?
Šta sad da radim?
Može li ponovo?
Vidi kaže da napišem svoje ime. Svašta, šta će mu moje ime? Da napišem? Dobro. Baš je zanimljivo. Sad juri brže. Sad ne mogu kao malo pre da dodjem do sedmog nivoa, već na trećem kaže igra je gotova. Opet traži ime. Zar je zaboravio da sam ja Ana? A da napišem neko drugo ime, pa kao kobojagi igram sa tim drugim, pa ko će biti bolji? Baš je zanimljivo.
Dani prolaze. Već mi je pomalo dosadno da igram sama sa sobom. Sat, dva, ali stalno je isto.
Zvrrrrrrrrr....
Guram stolicu ka vratima, otvaram.
-Zdravo Aco, zvala sam te da mi doneseš neku drugu igricu, ova je mnogo dosadna.
-Ana, imam gomilu igrica, sad ćemo sve instalirati, neka će ti se sigurno dopasti.
-Neću ovo sa zmijama, briši je odmah, gadi mi se.
-Zašto nećeš, interesantno je i možeš da menjaš brzinu.
-Imaš li ti nešto drugo? Volim one loptice što skakuću.. i...
-A što ne ideš na internet?
-Na internet? Kako? Šta se tamo radi?
-Kako šta se radi? Šta hoćeš? Šta bi ti volela?
-Pa, ne znam šta ima?
-Ima sve. Izabereš šta hoćeš, i onda to gledaš, radiš, tražiš podatke koji ti trebaju.
-Ne razumem te. Objasni mi tačno šta mogu da dobijem kad se uključim na internet?
-Sve šta ti treba. Pitaj me ako ti nešto treba, sve ću ti objasniti. Videćeš, lako je. Samo mi zvrcni, ili lupi u zid, doleteću odmah. Vidiš ovako se uključuješ, a ovako isključuješ, sad imaš ceo svet na dlanu, napred. Odoh ja, čujemo se.
Šta sad da radim? Doooobro, uključila sam se, i šta sad?? Da ga zovem, rekao je da sve može da se radi. Jarca mu pečenog, šta li mu je to sve? Kaže šta god poželim, hmmm... pa ne znam, ja bih da imam neko uputstvo da pročitam.... sad ću da pritisnem ovde, pa ovde.... ijaaaoooo... šta sam sad uradila? Sve je nestalo. Sad ću ja lepo da izgasim, pa da ponovo upalim, da vidim šta će se desiti.
Ijaaaooo, evo ga, kao da ništa nisam zabrljala. Sad ću sve da ostavim, pa ću nekog, onako izdaleka da pitam šta se radi na internetu.
-Halo, Ana ovde, da li ti je tu sin? Da, da nešto bih ga pitala. Damijane, šta može da se radi na internetu? Kažeš sve. A šta ti je to? Aha, šta god poželim. Hvala.
-Halo, Ana ovde, ti si Zorane? Htela sam da te pitam nešto za internet, da čula sam da si stalno na njemu, jedva sam vas dobila. Šta da li imam? Šta ti je to? ADSL? pa ne znam da li imam to, kako izgleda? Šta kablovsko? Imam kablovsku televiziju, ali nije neki program, a, misliš kablovski internet uključen? Ja stvarno ne znam šta me pitaš, izvini, žurim, pričaćemo drugi put.
Šta li me to pitaju? Pojma nema šta da im odgovorim. Kako svi znaju nešto o čemu ja nemam pojma? Idem ja sama, pa šta bude, bude. Ako sam mogla da uradim u životu milion stvari, sigurno ću se nekako iskobeljati i sa tim internetom.
Posle tri dana.
-Aco, pomagaj, sve se ukočilo, ne mrda, neće da se ugasi, ustvari ugasim ja, ali se opet samo upali. Dodji, ljubim te.
Sve mi je živce pokidao taj kompjuter, ali da mi je dosadno, nije, nema kad, stalno se nešto dešava. Popela sam se na glavu svima i poznatim i nepoznatim. Pošteno da kažem, nisu mi mnogo pomogli, kad nešto pitam samo smandrljaju neki odgovor na brzinu, ne daju mi ni da zapišem pošteno, kažu neki CTRL, copy i jos nešto i to je to. Neću više ni da pitam, ispadoh zadnja glupača, a oni sve sam genijalac do genijalca. Što reče narod: u se i u svoje kljuse. Nigde ne žurim, pa dokle stignem. Nepismena sam, osećaj je grozan.
Pronadjoh neke pretraživače. Oni su mi malkice olakšali, ali i iskomplikovali. Ono www. je glavno, posle ide lako. Lupim to, pa onda šta me interesuje, neki put nešto dobijem, neki put ne. Ovaj pretraživač mi se dopao GOOGLE, taj ima svašta. Vidi i vreme, u Chikagu kiša, baš me briga što tamo pada kiša. Šta sad da tražim? Da otkucam svoje ime, šta li će se desiti?
Šta Ana ima ... kao da i nemam svoje ime same Ane.
Word. Šta li je sad to? Tu može svašta da se piše, folder, aha, tu može da se strpa ono šta sam napisala, jos jedan folder, pa još jedan, pa još jedan... a šta će mi toliki folderi, i šta uopšte da stavim u njih? Kako ću znati šta je u kojem? Da ja to lepo sve napišem u neku svesku, pa onda tražim šta mi treba . Tako ću, obeležiću svesku po stranicama, pa ću onda za svaki folder imati jednu stranicu, sigurno se to tako radi.
Nastaviće se...
Beladona se vratila
Zemljani, vi ste najlepša planeta na svetu. Jedva sam artetrirala koliko sam žurila, da vam vratim vašu teglu sa ljubavlju. Dragocena je čuvajte je.
Obišla sam jednu predivnu planetu, 1ooo svetlosnih godina od Zemlje. Ima dva Meseca i svaka noć im je srebrnasta, trava im je ljubičasta, životinje pripitomljene, umiljate, nema divljih pasa ni krvoždernih vučjaka.
Svi ljudi su mladi, lepi, zdravi, nasmejani. Svi imaju posao koji vole, rade koiko im je potrebno.
Nigde se ne vide čangrizljivi starci koji stalno nešto zakeraju i menjaju. To su laki rešili, čim neko napuni 40 godina odlazi u jednu divnu kuću. Kad legne na krevet sa baldahinom začuje se lagana muzika, a na ekranu se pojavljuju slike košute vlažnih očiju, malog zeke što skakuće i mede, koji luta šumom. I ne oseti iglu koja ga prevede u drugi svet. Nema starih, ostaje samo mladost i lepota.
Nema nevspitane , nemirne dece, uopšte, malo je dece. Nije radjanje nešto što se svakom dozvoljava. Genetski ispitani primerci radjaju male slatke bebe sa rumenim obraščićima i plavim okicame koje mašu ručicama i smeju se čim im pružiš prst. Bebe su uvek čiste i mirišljave, problem je kad im počnu da rastu zubići, neke plaču, naravno takvi primerci se ne zadržavaju.
Niko se ne usudjuje da bude bolestan, pa se tako dragocena sretstva sačujvaju.
Predivna planeta.
Visoki muškarci svetle puti, sanjalačkih očiju, mišićavih ramena idu pored lepotica koje im se smeškaju. Svi su zadovoljni, nikog ništa ne boli.
Nego imala sam problem, jedva spasih živu glavu da ne odem u onu sobu sa baldahinima. Ubola me osa u prst, a ja genetski neispitana burno, alergiski reagovala.. Natekao prvo prst, pa cela ruka, i neka groznica. Već pošli po mene da me luksuznim kolima otprate u onu kuću.
Ne znam zašto, ali meni se nije išlo. Srećom malo su stanovnici te planete sporovozni u razmišljanju pa ti ja zdimih u moju letilicu. Blogeri, ne znam da li ste svi tridesetih godina, visoki, lepi plavooki, ali ljubi vas vaša Beladona takve kakvi ste, neću da vas popravljam... ali ni da vodim u sobu sa baldahinima...
Tegla je otvorena, ljubav se širi vašom planetom, pa borite se za nju... lepo je živeti i kad nisi idealan...
AnaM sanjari
Malo me je čvrknuo april u oktobru.
Oni koji znaju kako pišem neka preskoče ovaj post.
To nisam ja
Reka vijuga dolinom, probija se kroz planinske vence, naslanja na brda. Penušava voda zastane na trenutak napravi vrtlog, pa opet dalje, sve dalje jureći ka svom ušću u zagrljaj dragane Morave, sa kojom će zajedno do prijatelja, do samog mora.
Na obali zagledan u mutnu reku sanjari princ Uroš.
Njegova dragana je daleko, lepotica, koja će uskoro postati njegova.
Boji se pomalo, možda je ta princeza Jelena razmažena, kako da je dočeka, koji cvet da joj pokloni??
Uvek su muškarci u dilemi kako pokloniti cveće. Nespretno ga skrivaju iza ledja i sa stidljivim osmehom predaju gledajući negde u zemlju.
Lako je običnim ljudima, ali on je princ, od njegovog poklona zavisiće mnogo.
Kako da joj preda cvet?
Koji će je najviše obradovati?
Ako dodje na konju gde da stavi buket, odmah će ga nekome dati. Ona dolazi u proleće, koje je cveće onda najlepše, najmirisnije??
Kakav buket da joj preda?
Sa kojim cvetom će je osvojiti?
Baca kamenčiće u zapenušani Ibar, jedan se odbije od kamena i otskoči visoko. Princ pogleda u gola brda i nasmeši se.
Problem je rešen!
Na proleće kolona vijuga Ibarskom dolinom. To je svadbena povorka princeze, lepotice koja sa pomalo dosadjuje gledajući kroz prozore kočija.
Kakv li će biti taj Balkanac, kako li će se ponašati?
Da li će moći da živi sa tim neromantičnim čovekom?
Volela je cveće, ovde sigurno nema jorgovana.
Onda joj se oči širom otvoriše, miris zagolica njene nozdrve. Ulazili su u dolinu koja je mirisala do bola, padine brda obrasle rascvetalim jorgovanom, prvo ljubičastim, pa belim.
Princ Uroš Nemanjić, poklonio joj je čitavu dolinu, kilometre i kilometre, rascvetalog jorgovana.
Jelena Anžujska smešeći pruži mu ruku, njeno srce je osvojio.
Na ljubav prelepe princeze i princa i danas potseća jorgovan koji cveta u proleće Dolinom jorgovana.
Kad dobijem cvet, nasmešim se jer znam da sam nečija kraljica.
Zemljani, naljutili ste me, spakovala sam se i odoh u Svemir.
Da vidim šta ćete sad?
Proučavajući vas videla sam da stalno neko tuguje, nesrećan je sanjari o nečemu čega nema, navodno. Svi tvrde da je ljubav nestala, otišla od njih.
Ljubav, pa ljubav, kao da ništa drugo ne postoji.
Malo je sretnika koji su zadovoljni, a i oni stalno nešto zakeraju.
Sad će biti drugačije...
Ljubav je stvarno otišla, ne svojevoljno, spakovala sam je u teglu i nosim je na Veneru odakle i nije trebala da pobegne.
Na Zemlji je bila kratko vreme, lepše vam je bilo bez nje. U prastara vremena muškarac je toljagom tresnuo ženu po glavi, uhvatio je za kosu i odvukao u pećinu, i svi su bili zadovoljni, mada glava ponekad i boli.
Došao taj mali, debeli sa krilcima smeškajući se, prozvaše ga Amor, a on sa strelama gadja li gadja, i ne vodi računa koga i gde. Posle se žale na neku paradu ponosa, a Amor u stvari promašio srce, pa udario na drugu stranu.
Kad je zavladao taj mali debeli klinac, Amor, svi počeše da traže neku svoju polutku, da je svinjska, sad pred zimu, ne bi bilo loše. Traže, traže, ali nikako da nadju, stalno im nešto smeta na tim polutkama koje nadju, a i neki se navadili, pa probaju li probaju raznorazne polutke.
Idi begaj, kao da je to pa neka razlika, kad se zalepiš za neku idealnu polutku, posle kratkog vremena ti se promene pojmovi o idealnom.
Zato se ljubav i uvredila, pa sam je lako spakovala u teglu. Na svemirskoj granici sam prijavila teglu ajvara, srećom bio neki Švedjanin pa samo frknuo nosem, stradala bih da je bio Šumadinac, garant bi mi uzeo teglu. Srećom Šumadinci još čekaju u redu za svemirske vize...
Možete da se odmorite, ne tražite više tu ljubav, videćete, biće vam lepše!
Hm...ako se neko potrudi da me podmiti, mogu da mu dam moju teglu, ali za dve tegle ajvara, jedan ljutkast, jedan ljut.
Zna se da sam ja kuvarica bez premca… što će reći spasavaj se ko može.
Verovatno zbog toga mi šalju recepte, sve se nadaju, možda se prevarim pa nešto i spremim... nema šanse....
E, danas su mi poslali ovaj recept, ko vele, kiša, smiriću se u kući... pa da imam zanimaciju.... Znaju da volim morske plodove... Elem....
Hobotnica ne sremski nacin
Uzeti prase od jedno 15 kg, staviti ga na ražanj, okretati lagano i peći
U poseban sud staviti kilo korompira i jednu hobotnicu. Sve kuvati
Kad se prase ispeče, iseći ga i servirati na drvenom pladnju. Baciti vodu iz šerpe, baciti hobotnicu kerama da ne laju.... da na miru grickamo prase....
Uf...a šta ću sa krompirom????? Ne piše...
Neki mnogo težak recept...
Izem ti recept, da li prase treba da bude živo?? Hoće li se derati ako je na ražnju?? I šta mu raditi da sedne na taj ražanj?? Treba li nešto radti hobotnici?, mogu li se sa njom o tome konsultovati?? Krompir, da li žuti, beli, roza?? Da li krompir treba oljuštiti ili ne???Svuda se trpa so...ništa ne piše. Da li treba posoliti hobotnicu kad je iz mora???? A prase??? Uf uf uf uf ...
Ma, idem da spremam ono jedino što znam.... hobotnica... nije nego...
proteći će još vode Dunavom i Savom dok je spremim na taj sremski način. I još
mi poručili da nabavim sama hobotnicu, a iz Srema stiže prase....
Papuče AneM
Crvene papuče, oivičene belim krznom stajale su ispred mene.
Ko li ih je doneo?
Kako su se stvorile u mojoj sobi?
Da li su nečiji poklon?
Prvi ih je obuo Jovan s.s. Pomislio je na papuče, i one su se stvorile ispred njega. Nepoverljivo ih je pogledao, ko li ih je gurnuo tu? Tog trenutka pomislio je da bi neko mogao da o njima napiše priču. Nije znao da su papuče čarobne i da ispunjavaju želju onom ko ih obuje. Samo što ih je probao..frrrr... odoše kod AneM
Ona ih je ostavila kraj vrata jer je tog trenutka neko pozvonio i uletela komšinica sa nekim nemirnim psom koji je počeo da skače, umiljava se i cap uskoči na papuče. One su se neako smanjile i taman su bile za njegove šapice. Zalajao je i pomislio, da bi mogli da mu daju neku dobru kost.... frrrrr... i ogromna kost se našla ispred njega.
Komšinica se izvinjavala i skinula psu brzo papuče, pogledala ih i prislonila uz nogu, nije odolela, probala je uzdišući U mislima je bila sa svojom ljubavi. Kako bi bilo lepo da je sad ovde i da me grli.... frrrr.... i neko kuca na vrata
-Gde si ti? Tražim te po celom komšiluku, dobio sam slobodno nekoliko dana, dodji da te zagrlim...
Podigao ju je u naručje i zavrteo po sobi, papuče su odletele do kuhinje gde je užurbana domaćica brisala pod po kojem se prosulo celo lonče kafe. Pogledala je papuče, skinula svoje mokre i uskočila u lepe crvene misleći, da je bar gotova večera za goste koji dolaze i da imam nešto bolje da im ponudim, pečeno prase, tortu, dobro vino, uzdahnula je stavljajući slane štapiće i pivo na sto i ....fr.... sto se napunio đakonijama.
Presvukla se brzo, papuče stavila kod vrata.
Ko li će ih sledeći obuti?
Da li će znati da su čarobne pa poželeti nešto važno?
Možda su svi i poželeli važne stvari, jer život nam čine sitnice koje želimo, a ponekad su nedostižne...
| « | Oktobar 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
