Sanjarenje zadala zadatak na moju ideju.
Radila sam u Sremskom selu dvadesetak kilometara od Beograda. Imali smo rezervisane karte za autobus. Sve se uklapalo, i radno vreme i spakovani koferi, i naravno jurnjava taxijem na stanicu.
Ali... da bi se sve uklopilo otišla sam na posao kolima. Vozila sam Fiću ljubim ga u oko, pardon, far.
Ujutro je sve bilo zaledjeno, inje, blistavo drveće, gole njive su se presijavale pod ledom i slični tandrmoljci , ukrasi zime. Seljaci izašli na njive da završe ono što nisu stigli. Završili i krenuli kući, da ručaju valjda. Iz njive se ne ide helikopterom, nego traktorom ... Oko podne ugrejalo sunce, otopilo sve one zimske ukrase i zemlja, koja je dobila ime blato, zalepila se na traktore, pa se predomislia i ostala na asfaltu. Autobusi GSP-a stali, ni slučajno da krenu, šoferi izjavljuju da se može bus prevrnuti.
Gledam ja na sat i cupkam, cupka još i pola sela na stanici, ali niko ne kreće. Nešto mislim, ako se fića i izvrne neće daleko, do prvog jendeka.
Isukam ja mač, podignem visoko ruku i razderem se
-Ima li neki dobrovoljac da krene samnom do Beograda, ali da gura kola ako skliznu...
Ih, neki, upadoše tri rmpalije, fića samo stenje, a ja pevam, da li zbog rmpalija ili zbog Nove godine koja mi se opet smeši, ne znam. Bilo kako bilo, stigoh u Bgd, pa na stanicu, pa odahnuh u busu.
To mu dodje kao uvertira ili početak dočeka.
Tandara, bandara, stigosmo na Borsko jezero, hotel, sobe, raspakiranje kofera ...
Ponela ja onu famoznu zelenu haljinu boje mladog graška, i jednu totalno šašavu koju ni u ludilu ne bih javno obukla, dekolte do pupka, a rese po celoj haljini, samo mi još daire trebaju.
Tandara, bandara, spremim se ja i ponosno uplovih u salu za počasni sto, ali to je druga priča. Oči namazala zeleno, neke narukvice, zveckaju, mindjuše sijaju i srećna sva treperim. Muzika se naštimava, kelneri još treznim gostima se smeškaju i klanjaju. Kad se gosti napiju nema bakšiša. Ne pijem aperitiv jer se nacvrckam i trepćem onim namazanim očima kao svraka na jugovini. Uživam...
Odjednom, hladan tuš, neko je hteo da se pravi duhovit pa se naklonio sa punom čašom crnog vina, koja mu očito nije bila prva. Ja se tog trenutka okrenula i pljus... na moje rame, pa polako preko grudi, sve niže i niže razlivala se crvena reka. Onaj, onaj, uf... smotanko, uze salvetu da me briše i napravi totalni cirkus jer ga je njegova žena potkačila od pozadi uz indijanski povik
-Pijanduro matora dušu mi izede...
Izvinjavala se meni, pa on njoj, pa meni, cela sala nas je gledala, verovatno su mislila da je počeo program.
Tandara, bandara, odoh ja u sobu da obučem nemoralnu haljinu.
Naravno svi su me gledali kad sam se vratila, ja nisam smela da se nagnem jer bi se sve videlo, nego sam stajala kao sveća nepomično... jedan sekund. Počela muzika, naravno da sam bila u centru pažnje sa onim resama koje su lelujale kako pomerim telo, pokrivajući ono što su svi očekivali da će videti. Rese, moje saveznice, su obavile zadatak.
Tandara, bandara, iće, piće i skakutanje do tri sata. U tri neko društvo dodje do nas i počne da šapuće, kao diskretno. Ja se oduševila, odmah pristala. U svakom od nas čuči kriminalac, samo se ne aktivira uvek.
Na brzinu sam se presvukla i šuljajući se hotelskim hodnicima došla do bazena. Nisam ja ukrala ključ, nisam, časna reč, ali nije ni neko drugi, razbili su nekom močugom lanac i ušli smo u bazen... Te moje sreće... Uronila sma u vodu, svetla su bila pogašena, napolju je padao gusti sneg... muzika je svirala u mojoj glavi, biće da je to od vina, ali dobro je zvučalo. Čitav sat smo uživali, a onda se upalilo svetlo, upao besan direktor, počeo da urla... i nisam ja, možda moja ruka, onako slučajno, mnogo se derao, gurnula ga je u bazen. Taj izraz lica, pamtiću ceo život, zabezeknut, iznenadjen, l jut, a onda osmeh od uha do uha...
-Da i ja zaplivam na Novu godinu.
Ujutro smo svi pili kafu, mudro ćutali i smeškali se zadovoljno...
Da to je bio doček koji ću
pamtiti ceo život. Najlepši...
Šta mi
rade ovi blogeri...
Čituckam postove, komentarišem, sva u nekoj euforiji pred nastupajuće praznike. Ono nastupajuće je iz doba komunizma kad nisi smeo da čestitaš Božić, bar ne javno. Obožavala sam da ga slavim baš zato, a tek Srpska nova godina kad nije smelo da se peva posle ponoći... Ona zvanična, Nova godina, pred ovim zabranjenim praznicima, delovala je nekako bledo.
I tako ja razmišljam o proslavama kad je kuća bila puna hrane, pića, svećica, okićena blistavim „zlatom“ sjajnim kuglicama i nasmejanim licima. Svi smo negde jurili, donosili gomilu stvari kao da će smak sveta. Tajanstveno smo ulazili u svoje sobe, brzo zatvarli vrata i šuškali zavijajući poklone skrivajući ih do stavljanja pod jelku. Ništa nije bilo teško, ništa nemoguće.
I... zvrrrr... zvrrrrrrr... Poštar zvoni dva puta, ali subotom, a ni ostale dane, ruku na srce, ne dolazi. Možda neka preporuka, čestitka već se ja nadam, ili neki obožavalac se setio da me obraduje. Ne, ne, to je neko sa romantičnom idejom, razmišljam ja pod uticajem postova. Idem ka vratima i setim se da je u frižideru šampanjac, zavodljivo se smeškam sebi u ogromnom ogledalu, brzo popravljam pramen kose, što li je ne oprah danas...
Onako srećna, nasmejana, širom otvaram vrata. Pred njima mladić, i on nasmešen, ali mi nepoznat
-Dezisenkcija, da vas upišem??
EUFORIJA
Euforija Božičnih i Novogodišnjih praznika počinje.
Euforija je ono srećno, napeto, veselo raspoloženje bez pravog povoda. Neće biti da je to onda za ove praznike.
Nekad su se slale čestitke, sad SMS ili mejl.
Grad je praznično okićen, svetlucaju izlozi mešajući sve vere, običaje i u jednom opštem gemištu, mi kao veseli, skakućemo po ulicama.
Na trgu će pevati vremešni pevači, ili mladi za koje niko nije čuo, mrznućemo se govoreći da smo se divno proveli. Nema onih dočeka u kafanama uz iće i piće, nije fensi. Možeš da putuješ na neku egzotičnu destinaciju ako nadješ princa na belom konju da to plati. Prinčeva sve manje, a i konji se slabo sreću...
Božić Bata se pretvorio prvo u deda Mraza, a sad u nekog dekicu koji maše Coca colom.
Pahuljice koje veselo lepršaju su nestale zatopljenjem planete...
Nekad nisi mogao da udješ u prodavnice od gužve, na ulicama si se gurao sa jelkama pun paketa, nasmejanog lica . Prave jelke zamenile su neke platične imitacije, za pečeno prase je izjavljeno da nije zdravo, torte će ti doneti holestrin i šećer, a poklone najbolje da kupiš po svom ukusu jer su darodavnci praznih džepova...
Nekad si danima birala večernju haljinu, zakazivala kod frizera, igrala po kući u novim cipelama na ogromnim potpeticama. Sad kažeš: ma bez veze, mene to ne interesuje, dan kao svaki drugi dan.
E nije isti.
Hoću da me pozove, taj princ, da planira gde će da me vodi, da vrati sjaj u moje oči nekim blesavim predlogom. Neću da mi to bude običan dan. Hoću da ga se cele godine sećam i da mi srce zaigra na samu pomisao kako sam se divno provela.Hoću da bude drugačiji od svega do sada.
Grešim li??
Želim li samo ja to, a svi ostali nešto drugo??
Zar je tako teško biti romantičan...
Ja sam meca koji voli da čita. Dolazi zima, povlačim se u pećinu i moram da obezbedim knjige.
Danas sam dobio ovu, Ulicama Blogograda.
Ne mogu da čekam sneg, pročitaću je ovako vruću, pre nego stigne u ruke autora. Ko može neka čeka 12.12, ja ne mogu...
Ćao blogeri... u ta ta... u ta ta, imam je pre vas...
Navijam za mecu, hoće li savladati ovog džina?
Neki put u životu ne znam ko je jači, čovek ili medved??
Možda to zavisi od čoveka, ali i od medveda.
Za koga da navijam??
Nije važno što se ne vidi šta piše, ali strašno sam se uobrazila kad je na četvrtoj strani izašao moj članak. Pokušala sam bolje da snimim, ali, AnaM i nije baš neki stručnjak za slikanje:))
TESKO JE BITI ŽENA !
Treba da misliš kao ČOVEK,
treba da se ponašaš kao DAMA,
treba da izgledaš kao DEVOJČICA,
treba da radiš kao KONJ !!!
Stidljivo zima zakucala na vrata.
Priroda se zaogrnula belim omotačem...da se ugreje
Ja više volim kaficu u toplom kafiću...
SRK...
Srčani udar
Zvrrrrrrrrr..rrrrrrr... ding dong... ding dong zvrrrrrrrrr... to mije staro i novo zvono udruženo rade...
-Evo idem , idem gde gori?
-Dolazi brzo u garažu, od ove kiše ušla voda, treba da se kola izbace napolje.
Zgrabim mantil iz ormara navučem ga i pojurim niz stepenice. I... tad osetim ... bol.... Tup, bol koji je počeo negde od ramena, pa se proširio prema levoj ruci. Tup, pa oštar, isterao mi je vazduh iz pluća. Počela sam da dišem kao riba kad je izbace na suho, a kroz glavu milion misli.
Znači to je to... tako se umire... sad ću da se srušim, i nema me...
-Šta gnjaviš, guraj kola napolje.
Taman je bol prošao, možda neću da umrem, nagnuh se na kola da ih poguram, kad ponovo... Prebledela sam od straha, graške znoja po čelu, molim se u sebi samo da umrem odmah da me se ne dočepaju u bolnici... Znam da treba da mirujem, ali neću valjda da sedim u garaži punoj vode.
Kad umirem, neka bude dostojanstveno, podigoh glavu, isprsih se i korakom manekenke prepličući noge kretoh natrag.
I sve prodje, baš sve.
Tek sad sam se uplašila, pred smrt svakom je dobro.
Opet me probi znoj straha, udjoh u stan, i polako, onako kao kad umirete, skidoh mantil... a iz njega ispade vešalica koja mi se zabijala u ruku i rame...
Ništa od infarkta, još će da me trpite...
Objavljujem konkurs za najbolju kuvaricu bloga.
Mislim da meni pripada prvo mesto., bez lažne skromnosti, ali ako bude više kandidata priznajem sud bloga.
Kad nešto skuvam, dobijem kompliment: Fantastično.
U prilogu je slika jedne moje kreacije, koju često pravim.
Ideja Biljanak kalendar za nastupajuću godinu
Januar, mesec kad sam se rodila, Potržila bih ovako nekoga da me greje
Februar je stvoren za skijanje,
Mart je da me potseti da sam žensko
April mesec za ljubav
Maj, poželeću, poželeću
Juni, moja želja se ispunila, idem na more sa svojim princem
Nije važno gde si, nego sa kime si.
Naročito ako je ovako nešto pored tebe, pardon, sa tobom.
Ušla je u sobu dok je muž sa nekim razgovarao. U ogledalu je videla njegov lik, nasmejan, vedar veselo je objašnjavao nešto mašući rukma.
Čuo ju je, susreo se sa njenim pogledom i naglo prekinuo vezu.
-Ko je to bio?
-Ništa važno, posao.
Žena oseti to, možda ima neko šesto čulo, možda je to iskonski instinkt, zna kad gubi svog muškarca. Na izgled sve je bilo u redu. Zajedno su išli kod prijatelja, u kupovine, zajedno su odlučivali o onim nevažnim sitnicama koje život znače. Ona je osećala da ga gubi. Nije umela to sebi da objasni, ali više nije bilo ono od ranije.
Naravno, ima drugu ženu, odmah je pomislila. Znala je da postoji druga. Našla je nepoznate cigarete u njegovom džepu, neke karte za koje je tvrdio da su od odbojkaške utakmice, u notezu su bili neki brojevi koji joj nisu ništa značili, mobilni više nije zvonio, samo vibrirao. Osećala se kao lopov dok je istraživala, grozila se onih koji nepoverljivo preturaju po tudjim džepovima.
Nije živela u Americi da najmi privatnog detektiva, a i od kojih para.
Ostavio je telefon na stolu i otišao u kupatilo. Počeo je da se pomera, očito neko zove, kolebala se da li da uzme mobilni, on je ušao u sobu, zgrabio ga.
-Da. Kad? Sad?? Odmah dolazim. Sačekaj me.
-Negde ideš??
-Hitno me zovu, vratiću se kasno, ne čekaj sa večerom.
-I ja izlazim, daj mi ključeve kola.
Pružio joj je ključeve i odjurio. Krenula je. Kola nisu reagovala na ključ. Videla je da odlazi prema parku. Potrčala je da ga pozove, da kaže, to nisu njihovi ključevi. I onda ga je videla.
Te večeri je bila magla, na ulasku u park nikog nije bilo. Neko ga je čekao. Vitka figura, kratke kose, pružila je ruke njenom mužu, kao da ne može da dočeka da ga zagrli. Više je osetila nego videla kako im se usne dodiruju. Zagljeni krenuli su ka spomeniku u centru parka. Svetlo se tek naziralo kroz maglu. Osetila je bol u srcu kao da se oštar nož zabija, tup grč u želucu. Savila se malo napred kao da hoće da udahne vazduh. On je ne voli, on ima drugu, više nije njen.
Portčala je prema njima, pokušalča da ih razdvoji, da ga otme od te besramnice. Uhvatila ju je za rame
-To je moj muž.
Zagrljeni par se okrenuo. To nije bilo lice devojke koje je očekivala. Njen muž, njena ljubav ljubio je, grlio svog najboljeg druga. Protiv žene može da se bori. Ume. Šta da uradi sada, kad njen muž voli drugog muškarca?? Podigla je ruku, učvrstila prste, svu snagu unela u šamar koji će opaliti. Kome? Njemu ili njemu? Ruka je pala...savila je glavu, okrenula se i otišla...
Noć.
K'o i svaka druga. Topla postelja. On i ona u krevetu. Ne, nije on nju zagrlio,
zagrlila je ona njega. Tako više vole. Spavali su, dubokim snom. Posle nekog
vremena zavibrirao je telefon na noćnom ormarići do nje.
SMS.
Probudila se.
Osetljiva je na zvukove.
Provukla se lagano, i uzdigla se, onako da je više u sedećem položaju.
Uzela telefon i pročitala poruku. Pogledala ga je, gledala je kako mirno spava, nije se probudio, samo se malo promeškoljio i nastavio da spava.
Počela da kucka poruku. Zastala.
Obrisala. Opet pogledala u njega, pomilovala ga nežno po kosi. U pogledu joj se
moglo prepoznati puno ljubavi. Napisala je nešto brzo i kratko. Legla je nazad,
zagrlila ga ponovo.
Nije
mogla zaspati. Misli joj nisu dale mira. Kao da je bila u nekoj dilemi. Prolazi
vreme, prolazi. Poljubila mu je čelo, pomilovala kosicu. Okrenula se na drugu
stranu, ali ni tako nije mogla zaspati. Legla na leđa, tako je još gore.
Gledala je u plafon, gledala, gledala. Prošao je već jedan sat.
Ustala je ponovo. Hitro uzela telefon i sročila još jednu poruku. A ona
je glasila: "Sutra u 8h, u istom hotelu. Znam da je on
i tvoj sin, da imaš pravo da ga vidjaš, ali me
boli tvoja izdaja
I svako vidjenje sa tobom osećam
kao novi udarac. Ostaviću ga u bašti
sa poslastičarnicom.
I budi tačan.
Dolazim po njega u 20h. Ovo je stvarno zadnji put, odlazimo iz zemlje.
Volela ga je. Svaka njegova poruka bila je melem za njene rane. Milovala je mobilni kao da je njegova ruka. Trzala se na zvuk poruke i ljutila na neku drugaricu što se sad javila. Svaka poruka , svaki zvuk telefona bio je prvo ubod u samo srce, pa milina i osmeh. Volela ga je, ali suviše ponosna da oprosti, suviše ljuta na njegove laži nije se usudjivala da još jednom popusti i preda se njegovom zagrljaju. Tako ga je želela... Zatvarala je oči i videla samo lepo, ali kroz život ići zatvorenih očiju je teško, gotovo nemoguće.
I tada ga je čula....... Razgovarao je sa prijateljem. Ceo autobus je mogao da čuje njegov smeh. Bio je kao uvek pun sebe.
Sluša dragi glas i ne veruje. Steže čvršće šipku, boji se da ne padne da je otrovne reči ne povrede. Sluša strele koje On odapinje. Još jednom čvrsto steže šipku I odlučno kreće napred.
Prolazi kroz autobus, gura se sa ljudima panično se bojeći da će izaći na sledećoj stanici, jednoj ženi staje na žulj, ona se obrecnu: prostačo nije ti ovo tvoj tor sa ovcama... nekog mladića, koji se zaneo slušajući muziku, gotovo sruši i nadje se pred njim, pred svojom ljubavi, pred čovekom koji joj je još uvek značio sve.
Preplavi je ljutinja, seti se svih njegovih laži, žena koje je ljubio usnama koje su nju dodirivale, i oseti val kako se penje njenim telom, žar je plamtila razlivajući se njenim venama, zaslepljivala je, ništa više nije čula ni videla, samo njegove oči koje je iznenadjeno gledaju, samo njegove prste koji čeličnim prstima stežu šipku busa, kao da hoće da je istrgnu.
Iz daljine začu svoj glas i panične povike putnika... i… udari ga svom snagom svoje male pesnice. Sve što je osećala slilo se u tu pesnicu, dajući joj snagu za koju nije znala ni da postoji u njoj.
Gledao ju je jedan trenutak ne verujući svojim očima, gledao ju je onako lepu, zajapurenu, nemirnog čuperka koji se izvukao iz njene uvek besprekorne frizure, oseti neku slabost u nogama, i pade na pod busa. Doktora, povika neko.
Ja sam doktor reče i udari ga još jednom, popravi onaj čuperak kose, podiže nos i dostojanstveno izadje iz busa. Pratio ju je aplauz putnika, i čovek zabezeknutog lica ...
Priče smo sanjarenje i ja pisale na zadatu temu, pojmovi zajednički: razlaz ljubavnika, susret u autobusu. Evo šta je ispalo.
| « | Mart 2026 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
