Meni stiglo mejlom danas
Zatrpalo mi svu poštu, ko mi ga samo posla
*u Engleskoj*
*u Bosni*
*Dragi jesi li se umorio?*
*Jadan ne bio opet si se usafunjo!*
*Dragi hoćeš li i danas s prijateljima poslije posla na piće?*
*Ho’š se opet naroljat’ k’o i juče?*
*Možda da razmisliš jos o tome?*
*Jel to u tvom selu krave pasu pamet djeci?*
*Draga jesi li se odmorila?*
*Zmija više provede na nogama od tebe.*
*Draga dolaze li tvoji roditelji na večeru?*
*Hoće li opet oni tvoji starci na sijelo – sve mi popiše i pojedoše!*
*Draga, da li ti zaista tako misliš?*
*Je si li ti normalna pi*ka ti materina ma’nita?*
*Imamo dvoje predivne djece*
*Imamo dva hajvana, jedu ko krmci, a isto tako i uče.*
*Draga hoćeš li da ti napravim kaficu?*
*Ako ti je ja skuham biće ti posljednja!*
*Draga divna ti je ova nova frizura!*
*Opet si se frizirala! Ti imaš kosu samo da bi ti frizerka imala platu!*
*Draga posudila si moj aparat za brijanje da obriješ noge?*
*Jos mi jednom to uradi, frezom ću ti obrijat noge!*
*Draga hoćes li mi to bolje objasniti?*
*Gukni gusko, zoru ti jebem!*
*Draga ja se ne slažem s tobom oko toga.*
*Jebo sve ako si ti normalna!*
*Baš bi mi prijala romantična večera uz muziku. *
*Haj’ ti rasuči jufku, ali prvo meni naspi jednu rakiju i
trkni kupi dvije
tri teretne pive.*
*Draga na koga je naše djete?*
*Koga si ovo okotila?*
*Bas si slatka veceras.*
*Slatka si ko ona Zekulja sa Milka čokolade.*
*Kupila si divne cipele.*
*Pa pi*ka ti mater’na, ti svake godine moraš po jedne cipele kupiti.*
*Malo bi se odmorio poslije ručka.*
*Ko me probudi nogu ću mu slomiti. *
Mala balerina
-Ne smeš da sečeš kosu, ako dodješ sa šiškama, nećeš više vežbati.
Sagla je glavu, prstićem nešto gurala po stolu i prošaptala da se jedva čulo
-Staviću traku, neću više da je sečem.
Zvuci klavira, vežbanje počinje, sati lete.
Sve ju je bolelo, ali videla je belog labuda kako gracilno leprša pozornicom i nastavila...
Bila je dete, sve je želela i lutku u kolicima, i malo mače i trčanje po parku i plivanje, ali balet, neki je bio najvažniji. Jednog dana, znala je jednog dana biće primabalerina i ništa joj više nije bilo teško, nikakve vežbe, nikavo odrcianje.
Priredba.
Pravo pozorište.
Scena u kojoj igra pahuljicu. Male balerine su veselo trčkarale, bele haljinice su lepršale, rumena usta su se smeškala. Bila je pahuljica, pahuljica...misli su letele.
Izašla je lagano na scenu, podigla ruke, prsti...osetila je veličanstvenost trenutka.. i podigla se na prste. Još malo, samo malo, na vrhovima prstiju pahuljica lebdi, ne oseća bol.
Aplauz...dug...dug... nova nada baleta je rodjena. Srce divlje kuca, rasprsnuće se od sreće, čuje ovacije, smeši se, lagano se klanja i odlazi...
U foajeu svi su pričali o maloj slatkoj pahuljici, njenom nastupu, o uspehu koji je čeka.
U garderobi, mala balerina skidala je krvavu patiku, prsti nisu izdržali, i kao grmljavinu čula glas
-Ti nikad više ne možeš biti primabalerina.
Nikad nikad nikad...odzvanjalo je... nikad... Trenutak sreće pokvarioje sve. Da li je vredelo??
Mala balerina je napustila vežbe, nikad više nije plesala.Beli labud je dolazio samo u snovima košmara, a ona bi se tada smejala u snu i radovala pružajući ruke...
Kad bi je danas pitali da li je pogrešila ko zna šta bi odgovorila. Možda bi se setno nasmešila i rekla da nije bilo sudjeno, a možda bisebi priznala, da, vredilo je, osećaj da smo nešto pokušali, osećaj da smo se borili za ono što želimo, veći je od neuspeha. Zato popnimo se na prste, podignimo ruke i poletimo za svojim snovimase ispune...
Nekad nije bilo mejla.
Danas mi je stiglo jedno pravo, pravcato pismo, i nije račun
Ruka mi drhti od uzbudjenja. Uzimam pismo, milujem kovertu...tvoje ruke su je držale.
Ne neću odmah da otvorim, zadržaću pismo trenutak, zatvoriću oći i misliću kako si mi pisao
Da li si seo za pisaći sto, ili na klupicu u bašti? Da li si zaboravio olovku, pa se vraćao u sobu polako otvarajući škripava vrata??
Lagano, sasvim lagano otvaram, draga slova mi se smeše. Mogu da te vidim kako ozbiljno gledaš papir, malo se namrštiš i poćinješ da pišeš.
Polako čitam, smešim se svakoj reči, kimnem na neku glavom kao da me vidiš.
Kako lepo pismo.
Ostajem zagledana u daljinu, i znam čitaću ga opet, i opet, ko zna koliko puta.
Čujem korake u hodniku, sakrivam nespretno pismo u knjigu, vrata se bučno otvaraju, ulaziš, ljubiš me i užurbano pitaš
-Šta ima za ručak?
Obećao mi je
Vodio me je preko
do njegove kuće iz snova
Nije da zakeram, ali ja sam to drugačije zamišljala...
Čudno je to osećanje.
Prišunja se kad se najmanje nadaš, obuzme te i ne da ti da živiš.
Ako na Google otkucamo mržnja i potražimo sliku, ništa ne dobijemo. Za suprotnost, ljubav, milion sladunjavih slika, srce, ruke koje se drže, oči, osmeh, more, plavetnilo...
Zbog nje ne možemo da spavamo, radimo, smejemo se. Kad postane gospodarica, uništava nas. Uzima sve, a ne daje ništa.
Useca nam bore na licu, iskrivljuje usne. Povija ledja, ledi pogled.
Nadamo se volimo, želimo, planiramo, blistamo srećom dok je ljubav sa nama.
Kako nastaješ mržnjo??
Zašto??
Koliko traješ??
Gde nestaješ??
Kome ideš??
Od koga dolaziš??
Može se mrzeti samo neko ko se voleo, koga smo poštovali. Da li ste čuli da neko mrzi šerpu jer je zagoreo ručak, mačku što je prevrnula mleko ili kamen koji je skočio na prozor??
Od ljubavi se živi, od mržnje umire... Zašto onda počinjemo da mrzimo??
Lično, mrzim cipele koje sam platila kao svetog Petra kajganu, a žuljaju me do padanja u nesvest. To zanemarite, inače post nema smisla...
Добих мејлом, сада и ви...
Бисери оних (најчешће познатих лицности-идиота) од којих за очекује да бар кол'ко толк'о буду образовани и да имају ИQ већи од 10. Главна фабрика идиотизма је Јелена Карлеуша, али има и других...
Албум је готов, само још треба да се заврши - Тања Савић
Мој живот је као река, вода која стоји и нигде не тече - Хасан Дудић
Ви ипак имате неки ген, је л’ то неки породични ген или сте га
наследили од родитеља? - Жика Шареница, РТСМислим, прво би морала да научиш да пишеш, брате, свих шест падежа –
Јелена КарлеушаТо да ли сам ја лично учествовао у преговорима... то не знам! - Милош Алигрудић
Очи су душа огледала – Баки Б3 Ђогани
Једва чекам да нам стигну краве, сваки дан ћу да их јашем - Катарина Живковић
Јао, оно, као, бре, дан је толико леп да ћу сада да се изврнем као
зечица и подигнем сва четири копита у вис - Катарина ЖивковићМа, бре, људи, хоћу сама да живим свој живот, умрем свој живот и тако
све у круг – Катарина ЖивковићЖеља ми је да једног дана отворим неку малу школу певања, знаш оно,
да ја откривам таленте, као што је некад радио Вук Караџић – Бата
Здравковић- Соја је најздравија намирница - Лимен
- Знам, соја бикарбона! – ЦобеСви погинули у Краљеву ће добити своје станове – Мирко Цветковић, премијер
Е, ајде сад, напиши му на папиру, само тихо, да нико не чује шта си
написао - Сузана МанчићА шта је Цане свирао у ЕКВ? - Немања Стевановић
Обећао је да ће бити сунчано, ми видели да није и више га нећемо
држати за реч, ми ћемо га држати за кишобран – Ивана Вишковић, ТВ АвалаУ ери информатике не могу да прихватим да Печењевце буде иза Београда
– Млађан ДинкићКако знате да је петао мушко? - Јасмина Ана
Еј, бре, он мисли да сам ја глупа, ја... Па, ја, бре, имам бар свих 7
разреда основне школе – Катарина ЖивковићЈаааоо, вииииди што је лепа, је л' ти се свиђа? - Сања Маринковић,
док поклања мајицу Саши МатићуУзео си ми језик из уста – Гаги Ђогани
за неупућене Катарина Зивковић је покупила 100 000 евра на фарми.Толико о фарми
Dešava se... negde na Balkanu...
Pre nekoliko dana bio je Dan rudara.
Došli rudari u Beograd da iznesu svoje probleme. Ne kukaju, ne žale se, kažu svima je danas teško. Oni imaju samo jednu želju, da dožive penziju posle 40 godina rada u rudniku, a ne da boluju zbog teških uslova u rudniku.
Srbija je demokratska država, kažu. Ne znam šta to znači, ali sigurno nešto znači.
Lepo su dočekali rudare, saslušali, rukovali se sa njima i svi su se smeškali. Kako red nalaže svoje goste su i poslužili pićem. Svi smo mi isti, i piće je možda isto, slučajno ili namerno, tek rudari dobiše piće u plastičnim čašama. Nije važno, rećiće neko, ali ja nikad nisam videla nekog zvaničnika da pije iz plastične čaše.
Nije važno... Da li??
Znam da me ne žele pored sebe, da bi voleli da se nisam ni rodila, da ne postojim, da nisam pored njih, a opet mi ne daju da se odmaknem. Pokušavam da zažmurim i pobegnem, ali badava, nema gde. Klaustofobične misli se šunjaju , izaćiću, moram ih se osloboditi. Zašto nisam ptica pa da pobegnem??
Osećam kapljice znoja na čelu, kosa mi pada na lice, nestrpljivo odmahujem glavom i susrećem se sa njegovim pogledom. Krenula sam malo napred i on me mrzi, diže ruku, nepristono mi pokazuje prst, ne reagujem.
Vruće mi je. Savijam se polako, dodirujem nogu i skidam čarapu, bacila bih je najradje, ali dan je hladan, trebaće mi sigurno kasnije.... mnogo kasnije... nadam se. Skidam i drugu čarapu, zapela je na peti baš u trenutku kad sam osetila da će se najzad nešto dogoditi. Koga je briga za čarape, samo da odem odavde.
Greška u koracima, sve stoji, prevaril sam se, onaj nepristojni čovek se ceri i nudi mi bombone. Gledam ga sa mržnjom. Kako da mu pobegnem?
Svet je stao, ostaću za uvek ovde, Svemir će nestati, a ja ću još uvek tu čekati.
Neko dete mi maše, prolazi pored mene. Bledo se nezainteresovano osmehujem...
Hej... prolazi... budim se.
Sva su čula napeta, mišići se grče i kao leopard spremaju za pokret. Oči su malo stisnute, ruke čvrsto stežu, jedan pogled gore, levo, noga pritiska gas... Krećem...
Gazelo, zbogom do sutra, danas si opravdala svoje ime, samo sam 20 minuta prelazila preko tebe. Letim čitavih 30km na sat... kakva brzina... zaboravljam bogohulne misli od pre desetak minuta: Ostavite svako nadu vi koji ulazite na Gazelu, most koji spaja ljude više nego i jedan, samo što kafu ne popiju dok čekaju...
Duboko u noć, kad pošten svet kreće u snove, a onaj ostali u bolji život ili provod, odvija se drama.
Bliži se ponoć, ustreptala srca navijača drhte od same pomisli da njihov favorit neće osvojiti krunu. Hm, i nije neka kruna, više neko kartonče sa obećanjima da će jednog dana lepog po mogućstvu, dobiti neke evriće.
Planeta se tresla tri meseca, i neki dan pride.
Ko će osvojiti laskavu titulu??
Ko je najbolji, najduhovitiji, najpametniji??
Da li će publika shvatiti njihov humor koji ni oni ne shvataju.
Najzad finale!!
Na samom početku zastaje dah. Mamin sin energično odbacuje ljubav, krije se iza nekih drugova i prezrivo odbacuje onu za kojom je toliko ludovao do samo pre dva dana.
Ona, plače, stidljiva neka, pa joj neugodno, krije suze, a publika u delirijumu. Lepotica se priseti da ima muža i dete kojem bi se sad trebalo vratititi. Dok potok suza preplavljuje prekrasne plave oči, vodootpornu šminku, a suknjica pokriva ono što može, publika drhti
O, da li će joj oprostiti, ili neće??
Jedan ili drugi??
Da li je to moguće??
Kakva dilema... kakav dogadjaj.
Oh... nesretna ili srećna??
Otac prvi povlači teške reči, 100 000 Evrića je to,a ona je pokazala da je brljiva, može to još dati u dobrotvorne svrhe, da se opere... Sava I Dunav je teško mogu oprati, ali more dezinfikuje sve
Ljubavnik drugi podvija rep, i gleda je tužno, sanjalački, zavodnički.
Zasada samo muž sa ponosom nosi rogove…
Umesto komentara Sanjarenju...
Bezbrižno sam se igrala, smejala sa decom, i onda je sve počelo.
Moji su gledali nekako čudno, ponosno, šta li im bi? Bili su srećni što su me uguraili u tu školu pola godine ranije, jer sam rodjena u januaru. Kazali su da tamo ima puno dece sa kojima ću se igrati. Bilo je dece, ali su nas poslali u neku sobu, dosta čudnu. Hteli da sedimo mirno i slušamo neke dosadne stvari. Jedva sam čekala da idem kući.
Prvi dan je bio divan, kod kuće torta, svečani ručak gosti sa poklonima. Dopala mi se škola. Kad su rekli da moram ići na to školovanje do dipolome jer su se svi moji preci setitli da idu u školu, raplakala sam se. Htela sam da se igram u parku i kupam u moru, gledali su me sa nerazumevanjem.
Ne znam šta je tu lepo, samo te gnjave da pišeš zadatke, postavljaju glupa pitanja i traže da im pričaš ono što dobro znaju jer su to upravo tebi ispričali. Posle sam videla da se i profesori dosadjuju, jer su stalno gledali na sat klad će da zvoni, a za kvaku smo se grabili ko će pre da je uhvati i projuri napolje.
Ono što je najlepše u školi, odmori, najkraće traje. Taman se malo opustiš, oni daveži smisle nove muke.
Tako je to trajalo godinu, po godinu, nikad kraja. Kad sam malo došla pameti, htela sam da se zaposlim, ali, uvek to pusto ali... maloletnici nisu mogli u moje vreme da donose pametne odluke sami.
Klaj klaj, dodje kraj moje gnjavaže i fakultet... Izabrala sam nešto kratko, lako, i da možeš svašta da radiš kad završiš...
Imala sam ludu sreću i to sam smandrljala dosta brzo... i lepote svog parčeta hleba ne mogu da poredim sa onim dosadnim školovanjem ni slučajno...
Na prvoj godišnjici mature svi su očekivali da euforično pričam kao i ostali o školovanju, probala sam, već sam zinula... ali nisam mogla... Samo mi se vrtilo po glavi ono čuveno ZBOGOM ŠKOLO, nisam te ni volo
Koja muzika, koji bakrači, u mojoj školi toga nije bilo.
Ljubav je kao pahuljica
ne postoje dve iste
kad misliš da će se istopiti
ona zaleprša
kad pomisliš da će večno lebdeti
ona nestane od samo toplog daha...
Dala sam ti ruku i srce
Otišli smo na travu i Sunce
Pošli smo kad je zora bila rana
Da ne gubimo ništa od dana
Mislila sam srce moje će da zapali.
Ali, avaj, dragi, roštilj tu raspali
Mogu ludo da ga volim
Ali prvo žeravicu da sagorim
Na žaru cvrči meso, ima čudnu moć
A meni za romantiku osta samo noć
Ili da zovem nekog u pomoć
Moj dragi pita sada šta mi je
I nudi času vina da se zalije
Srce moje, kažem mazno
Kobasicu ću ja da smaznem
Prvi stepenik nekako sigurno izgleda, lako zakoračimo na njega. Ne bojimo se ni visine ni nestabilnosti . Ohrabreni krenemo dalje, lako je. Ponekad preskočimo po koju stepenicu smejući se odjurimo dalje, ali zato umemo i da zastanemo, da se odmorimo.
Ako nismo dobro odabrali stepenište, vratimo se koji korak, pa nekim drugim stepenicama, ali sve vode istom cilju.
Neke stepenice vode do dvorca, druge na toranj, poneke na tavan, a neke samo do sledećeg sprata.
Kad bi na početku znali tačno koliko stepenica imamo do krajnjeg cilja, i koga ćemo sresti... Možda bi se penjali brže, a možda sporije.
Baš kao i život, kad krenemo moramo dalje do samog kraja.
A ja se penjala po merdevinama, hrabro stala na prvu prečku, pa drugu... treća nije izdržala, tras-bum puče i ja zabezeknuto sedoh na zemlju...
Možda je život kao stepenice, ali zemlja je zemlja i mogu reći da je dosta tvrda...
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
